IGRA STAKLENIH PERLI
Pokušaj popularnog uvoda u njenu istoriju

PUTNICIMA ISTOČNJACIMA

... non entia enim licet quadammodo levibusque hominibus facilius atque incuriosius verbis reddere quam entia, verumtamen pio diligentique rerum scriptori plane aliter res se habet: nihil tantum repugnat ne verbis illustretur, at nihil adeo necesse est ante hominum oculos proponere ut certas quasdam res, quas esse neque demontrari neque probari potest quae contra eo ipso, quod pii diligentesque viri illas quasi ut entia tractant, enti nascendique facultati paululum appropinquant.
ALBERTUS SECUNDUS
tract. de cristall. spirit.
ed. Clangor et Collof. lib. I. cap. 28.

U Knehtovom rukopisnom prevodu:
... jer ako je u nekom pogledu i za nepromišljene ljude lakše i neodgovornije da rečima predstave stvari koje ne postoje od onih koje postoje, to je za poštenog i savesnog pisca istorije upravo obrnuto: ništa se predstavljanju rečima ne izmiče toliko, a ipak ništa nije neophodnije ljudima izneti pred oči koliko izvesne stvari čije postojanje nije ni dokazivo ni verovatno, ali koje, baš time što ih pošteni i savesni ljudi donekle tretiraju kao postojeće, bivaju dovedene korak bliže postojanju i mogućnosti da se rode.

Namera nam je da u ovoj knjizi sačuvamo ono malo biografskog materijala koji smo mogli da pronađemo o Jozefu Knehtu, magistru igre Jozefu III, kako ga nazivaju u arhivama igre staklenih perli. Nismo slepi prema činjenici da taj pokušaj donekle protivureči ili izgleda da protivureči zakonima i običajima koji vladaju u duhovnom životu. Jer jedno od vrhovnih načela našeg duhovnog života je upravo gašenje individualnoga, po mogućstvu potpuno svrstavanje pojedinaca u hijerarhiju vaspitne vlasti i nauka. A to načelo je takođe u dugoj tradiciji toliko ostvareno da je danas neobično teško, a u nekim slučajevima potpuno nemoguće pronaći biografske i psihološke pojedinosti o pojedinim ličnostima koje su u toj hijerarhiji istaknuto služile. U vrlo mnogo slučajeva ne mogu se više utvrditi čak ni imena ličnosti. A u obeležja duhovnog života naše Provincije spada da je ideal njegove
hijerarhijske organizacije anonimnost i da je ona vrlo blizu ostvarenja tog ideala.

Ako smo uprkos tome nastojali na svom pokušaju da utvrdimo ponešto o životu magistra igre Jozefa III i da sebi ovlaš skiciramo sliku njegove ličnosti, to smo učinili, verujemo, ne iz kulta ličnosti i iz nepokornosti običajima, već, naprotiv, samo sa ciljem da služimo istini i nauci. Stara je misao: što oštrije i neumoljivije formulišemo neku tezu, to ona neodoljivije iziskuje antitezu. Mi cenimo i poštujemo tu misao koja leži u osnovi anonimnosti naših vlasti i našeg duhovnog života. Ali jedan pogled u predistoriju baš tog duhovnog života, osobito u razvitak igre staklenih perli, neodoljivo nam pokazuje da svaka faza razvitka, svako dalje razvijanje, svaka promena, svaki bitan zarez, bilo da se on tumači progresivno ili konzervativno, doduše ne pokazuje bezuslovno njegovog
jedinog i pravog začetnika, ali pokazuje njegovo najjasnije lice baš u ličnosti onoga koji je promenu uveo, koji je bio oruđe preobražaja i usavršavanja.

Ono što mi danas razumemo pod ličnošću, svakako je nešto znatno drukčije od onog što su pod tim mislili biografi i istoričari ranijih vremena. Njima, i to naročito piscima epoha koje su imale izrazito biografsku sklonost, izgleda, tako bi se moglo reći, da je za ličnost bilo bitno ono različito, protivno pravilu i jedinstveno, često ono upravo patološko. Mi današnji ljudi, naprotiv, o znamenitim ličnostima uopšte govorimo tek onda kada sretnemo ljude kojima je pošlo za rukom da se, daleko od svih originalnosti i osobenosti, po mogućstvu savršeno svrstaju u ono opšte, da po mogućstvu savršeno služe onom nadličnom. Ako pogledamo tačnije, videćemo da je već i stari vek poznavao taj
ideal: lik „mudrog” ili „savršenog” kod starih Kineza, na primer, ili ideal Sokratovog učenja o vrlini, jedva se može razlikovati od našeg današnjeg ideala. Poneka velika duhovna organizacija, kao možda Rimska crkva u epohama svoje najveće moći, poznavala je slična načela, a neki njeni najveći likovi, na primer sveti Toma Akvinski [1], izgledaju nam, slično ranogrčkoj plastici, više klasični predstavnici tipova, nego posebne ličnosti. Ipak, u vremenima pre reformacije duhovnog života, koja
je počela u dvadesetom veku i čiji smo mi naslednici, onaj pravi stari ideal bio je, očigledno, gotovo potpuno nestao. Mi se čudimo ako u biografijama onih vremena nađemo možda kako se ovde-onde priča koliko je braće i sestara imao junak, ili koje su mu duševne ožiljke i zareze ostavili odvajanje od detinjstva, pubertet, borba za čast, za ljubav.

Nas, današnje ljude, ne zanima ni patologija, ni porodična istorija, ni nagonski život, varenje i san nekog junaka, čak nam nisu naročito važni ni njegova duhovna predistorija, ni njegovo vaspitanje kroz omiljene studije, omiljenu lektiru i tako dalje. Za nas je junak i dostojan nekog naročitog zanimanja samo onaj koga su priroda ili vaspitanje doveli u položaj da svoju ličnost gotovo savršeno stopi sa svojom hijerarhijskom funkcijom, a da ne propadne njena snažna, sveža, divna pokretačka snaga, koja čini duh i vrednost individue. A ako između ličnosti i hijerarhije nastanu sukobi, to baš u tim sukobima vidimo probni kamen za veličinu ličnosti. Ukoliko manje cenimo otpadnika koga požude i strasti gone na raskid sa redom, utoliko nam je dostojnije sećanje na žrtve, uistinu tragične.

A tamo, kod junaka, kod tih zaista uzornih ljudi, izgleda nam dopušteno i prirodno interesovanje za ličnost, za ime, za lik i držanje. Jer takođe u najsavršenijoj hijerarhiji, u najskladnijoj organizaciji nikako ne vidimo mašineriju sklopljenu od mrtvih i po sebi ravnodušnih delova, već živo telo sastavljeno od delova i oživljeno organima, od kojih svaki ima svoj način i svoju slobodu i učestvuje u čudu života. U toj nameri smo se trudili oko podataka o životu učitelja igre staklenih perli Jozefa Knehta, a naročito oko sveg onog što je on napisao, pa nam je tako došlo do ruku više njegovih rukopisa, koje smatramo vrednim čitanja.

Ono što imamo da saopštimo o Knehtovoj ličnosti i životu, svakako je već potpuno ili delimično poznato nekim članovima reda, a naročito nekim igračima staklenih perli. Već iz tog razloga naša knjiga se ne obraća samo tom krugu, nego takođe i van njega očekuje čitaoce pune razumevanja.

Za onaj uži krug ne bi bio potreban nikakav uvod i nikakav komentar. Pošto, međutim, želimo da imamo čitaoce za život i spise našeg junaka takođe van reda, postavlja nam se donekle težak zadatak: da za one manje pripremljene čitaoce pre knjige damo mali popularan uvod u smisao i istoriju igre staklenih perli. Naglašavamo da je taj uvod popularan, da takav hoće da bude i da nema pretenzija da razjašnjava pitanja diskutovana u redu o problemima igre i njene istorije.

Za objektivnu predstavu te teme vreme još nije ni izdaleka došlo. Neka se od nas, dakle, ne očekuje potpuna istorija i teorija igre staklenih perli. To ne bi bili u stanju danas da pruže ni pisci dostojniji i vičniji od nas. Taj zadatak je rezervisan za kasnija vremena, ako pre toga ne propadnu izvori i duhovne pretpostavke za to. Ovaj naš spis još manje treba da bude udžbenik igre staklenih perli, koji nikada neće ni biti napisan.

Pravila igranja te igre igara mogu se naučiti samo uobičajenim, propisanim putem koji zahteva nekoliko godina. I nijedan posvećeni nikad ne bi mogao imati interesa da pravila igre učini lakšim za učenje.
Ta pravila, govor znakova i gramatika igre, predstavljaju neku vrstu visoko razvijenog tajnog jezika. U njemu većeg udela imaju nauka i umetnost, a naročito matematika i muzika (odnosno muzička nauka), i on je u stanju da izrazi i dovede u vezu sadržine i rezultate gotovo svih nauka. Igra staklenih perli je, dakle, igra sa svim sadržinama i vrednostima naše kulture, ona se igra njima kao što se u vremenima procvata umetnosti možda slikar igrao bojama svoje palete. Ono što je
čovečanstvo u svojim stvaralačkim vremenima stvorilo u znanjima, visokim idejama i umetničkim delima, ono što su potonja vremena učenog posmatranja donela u pojmovima i učinila intelektualnom
svojinom — čitavim tim ogromnim materijalom duhovnih vrednosti igrač staklenih perli igra kao što umetnik svira na orgulji. A savršenstvo te orgulje je jedva dokučivao. Njeni manuali i pedali dodiruju čitav duhovni kosmos, registri su joj gotovo bezbrojni. Teorijski bi se tim instrumentom mogla u igri reprodukovati čitava duhovna sadržina sveta. Ti manuali, pedali i registri sada su utvrđeni. Promene i pokušaji usavršavanja njihovog broja i reda, mogući su upravo samo još u
teoriji: obogaćenje jezika igre unošenjem novih sadržaja, podleže najstrožoj kontroli koja se može zamisliti od strane uprave igre. Naprotiv, u okviru tog utvrđenog sklopa ili, da bismo ostali pri svojoj
slici, u okviru složene mehanike te džinovske orgulje, pojedinom igraču dat je čitav svet mogućnosti i kombinacija i gotovo je van granica mogućnoga da među hiljadu strogo izvedenih igara samo dve budu jedna drugoj slične više no površno. Čak i kad bi se dogodilo da neki put dva igrača slučajno izvrše potpuno isti mali izbor tema za sadržaj svoje igre, obe te igre mogle bi po načinu mišljenja, karakteru, tonu i virtuoznosti igrača izgledati i proteći savršeno različito.

Na kraju, potpuno je ostavljeno volji istoričara da početke i predistoriju igre staklenih perli prebaci koliko hoće unazad. Jer, kao i svaka velika ideja, ni ona upravo nema početka, nego je baš po ideji oduvek postojala. Nagoveštenu kao ideju, kao naslućivanje i sliku, nalazimo je već u nekim ranijim vremenima, kao na primer kod Pitagore, zatim u poznijem dobu antičke kulture, u helinističkom gnostičkom[2] krugu, ne manje kod starih Kineza, onda opet kod Arapa i Mavara u vreme kulminacije njihovog duhovnog života. Tragovi njene predistorije vode dalje preko skolastike[3] i humanizma[4] do akademija matematičara u sedamnaestom i osamnaestom veku i do romantičnih filozofija i runa[5] magičnih snova Novalisa[6]. Ista večita ideja koja je za nas uobličena u igri staklenih perli, ležala je u osnovi svakog pokreta duha ka idealnom cilju neke universitas litterarum, svake platonističke akademije, svakog društva neke duhovne elite, svakog pokušaja
zbliženja između egzaktnih i slobodnih nauka, svakog pokušaja izmirenja između nauke i umetnosti ili nauke i religije. Umovi kao što su Abelard[7], Lajbnic, Hegel, bez sumnje su poznavali taj san da se
duhovni univerzum uhvati u koncentrične sisteme i da se živa lepota duhovnoga i umetnosti sjedini sa magičnom moći formulisanja egzaktnih disciplina. U ono doba kada su muzika i matematika gotovo
istovremeno doživele klasiku, često je bivalo da se sprijatelje i međusobno oplode dve discipline. A dva stoleča ranije kod Nikole iz Kiza[8] nalazimo stavove iz iste atmosfere, kao na primer ove: „Duh
se saobražava potencijalnosti da bi sve merio na način potencijalnosti; i apsolutnoj nužnosti da bi sve merio na način jednostavnosti, kao što bog čini; i neophodnosti povezivanja da bi tako sve merio s obzirom na svoju osobenost. Najzad, on se saobražava određenoj potencijalnosti, da bi sve merio s obzirom na svoju egzistenciju. Ali duh meri dalje takođe simbolično, poređenjem, kao da se služi brojem i geometrijskim figurama i na njih se poziva kao na alegorije.” Uostalom, izgleda da ne samo ta jedna Kazanusova misao gotovo već ukazuje na našu igru staklenih perli, ili se podudara ili proizlazi iz sličnog pravca uobrazilje kao njegove igre misli; kod njega se ispoljava više, možda mnogo, takvih prizvuka. Isto tako, njegovo uživanje u matematici i njegova sposobnost i uživanje da figure i aksiome Euklidove geometrije primenjuje na teološko-filozofske pojmove kao alegorije koje objašnjavaju kao da su vrlo bliski mentalitetu igre. Čak i njegov latinski jezik (u kome su reči često njegov slobodan pronalazak, a da ipak nisu nerazumljive ma za kog znalca latinskog) podseća na slobodnu plastičnost govora igre.
Kao što moto naše rasprave pokazuje, u preteče igre staklenih perli spada ne manje i Albertus Secundus. Pretpostavljamo, istina to ne možemo potkrepiti citatima, da je ideja igre obuzimala takođe
i one učene muzičare šesnaestog, sedamnaestog i osamnaestog stoleća, koji su u osnovu svojih muzičkih kompozicija unosili matematičke spekulacije. U starim književnostima nailazimo ponegde na legende o mudrim i magičnim igrama, koje su izmišljali i igrali naučnici, kaluđeri, ili su igrane na prosvećenim kneževskim dvorovima, na primer u vidu igre šaha, čije su figure i polja pored običnih značenja imali i svoja tajna značenja. A opšte su poznati oni izveštaji, bajke i priče iz ranih dana svih kultura, koji muzici, daleko iznad onoga samo umetničkog, pripisuju snagu koja ovladava dušama i narodima, čine je tajnim regentom ili zakonikom ljudi i njihovih država. Od najstarije Kine do grčkih priča, misao o idealnom, nebeskom ljudskom životu pod prevlašću muzike, igra svoju ulogu. Igra staklenih perli takođe stoji u najtešnjoj vezi sa tim kultom muzike („u večitim preobražajima
pozdravlja nas na ovome svetu tajanstvena moć pesme”. — Novalis).
Ako, dakle, ideju igre takođe priznamo kao večitu, i zato kao mnogo pre njenog ostvarenja, uvek postojeću i živu, pokretnu, onda njeno ostvarenje u poznatom nam vidu ima svoju određenu istoriju o čijim najvažnijim etapama želimo i pokušavamo ukratko da obavestimo.
Duhovni pokret, čiji su plodovi, među mnogim drugima, ustanovljenje reda i igra staklenih perli, ima svoje početke u istorijskom periodu koji, počev od temeljnih istraživanja istoričara književnosti Plinija Cigenhalsa, nosi ime koje mu je on skovao „Feljtonističko doba”. Takva imena su lepa, ali opasna, i uvek dovode u iskušenje da neko stanje ljudskog života u prošlosti nepravedno posmatramo. Zato i „feljtonističko” doba nije ni u kom slučaju bilo bez duha, čak nije bilo ni siromašno duhom. Ali je ono, tako se čini prema Cigenhalsu, malo umelo da koristi svoj duh ili, bolje, ono nije umelo da tome duhu ukaže na položaj i ulogu koji mu pripadaju u ekonomiji života i države.

Otvoreno priznato, mi vrlo slabo poznajemo tu epohu, iako je ona tle na kome je izraslo gotovo sve ono što danas čini obeležja našeg duhovnog života. Po Cigenhalsu, to je bila u velikoj meri „građanska” epoha, puna poštovanja prema obimnom individualizmu. Ako mi, da bismo nagovestili njenu atmosferu, navodimo neka svojstva po Cigenhalsovom prikazivanju, onda bar jedno sa izvesnošću znamo, da ta svojstva nisu izmišljena ili bitno preterana i rđavo predstavljena, jer ih je veliki
istraživač dokazao bezbrojnim književnim i drugim dokumentima. Mi se pridružujemo naučniku koji je dosada jedini „feljtonističko” doba udostojio ozbiljnog istraživanja. Pri tom mi ne želimo da zaboravimo da je lako i ludo ljutiti se na zablude ili običaje dalekih vremena.

Razvitak duhovnog života u Evropi, počev od svršetka srednjeg veka, izgleda da je imao dve velike tendencije: oslobođenje mišljenja i verovanja od svakog autoritativnog uplivisanja, dakle borbu razuma koji se osećao suverenim i zrelim, protiv gospodstva Rimske crkve i — s druge strane — potajno, ali strasno traganje za legitimisanjem te svoje slobode, za jednim novim, njemu adekvatnim autoritetom koji proizlazi iz njega samog. Uopštavajući, može se reći: široko uzeto, duh je dobio tu često čudnovato protivrečnu bitku, bitku za dva cilja koji u principu jedan drugom protivreče. Nije nam dopušteno da pitamo da li je taj dobitak vredan bezbrojnih žrtava, da li je naš današnji poredak duhovnog života savršeno dovoljan i da li će on dovoljno dugo trajati da bi pokazao kao opravdanu žrtvu sve patnje, grčeve i nenormalnosti, od procesa protiv jeretika i lomača do sudbina mnogih genija koji su završili ludilom ili samoubistvom. Istorija se odigrala — da li je bila dobra, da li bi bilo bolje da je izostala, da li možemo priznati njen „smisao”, to nema značaja.

Tako su se odigrale i one borbe za „slobodu” duha i u onom poznijem, feljtonističkom dobu dovele dotle da je duh u stvari uživao nečuvenu i njemu samom više nesnošljivu slobodu; on je bio potpuno savladao crkveno tutorstvo i delimično državno, a još jednako nije našao neki zakon koji je on sam formulisao i koji poštuje, jedan pravi novi autoritet i legitimnost. Primeri ponižavanja, potkupljivosti, samopredavanja duha iz onog vremena, o kojima nam priča Cigenhals, delimično su takođe zaista čudni.

Moramo priznati da nismo u stanju da damo tačnu definiciju proizvoda po kojima nazivamo ono doba, naime po „feljtonima”. Kako izgleda oni su, kao naročito omiljeni deo u materiji dnevne štampe, proizvođeni na milione, činili glavnu hranu čitalaca oskudna obrazovanja, izveštavali ili bolje „ćaskali” o hiljadama predmeta iz oblasti znanja i, kako izgleda, pametniji među tim feljtonistima šalili su se često na račun svog sopstvenog rada. Cigenhals bar priznaje da je sam naišao na mnogobrojne takve radove koje je on, zato što bi inače bili savršeno nerazumljivi, sklon da tumači kao samopodrugivanje njihovih začetnika. Mogućno je da je u tim industrijski proizvođenim člancima davano mnogo ironije i samopodrugivanja, za čije bi se razumevanje ključ tek morao pronaći. Proizvođači tih tričarija delom su pripadali redakcijama listova, delom bili „slobodni” pisci, često su ih nazivali čak pesnicima, ali mnogi od njih izgleda da su pripadali redu naučnika, da
su bili čuveni univerzitetski nastavnici. Omiljeni sadržaji takvih napisa bile su anegdote iz života čuvenih ljudi i žena i njihova prepiska. Nosili su naziv, na primer „Fridrih Niče i ženska moda oko 1870”, ili „Omiljena jela kompozitora Rosinija”, ili „Uloga psetanceta u životu velikih kurtizana” i slično. Dalje, bila su omiljena razmišljanja s gledišta istorije o aktuelnim predmetima razgovora imućnih, kao „San o veštačkoj proizvodnji zlata tokom vekova”, ili „Opiti hemijsko-fizičkog uticaja
na vreme” i stotine sličnih stvari. Ako čitamo naslove takvih ćaskanja, koje je naveo Cigenhals, onda se manje čudimo okolnosti što je bilo ljudi koji su ih gutali kao dnevnu lektiru nego činjenici što su pisci od glasa i ranga i dobrog obrazovanja tu džinovsku potrošnju ništavnih interesantnosti pomagali „opsluživati”, kako je karakteristično glasio izraz za to: uostalom izraz takođe označuje ondašnji odnos čoveka prema mašini. Povremeno su naročito bili omiljeni razgovori s poznatim ličnostima o dnevnim pitanjima, kojima Cigenhals posvećuje posebnu glavu. U tim razgovorima, na primer, čuveni hemičari ili virtuozi na klaviru izjašnjavaju se o politici, omiljeni glumci, igrači, gimnastičari, avijatičari ili pesnici — o korisnosti i štetnosti monaštva, o mogućim uzrocima finansijskih kriza, i tako dalje. Tu je bilo važno jedino da se neko poznato ime poveže s nekom baš aktuelnom temom:
kod Cigenhalsa se mogu pročitati delom frapantni primeri, on ih navodi na stotine. Kao što je rečeno, čitava ta industrija protkana je dobrim delom ironijom. Možda je to čak bila demonska, očajnička ironija — u to se teško možemo preneti. Ali veliko mnoštvo koje je izgleda onda bilo upadljivo željno čitanja, primalo je bez sumnje sve te groteskne stvari sa dobrim poverenjem i ozbiljnošću. Ako bi neka čuvena slika promenila sopstvenika, ako bi se neki rukopis od vrednosti prodavao na licitaciji, ako bi neki stari zamak izgoreo, ako bi se neka ličnost sa starim plemićkim imenom uplela u kakav skandal — čitaoci su kroz mnogo hiljada feljtona saznali ne samo te činjenice, već su istog ili
idućeg dana dobijali takođe još mnogo anegdotskog, istorijskog, psihološkog, erotičkog i drugog materijala. O svagdašnjoj krilatici, o svakom dnevnom događaju razlivala se bujica revnosnih pisanija. Objavljivanje, ispitivanje i formulisanje svih tih saopštenja skroz je nosilo pečat brzo i neodgovorno proizvedene masovne robe. Uostalom, tako izgleda, u feljton su spadale i izvesne igre na koje su čitaoci čak bili podsticani. Tim igrama njihovo prezasićavanje znanjima bilo je aktivirano. O tome izveštava jedna duga Cigenhalsova pohvala čudnovatoj temi „Zagonetka ukrštenih reči”.Hiljade i hiljade ljudi koji su većim delom naporno radili i teško živeli, u svojini slobodnim časovima sedeli su pognuti nad kvadratima i krstovima od slova i popunjavali njihove praznine po izvesnim pravilima. Hteli bismo izbeći da vidimo samo smešan ili nastran aspekt toga i želimo da se uzdržimo od ruganja. Oni ljudi sa svojim dečjim igrama zagonetki i svojim vaspitnim člancima nisu nikako baš bezazlena deca ili Feačani[9] koji se zabavljaju. Naprotiv, usred političkih, privrednih i moralnih previranja i potresa, oni su bili prestrašeni, vodili su mnoge grozne ratove i građanske ratove. Njihove male vaspitne igre nisu bile samo dražesna, besmislena detinjarija, već su odgovarale dubokoj potrebi za zatvaranjem očiju i bekstvom u jedan što bezazleniji prividan svet
pred nerešenim problemima i strahotnim slutnjama propasti. Istrajno su učili da teraju automobile, da igraju teške igre karata i sanjalački su se predavali rešavanju zagonetki ukrštenih reči — jer su se gotovo bez zaštite suočavali sa smrću, strahom, bolom, glađu. Crkva ih više nije mogla utešiti, duh im nije mogao pomoći. Oni, koji su pročitali toliko članaka i čuli toliko predavanja, nisu sebi dopuštali mnogo vremena i truda da se ojačaju protiv straha, da u sebi savladaju bojazan od smrti; životarili su u grčevima i nisu verovali u sutrašnjicu.

Takođe su održavana predavanja, pa moramo ukratko da pretresemo i tu, nešto otmeniju vrstu feljtona. Građanima onoga vremena, još vrlo sklonim obrazovanju koje je lišeno svog nekadašnjeg pojma, stručnjaci kao i duhovni razbojnici pružali su, pored članaka, i veliki broj predayanja ne samo kao svečane govore povodom naročitih prilika, već u divljoj utakmici i jedva shvatljivom obimu. Građanin nekog osrednjeg grada, ili njegova žena, mogao je onda jedanput nedeljno, a u velikim
gradovima skoro svake večeri, slušati predavanja u kojima je bio teorijski poučavan o bilo kojoj temi, o umetničkim delima, o pesnicima, naučnicima, istraživačima, putovanjima oko sveta, predavanja u kojima je slušalac ostajao čisto pasivan. Ona su prećutno pretpostavljala nekakvu vezu slušalaca sa sadržajem, nekakvo prethodno obrazovanje, neku pripremu i sposobnost primanja, a da toga u većini slučajeva nije bilo. Među tim predavanjima bilo je zabavnih, temperamentnih ili
šaljivih. Na primer o Geteu, u kojima je on silazio iz poštanskih kola u plavom fraku i zavodio štrazburške ili veclarske devojke, ili o arapskoj kulturi. U ta predavanja ubacivalo se mnoštvo intelektualnih modnih reči kao u čašu za bacanje kocke, i svako se radovao ako je neku od njih
približno prepoznao. Ljudi su slušali predavanja o pesnicima čija dela nikad nisu čitali, niti su imali nameru da ih čitaju. Uz to su im bile prikazivane slike na projekcionim aparatima i oni su kao i u
novinskom feljtonu posustajali od poplave usamljenih vaspitnih vrednosti i delića znanja lišenih svoga smisla. Ukratko, stajalo se već na ivici onog jezivog gubljenja vrednosti reči što je prvo u sasvim tajnim i u najužim krugovima izazvalo onaj herojsko asketski protivpokret koji je uskoro zatim postao vidljiv i moćan i bio izvor jednog novog vladanja sobom i dostojanstva duha.

Nesigurnost i lažnost duhovnog života onog vremena, koje je inače u nekom pogledu ipak pokazivalo delotvornu snagu i veličinu, današnji ljudi objašnjavaju sebi kao simptom užasa koji je spopao duh kad se na kraju epohe prividne pobede i uspeha odjednom našao pred ništavilom: pred jednom velikom materijalnom bedom, periodom političkih i radničkih oluja i prekonoć izniklim nepoverenjem prema samom sebi, prema svojoj sopstvenoj snazi i dostojanstvu, prema svom sopstvenom postojanju. Pri tom, u taj period psihoze propadanja javljaju se neka vrlo visoka duhovna dostignuća, između ostaloga počeci muzičke nauke, čiji smo mi zahvalni naslednici. Ali koliko je lako da se ma koje doba prošlosti lepo i vispreno svrsta u svetsku istoriju, toliko je svaka sadašnjica nesposobna da samu sebe svrsta. I tako je u ono vreme, pri naglom padanju duhovnih potreba i dostignuća na vrlo skroman nivo, baš među intelektualcima uzela maha strahovita nesigurnost i
očajanje. Naime, čim se otkrilo (počev već od Ničea tu i tamo naslućivano otkriće) da je svršeno sa mladošću i stvaralačkim periodom naše kulture, da je počela starost i sumrak, iz tog saznanja koje su
odjednom svi osetili i mnogi oštro formulisali, ljudi su našli objašnjenje za tolika mnoga zastrašujuća obeležja doba: jednolika mehanizacija života, duboko padanje morala, bezvernost naroda, lažnost
umetnosti. Kao u onoj čudesnoj kineskoj bajci, „muzika propasti” odjekivala je decenijama, treperila kao bas orgulje koji dugo tutnji: kao korupcija jurišala je u škole, časopise, akademije, kao seta i bolest duha jurišala je na većinu umetnika i kritičara vremena, koji se još mogu ozbiljno tretirati; kao divlja i diletantska hiperprodukcija istutnjala se u svim umetnostima. Prema tom neprijatelju, koji je prodro i koji se više ne može oterati nikakvim činima, bila su razna držanja. Gorka istina se mogla ćutke spoznati i stojički podnositi. To su činili neki najbolji.

Moglo se pokušati da se pomoću laži da drugi izgled i za to su književni vesnici učenja o propasti kulture pružali neke pogodne tačke za napad; osim toga, onaj ko je prihvatio borbu protiv onih pretećih proroka imao je reč i uticaja na građanina. Jer, što kultura za koju je čovek do juče verovao da je ima i na koju je bio tako ponosit, kao da više uopšte nije u životu, što obrazovanje koje je građanin voleo, umetnost koju je voleo, kao da više nije pravo obrazovanje i prava umetnost, to mu nije izgledalo manje drsko i nesnosno od naglih novčanih inflacija i od ugrožavanja njegovog kapitala revolucijama. Osim toga, protiv velike
psihoze propadanja postojalo je i cinično držanje. Ljudi su odlazili na igranke i svaku brigu za budućnost oglašavali za starinsku glupost. Deklamovali su feljtone pune raspoloženja o bliskom kraju umetnosti, nauke, jezika. Sa izvesnom samoubilačkom nasladom konstatovali su u svetu feljtona, koji su sami sagradili od hartije, potpunu demoralizaciju duha, inflaciju pojmova i pretvarali se kao da sa ciničnim spokoj stvom ili bahantskim ushićenjem posmatraju kako propadaju ne samo umetnost, duh, moral, poštenje, nego čak Evropa i „svet”. Kod dobrih je vladao nekakav tih i miran, a kod zlih zlurad, pakostan pesimizam. I pre no što kultura postane sposobna za jedno stvarno samoposmatranje
i novo svrstavanje, moralo je takođe prvo da prethodi prekopavan je preživeloga i izvesno presvrstavanje sveta i morala kroz politiku i rat.