A.   IDENTIFIKACIJA SA KOLEKTIVNOM PSIHOM

Druga mogućnost bila bi identifikacija sa kolek­ tivnom psihom. To bi bilo istoznačno sa prihvatanjem inflacije, ali sada dignute na stepen sistema, to jest, čovek biva srećni posednik te velike istine, koju treba još otkriti, konačne spoznaje koja znači spasenje-na- roda. Ovaj stav ne mora da bude sumanutost veličine u direktnom-obliku, već sumanutost veličine u pozna­ tom ublaženom obliku reformatorstva, proroštva i mučeništva. Slabi duhovi koji, kao što je često slučaj, raspolažu sa utoliko većom merom sujete, častoljublja

i neumesne naivnosti, izloženi su ne maloj opasnosti da podlegnu ovom iskušenju. Otvaranje pristupa ko­ lektivnoj psihi znači za individuu obnavljanje života, svejedno da li se ovo obnavljanje doživljava kao pri­ jatno ili neprijatno, čovek želi da zadrži ovo obna­ vljanje; jedan zbog toga što se na taj način povećava njegovo osećanje življenja, drugi zato što obećava bogati porast njegovog saznanja, treći stoga što je otkrio ključ preobražaja njegovog života. Zbog toga niko od njih ne želi da se  okani  velikih  vrednosti koje leže pokopane u kolektivnoj psihi, stremeći da na bilo koji način novostečeni priključak čvrsto spoji sa praosnovama života.7 Identifikacija izgleda da je ovome najbliži put, pošto rasplinjavanje persone u kolektivnoj psihi formalno poziva na to da se čovek sjedini sa ovim ponorom i da se nepovratno stopi sa njom. Ovaj delić mistike je svojstven svakom boljem čoveku, kao što je svakom urođena »čežnja za maj­ kom«, kao pogled unatrag k izvoru iz koga se nekad poteklo.

Kao što sam ranije iscrpno pokazao u regresiv­ noj čežnji, koju, kao što je poznato, Frojd shvata kao                                                                                                                    •

»infantilnu fiksaciju« ili kao »incestuoznu želju«, leži posebna vrednost i posebna neminovnost koja je, npr. u mitovima podvučena na taj način da je upravo naj­ jače i najbolje jednog naroda,  naime njegov junak, onaj  koji  popušta  regresivnoj  čežnji  i  namerno  se upušta u opasnost da ga proguta monstrum materin­ ske  praosnove.  Ali  on  je  junak  samo  stoga  što  ne dopušta  da  bude  konačno  progutan,  već  pobeđuje monstrume, i to ne samo jednom već više puta. Tek . iz poraza kolektivne psihe proističe prava vrednost, osvajanje  blaga,  nepobedivog  oružja,  magijskog za-

7 Ovde bih želeo da podsetim na Kan tovu interesantnu napomenu: u njegovim Vorlesungen iiber Psvchologie, (Leip- zig, 1889) ukazuje na »dragocenost koja leži u polju tamnih predstava, a koja predstavlja duboki ponor ljudskih spoznaja, koji nikada nećemo dostići«. Ova dragocenost je, kao što sam to iscrpno pokazao u mojoj knjizi Wandlangen und Svmbole der Libido (Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5), zbir iskonskih slika u kojima je investiran li­ bido, ili, bolje rečeno, koje su samopokazanje libida.

štitnog sredstva ili bilo kakvih drugih željenih doba­ ra izraženih u mitu. Stoga onaj ko se identifikuje sa kolektivnom psihom — mitski izraženo: ko pusti da ga proguta monstrum — i u njoj se raspline, on je doduše prišao blagu koje čuva aždaja, ali krajnje nedobrovoljno i na svoju veliku štetu.

Svakako  da niko  ko  je  svestan komičnosti  ove identifikacije, neće imati hrabrosti da je izdigne do principa. Ali opasno u ovome je tb što mnogima ne­ dostaje neophodnog humora ili što zakazuju upravo na ovom mestu: njih obuhvata patos, neka vrsta trud­ noće značaja, koja sprečava svaku delotvornu samo­ kritiku.  Ne bih želeo da osporavam pojavu proroka uopšte,  ali  bih ipak opreza  radi prvo posumnjao  u svaki  pojedinačni   slučaj,   pošto   je   isuviše   opasna stvar da se čovek lakomisleno odluči da ga bez dalj­ njega smatra pravim prorokom.  Svaki pravi prorok prvo se energično brani od nesvesnog nametanja o- vakve uloge. Stoga tamo gde prorok nastaje za tren oka,  bolje  je misliti na gubitak psihičke  ravnoteže.

Pored mogućnosti da se postane prorok mami i druga suptilnija i na izgled legitimni ja radost, na­ ime postati učenik nekog proroka. Ovo je za veliku većinu upravo idealna  tehnika.  Njene prednosti su:

»Odium dignitatis«, naime natčovečanska obaveza proroka, postaje jedno utoliko slađe »otium indigni- tatis«,  čovek  je  nevredan,  skrušeno  sedi  kraj  nogu

»majstora« i čuva se sopstvenih misli. Duhovna tro­ most postaje vrlina, čovek sme da se  raduje suncu tog bar polubožanskog bića. Arhaizam i infantilizam nesvesne fantazije profitira bez sopstvenih troškova, pošto se sve obaveze prebacuju na »majstora«. Kroz obožavanje »majstora« čovek na izgled ne primeću- jući i sam raste u visinu, a osim toga se velika istina

—     koju nije sam otkrio — prima bar neposredno-iz ruku »majstora«. Naravno, često se učenici vezuju jednim lancem ne iz ljubavi, već iz razumljivog in­ teresa da se pomoću stvaranja kolektivnog odobra­ vanja vrlo lako učvrste u sopstvenom ubeđenju.

Ovo je identifikacija sa kolektivnom psihom koja izgleda znatno preporučljivija; drugi ima čast da bu-

de prorok a sa tim i opasnu odgovornost. Čovek je samo učenik, ali s tim i saupravitelj velike dragoce- nosti, koju je majstor izvukao iz dubina. Čovek oseća svu vrednost i teret jednog ovakvog položaja i smatra najvišom dužnošću i moralnom neophodnošću da ocr- njava sve one koji drugačije  misle, da vrbuje pro- zelite i uopšte da čovečanstvu okači jedno svetio — isto onako kao da je i sam prorok. A to su upravo oni koji su se sakrili iza na izgled skromne persone, koji se, nadmeni, kroz identifikaciju sa kolektivnom psihom iznenada pojavljuju na vidiku sveta. Jer kao što je prorok iskonska slika kolektivne psihe, tako je i njegov učenik jedna iskonska slika.

U oba slučaja kroz kolektivno nesvesno se uvlači inflacija, tako da trpi štete samostalnost individual­ nosti. Ali kako ni izdaleka sve individue ne poseduju snagu samostalnosti,  možda  je fantazija učenika još ono ponajbolje što oni mogu postići.  Uživanja u sa tim skopčanoj inflaciji su tada bar mala naknada za gubitak duhovne slobode. Ne srne se takođe potceniti da je život stvarnog ili uobraženog proroka pun pat­ nji, razočarenja i odricanja, tako da hor učenika koji peva »Osana« ima vrednost kompenzacije. To je sve tako ljudski razumljivo da bi čovek morao da se čudi ako bi bilo kakva sudbina vodila preko i izvan toga.