Poglavlje 37.
Idem u Ameriku
Amerika! “Ovi ljudi sigurno su Amerikanci”, pomislio sam dok je pred mojim unutrašnjim okom tekla reka zapadnjačkih lica.272
Uronjen u meditaciju sedeo sam iza prašnjavih kutija u skladištu škole u Rančiju. Tokom svih tih godina rada sa dečacima, teško mi je bilo da nađem skrovito mesto! Kao i obično, vrata skladišta su se otvorila. Jedan od dečaka otkrio je moje sklonište.
“Dođi ovamo, Bimale”, pozvao sam ga radosno. “Imam novosti za tebe. Gospod me zove u Ameriku!”
“U Ameriku?” Dečak je ponovio moje reči glasom iz koga se moglo razabrati kao da sam rekao “na Mesec”.
“Da, otkriću Ameriku, kao Kolumbo. On je mislio da je otkrio Indiju. Izgleda da između te dve zemlje postoji karmička veza!”
Bimal je odskakutao. Ove dvonožne novine ubrzo su o mojoj nameri obavestile celu školu. Pozvao sam zaprepašćeno nastavničko veće i predao sam
školu na staranje.
“Znam da ćete uvek imati na umu obrazovne joga ideale Lahirija Mahasaye”, rekao sam im. “Često ću vam pisati. Ako Bog da, jednog dana ću se vratiti”. Suze su mi bile u očima dok sam poslednji put gledao dečake na sunčanom tlu Rančija. Znao sam da je jedan period mog života završen. Od sada ću boraviti u dalekim zemljama. Nekoliko časova nakon vizije, sedeo sam u vozu za Kalkutu. Sledećeg dana jedan Bengalski prijatelj me je pozvao da budem delegat Indije na Internacionalnom kongresu religioznih liberala u Americi, koji je te trebalo da se održi pod pokroviteljstvom Američkog udruženja unitarista. U glavi mi se sve vrtelo kada sam potražio učitelja u Seramporeu.
“Guruđi, upravo sam pozvan da govorim na religioznom kongresu u Americi. Da li da idem?”
“Sva vrata su ti otvorena”, jednostavno je odgovorio Šri Juktešvar. “Sad ili nikad.”
“Ipak, gospodine, ja ne znam da govorim pred javnošću”, rekao sam zbunjeno. “Retko sam držao predavanja, a nikada na engleskom.”
smešteni su uz svetu reku, hranjenu snegom nedostupnih Himalaja. Vekovima su kraj Ganga
živeli sveci, pa se na njenim obalama sigurno oseća njihov blagoslovljeni dah.
Vede uče da treba poštovati sve prirodne pojave. Pobožni hindus dobro razume hvalu sv. Franje Asiškog: “Blagoslovljen da si, Gospode, zbog naše sestre vodice, tako korisne, ponizne, čiste i dragocene.”
220 Korinćanima poslanica prva 15, 54-55
221 Mnoga od tih lica sreo sam kasnije na Zapadu, i odmah sam ih prepoznao.
uši.”
“Na engleskom ili ne, tvoje reči o jogi pašće na Zapadu na otvorene
Nasmejao sam se. “Dakle, dragi guruđi, ipak ne verujem da će
Amerikanci učiti bengalski! Molim vas da me blagoslovite da savladam prepreke engleskog jezika.”273
Kada sam svoj plan saopštio ocu, on se zaprepastio. Amerika mu se
činila neverovatno dalekom. Bojao se da me više neće videti.
“Kako ćeš ići”, strogo me je pitao. “Ko će te finansirati?” Pošto je on rado pokrivao troškove mog obrazovanja celog života, svakako se nadao da će njegovo pitanje zaustaviti moje planove.
“Sigurno Gospod.” Dok sam tako odgovarao, pomislio sam na sličan, davni odgovor bratu Ananti u Agri. Bez okolišavanja sam dodao: “Oče, možda
će vas Gospod nadahnuti da mi pomognete.”
“Nikad”! Otac me je pogledao sa sažaljenjem. Stoga sam se začudio kada mi je sutradan pružio ček ispisan na veliku sumu.
“Taj novac ti ne dajem kao otac,” rekao je, “već kao veran učenik Lahirija Mahasaye. Idi u tu daleku zemlju Zapada, i širi tamo nadreligiozno učenje krija joge.”
Bio sam duboko dirnut očevom nesebičnošću i spremnošću da zanemari lične težnje. Tokom prošle noći shvatio je da motiv mog putovanja nije nikakva obična želja. “Možda se u ovom životu nećemo više videti”, rekao mi je otac
žalosno, koji je u to vreme imao šezdeset i sedam godina.
Intuitivno sam odgovorio: “Sigurno će nam Gospod to omogućiti.”
Osećao sam ne malu uznemirenost dok sam se spremao da svog učitelja i rodnu zemlju zamenim nepoznatim obalama Amerike. Čuo sam mnoge priče o materijalističkoj atmosferi Zapada, koja se vekovima toliko razlikovala od spiritualnog zračenja Indije, prožetog aurama svetaca.
“Istočnjački učitelj koji se usudi da krene ne Zapad,” mislio sam, “mora da bude jači od onog koji ide u himalajsku zimu!”
Jednog ranog jutra počeo sam da se molim i nepokolebljivo sam odlučio
da ako treba i umrem, moliću se sve dok ne budem čuo glas Božiji. Želeo sam da me on blagoslovi i uveri da se neću izgubiti u magli modernog utilitarizma. U sebi sam bio spreman da krenem u Ameriku, ali sam tim više
želeo božansku dozvolu.
Molio sam se i molio, pokušavajući da ugušim jecaje. Nije bilo odgovora. Moja ćutljiva molba postajala je sve jača, sve dok u podne nije dostigla vrhunac. Mozak više nije mogao da izdrži pritisak samrtnih muka. Da sam još jednom zavapio i povećao dubinu svoje unutrašnje strasti, mislim da bi mi se glava rasprsnula. U tom času čuo sam kucanje na hodniku kraj sobe u kojoj sam sedeo, u kući na Gorpar putu. Kada sam otvorio vrata ugledao sam mladog čoveka u skromnoj pustinjačkoj odori. On je ušao, zatvorivši vrata za sobom odbio je moju ponudu da sedne, te pokretom pokazao da želi da razgovaramo stojeći.
“To mora da je Babađi”, pomislio sam ošamućen, jer je čovek ispred mene imao crte mladog Lahirija Mahasaye.
“Da, ja sam Babađi”, odgovorio mi je na misao melodičnim hindu jezikom.
“Naš nebeski otac čuo je tvoju molitvu. Zapoveda mi da ti kažem: 'Poslušaj savet svog gurua i pođi u Ameriku. Ne boj se, bićeš zaštićen.’”
222 Šri Juktešvar i ja obično smo razgovarali na bengalskom.
Posle pauze, Babađi mi se opet obratio. “Ti si onaj koga sam odabrao da na Zapadu širi poruku krija joge. Mnogo ranije, kada sam sreo tvog gurua Juktešvara na Kumbha-meli, obećao sam mu da ću mu poslati tebe na
školovanje.”
Bio sam toliko skrhan predanim strahopoštovanjem i tako duboko dirnut
što od njega samog čujem da me je doveo Šri Juktešvaru, da nisam mogao da govorim. Bez reči sam se bacio pred noge besmrtnom guruu. On me je milostivo podigao, pa mi je, govoreći o mnogo čemu što se odnosilo na moj
život, dao nekoliko ličnih saveta i izgovorio je nekoliko tajnih proročanstava.
Zatim se uputio prema vratima. “Ne pokušavaj da me pratiš,“ rekao je, “jer to nećeš moći.”
“Molim te, Babađi, nemoj da odeš“, ponavljao sam bez prestanka. “Povedi me sa sobom!”
Osvrnuo se i rekao mi je: “Ne sada, drugi put.”
Skrhan osećanjima, nisam se obazirao na njegovo upozorenje. Kada sam pokušao da pođem za njim, primetio sam da su mi stopala prilepljena za pod. S vrata me je Babađi još jednom s ljubavlju pogledao. Podigao je ruku na blagoslov i otišao dok sam za njim čeznutljivo zurio. Posle nekoliko minuta mogao sam da pomaknem noge. Seo sam i uronio u duboku meditaciju bez prestanka zahvaljujući Bogu što ne samo da mi je uslišio molitvu, nego me i blagoslovio susretom s Babađijem. Kao da mi je dodir s drevnim, uvek mladim učiteljem, posvetio celo telo. Odavno sam želeo da ga vidim.
Sve do sada nikome nisam ispričao svoj susret s Babađijem. Smatrajući ga najsvetijim od svojih ljudskih iskustava, čuvao sam ga duboko u srcu. Ipak, palo mi je na pamet da će čitaoci ove autobiografije spremnije poverovati u postojanje skrivenog Babađija i njegove planove za svet, ako kažem da sam ga video svojim očima. Jednom slikaru pomogao sam da naslika veran portret jogija-Hrista moderne Indije. Slika se nalazi u ovoj knjizi.
Veče pre odlaska u Sjedinjene američke države, proveo sam u Šri Juktešvarovoj svetoj prisutnosti.
“Ne zaboravi da si rođen među Hindusima i nemoj prihvatiti sve američke običaje. Od oba naroda uzmi ono najbolje”, savetovao mi je učitelj na svoj spokojno mudar način. “Ostani veran sebi i Bogu. Traži u usvoji najbolje osobine svoje braće rezličitih rasa, razbacanih po zemaljskoj kugli.”
Zatim me blagoslovio. “Pomoći ćeš svima onima koji ti priđu s poverenjem, tražeći Boga. Kada ih pogledaš, iz tvojih očiju će u njihov mozak preći duhovna struja koja će izmeniti njihove materijalističke navike i podsetiti ih na Boga. Sudbina ti je naklonjena kada se radi o tome da privučeš iskrene duše. Gde god da budeš, čak i u divljini, naći ćeš prijatelje.”
Oba njegova blagoslova obilno su se ispunila. Otišao sam u Ameriku
sam, u divljinu, bez i jednog jedinog prijatelja, i našao hiljade njih, spremne da prihvate večna duhovna učenja.
Napustio sam Indiju u avgustu 1920. godine na Gradu Sparti, prvim putničkim brodom koji je posle I svetskog rata plovio za Ameriku. Mogao sam da rezervišem kartu tek pošto su na čudesan način uklonjene mnogobrojne birokratske prepreke u vezi s mojim pasošem. Za vreme dvomesečnog putovanja, jedan od saputnika je otkrio da sam indijski delegat na kongresu u Bostonu.
“Svami Jogananda,” obratio mi se prvim od mnogobrojnih čudnih izgovora moga imena na koje ću se kasnije navići u Americi, “molim vas, počastite sledećeg četvrtka putnike svojim predavanjem. Mislim da bi nam svima bio od koristi govor na temu životna borba i kako se boriti!”
Na žalost, u sredu sam otkrio da moram da vodim borbu sa svojom bitkom. Očajnički sam pokušavao da organizujem ideje za predavanje na engleskom jeziku, i na kraju sam digao ruke od toga. Kao divlje ždrebe kada ugleda sedlo, misli su mi odbijale svaku saradnju sa zakonima engleske gramatike. Oslanjajući se u potpunosti na učiteljeva uveravanja u prošlosti, ipak sam se u četvrtak pojavio pred slušaocima u salonu parobroda. Nisam mogao da izustim ni reč. ]utke sam stajao pred slušaocima. Pošto smo desetak minuta isprobavali strpljenje, slušaoci su shvatili da sam u škripcu i počeli su da se smeju. Ali meni situacija nije bila smešna. Ogorčeno sam u sebi uputio molbu učitelju.
“Možeš! Govori!” Istog trenutka mi je u svesti odjeknuo njegov glas.
Misli su mi se odmah sprijateljile sa engleskim jezikom. Četrdeset i pet minuta kasnije, publika je i dalje pažljivo slušala. Posle tog predavanja dobio sam veliki broj poziva da govorim pred različitim grupama u Americi.
Kasnije nikada nisam mogao da se setim ni reči od onoga što sam rekao. Pažljivim ispitivanjem slušalaca sam saznao: “Održali ste nadahnut govor na potresnom i pravilnom engleskom jeziku.” Na tu radosnu vest ponizno sam se zahvalio svom guruu za njegovu blagovremenu pomoć, i još jedanput sam shvatio da je uvek uz mene, uklanjajući sve prostorne i vremenske prepreke.
Tokom preostalog vremena putovanja po okeanu, ponekad bih sa strahom
pomišljao na predavanje koje na engleskom moram da održim na kongresu u Bostonu.
“Gospode,” molio sam se, “molim te da mi ovaj put inspiracija budeš ti sam, a ne publika koja mi se smeje!”
|
žarom, održao je govor filozofskog karaktera na temu “Nauka religije”, koji je u celini objavljen u formi pamfleta za širu distribuciju. Religija je univrzalna i jedna, tvrdi on. Naravno da ne možemo proglasiti univerzalnim posebne običaje i uverenja, ali zajednički elemenat religije jeste univerzalan, i od svakoga se može tražiti da ga sledi i sluša.”
Zahvaljujući očevom velikodušnom čeku, mogao sam da ostanem u Americi i pošto je kongres prošao. U skromnim uslovima u Bostonu sam proveo četiri srećne godine. Držao sam javna predavanja, podučavao i napisao knjigu pesama, Pesme duše, koje su objavljene s predgovorom Fredericka B. Robinsona, predsednika koledža grada Njujorka.
Na transkontinentalnoj turneji, leta 1924. Godine, govorio sam pred hiljadama ljudi u mnogobrojnim glavnim gradovima. U Seattleu sam se ukrcao na brod i proveo neko vreme na Aljasci.
Zahvaljujući pomoći velikodušnih studenata, krajem 1925. godine osnovao sam Američki centar na Mount Vashingtonu u Los Angelesu. To je ona ista zgrada koju sam pre toliko godina video u svojoj viziji u Kašmiru. Žurio sam da pošaljem Šri Juktešvaru fotografije. Odgovorio mi je sa dopisnicom na bengalskom, koju ovde prevodim:
11. avgust 1926.
O, Jogananda, dete mog srca,
Ne mogu rečima da izrazim radost koju sam osetio kad sam video fotografije tvoje škole i učenika. Topim se od sreće što vidim učenike joge u raznim gradovima. Što se tiče tvojih metoda, pojanja, isceliteljskih vibracija i božanskih isceliteljskih molitvi, ne mogu a da ti se ne zahvalim. Kada sam video vrata, krivudavi put na bregu i lepi krajolik ispod Mount Vashingtona, poželeo sam da sve to vidim i vlastitim očima. Ovde je sve u najboljem redu. Neka te Bog uvek blagosilja.
Šri Juktešvar Giri
Godine su prolazile. Držao sam predavanja u svakom delu svoje nove domovine i obraćao sam se stotinama klubova, koledža, crkvama i grupama svake veroispovesti. Deset hiljada Amerikanaca uvedeni su u tehniku joge.
Ponekad - obično prvog dana u mesecu, kad su stizali računi za održavanje Mount Vashingtona i ostalih centara Društva za samospoznaju - s
čežnjom sam mislio na jednostavni mir Indije. Ipak, kada sam video da svakodnevno raste razumevanje između Amerike i Indije, duša mi se radovala.
Iskustva na Istoku i na Zapadu dovela su me do zaključka da su svakom od njih potrebne vrline onog drugog. Ljudi i na Istoku i na Zapadu pate zbog svojih neuravnoteženih civilizacija. Indiji bi u mnogome koristio američki praktični pristup i efikasnost na polju materijalnog. Zapadu je pak potrebno dublje razumevanje duhovne osnove života, a naročito naučnih tehnika za
čovekovu svesnu komunikaciju s Bogom, koju je Indija odavno razvila. I Istok i Zapad moraju ozbiljno da teže ravnoteži spiritualnih i materijalnih vrednosti. Ideal uravnotežene civilizacije nije nikakva tlapnja. Naprotiv, Indija je hiljadama godina bila zemlja ne samo rasprostranjenog duhovnog prosvetljenja, nego i opšteg materijalnog bogatstva.274 Siromaštvo koje vlada poslednjih 200 godina samo je prolazna faza u dugoj istoriji Indije.
223 Indijci su hiljadama godina bili najbogatiji ljudi na svetu. Biblija nam saopštava da su “lađe iz Taršiša” donele kralju Salomonu “zlata, srebra, slonovače, majmune i paune”, a iz Ofira (Sopare na obali Bombajskog zaliva), “sandalovine i dragulje”. Megasten, grčki ambasador (IV vek p. n. e.), ostavio nam je detaljan opis ogromnog bogatstva u Hindustanu. Plinije (I vek n. e.) kaže da su Rimljani na robu uvezenu iz Indije trošili godišnje pedeset miliona sestercija. Indija je tada bila velika pomorska sila. U V i VIII veku putnici iz Kine obaveštavaju o raskošnoj indijskoj civilizaciji, odličnoj upravi i celovitom obrazovanju. Muslimanski naučnik Al- Biruni, koji je posetio Indiju u XI veku, opisuje dostignuća na području obrazovanja, prava, filozofije, matematike i astronomije.
Kada je Kolumbo u XV veku otkrio Novi svet, on je zapravo tražio kraći trgovački put za Indiju. Vekovima je Evropa žudela za indijskom svilom, finim pamučnim platnom (tako providnim da su ga s pravom nazivali “nevidjivom maglom” ili “tkanim vazduhom”), štampanim pamukom, brokatom, tepisima, ratnom opremom, slonovačom i predmetima od nje, mirisima, lekovima i lekovitim mastima, indigom, pirinčom, začinima, koralima, zlatom, srebrom, biserima, rubinima, smaragdima i dijamantima. Portugalski i italijanski trgovci zabeležili su bajkovitu veličanstvenost Viđayanagar kraljestva (1366-1565). Arapski ambasador, Abdur Razzak, opisao je sjaj njegovog glavnog grada kao nešto “što na zemlji oko još nije videlo, ni uho čulo”.
U XVI veku, Indija je kao celina, prvi put u svojoj dugoj istoriji pala pod ne-hindusku vlast. Godine 1524. u zemlju su upali Turci, i Baber je ustanovio dinastiju muslimanskih kraljeva. Ipak, nastanivši se u staroj zemlji, novi vladari nisu iscrpeli njeno bogatstvo. Može se s pravom reći da je tokom 2.500 godina blago Indije bilo poslovično.
Stojim na podijumu ispred jednog od mojih razreda u Americi. Ovaj čas prd razredom od hiljadu učenika joge bio je održan u Vašingtonu.
bglavac
edin.kecanovic
