Poglavlje   41

Idila u južnoj Indiji

"Dik,  ti  si  prvi  Zapadnjak  koji  je   ikada   ušao   u   ovo   svetilište.   Mnogi drugi  su  to  uzalud  pokušavali."

Moje reči su isprva zapanjile g. Rajta, a potom je  poprimio  zadovoljan izgled. Bili smo tek izašli iz prekrasnog hrama Čamundija na brežuljcima koji se uzdižu  iznad  Misorea  u  južnoj  Indiji.  Tu  smo  se  poklonili  pred  zlatnim  i srebrnim oltarom boginje Čamundi, pokroviteljskog božanstva porodice vladajućeg maharađe.

,U znak sećanja na tu jedinstvenu čast", reče g. Rajt, pažljivo sklanjajući nekoliko blagoslovenih ružinih latica,  „uvek  ću  čuvati  ove  cvetove  koje  je sveštenik  poškropio  ružinom  vodicom."

Moj  sekretar i   ja287           proveli         smo         mesec      novembar kao         gosti      države

Mysore. Naslednik maharadže, njegova visost Juvaradža, gospodin Šri Krišna Narasingharaj Vadiyar, pozvao nas je  da  posetimo  njegovo  prosvećeno  i napredno kraljevstvo.

Južna Indija koja je bogata istorijskim i arheološkim  nalazima  je  zemlja tačno određenih, a ipak neodredivih draži. Severno od Mysorea je najveća urođenička   država   Indije,   Hyderabad,   slikovita   visoravan   presečena   velikom

220       Gospođica   Bletch   nije   mogla   da   drži   korak   sa   nama,   pa   je   sa   zadovoljstvom   ostala   kod mojih   rođaka   u   Kalkuti.

rekom Godavari. Široka plodna polja, ljupke Nilgiris ili “Plave planine” i hladni jalovi brežuljci krečnjaka ili granita!

Arhitektura, vajarstvo i  slikarstvo  od  kojih  čoveku  zastaje  dah,  mogu  da se vide u  Hyderabadu  u  drevnim  pećinama  Ellore  i  Ajante,  isklesanim  u stenama.  Kailasa,  hram  u  Elori,  sadrži  isklesane  likove  bogova,  ljudi  i  životinja u veličanstvenim proporcijama jednog  Mikelangela.  U  Ajanti  se  nalazi  pet hramova i dvadeset i pet manastira, isklesanih u steni i poduprtih oslikanim stubovima na kojima su slikari i vajari ovekovečili svoju  genijalnost.  U Hyderabadu se nalazi univerzitet Osmanija i Meka  Masjid  džamija  u  kojoj  se može zajedno klanjati deset hiljada muslimana.

Država Mysore  je  zemlja  čuda,  3000  stopa  iznad  nadmorske  visine, obrasla gustim tropskim šumama, sa divljim slonovima, bizonima,  medvedima, panterima i tigrovima.  Njena  dva  najveća  grada  Bangalore  i  Mysore  su  čisti, privlače  obiljem  parkova  i  javnih  vrtova.

Edikti koji su  nađeni  u  severnom  Mysoreu,  uklesani  u  stenu,  datiraju  iz III veka pre Hrista i osvetljavaju uspomenu na kralja Ašoku. Te “propovedi u kamenu” upisane su različitim dijalektima i govore o širokoj pismenosti ljudi njegovog vremena. Šestim ediktom vladar poziva podanike da razgovaraju s njim o svemu što  je  za  opšte  dobro  “u  bilo  koje  vreme  dana  ili  noći”,  dodajući  da se tačnim ispunjavanjem svojih kraljevskih dužnosti i on sam “oslobađa  duga svojim sunarodnicima.”

S jednog kraja Indije na drugi, Ašoka je dao  da  se  izgrade  rezervoari, nasipi  i  kanali  za  navodnjavanje,  putevi  kraj  kojih  je  naredio  da  se  sadi  drveće i sagrade odmorišta za putnike. Brinuo se za botaničke bašte u kojima su  se uzgajale  lekovite  biljke,  i  podizao  je  bolnice  za  ljude  i  životinje.  Desetim ediktom objavljuje da istinska slava kralja zavisi od moralnog napretka njegovih podanika,  jedanaestim  ediktom  definiše  “istinsko  bogatstvo”  ne  kao  materijalna dobra,  nego  kao  Dobro  -  širenje  istine.

Ašoka je bio unuk moćnog ]andragupta Maurya (grcima poznatog pod imenom  Sandrokot),  koji  se  u  mladosti  sreo  s  Aleksandrom  Velikim.  Kasnije  je

]andragupta razorio  makedonske  garnizone  koji  su  ostali  u  Indiji,  a  u  Penjabu je pobedio osvajačku grčku armiju, predvođenu Seleukom. Zatim  je  na  svom dvoru u Pataliputri primio helenskog ambasadora Megastena koji nam je ostavio opise srećne i preduzetne Indije tih dana.

Grčki istoričari i drugi, koji su pratili Aleksandra  u  njegovoj  ekspediciji  u Indiji, pažjivo su beležili mnoge zanimljive priče. Pripovesti Ariana, Diodora, Plutarha i Strabona bacaju svetlo na život drevne Indije.

Najzanimljivija karakteristika Aleksandrove neuspešne invazije bio je njegov veliki interes za hinduističku filozofiju, za jogije i svete ljude koje je s vremena na vreme sretao i čije društvo je željno tražio. Nakon što je veliki grčki osvajač stigao u Tailu u severnoj Indiji, poslao  je  glasnika  Onesikrita,  učenika Diogenove helenistike škole, da mu dovede indijskog učitelja Dandamisa, velikog sanjasina Taxile.

“Zdravo da si, učitelju brahmana”, povikao je Oneskrit kad je pronašao Dandamisa i njegovom šumskom  skrovištu.  “Sin  moćnog  boga  Zevsa,  Aleksandar, koji je vrhovni gospodar svih ljudi, moli te da dođeš kod njega. Ako pristaneš, nagradiće  te  bogatim  poklonima,  ali  ako  odbiješ,  odrubiće  ti  glavu!”

Jogi je  mirno primio taj nasilnički poziv, nije čak  ni  podigao  glavu  sa uzglavlja  od  lišća.

“Ako  je  Aleksandar  Zevsov  sin,  onda  sam  to  i  ja”,  odgovorio  je.  “Ne

želim  ništa  što  je  Aleksandrovo,  jer  sam  zadovoljan  onim  što  imam,  dok  vidim

da on sa svojim ljudima putuje preko mora i kopna bez ikakve koristi, a njegovim putovanjima nema kraja.

Idi i kaži Aleksandru da Bog, koji je vrhunski kralj, ne može biti uzrok nepravde, nego  je tvorac svetla, mira, života, vode, čovekovog  tela  i  duše.  On prima svakog čoveka kada ga  smrt  oslobodi  zlih  bolesti.  Poštujem  samo  Boga koji se gnuša ubijanja i rata. Aleksandar nije Bog, jer i on sam  mora  umreti”, nastavio je mudrac sa spokojnim prezirom. “Kako neko kao on može da bude gospodar celog sveta, kada ne vlada ni samim sobom, a nije još živ zakoračio u Had niti poznaje putanju sunca kroz središnje predele zemlje, dok  narodi  na njenim granicama nisu čuli čak ni njegovo ime!”

Nakon takvog prekora, sigurno najoštrijeg koji je  ikad  dopro  do  uha “gospodara sveta”,  mudrac  je  ironično  dodao:  “Ako  mu  sadašnji  posedi  nisu dovoljno  prostrani,  neka   pređe   reku   Gang.   Tamo   će   naći   područje   koje   može da  hrani  sve  njegove  ljude.288

Znaj, međutim, da  je  ono  što  mi  Aleksandar  nudi  i  pokloni  koje obećava, potpuno  beskorisni.  Ono  što  cenim  i  smatram  zaista  korisnim  i vrednim je ovo lišće koje je moj dom, ove  rascvetale  biljke  kojima  se svakodnevno hranim, i ova voda koju pijem, dok svi ostali posedi  koji  se  tako pažljivo čuvaju uvek uništavaju onog ko ih sakuplja i izazivaju samo tugu i nezadovoljstvo  koji  muče  svakog  običnog  smrtnika.  Što  se  mene  tiče,  ležim  na

šumskom lišću, a pošto nemam ništa što bi  trebalo  da  čuvam,  mirno  spavam. Kada bi nešto tako imao, ne bih to mogao. Zemlja me snabdeva svime kao što majka daje detetu mleko. Idem kuda hoću i bez briga sam.

Ako mi Aleksandar i odrubi glavu, ne može  da  mi  uništi  dušu.  Moja glava će ostati nema,  ostavivši  telo  kao  pocepanu odeću  na  zemlji,  odakle  sam ga i uzeo. Postanem li  duh,  uzneću  se  do  svog  Boga  koji  nam  je  svima  dao telo i ostavio nas na zemlji da pokažemo da li želimo ovde da slušamo njegove zapovesti, i koji će od svih nas kada odemo odavde u njegovu prisutnost, tražiti da mu podnesemo izveštaj o svom životu, jer je on sudija svake naše tašte nepravde, a jauci potlačenih postaju kazna tlačitelja. Neka Aleksandar svojim pretnjama plaši one koji teže za bogatstvom i koji  se  boje  smrti,  jer  je  to oružje protiv nas nemoćno. Brahmani ne vole zlato i  ne  boje  se  smrti.  Idi  i poruči  Aleksandru:  Dandamisu  ne  treba  ništa  tvoje,  pa  stoga  neće  doći,  a  ako ti  želiš  nešto  od  Dandamisa,  onda  ti  dođi  k  njemu.”

Aleksandar je pažljivo saslušao Onesikrita koji je preneo  poruku  i  više nego ikada pre poželeo da vidi Dandamisa koji je iako star i go,  bio  jedini protivnik u kojem je on, osvajač mnogih zemalja, našao više nego sebi ravnog.

Aleksandar je u  Taksilu  pozvao  jedan  broj  brahmanskih  asketa  poznatih po  svojoj  veštini  da  na  filozofska  pitanja  odgovaraju  oštroumnom  mudrošću. Plutarh  je  izvestio  o  tim  dvobojima  rečima.  Sva  pitanja  je  postavljao  Aleksandar.

“Kojih ima  više,  živih  ili  mrtvih?” “Živih, jer mrtvih nema.”

“Gde  se  rađaju  veće  životinje,  na  moru  ili  na  zemlji?” “Na zemlji, jer je more samo deo zemlje.”

“Koja  je  životinja  najpametnija?”

“Ona koju čovek još ne poznaje.” (Čovek se boji nepoznatog). “Šta  je  bilo  pre,  dan  ili  noć?”

221        Aleksandar, a takođe nijedan njegov general, nikada nisu uspeli  da  pređu  Gang.  Na severozapadu Indije makedonska vojska  se  pobunila  i  odbila  je  da  krene  dalje.  Aleksandar  je bio  prisiljen  da  napusti  Indiju.  Daljnja  osvajanja  potražio  je  u  Persiji.

“Dan  je  došao  jedan  dan   ranije.”  Taj   odgovor   je   iznenadio  Aleksandra, pa  je  brahman  dodao:  “Nemoguće  pitanje,  nemoguć  odgovor.”

“Kako čovek  može  postati  omiljen?”

“Čovek  će  biti  omiljen  ako,  iako  moćan,  ne  uliva  ljudima  strah.” “Kako čovek može da postane Bog?”289

“Tako da učini ono što čovek ne može.” “Šta je jače, život ili smrt?”

“Život, jer podnosi tolika  zla.”

Aleksandru je uspelo da iz Indije kao svog učitelja povede pravog jogija Kalyanu, koga su Grci zvali “Kalanos”. Mudrac je pratio Aleksandra u Persiju. Predviđenog  dana  u  Suzi  u  Persiji,  Kalanos   je   napustio   svoje   ostarelo   telo   i ušao je pred  celom  makedonskom  vojskom  u  pogrebnu  lomaču.  Istoričari  su zabeležili čuđenje vojnika  koji  su  videli  da  se  jogi  ne  boji  ni  boli  ni  smrti.  Nije se ni pomerio dok ga je proždirao plamen.  Pre  nego  što  je  pošao  da  bude spaljen,  Kalanos  je  zagrlio  sve  svoje  prijatelje,  ali   nije   zaželeo   zbogom Aleksandru,  kome  je  samo  rekao:  “Uskoro  ćemo  se  videti  u  Babilonu.”

Aleksandar je napustio Persiju i umro u Babilonu godinu dana  kasnije. Svojim rečima  guru je  hteo da  mu kaže  da će  s  njim biti  u životu i  smrti.

Grčki istoričari ostavili su nam  mnogobrojne  žive  i  slikovite  opise indijskog društva. Arion  nas  izveštava  da  hinduski  zakon  štiti  narod  i  “naređuje da niko od njih ni pod kakvim uslovima  ne  bude  rob.  Pošto  su  sami  slobodni, treba da poštuju i pravo svih drugih na slobodu. Jer oni  koji  ne  znaju  ni  da vladaju drugima niti da puze pred njima, u životu će se najbolje odupreti nedaćama sudbine.”290

Drugi  tekst  kaže  da  “Indijci  ne  znaju  za  lihvarstvo  ni  za   pozajmicu. Protivni su utvrđenim običajima da se zlo bilo nanosi bilo trpi, pa stoga oni ne sastavljaju  ugovore  niti  traže  jamstvo.”

Iz  sličnog  teksta  saznajemo:  “leče  jednostavnim   prirodnim   sredstvima.” Više se pazi  na  pravilnu  ishranu  nego  što  se  koriste  lekovi.  Nejcenjeniji  lekovi su  ulja  za  mazanje  i  melemi.  Svi  ostali  smatraju  se  prilično  škodljivim.”

Ratovanje je bilo ograničeno na kastu kšatrija ili ratnika, a “neprijatelj naišavši na seljaka kako radi  na  polju,  ne  bi  mu  učinio  ništa  nažao.  Jer  ljudi ove klase smatraju se javnim dobročiniteljima pa su zaštićeni od povreda. Tako zemlja ostaje  neopustošena  i  rađa  bogatim  urodom  snabdevajući  žitelje  svim  što je  potrebno  za  ugodan život.”

Vladar ]andragupta koji je 305. godine pre Hrista pobedio Aleksandrovog generala Seleuka, sedam godina kasnije je  odlučio  da  preda  vlast  sinu. Otputovao  je  u  Južnu  Indiju  i  poslednjih  dvanaest  godina  života   proveo   kao asketa bez novca, težeći za  samospoznajom  u  stenovitoj  pećini  u  Sravanabelagoli, koja se danas poštuje kao svetilište. Isti kraj  ponosi  se  najvećom  statuom  na svetu koju su iz goleme stene 983. godine  posle  Hrista  isklesali  đaini  u  čast svom  poštovanom  učitelju  Gomatesvari.

Verska  svetilišta  se  nalaze  svuda  u  Mysoreu  i  bez  prestanka  podsećaju

čoveka na   mnogobrojne velike  svece Južne  Indije.  Jedan  od   tih   učitelja, Thayumanavar,  ostavio  nam  je  ovu  inspirativnu  pesmu:

“Možeš  da  pripitomiš  divljeg  slona da zatvoriš čeljust medvedu i tigru

222        Iz   tog   pitanja   se   može   zaključiti   da   je   “Zevsov   sin”   ipak   ponekad   sumnjao   u   svoje savršenstvo.

223        Svi   grčki   posmatrači   izveštavaju  o   nepostojanju  ropstva  u   Indiji,   jer  je   to   bilo   sasvim

suprotno strukturi grčkog  društva.

da  jašeš  na  lavu

da  se  igraš  s  kobrom   alhemijom  da  zarađuješ  za  život inkognito  da  putuješ  svemirom da  načiniš  vazale  od  bogova

da  ostaneš  uvek  mlad

da hodaš po vodi i živiš u vatri,

ali vladati vlastitim mislima je bolje i teže.”

U predivnoj i plodnoj državi Travancore na krajnjem Jugu Indije,  gde  se promet odvija rekama i kanalima, maharadža svake godine preuzima naslednu obavezu da pokaje greh načinjen u ratovima i prisilnim davnim pripajanjem nekoliko malih  država  u  Travancoreu.  Pedeset  i  šest  dana  u  godini  maharadža tri puta na dan odlazi u hram da sluša vedske himne i recitacije. Ceremonija pokajanja završava lakšadipom ili osvetljenjem hrama sa sto hiljada svetiljki.

Veliki  hinduski  zakonodavac  Manu291   zacrtao je  dužnosti  kralja.  “Mora  biti

ljubazan  kao  Indra  (vladar  bogova),  sakupljati  poreze  blago  i  neprimetno  kao

što  sunce  iz  vode  izvlači  paru,   ulaziti  u  život  svojih  podanika  kao   vetar   koji svuda  prodire,  biti  jednako  pravedan  prema  svima  kao  Yama  (bog  smrti), vezivati prestupnike omčom  kao  Varuna  (vedsko  božanstvo  neba  i  vetra),  sviđati se svima kao mesec, spržiti zle neprijatelje kao bog vatre i  podupirati  sve  kao boginja  zemlje.

U ratu kralj ne sme da se  bori  otrovnim  ili  vatrenim  oružjem,  niti  da ubija slabe ili  nespretne  neprijatelje,  kao  ni  one  koji  su  bez  oružja  ili  one  koji se boje, koji mole za zaštitu ili beže. Ratu treba pribegavati kao  poslednjem rešenju. Rezultati rata uvek su sumnjivi”.

U pokrajini Madras na jugoistočnoj obali Indije nalazi se širok, prostran, morem okružen grad Madras i  Kanchipuram,  zlatni  grad,  glavno  sedište hinduske dinastije Pallava, koja je vladala u prvim vekovima hrišćanske ere. U modernoj pokrajini Madras ideali Mahatme Gandhija o nenasilju naišli su  na plodno tlo. Svuda  se  mogu  videti  bele  “Gandhijeve  kape”.  Mahatma  Gandhi  je na celom jugu značajno reformisao hramove u odnosu na “nedodirljive”, a reformisao je i kastinski sistem.

Izvorni kastinski sistem, kako  ga  je  formulisao  veliki  zakonodavac  Manu, bio je vredan divljenja. Manu je jasno video da se ljudi na osnovu različitiih stupnjeva razvoja mogu podeliti u četiri velike klase: ljude sposobne da  služe društvu manuelnim radom (šudre), one koji svojom  inteligencijom  i  spretnošću služe u poljoprivredi, trgovini, saobraćaju i poslovima uopšteno (vaisye), one  čiji talenat leži na polju izvršne  vlasti,  uprave  i  zaštite  -  vladari  i  ratnici  (kšatrije),  i one kontemlativne prirode koji su duhovno nadahnuti i inspirišu  ostale (brahmani).

224       Manu  je  univerzlni  zakonodavac,  ne  samo  za  hindusko  društvo  nego  i  za  celi  svet.  Svi sistemi mudrog društvenog upravljanja, pa čak i pravde, temelje se na Manuovom zakoniku.

Manu   kaže     da su                   “dužnosti  sve                    četiri    kaste292                    istinoljubivost,           poštenje,

čistota, i samodisciplina”, a Mahabharata  izjavljuje  da  se  ni  rođenjem,  ni učenošću, niti na osnovu predaka ne može odrediti  da  li  je  neko  dva  puta rođen (tj. brahman). To određuje isključivo  karakter  i  ponašanje.”  Manu  je savetovao društvo da poštuje svoje  članove  ukoliko  su  mudri,  vrli  i  stari,  ljude koji pripadaju vlastitoj porodici, i na kraju one koji su bogati. U Indiji  vedskih vremena bogatstvo se uvek preziralo ako se gomilalo, ili ako se nije delilo siromašnima.  Škrti  bogataši  su  bili  vrlo  nisko  u  društvenoj  hijerarhiji.

Međutim,   mnogo   zla   je   nastalo   kad   je   kastinski   sistem   tokom   vekova

postao  toliko  krut  da  se  kasta  nasleđivala.  Reformatori  društva  kao  što   je Gandhi i članovi  mnogih  društava  u  Indiji,  danas  sporo  ali  sigurno  napreduju prema ponovnom uspostavljanju drevnog kastinskog sistema  koji  se  zasniva isključivo na čovekovim  prirodnim  sposobnostima,  a  ne  na  poreklu.  Svaki  narod na  zemlji  ima  vlastitu  karmu  (dobra  i  zla  dela)  s  kojom   se   mora   suočiti   i ukloniti  je.  Indija  sa  svojim  raznolikim  i  neranjivim  duhom  biće  dorasla  tom zadatku  kastinske  reforme.

Južna Indija nas je  toliko  opčinila  da  smo  gospodin  Wright  i  ja  poželeli da produžimo idilu, ali vreme je neumoljivo i nije se dalo rastegnuti. Bilo je predviđeno da govorim poslednjeg dana na indijskom filozofskom kongresu na univerzitetu u Kalkuti. Nerado sam se oprostio od mnogobrojnih madraskih učenika i prijatelja, te smo krenuli na sever. Na  putu  smo  se  zaustavili  pred malim svetilištem koje je posvećeno Sadašivi Brahmana, čija životna priča obiluje

čudima. Veće svetilište posvaćeno  Sadašivi  je  u  Neruru,  a  podigao  ga  je  radža od Pudukkottaia, i to je mesto hodočašća gde su se dogodila mnoga božanska isceljenja. Nasledni vladari Pudukkottaia čuvaju kao najveću svetinju religiozna uputstva koja je napisao Sadašiva 1750. godine za  tadašnjeg  princa  vladara. Veliki mudrac je i formalno obogatio indijsku književnost svojim komentarom Brahma  sutri  i  Patanđalijevih  Yoga  sutri.

Među seljacima u Južnoj Indiji i danas  se  mogu  čuti  mnoge  fantastične priče  o  Sadašivi,  omiljenom  i  potpuno  prosvetljenom   učitelju.   Dok   je   jednog dana sedeo na obali reke Kaveri, uronjen u samadhi, odnela  ga  je  iznenadna bujica.   Nekoliko   nedelja   kasnije   našli   su  ga   zatrpanog   hrpom   zemlje   u   blizini

225      “Pripadanje jednoj od  ovih  četiri  kasta  u  početku  nije  zavisilo  od  čovekovog  porekla,  nego od  njegovih  prirodnih  sposobnosti  koje  su  se  prepoznavale  i  pokazivale  u  cilju  koji  je  čovek  u

životu  odabrao”,  čitamo  u  časopisu  Istok-Zapad,  od  januara  1935.  “Taj  cilj  je  mogao  da  bude

(1)  kama  (želja),  tj.  život  pod  vladavinom  čula  (šudra  stupanj),  (2)  artha  (dobitak)  tj,  ispunjenje

želja, ali i istovremeno vladanje njima, (vyasa stupanj),  (3)  dharma  (samodisciplina),  život odgovornosti i pravilnog delovanja (kšatrija stupanj) i (4) mokša  (oslobođenje),  duhovni  život  i verska poduka (brahman stupanj). Te četiri kaste služe čovečanstvu (1) telom, (2)  umom,  (3) snagom volje,  i  (4)  duhom.  Te  četiri  faze  odgovaraju  večnim  gunama  ili  kvalitetima  prirode,  a to su:  tamas, rađas i sattva - tromost, delovanje i širenje ili masa,  energija  i  inteligencija.  Četiri prirodne kaste obeležene su gunama kao (1) tamas, neznanje, (2) tamas-rađas mešavina neznanja i aktivnosti, (3) rađas-sattva, mešavina pravilnog delovanja i prosvetljenja  i  (4)  sattva, prosvetljenje. Priroda je tako svakom čoveku predodredila njegovu kastu zavisno od toga da li u njemu preovladava jedna, ili mešavina dve gune. Guru će  pravilno  odrediti  čovekovu  kastu  ili mesto na lestvici evolucije. Sve rase i narodi  donekle  poštuju  neku  vrstu  kastinskog  sistema. Tamo gde vlada velika raspuštenost ili takozvana sloboda, koja se naročito izražava u brakovima između krajnosti  u  prirodnim  kastama,  rasa  propada  i  na  kraju  izumire.  Purana  samhita upoređuje potomstvo takvih mešanih brakova  s  jalovim  ukrštanjem,  kada  se  npr.  dobije  mula koja ne može da nastavi vlastitu vrstu. Veštački stvorene vrste na kraju  izumiru.  Istorija  nudi mnoštvo dokaza o brojnim velikim rasama koje više  nemaju  živih  predstavnika.  Najveći  mislioci Indije smatraju da je kastinski sistem  sprečio  razuzdanost,  sačuvao  čistotu  rase  i  prenosio  je kroz hiljade godina dok su mnoge ostale rase nestale i zaboravljene.”

Kodumudia,  u  pokrajini  Coimbatore.  Kada  su  lopate  seljaka  udarile  o  njegovo telo, svetac je ustao u brzo otišao.

Sadašiva je postao muni (svetac koji ćuti) kada ga je njegov učitelj prekoreo zato što je u dijalektičkoj raspravi  pobedio  starijeg  učenjaka  vedante. “Kad ćeš  ti,  balavac, naučiti  da  držiš jezik za  zubima”,  rekao  je  guru.

“S  vašim  blagoslovom,  od  ovog  časa  zauvek.”

Sadašivin guru bio je Paramašivendra Sarasvati  svami  koji  nam  je  ostavio delo  Daharavidya  praksika  kao  i  svoj  dubokoumni  komentar  Uttara  gite.  Bio  je s pravom ponosan na svog velikog  učenika,  što  se  vidi  i  iz  sledećeg  događaja. Neki   svetovno   orijentisani   ljudi   bili   su  uvređeni   što   je   Bogom   opijeni   Sadašiva

često “nedolično plesao ulicama, i požalili su se njegovom učenom guru. “Gospodine,”  obratili  su  mu  se,  “Sadašiva  nije  bolji  od  nekog  ludaka.”

Međutim,   Paramašivendra   se   radosno   nasmejao.   “Oh,   kada   bi   samo   bilo   još takvih  ludaka”,  uzdahnuo  je.

Sadašivin život  je  bio  obeležen  mnogim  neobičnim  i  zanimljivim intervencijama Božije ruke. Naizgled na svetu ima mnogo  nepravde.  Ipak,  vernici znaju za bezbroj primera neposredne Božije pravednosti. Jedno veče Sadašiva se zaustavio pred skladištem žita jednog bogatog kućedomaćina  u  stanju  dubokog samadhija. Pazeći na lopove, tri sluge  su  podigle  štapove  da  ga  udare.  I,  gle, ruke su im se zaustavile  u  vazduhu!  Kao  kipovi  podignutih  ruku  trio  je  ostao  u tom  jedinstvenom  prizoru  sve  do  Sadašivinog  odlaska  u  zoru.

Drugom prilikom predradnik čiji su radnici nosili ogrev, naterao je Sadašivu da ga i on nosi. ]utljivi svetac pokorno je odneo svoj deo tereta do odredišta i spustio ga je na veliku gomilu. Cela gomila se istog trenutka zapalila!

Sadašiva,  kao  ni  svami  Trailanga,  nije   nosio   odeću.   Jednog   jutra,   tako nag, nepažnjom je  ušao  u  šator  muslimanskog  poglavice.  Dve  gospođe  uplašeno su  viknule,  a  ratnik  je  Sadašivi  mačem  odsekao  ruku.   Učitelj   je   bezbrižno otišao.

Mučen  grižom  savesti, musliman je   s   poda  uzeo  ruku   i   pošao za

Sadašivom. Jogi je  bez  reči  gurnuo  ruku  u  krvavu  ranu  koja  je  zacelila.  Kada ga je ratnik ponizno zamolio za duhovnu pomoć, Sadašiva je  prstom  napisao  na pesku:

“Nikada  ne  čini  ono  što  želiš,  pa  ćeš  moći  da  činiš  sve  što  hoćeš.” Uzdignut u pročišćeno duhovno stanje, musliman je svečev paradoksalan savet shvatio  kao  put  ka  oslobođenju  duše   savladavanjem   ega.   Duhovno   delovanje ovih  nekoliko  reči  bilo  je  toliko,  da  je  poglavica  postao  predan  učenik.

Jednog dana seoska deca su u Sadašivinoj prisutnosti poželela da  vide versku svečanost u Maduri, udaljenoj sto pedeset milja. Jogi je rekao deci  da dotaknu njegovo telo i, gle, istog trenutka svi su se  našli  u  Maduri.  Deca  su  se veselo šetala među hiljadama hodočasnika. Posle nekolio sati, jogi je  svojim jednostavnim prevoznim sredstvom  vratio  svoje  malo  stado  kući.  Zaprepašćeni roditelji slušali su slikovite  priče  i  videli  da  su  neka  deca  donela  vrećice madurskih  slatkiša.

Jedan mladić nije poverovao u tu priču i ismejao je sveca.  Na  sledećoj verskoj  proslavi  mladić  je  prišao  Sadašivi.

“Učitelju,” obratio mu se sa preizirom, “zašto mene ne povedete na svečanost, kao što ste prošli put poveli onu decu?”

Sadašiva je pristao. Mladić se istog trenutka našao  u  dalekoj  gradskoj gužvi. Međutim, sveca nigde nije bilo kada je mladić želeo da se  vrati  kući. Umoran i isrpljen, morao je da se vrati pešice.

Pre nego što smo napustili Južnu  Indiju,  gospodin  Wright  i  ja  krenuli smo na hodočašće na sveto brdo Arunačalu, u blizini Tiruvannamalaia, da posetimo  Šri Ramanu  Maharšija.  Veliki  mudrac  nas  je  dočekao s  dobrodošlicom u svom ašramu i pokazao nam na gomilu časopisa Istok-Zapad.  ]utao  je gotovo sve vreme koje smo proveli s njim i s njegovim učenicima, a blago lice mu  je  zračilo božanskom  ljubavlju  i  milošću.

Da bi napaćenom čovečanstvu pomogao da ponovo dosegne svoj zaboravljeni status savršenstva, Šri Ramana poučava da  čovek  bez  prestanka treba da se pita: “Ko sam  ja?”  To  je  najvažnije  pitanje.  Strogim  odbacivanjem svih ostalih misli, poklonik prodire  sve  dublje  i  dublje  u  svoje  istinsko  Jastvo, gde više nema misli koje ga ometaju.

Prosvetljeni rši Južne Indije napisao je: “Dvojstvo i trojstvo su nečim poduprti, nikad nisu bez oslonca.

Kad nađemo taj oslonac, oni padaju.

Tu je istina, onaj ko je vidi, nikada se ne koleba”.

Jogananda  sa  Bhagavan  Šri  Ramana  Maharšijem