6.  GLUPAN

Teza. U blažoj verziji ove igre, teza „Glupana" bi mogla da glasi: „Hajde zajedno da se smejemo mojoj trapavosti i gluposti." Ozbiljno poremećeni ljudi je, međutim, mogu igrati namćorasto, nešto kao: „Glup sam, takav sam i šta mogu – ostaje jedino da mi ti nešto učiniš."

Obe verzije se igraju sa stanovišta potištenosti. „Glupana" treba razgraničiti od „Trapañoza", gde je stanovište napasnije a trapavost je samo mamac za oproštaj. Treba je razlikovati i od

„Klovna", što i nije igra nego razonoda koja služi da potkrepi stanovište: „Baš sam simpatičan  i bezopasan." Kritička transakcija u „Glupanu" je da Beli natera Crnog da ga nazove budalom, ili bar da reaguje tako kao da je ovaj stvarno glup. To će reći da se Beli ponaša kao Trapañoz,

ali ne traži oproštaj. U stvari, oproštaj unosi nemir u njegovu dušu jer ugrožava njegovo stanovište. On može da se ponaša i kao glupi Avgust, ali ne dajući do znanja da se šali. Baš i

želi da njegovo ponašanje uzimamo ozbiljno kao znak njegove stvarne gluposti. U tome ima značajne spoljašnje dobiti, jer ukoliko Beli manje uči utoliko će bolje igrati. Tako u školi ne

mora da gruva, a na poslu ne mora da se znoji da bi stekao dodatne kvalifikacije potrebne za

napredovanje na bolje radno mesto. Od najmanjih nogu naučio je da će svi biti najzadovoljniji njime dogod je budala, makar i govorili suprotno. Pa se svi mnogo iznenade kad se, u nekom momentu neočekivane opasnosti, pokaže - ako on odluči da otvori karte - da on nije uopšte glup kao što izgleda.

Antiteza. Za blažu formu igre postoji jednostavan protivotrov: ne treba igrati, ne treba se srne jati njegovoj trapavosti, ne nasedati na njegovu glupost.

Tako je u njemu moguće steći dobrog prijatelja za sva vremena. Jedna od finesa ove igre je i to što je često igraju ciklotimne ili manično-depresivne osobe. Kada su takvi ljudi u fazi razgaljenosti, onda izgleda kao da oni stvarno uživaju u tome što se svi smeju na njihov račun. I često je teško uzdržati se, jer oni ostavljaju utisak kao da ne trpe uzdržavanje - što je donekle i tačno, jer to dovodi u pitanje njihovo stanovište i kvari im igru.

Ali zato, kad su u fazi potištenosti, kivni su na one koji su im se smejali, a oni koji su se uzdržali uveravaju sebe da su pravilno postupili. Tada neko od uzdržanih jedino i može imati pristup u pacijentovu sobu i razgovarati sa njim - toliko se povlači u sebe, dok svi oni

„kompanjoni" iz igre dobijaju status neprijatelja.

Nema nikakvog smisla ubeñivati Belog da nije glup. On stvarno može biti prilično ograničene pameti, čega je i svestan, pa zbog toga uostalom igra i počinje. Meñutim, istini za volju, u nekim užim oblastima on može biti izrazito darovit: često je baš „psihološko čulo" jedna od tih stvari u kojima je lucidan. Nije na odmet odati mu priznanje na uspesima koje postiže u tim uskim oblastima svoje nadarenosti, ali to nema nikakve veze sa nespretnim pokušajima njegovog „razumevanja". Ovo mu može pružiti gorko zadovoljstvo saznanjem da su drugi   još gluplji od njega, ali - to mu je slaba uteha za sopstvenu ograničenost. Takvo

„razumevanje" nije baš najpametniji terapeutski postupak, nego pre liči na potez u igri „Hoću samo da ti pomognem".

Protivotrov za „Glupana" nije da ova igra bude zamenjena drugom, nego da se uzdrži od igranja bilo koje igre.

Antiteza za namćorastu verziju predstavlja nešto složeniji zadatak, jer takav igrač ne pokušava da izazove smeh ili prezir nego bespomoćnost ili razdraženost, a to su reakcije s kojima on ume da izañe na kraj. „Pa, učini mi nešto." Tako on dobija, bilo kako bilo. Ako Crni ne učini ništa, to je zato što je bespomoćan. Ako pak učini, to je iz razdraženosti. Otud sklonost ovih ljudi da igraju, takoñe, i „Što ti ne - Da, ali", iz čega mogu da izvlače isto zadovoljstvo u nešto blažem obliku. Ne postoji lako rešenje za ovaj slučaj, niti će ga uskoro biti, sve dok psihodinamika ove igre ne bude razjašnjena mnogo bolje.