2.  HOĆU SAMO DA TI POMOGNEM

Teza. Ovu igru moguće je igrati u svakoj sredini gde stručnjaci daju ton, a ne samo među psihoterapeutima i socijalnim radnicima. Međutim, najčešće je srećemo, i to u najživlje rascvetanim bojama, baš u sredini socijalnih radnika odreñene vrste obrazovanja. Pisac ovih redova je pod zanimljivim okolnostima došao do jasnog uvida u tok ove igre. U jednoj partiji pokera, sem dvojice, svi igrači bili su izašli, a ispalo je da su to bili jedan psiholog-istraživač i jedan poslovni čovek. Ovaj drugi imao je dobre karte i stavio je velik ulog. Na to je psiholog, koji je imao neoboriv adut, povisio ulog.

Trgovac je napravio zbunjenu facu, a psiholog je samo pritvorno primetio: „Ne uzbuñuj se, hoću samo da ti pomognem!" Trgovac se još malo premišljao, pa je onda otvorio karte. Psiholog je pokazao da su njegove karte jače, a partner je potom tresnuo svojim kartama, ogorčen. Ostali prisutni se nisu uzdržavali od smeha na psihologovu dosetku, a poraženi je samo procedio ojañeno: „Baš si mi pomogao!" Psiholog je namignuo piscu ovih redova, nagoveštavajući da se njegov vic odnosio na psihijatrijski ceh. U tom trenutku struktura ove igre izašla je pred oči u punoj jasnoći.

Radnik ili terapeut bilo koje profesije daje pacijentu ili nekom drugom neki savet. Savetovani se vraća da saopšti kako savet nije imao željenog efekta. Terapeut sleže ramenima i rezignirano pokušava iz početka. Ako ima oštrije oko, primetiće kod sebe mali nagoveštaj grize savesti, ali pokušaće ipak ponovo. Obično on ne oseća potrebu da u ovoj situaciji dovodi u pitanje svoje sopstvene motive, jer zna da bi isto tako postupile i mnoge druge kolege sa sličnim školovanjem, i da će ga njegovi pretpostavljeni podržati pošto se pridržava

„ispravnog" postupka predviñenog u takvim slučajevima.

Ako naleti na grubog igrača, kao što je kakav agresivan opsesivac, biće mu sve teže i teže da se ne oseti trapavim. A onda je nadrljao i situacija će biti sve više pogoršana. U najgorem slučaju, završiće suočen sa nekim razjarenim paranoidom koji upada jednog dana, ljut kao  ris, vičući: „Vidiš šta sam uradio zbog tebe!" I tada će njegova griza savesti izbiti na površinu  u vidu izgovorene ili neizgovorene misli: „Ali ja sam samo hteo da ti pomognem!" Njegova razljućenost zbog nezahvalnosti koju je doživeo može da odvede prema ozbiljnim unutrašnjim patnjama koje otkrivaju da i u pozadini njegovog ponašanja leže složeni motivi. Ova ljutnja  je za njega glavni dobitak u igri.

Prave pomagače ne treba brkati sa igračima „Hoću samo da ti pomognem" (HSDTP). „Mislim  da možemo nešto da učinimo s tim", „Znam šta treba uraditi", „Moje zaduženje je da ti pomognem" ili „Cena moje usluge je..." - sve je to drukčije nego „Hoću samo da ti pomognem". Prve četiri varijante predstavljaju, brat bratu, Odrasle ponude da stručne kvalifikacije budu stavljene na raspolaganje čoveku u nevolji, dok u HSDTP postoji skriveni motiv koji je za konačan ishod važniji od stručne veštine. Ovaj motiv zasnovan je na stanovištu da su ljudi nezahvalan i stalni izvor novih razočaranja. Izgledi na uspeh uznemiravaju Roditelja u stručnjaku i podstiču ga na sabotažu, pošto bi uspeh doveo u opasnost njegovo polazno stanovište. Igraču HSDTP je potrebno da se ponovo uveri kako pomoć neće biti prihvaćena, nezavisno od toga sa kakvom revnošću je ponuñena. Korisnik odgovara: „Vidiš da sam pokušao." Ili: „Ne vredi ti da se trudiš, meni nema pomoći."  Elastičniji igrači mogu da se nagode: ljudi mogu i da prihvate pomoć, samo im treba malo više vremena za to. Zbog toga su terapeuti skloni da zaziru pomalo od svojih brzih uspeha, jer znaju da će se na redovnim sastancima kolegijuma sigurno naći neko da im zameri na tome.

Na suprotnom kraju klackalice, najdalje od vatrenih igrača HSDTP, nalaze se dobri advokati koji pomažu svojim klijentima bez mnogo afektacije i sentimentalnosti. Ovde zanatsko majstorstvo preuzima mesto koje kod igrača HSDTP ima pritvorna revnost.

Neke škole za socijalne radnike kao da su obrazovni centri za formiranje igrača HSDTP, pa onima koji diplomiraju u tim školama nije lako da se otrgnu od strasti za ovom igrom. Dobru ilustraciju za neke od iznetih tvrdnji naći ćemo kasnije u opisu komplementarne igre

„Socijalni slučaj".

Lako je u svakodnevnom životu prepoznati HSDTP i razne njene ogranke. Igra se u krugu porodice i meñu roñacima (npr. „Nabaviću ti to u pola cene."), igra se meñu odraslima koji preko Crvenog krsta rade s decom. Naročito je omiljena meñu roditeljima, a komplementarna igra koju igraju deca je obično „Vidi šta sam uradio zbog tebe". U društvenom smislu, ovo može biti varijanta „Trapañoza", u kojoj se šteta pravi tokom pomaganja, a ne na mah kao u osnovnoj formi igre. Klijent je žrtva koja, sa svoje strane, može da igra „Što to uvek mora  baš meni da se desi" ili neku od varijanti te igre.

Antiteza. Postoji nekoliko oprobanih načina kako stručnjak da uzvrati na poziv za igranje ove igre. Izbor  jednoga  od njih  zavisiće od toga kakav  je odnos izmeñu stručnjaka i pacijenta, posebno od stava pacijentovog Deteta.

1. Klasičan psihoanalitički protivotrov je najtemeljniji, ali i najteži za pacijenta. Poziv na igru se potpuno ignoriše.  Pacijent onda pokušava sve jače. Konačno, on pada u stanje očaja, koje

se ispoljava besom ili potištenošću, što pokazuje da je igra osujećena. Ova situacija može da

dovede  do korisnog suprotstavljanja terapeutu.

2. Nešto nežnije (ali ne izveštačeno) suprotstavljanje terapeut može da pokuša čim prvi put oseti poziv na igru. On jasno stavlja do znanja pacijentu da je njegov terapeut a ne direktor.

3. Još nežniji postupak je da se pacijent uvede u terapeutsku grupu i ostavi drugim pacijentima  da izañu s tim na kraj.

4.  Sa akutno uznemirenim pacijentom može biti neophodno da se u prvoj fazi prihvati igra.

Ovakve pacijente treba da preuzme psihijatar koji, kao čovek medicinskog obrazovanja, može da  im prepiše i lekove i neke higijenske mere koje nisu izgubile svaku vrednost ni u ovoj  eri sedativa. Kada lekar prepiše higijenski režim - sa kupanjem, gimnastikom i urednim obedima, pored lekova -pacijent:

1) poštuje taj  režim i oseća se bolje;  2) strogo se pridržava režima, ali se žali da mu ništa ne pomaže; uz put pominje da je zaboravio na režim i da nije poštovao uputstva, jer i onako nije

osetio nikakvo poboljšanje. U drugom i trećem slučaju ostaje na psihijatru da odluči da li je

pacijent u toj fazi već spreman za analizu igara ili mu je potrebno još nešto da ga pripremi za kasniju psihoterapiju. Psihijatar mora pažljivo da odmeri vrednost propisanog u odnosu na sklonost pacijenta ka igranju igre sa tim režimom, pa tek onda da vidi šta će i kako će dalje.

Pacijentu, na drugoj strani, stoji na raspolaganju sledeća antiteza: „Ne pričaj ti meni šta d radim bih pomogao sebi, nego ću ja tebi da kažem šta ti da radiš da bi mi pomogao". Ako je terapeut poznat kao Trapañoz, onda je bolji protivotrov: „Nemoj da pomažeš meni, pomaži njemu". Ali, na žalost, ozbiljni igrači igre „Hoću samo da ti pomognem" nemaju uopšte smisla za humor. Ako pacijent primeni protivotrov, to neće po njega izaći na dobro, i terapeut može da ga uzme na zub za ceo život. Ni u svakodnevnom životu, ako čovek nije spreman da ide nemilosrdno do kraja i da podnese sve moguće konsekvence, nije preporučljivo parirati ovoj igri. Tako, na primer, odbijanje usluge koju nudi neki roñak („Mogu to da ti nabavim po sniženim cenama") može da stvori ozbiljne porodične komplikacije.

ANALIZA

Teza: Niko ne posluša što mu ja kažem da uradi. Cilj: Smirivanje krivice,

Uloge: Pomagač, Korisnik. Dinamika: Mazohizam.

Primeri: 1) Deca uče, roditelj se mesa. 2) Socijalni radnik i korisnik.

Društveni model: Roditelj-Dete. Dete: „Šta sad da radim?" Roditelj: „Evo šta ćeš ti da radiš." Psihološki model: Roditelj-Dete. Roditelj: „Vidi kako sam spretan." Dete: „Pokazaću ti ja da nisi."

Potezi: 1) Traženje uputstava - Davanje uputstava. 2) Smandrljan stručni postupak - Prekor.

3) Očigledno pokazivanje promašenosti primenjenog postupka - Prećutno izvinjavanje. Prednosti: 1) Unutrašnje psihološke - Mučeništvo. 2) Spoljašnje psihološke - Izbegavanje suočavanja sa svojom nespremnošću. 3) Unutrašnje društvene - „Roditeljski sastanak", projektivna varijanta; nezahvalnost. 4) Spoljašnje društvene - „Psihijatrija", projektivna varijanta. 5) Biološke - Šamari od korisnika, tapšanje po ramenu od pretpostavljenih. 6) Egzistencijalne - Svi su ljudi nezahvalni.