Poglavlje   21.

Idemo  u  Kašmir

Dva dana posle mog čudesnog ozdravljenja od azijske kolere Šri Juktešvar mi je rekao: “Sada si  dovoljno  jak  za  putovanje,  ići  ću  s  tobom  u  Kašmir.” Iste večeri naše šestočlano društvo je krenulo vozom na sever. Prvi put smo stali u Simili, kraljevskom gradu smeštenom u himalajskim brežuljcima. Lutali smo kroz strme ulice, diveći se veličanstvenom pogledu.

Stara žena, koja je čučala na živopisnoj otvorenoj tržnici, pozivala je: “Kupite engleske jagode.”

Učitelja  su zanimali  ti  sitni  neobično  crveni  plodovi.  Kupio je  punu  korpu i ponudio je Kanaia i mene, koji smo bili pokraj njega.  Okusio  sam  jednu jagodu, ali sam je odmah pljunuo i rekao:

“Gospodine, kakvo kiselo voće, mislim da nikada neću voleti jagode!”

95       Doslovno znači “od planina”. Parvati se u mitologiji predstavlja kao kći kralja Himalaja  (što doslovno znači “boravište snega”). Drevni pesnici su opisali odsečeni  vrh  na  Himalajima,  na granici prema Tibetu, kao dom kralja Himalaja i Parvati. Prolazeći ispod tog nedostupnog vrha, neustrašivi savremeni putnici su bili zaprepašćeni kada su  ugledali  u  daljini  snežan  oblik  sličan palati, sa kulama i kupolama od leda.

Parvati,   Kali,   Durga,   Uma   i   ostale   boginje   su   aspekti   aganmatr   “božanske   majke

sveta”, čija različita imena označavaju  njene  različite  funkcije.  Bog,  ili  Šiva,  u  svom transcendentalnom stanju (para) jeste neaktivan. Njegova šakti (energija, aktivna moć), predata je njegovim “pratiljama”,  produktivnim  “ženskim”  silama,  koje  omogućavaju  beskonačno  listanje univerzuma.

Parvati je postala “pratilja” boga Šive, pošto joj je on  poslao  sapta-rišije  (bogove  sedam zvezda velikog  Medveda),  da  kao  njegovi  izaslanici  zatraže  njenu  ruku.  Šiva  “krunisan  mesecom” sa “noćnim suncem” često  se  nalazi  u  hindu  umetnosti  odeven  leopardovom  kožom,  koja simbolizuje njegovu odoru od neba posutu zvezdama. Ponekad  je  koža  crne  antilope  -  simbol noćne  tame  i  tajanstvenosti  -  jedina  njegova  odeća,   koji   je   digambara,   “odeven   nebom”.   U nekim  drugim  mitološkim  pričama,  njegova   pratilja   se   zove   Kali,   “Tamna”   i   Sati,   “noć mesečine”.  Hinduistički  solarni  mitovi  na  dramatičan  način  predstavljaju  dvostrukost  maje,   koja obavija  pojavni  svet.

Moj guru se nasmejao  i  rekao:  “O,  volećeš  ih,  u  Americi!  Tamo  će  ti  ih na jednoj večeri domaćica ponuditi sa šečerom i slatkom pavlakom. Zgnječiće ih viljuškom, a ti ćeš ih probati i  reći:  “Kako su  ukusne  ove  jagode!”  Tada  ćeš  se setiti ovog dana u Simli.

Smetnuo sam s uma Šri Juktešvarovo proročanstvo, ali sam ga  se  setio mnogo godina kasnije, ubrzo nakon  dolaska  u  Ameriku.  Bio  sam  gost  na  večeri kod gospođe Alise T.  Hejsi  u  vest  Samervilu,  u  državi  Masačusets.  Kada  je  na sto  došao  desert  od  jagoda,  moja  domaćica  je  uzela  viljušku,   izgnječila   moje jagode i dodala slatku pavlaku i šećer. Kazala je:  “Ovo  voće  je  prilično  kiselo, mislim da će vam  ovako  prijati.”  Istog  trenutka,  sa  nedokučivog  dna  mog pamćenja, izronilo je  proročanstvo  mog  gurua  u  Simli.  Dirnula  me  je  spoznaja da je Šri Juktešvarov s Bogom usklađen duh bio  tako  osetljiv,  da  je  mogao  da otkrije  program  kosmičkih  događaja  koji  su  lebdeli  u  eteru  budućnosti.

Naše društvo je ubrzo napustilo Simlu i popelo se  na  voz  za  Ravalpindi. Tamo smo iznajmili veliku zatvorenu kočiju sa dva konja, kojom smo krenuli na sedmodnevni  izlet  u  glavni  grad  Kašmira,   Šrinagar.   Drugog   dana   našeg putovanja  ka  severu,  otvorio  se  vidik  pravog  himalajskog  prostranstva.  Dok  su

škripali  gvozdeni  točkovi  naše  kočije  po  vrelim  kamenim  putevima,  bili  smo ushićeni uvek novim pogledom na veličanstvene planine.

Ajudi  se  obratio  učitelju  rečima:  “Gospodine,  u  vašem  svetom  prisustvu

baš  uživam  u  ovim  divnim  prizorima.”

Ajudijevo izražavanje  zahvalnosti  me je ispunilo zadovoljstvom, jer sam ja bio  domaćin  izleta.  Šri  Juktešvar  je  uhvatio  moju  misao,  okrenuo  se  meni  i

šapnuo  mi:

“Neka ti to ne laska, jer Ajudi nije  ni  izdaleka  toliko  ushićen panoramom, koliko  prilikom  da  će  moći  ubrzo  da  nas  ostavi  dovoljno  dugo  da bi zapalio cigaretu.”144

Bio sam šokiran. Šapatom sam  mu  odgovorio:  “Molim  vas,  ne  remetite naš sklad tim neugodnim rečima.  Teško mi je da poverujem da Ajudi čezne za cigaretom.” Zabrinuto sam gledao učitelja, koga obično nije moguće zaustaviti.

Učitelj se zakikotao i rekao: “Dobro, neću reći Ajudiju  ništa,  ali  kada kočija  stane,  videćeš  kako  će  iskoristiti  priliku.”

Kočija  je  stigla  do  malog  konaka  za  karavane.   Dok   su   odvodili   naše konje na pojenje, Ajudi je pitao: “Slažete li se, gospodine, da sednem pored kočijaša?  Želeo  bih  da  udahnem  malo  svežeg  vazduha.”

Šri Juktevar mu je odobrio, a onda mi rekao:  “On  ne  želi  svež  vazduh, nego svež dim.”

Kočija je bučno nastavila po prašnjavim putevima. Učitelj mi je namignuo i  rekao:  “Pruži  vrat  kroz  vrata  i  pogledaj  šta  Ajudi  radi  na  vazduhu.”

Poslušao  sam  i  zapanjio  se  ugledavši  kako  Ajudi  pušta  kolutove  dima.

Pogledao sam Šri Juktešvara, izvinjavajući se:

“U pravu ste, gospodine, kao i uvek. Ajudi uživa u panorami i u dimu.“ Pretpostavljao sam da moj prijatelj dobija cigarete od kočijaša. Znao sam da ih nije  poneo  iz  Kalkute.

Nastavili  smo  vijugavim  putem,  s  divnim  pogledima  na  reke,   doline, visoke litice i planinske  lance.  Svake  večeri  smo  se  zaustavljali  u  seoskim konacima i sami sebi pripremali hranu. Šri Juktešvar se  posebno  brinuo  šta  ja jedem i insistirao je na tome da uz svaki obrok pijem sok od limete (citrus aurantifolija). Još sam bio slab, ali svakog dana  mi  je  bilo  sve  bolje,  premda  se kočija  tresla  kao  da  su  je  namerno  izgradili  da  bude  neudobna.

96       U  Indiji se  pušenje pred  starijim  ili  nadređenim osobama  smatra  znakom nepoštovanja.

Srca su nam bila ispunjena radosnim iščekivanjem, dok smo se približavali centralnom Kašmiru,  rajskoj  zemlji  s  lotosovim  jezerima,  plovećim  baštama, naseobinama na čamcima sa šarenim nastrešnicama i sa mostovima  ispresecanom rekom elum, sa cvetnim pašnjacima - a sve  to  okruženo  veličanstvenim Himalajima. Avenijom visokih stabala, koja nas je dočekivala sa dobrodošlicom, približavali  smo  se  Šrinagaru.  Uzeli  smo  sobe  u  dvospratnom  konaku,   koji   je gledao na divna brda. Nije bilo tekuće vode, pa smo  se  snabdevali  sa  obližnjeg izvora.  Letnje  vreme  je  bilo  idealno,  dani  topli,  a  noći  sveže.

Otišli  smo  na  hodočašće  u  Šankarin  hram  u  Šrinagaru.  Dok  sam  žurio

prema  ašramu  na  vrhu  planine,  koji   se   jasno  ocrtavao  na   nebeskoj   pozadini, pao sam u ekstatičan zanos. Video sam zdanje na vrhu  brega,  u  nekoj  dalekoj zemlji.

Veličanstveni  Šankarin  ašram,  preda  mnom   se   preobrazio   u   građevinu, gde sam u Americi, mnogo godina kasnije osnovao Društvo  za  samospoznaju. (Kada  sam  prvi  put  došao  u  Los  Anđeles  i   ugledao   veliku   zgradu   na   vrhu Mount  Vašingtona,  odmah  sam  je  prepoznao  kao  zgradu  koju  sam  davno  video u  Kašmiru  i  drugde.)

Posle nekoliko dana provedenih  u  Šrinagaru,  krenuli  smo  dalje  za Gulmark (“planinska staza cveća”), šest  hiljada  stopa  iznad  mora.  Tamo  sam prvi put  jahao  velikog  konja.  Rađendra  je  uzjahao  malog,  vatrenog kasača, čije je srce žudelo za brzinom.  Usudili  smo  se  čak  da  pođemo  u  vrlo  strmi Khilinmarg. Put je vodio kroz gusto drveće obraslo gljivama, gde su često  bile opasne maglom prekrivene staze. Međutim,  Rađendrina  mala  životinja  nije dozvolila mom pastuvu da se odmori ni za trenutak, čak ni na najopasnijim krivinama. Neumorno je grabila sve dalje i dalje, zaboravivši na  sve  osim  na radosti takmičenja.

Naporna trka je bila nagrađena  pogledom  od  koga  nam  je  zastao  dah. Prvi put u životu,  gde  god  bih  pogledao,  video  sam  dostojanstvene  snegom pokrivene Himalaje, lanac za lancem, kao  senke  velikih  polarnih  medveda. Radostan, gutao sam očima  neizmerno  blago  ledenih  planina  koje  su  se ocrtavale u pozadini plavog neba. Ja i moji mladi drugovi  u  zimskim  kaputima, veselo smo  se  kotrljali  po  svetlucavim  belim  obroncima.  Spuštajući  se  putem, izdaleka smo ugledali veliki tepih žutog cveća, koje je potpuno preobrazilo gole bregove.

Naši  sledeći  izleti  vodili  su  nas   u   poznate   kraljevske   “Vrtove   uživanja” cara ahangira u  Šalimaru  i  Nišad  Baghu.  Drevna  palata  u  Nišad  Baghu, izgrađena je baš  iznad  prirodnog  vodopada.  Tako  su  vešto  regulisali  bujicu  koja se slivala preko živopisnih terasa i prskala svojim vodoskocima  očaravajuće  aleje cveća. Proticala je kroz nekoliko soba palate, ulivajući se  u  jezero,  kao  u  bajci. Velike bašte se rasprskavaju od boja - desetine nijansi ruža, žabica, maćuhica i makova. Simetrični redovi ćinara145, čempresa i trešnji, sve okružuju svojim smaragdnim  bojama.  Iza  njih  se  uzdižu  beli,  strogi  Himalaji.

U Kalkuti se  kašmirsko  grožđe  smatra  retkim  delikatesom.  Rađendra,  koji se unapred radovao što će se u Kašmiru  gostiti  grožđem,  bio  je  razočaran,  jer nigde nije video vinograde. Zadirkivao sam ga tu  i  tamo  zbog  njegovog bezrazložnog  očekivanja.

Govorio bih: “O, toliko sam se prejeo grožđa, da ne mogu ni da hodam.” Ili: “Nevidljivo grožđe već vri u meni!”

97       Istočnjački platani.

Kasnije smo  čuli  da  slatko  grožđe  obilno  rađa  u  Kabulu,  zapadno  od Kašmira. Tešili smo se sladoledom od rabrija (gustog  kondenzovanog  mleka)  u kome  je  bilo  celih  pistaća.

Nekoliko  puta  smo  išli  na  izlet  u  šikarame,  ili  čamce-kuće,   pokrivene crveno  izvezenim  platnom,  koji  su  kružili   duž   zamršenih   rukavaca   jezera   Dal, kroz splet kanala poput paukove mreže. Ljudi se zapanje kad ugledaju  brojne ploveće bašte  sklepane  na  brzinu  od  drvenih  greda  i  zemlje,  tako  da  se iznenada mogu videti povrće i lubenice kako rastu usred vodenog prostranstva. Ponekad mogu da se vide seljaci, koji  preziru  da  budu  “vezani  za  zemlju”,  pa vuku za  sobom  svoja  polja  “zemlje”  na  neka  nova  mesta  u  razuđenom  jezeru. U toj legendarnoj  dolini  se  nalazi  kratak  sažetak  svih  zemaljskih  lepota.  Gospa od Kašmira krunisana  je  planinama,  ovenčana  jezerima  i  obuvena  cvećem. Kasnije, pošto sam proputovao mnoge zemlje, shvatio sam zašto Kašmir nazivaju najlepšom zemljom sveta. U  njemu  su  sakupljene  čari  švajcarskih  Alpa,  Loč Lomonda u Škotskoj i predivnih engleskih jezera.  Američki  putnik  bi  u  Kašmiru video  mnogo  toga  što  podseća  na  veličanstvenost  Aljaske   ili   Pajkes   Pika   u blizini   Denvera.

Veliki broj stanovnika iz Kašmira,  poznatih  po  svojoj  lepoti,  beloputi  su kao evropljani, a crte lica  i  struktura  kostiju  im  je  slična  evropskoj.  Mnogi  od njih imaju plave oči i plavu kosu. Ako su obučeni u zapadnjačku  odeću izgledaju kao Amerikanci. Hladni Himalaji štite stanovnike Kašmira od  žarkog sunca i čuvaju njihovu svetlu kožu. Kada se putuje prema jugu, do tropskih prostranstava Indije, vidi se da ljudi postaju sve tamnije i tamnije puti.

Pošto sam u Kašmiru proveo nekoliko srećnih nedelja, morao  sam  da  se vratim u  Bengal,  jer  je  počinjao  jesenji  semestar.  Šri  Juktešvar  je  ostao  u Šrinagaru  sa  Kanaijem  i  Ajudijem.  Pre   nego  što   sam   otputovao,   učitelj   mi   je dao  povod  da  naslutim  da  će  njegovo  telo  da  se  razboli.

Protestovao sam: “Gospodine, izgledate zdravi kao dren.”   Odgovorio  mi  je:  “Čak  postoji  mogućnost  da  napustim  ovu  zemlju.”

Pao  sam  pred  njegove  noge,  preklinjući  ga:  “Guruđi,  molim  vas,  obećajte

mi   da  nećete sada napustiti telo.  Sasvim  sam  nespreman  da          bez  vas  dalje

živim.”

Šri Juktešvar je ćutao, ali mi se nasmešio tako saosećajno,  da  sam  se umirio. Ostavio sam ga teškog srca.

Pošto sam se vratio u Serampore, stigao je Ajudijev telegram,  u  kome  je pisalo:  “Učitelj  je  teško  bolestan.”

Poslao sam telegram svom guruu: “Gospodine, tražim od vas obećanje da me nećete ostaviti. Molim vas, zadržite svoje telo, inače ću umreti.”

Njegov  odgovor  iz  Kašmira je  glasio:  “Neka  bude  kako želiš.”

Posle nekoliko dana  stiglo  je  Ajudijevo  pismo  u  kome  nas  je  obavestio da se učitelj oporavio. Kada se  posle  dve  nedelje  vratio  u  Serampore,  s  tugom sam ustanovio da se telo mog gurua smanjilo na  polovinu  njegove  uobičajene težine.

Na sreću njegovih učenika, Šri Juktešvar je u vatri svoje teške groznice u Kašmiru sagoreo mnogo njihovih grehova. Metafizička metoda za prenošenje bolesti, poznata je veoma naprednim jogijima. Snažan čovek može da pomogne slabijem da nosi težak teret. Duhovni nadčovek može telesne  i  duševne  terete svojih učenika da svede na najmanju meru, tako što će  preuzeti  deo  njihove karme - posledice njihovih ranijih dela. Kao što bogat čovek izgubi nešto novca kada  otplaćuje  veliki  dug  svog  rasipnog  sina  i  tako  ga  spasava  od  posledice

njegove sopstvene ludosti, tako i učitelj dobrovoljno žrtvuje deo svog telesnog bogatstva, da bi olakšao jade svojih učenika.146

Jogi tajnom metodom sjedinjuje svoj duh i svoje astralno telo s duhom i astralnim  telom  čoveka  koji  pati.  Tako  se  bolest  delimično  ili  u  celosti  prenosi u telo sveca. Majstor koji  je  spoznao  Boga  u  telu  u  kome  se  nalazi  na  zemlji, više ne mari za to telo. Premda  može  da  mu  dozvoli  da  zabeleži  svaku  bolest, kako bi olakšao patnje drugih ljudi, to  nikada  ne  deluje  na  njegov  duh,  koji  ne može da se uprlja. Majstor je srećan što tako može da pomaže. Postići  krajnje spasenje u Gospodu, zapravo znači otkriti da  je  ljudsko  telo  potpuno  ispunilo svoju  svrhu.  Onda  se  majstor  koristi  njime  kako  nalazi  za  shodno.

Na ovom svetu guruov je posao da duhovnim sredstvima, intelektualnim savetima,  snagom  volje,  ili  prenošenjem  bolesti  na  svoje  telo,  ublažava  patnje

čovečanstva. S obrirom da može da pobegne u  nadsvest  kad  god  poželi,  on može da zaboravi  telesnu  patnju.  Ponekada  bira  da  stoički  podnosi  telesne  boli, da  bi  pružio  primer  svojim  učenicima.  Preuzimajući  bolesti  drugih,  jogi  može umesto  njih  da  zadovolji  karmički  zakon  uzroka   i   posledice.   Taj   zakon funkcioniše s mehaničkom i matematičkom  tačnošću,  pa  ljudi  koji  poseduju božansku  mudrost,  mogu  na  naučan  način  da  upravljaju  njegovim  mehanizmom.

Spiritualni zakon ne zahteva da se učitelj razboli kad izleči nekog drugog. Svetac obično isceljuje raznim metodama trenutnog isceljenja, koje ne škode duhovnom iscelitelju. Međutim, u retkim prilikama, učitelj koji  želi  znatno  da ubrza razvoj svojih učenika, može dobrovoljno da preuzme (na svoje  telo) znatan deo njihove loše karme.

Isus je sebe označio kao otkupitelja greha mnogih ljudi. Svojim božanskim moćima147 mogao je  da  izbegne  smrt  na  krstu,  da  nije  želeo  da  sarađuje  sa suptilnim kosmičkim zakonom uzroka i  posledice.  Tako  je  preuzeo  na  sebe posledice karme drugih, naročito svojih učenika. Na taj način ih je pročistio i osposobio  da  prime  i  sveprisutnu  svest,  koja  se  kasnije  spustila  na  njih.

Jedino učitelj koji je spoznao sebe može da prenese svoju životnu silu na druge, ili da preusmeri bolesti drugih na svoje sopstveno telo. Običan čovek ne može da koristi tu jogijsku tehniku isceljivanja, što nije ni  poželjno,  jer  bolestan telesni instrumenat ometa meditaciju o Bogu. Hinduistički sveti  spisi  uče  da  je svaki čovek obavezan da održava svoje telo u dobrom stanju.  U  protivnom, njegov duh neće moći da se usredsređuje predano.

Međutim, izuzetno snažan  duh  može  da  transcendira  sve  telesne  teškoće  i da postigne bogospoznaju. Brojni sveci se nisu obazirali  na  bolest  i  uspeli  su  u svom traganju za Bogom. Na primer,  sveti  Franjo  Asiški,  iako  teško  bolestan, lečio  je  druge,  pa  čak  i  uskrsavao  mrtve.

Poznavao  sam  jednog  indijskog  sveca,  kome   je   polovina   tela   bila pokrivena gnojnim čirevima.  Toliko  se  kod  njega  razvila  šećerna  bolest,  da  u običnim uslovima nije mogao da  sedi  duže  od  petnaest  minuta.  Međutim,  to  ga nije  odvratilo  od  težnje  za   duhovnim   razvojem.   Molio   se:   “Gospode,   hoćeš   li doći    u   moj    razoreni    hram?”   Neprestanim   naporom    svoje    volje,    svetac    je

98        Mnogi poznati hrišćanski sveci, a među njima i Tereza Neuman, poznavali su mogućnost metafizičkog prenošenja bolesti.

99        Pre nego što  su  ga  poveli  da  ga  razapnu  na  krst, Hrist  je  rekao:  “Misliš  li  da  ne  mogu  da

zamolim Oca  svog  da  mi  u  ovom  času  pošalje  više  od  dvadeset  legija  anđela?  Međutim,  kako bi se onda ispunila Pisma, prema  kojima  tako  mora  biti?”  -  Matej  26,  53-54.  I opet: “Zato  mu Pilat reče: “…Ne znaš  li da imam vlast da  te  oslobodim,  a  da  imam  vlast  i  da  te  razapnem?” Isus mu je odgovorio: “Nada mnom ne bi imao  nikakve  vlasti,  ako  ti  odozgo  ne  bi  bila  data.” Jovan 19, 10-11.

postepeno uspevao da, neprekidno uronjen u ekstatični trans, sedi u lotos položaju i osamnaest sati dnevno.

Rekao mi je: “Posle tri godine sam doživeo beskrajno svetlo u svom slomljenom obličju. Uživajući  u  radosnom  sjaju,  zaboravio  sam  svoje  telo. Kasnije sam ustanovio da je isceljeno božjom milošću.”

U  istoriji  je  poznato  isceljenje  kralja   Babera   (1483-1530),   osnivača mogulske imperije u  Indiji.  Njegov  sin,  princ  Humajun  se  smrtno  razboleo.  Otac se  s  odlučnošću  molio  da  bolest  pređe  na  njega,  a  da  njegov  sin   bude pošteđen. Kada su lekari izgubili svaku nadu,  njegov  sin  je  ozdravio,  a  on  je umro od iste bolesti  od  koje  je  bolovao  sin.  Humajan  je  nasledio  Babera,  kao car  Hindustana.148

Mnogi smatraju da  bi  trebalo  da  svaki  duhovni  učitelj  bude  jak  kao Herkules. Ta pretpostavka je bez osnove.  Bolešljivo  telo  ne  ukazuje  na  to  da guru  nije  u  dodiru  sa  božanskim  silama,  kao  što  ni  doživotno  zdravlje   ne ukazuje  na  unutrašnje  prosvetljenje.  Drugim  rečima,  stanje   tela   ne   može   da bude merilo za učitelja. Njegovi kvaliteti moraju da  se  traže  u  njegovom sopstvenom  domenu,  a  to  je  spiritualno.

Brojni smeteni  tragaoci  sa  Zapada  pogrešno  smatraju  da  rečiti  govornik ili pisac iz  područja  metafizike  mora  da  bude  i  učitelj.  Međutim,  rišiji  su  istakli da je pravo merilo da li je neko učitelj ili nije,  jedan  jedini  nepromenljivi zahtev, a to je da čovek kad  god  zaželi  može  da  pređe  u  stanje  u  kome  ne diše, to jest, da bude neprekidno u nirvikalpa samadiju. Samo time ljudsko biće nože da dokaže da je “ovladalo” majom, ili dualističkom kosmičkom  opsenom. Jedino takav čovek može da klikne iz dubine svoje spoznaje: “Ekam  sat”  - “Postoji samo jedan.”

Vede  izjavljuju  da  se  neznalica  koja  se  zadovoljava  time  što  samo površno razlikuje individualnu dušu od vrhunskog Jastva,  izlaže  velikoj  opasnosti (tako   piše   veliki   monista   Šankara).   Tamo   gde   zbog   neznanja   vlada   dualnost,

čovek sve stvari vidi odvojene od Jastva. Kada se sve  vidi  kao  Jastvo,  tada  ne postoji ni atom koji bi  se  razlikovao  od  Jastva…  Čim  se  javi  znanje  o  realnosti, više ne mogu da se doživljavaju plodovi ranijih dela i  to  zbog  nestvarnosti  tela, upravo  kao  kada  se  probudimo  i  više  nema  sna.

Samo veliki gurui  mogu  da  preuzmu  karmu  svojih  učenika.  Šri  Juktešvar se ne bi razboleo u Šrinagaru da mu  nije  dozvolio  duh  iz  njega  samog  da  na takav neobičan način pomogne svojim učenicima. Malo je  bilo  svetaca  koji  su mogli  tako  delikatno  da  osete  Božje  zapovesti,  kao  moj,  s   Bogom   usaglašen učitelj.

Kada sam se usudio da izrazim svoje saosećanje zbog njegovog mršavog izgleda, on je veselo odgovorio: “Ima to i dobrih strana. Sada opet  mogu  da oblačim male potkošulje, koje godinama nisam nosio.”

Slušajući dobrodušan učiteljev smeh, setio sam se reči sv. Franje Saleškog: “Svetac  koji  je  tužan,  tužan je svetac!”

100       Humajan je otac velikog Akbara, koji je bio musliman. U početku je žestoko  progonio hinduse.  Međutim,  kasnije  je  izjavio:  “Što sam  više  učio,  više  sam  se  stideo…  ]uda  se  događaju u hramovima svih vera.”