IGRA SENKI

Široka čeona strana zamka bila je sagrađena od svetlog kamena i gledala je velikim prozorima na Rajnu i na rit, a onda dalje na jasnu, od vode malo maglovitu oblast, trsku i vrbe, a daleko na horizontu plavičasta šumovita brda stvarala su blagi lelujavi luk, iznad koga su plovili oblaci, a zbog svetlosti iz zamka i zgrada na imanju su se samo za vreme toplog južnog vetra mogli videti kako mali i beli svetlucaju u daljini. Čeona strana zamka se ogledala u vodi koja je tromo protkala, gizdavo i zadovoljno kao mlada žena, njegovo ukrasno šiblje je do vode spuštalo svetlozelene grane, a duž zida su se ljuljuškale belo obojene gondole za zabavu. Ova vedra strana zamka nije bila nastanjena, sobe su posle nestanka baronice ostale prazne, sve osim najmanje; u njoj je, kao i pre, stanovao pesnik Floribert. Gospodarica je obeščastila svog muža i njegov zamak i od njihove vesele i brojne svite nije ostalo ništa osim belih gondola i ćutljivog pesnika.
Gospodar zamka je, posle nesreće koja ga je zadesila, stanovao u zadnjem delu zdanja. Tu je na uzano dvorište bacao tamnu senku toranj još iz vremena Rimljana, zidovi su bili tamni i vlažni, prozori uzani i niski, a odmah uz osenčeno dvorište priljubio se tamni park s brojnim starim stablima javora, topola i bukvi.
Pesnik je živeo neometan, u samoći, na sunčanoj strani. Jeo je u kuhinji i barona često danima nije viđao.
„Mi živimo u tom zamku kao senke”, rekao je jednom prilikom svom mladom prijatelju, koji ga je posetio i u negostoljubivim prostorijama mrtve kuće izdržao samo jedan dan. Floribert je svojevremeno za baroničino društvo izmišljao i sastavljao galantne stihove i posle gašenja kuće kao veselog domaćinstva tu i dalje bez pitanja ostao, jer se njegova prilagodljiva duša više plašila gradskih uličica i borbe za parče hleba nego usamljenosti ovog tužnog zamka. Već dugo više ne piše stihove. Kada pri zapadnom vetru pogleda preko reke i zelene bare u daleki krug plavičastih planina koje dodiruju oblake i kada uveče u starom parku osluškuje njihanje drveća, razmišlja često o poeziji, ali o onoj koja ne sadrži reči i nikada ne može da bude napisana. Jedna takva pesma se zove „Božiji dan” i peva o toplom južnom vetru, a jednoj je naziv „Uteha duše”, a odnosi se na razmišljanje o šarenilu boja prolećnih livada. Floribert ove pesme nije mogao da izgovara ili peva jer su bile bez reči, ali on ih je ponekad sanjao i osećao, naročito uveče. Ostatak vremena je provodio u selu, gde se igrao s plavokosim mališanima ili zasmejavao mlade devojčurke, devojčice, kada bi pred njima skidao šešir kao pred pravim damama. Njegovi najsrećniji dani bi bili oni kada bi sreo gospođu Agnesu, lepu gospođu Agnesu, čuvenu gospođu Agnesu sa uzanim devojačkim licem. Pozdravio bi je i duboko se naklonio, a lepa gospođa bi otpozdravila i nasmejala se, pogledala ga u smetene oči i otišla dalje kao zrak sunca.
Gospođa Agnesa je stanovala u kući koja se stisla uz podivljali park, a ranije je bila boravište baronovih konjanika. Njen otac je bio šumar i kuću je za neke posebne usluge dobio od barona na poklon. Udala se veoma mlada i kao mlada udovica se vratila kući, a posle očeve smrti je u usamljenoj kući stanovala sa služavkom i šlepom tetkom.
Gospođa Agnesa je nosila jednostavne ali lepe i uvek nove haljine toplih boja, lice joj izgledalo mladalačko, a njena tamnosmeđa kosa je u debelim kikama bila omotana oko glave. Baron je u nju bio zaljubljen pre nego što ga je žena osramotila, a voleo ju je i sada. Sastajali su se ujutru u šumi, a uveče su plovili čamcem niz reku, do kolibice od trske u močvari. Tamo je ona svoje nasmejano devojačko lice naslanjala na njegovu prerano osedelu bradu i svojim nežnim prstima poigravala se s njegovom grubom i čvrstom lovačkom rukom.
Gospođa Agnesa je svakog petka odlazila u crkvu, molila se i davala milostinju. Odlazila
je u selo kod sirotih i starih žena, poklanjala cipele, češljala im unučice, pomagala kod šivenja i iza nje bi u njihovim kolibama ostao blagi sjaj mlade svetice. Gospođu Agnesu su želeli svi muškarci, i ko joj se dopadao i ko bi došao u pravo vreme, tome bi uz poljubac u ruku bio dopušten i poljubac u usta, a ko bi imao sreće i bio dovoljno odrastao, moglo bi mu se dogoditi da noću uđe kroz njen prozor.
To su svi znali, i baron, a ipak je ta lepa žena išla svojim putem s osmehom na licu, nevinog pogleda kao devojčica na koju ne utiču želje muškaraca. Ponekad bi se pojavio neki novi ljubavnik, ponašao se prema njoj oprezno kao prema neprocenjivoj lepotici, uživao pun ponosa zbog osvojenog srca i čudio se kako mu ljudi ne zavide i osmehuju mu se. Kuća joj je ležala na ivici tamnog parka, obrasla ružama puzavicama, usamljena kao u šumskoj bajci, a ona je u njoj stanovala, izlazila i vraćala se u nju sveža i umilna kao ruža u letnje jutro, blistavog dečijeg lica, s teškim upletenim kikama oko glave. Stare siromašne žene su je blagosiljale i ljubile joj ruke, muškarci su je s dubokim naklonom pozdravljali i smeškali se iza nje, deca su joj trčala u susret, tražila milostinju i puštala da ih pomiluje po obrazima.
„Zašto si takva?”, ponekad bi je upitao baron i preteći je gledao svojim tamnim očima.
„Polažeš li ti kakva prava nada mnom?”, pitala ga je ona začuđeno i uplitala tamnosmeđu kosu. Najviše ju je voleo Floribert, pesnik. Njemu bi srce počelo brže da kuca kada bi je video. Kada bi čuo nešto loše o njoj, snuždio bi se, odmahivao glavom i ne bi verovao. Kada su deca pričala o njoj, blistao bi i slušao kao pesmu. U njegovim maštarijama najlepše je bilo snevanje o Agnesi. Tada je pozivao u pomoć sve što je voleo i što mu se činilo lepim, zapadni vetar, plavi horizont, blistave prolećne livade, svu žudnju i duboka osećanja svog uzaludnog dečačkog života smestio bi u tu sliku. Jedne večeri ranog leta, posle dugog mirovanja, u mrtvom zamku se pojavilo malo života. U dvorištu je zasvirao rog, ušla je kočija i zakloparala po kamenoj stazi. Brat gospodara zamka je došao u posetu sam, u pratnji svog lakeja. Bio je to visok čovek sa špicastom bradom i oštrim vojničkim očima. Plivao je u širokoj Rajni, pucao iz zabave na srebrne galebove, često jahao do susednog grada i vraćao se pijan, šegačio se s dobroćudnim pesnikom i svakih par dana galamio i svađao se s bratom. Prebacivao mu je za hiljadu stvari, predlagao preseljenje i dogradnju, preporučivao promene i poboljšanja, hteo je da sve dotera, jer on je zahvaljujući ženidbi postao bogat, a gospodar zamka je živeo u siromaštvu, uglavnom nesrećan i pun muka.
Njegova poseta zamku bila je greška i on se već prve nedelje pokajao. Ipak je ostao tu i nije ni pominjao odlazak, što je njegovom bratu bilo žao. Video je gospođu Agnesu i počeo da je progoni.
Nije potrajalo dugo, a sluškinja lepe žene je donela haljinu koju joj je poklonio baronov brat. Posle kraćeg vremena, pored zida parka sluškinji je lakej baronovog brata predao cveće i pismo za gospođu. Samo par dana posle toga, baronov brat i gospođa Agnesa su se u letnje podne sreli u šumskoj kućici i on joj je poljubio ruku, pa mala usta i beli vrat. Ali kada bi se sreli u selu, on bi je pozdravio skidanjem šešira i dubokim naklonom, a ona bi zahvalila kao devojka od sedamnaest godina.
Opet nije prošlo mnogo vremena, a baronov brat je na reci ugledao čamac, veslača i ženu u svetloj odeći. Bio je radoznao, ali zbog sumraka nije sa sigurnošću mogao da prepozna osobe u čamcu. To što nije znao tada, saznao je posle nekoliko dana, i nije mu bilo drago. Ona koja mu je u šumskoj kućici ležala na srcu i razbuktala vatru svojim poljupcima, ona je uveče s njegovim bratom preko tamne Rajne nestala među trskama.
Baronov brat je postao mračan i snivao mučne snove. On gospođu Agnesu nije voleo kao nešto zabavno i lako dostupno već kao retko i dragoceno otkriće. Pri svakom poljupcu bio je od sreće i čuđenja uplašen što tako mnogo nežne čistoće podleže njegovom udvaranju. Zato joj je
davao mnogo više nego ostalim ženama, mislio je na svoju mladost i tu ženu sa zahvalnošću, s obzirom i nežnošću grlio nju koja je noću mračnim stazama išla s njegovim bratom.
Nedotaknut ničim od onoga što se događalo i neopterećen tajnom koja je teško pritiskala zamak, pesnik Floribert je spokojno proživljavao svoje mirne dane. Nije ga radovalo što se gost ponekad okomi na njega i zadirkuje ga, ali na slične stvari je već ranije navikao. Izbegavao je gosta, provodio ceo dan u selu ili pecao na Rajni, a u toplo mirišljavo veče puštao mašti na volju. Jednoga jutra je primetio da su na zidu zamka procvetale prve ruže mesečarke. Tri prethodna leta je prvence ove retke ruže stavljao pred njena vrata i radovao se što i četvrti put može da joj uruči smeran i bezimen pozdrav.
U podne istoga dana, baronov brat se sastao s lepom Agnesom u bukovoj šumi. Nije pitao gde je bila u kasnim večernjim satima juče i prekjuče. Posmatrao je sa skoro divljim obožavanjem njene mirne bezazlene oči, a pre nego što je otišao, rekao joj je: „Večeras, kada padne mrak, doći ću kod tebe. Ostavi otvoren prozor.”
„Ne danas”, rekla je blago, „ne danas.”
„Ali ja hoću danas.”
„Neki drugi put, da? Danas ne, ne mogu.”
„Doći ću večeras, danas uveče, ili nikada više. Učini kako god hoćeš.”
Ona se okrenula i otišla.
Uveče je baronov brat ležao na obali i vrebao sve dok nije pao mrak. Nije se pojavio nijedan čamac. Onda je otišao do kuće svoje ljubavnice, sakrio se u šipražju i preko kolena položio pušku.
Bilo je mirno i toplo, jasmin je širio jak miris, a iza oblačića koji su tumarali nebo se punilo zvezdama. Jedna ptica je pevala u parku, jedna jedina ptica.
Kada je skoro postalo mračno, neko je tihim koracima, prikradajući se, išao ka kući. Šešir je navukao duboko na čelo, iako zbog mraka to nije bilo potrebno. U desnoj ruci je držao buket belih ruža koje su slabašno svetlucale. Čovek u busiji je zategao oroz.
Došljak s buketom u ruci je oprezno gledao u kuću u kojoj nigde nije bilo svetla. Onda je došao do vrata, sagnuo se i poljubio gvozdenu ručku brave.
U tom momentu je blesnulo u žbunju; začuo se prasak, koji se tiho izgubio u parku. Čovek s buketom ruža je pao na kolena, prevrnuo se unazad na šljunak i uz blage drhtaje ostao da leži.
Čovek s puškom je dugo ostao u zaklonu; niko nije dotrčao, a u kući je sve bilo mirno. Onda je polako prišao i nagnuo se nad pogođenim, kome je šešir pao s glave. Ostao je bez daha kada je začuđen prepoznao pesnika Floriberta.
„Zar i on!”, zaječao je i otišao. Ruže mesečarke su ležale rasute po šljunku, neke od njih i u krvi pogođenog. U selu su zvona označavala jedan sat po ponoći. Na nebo su se navukli gušći beli oblaci, nasuprot kojih je čudovišna kula zamka izgledala kao džin koji stojeći spava. Rajna je blago pevušila i polagano tekla, a u unutrašnjosti crnog parka usamljena ptica je pevala još dugo posle ponoći.
(1906)
SLIKAR BRAM