DVANAESTO POGLAVLJE

I VI MOŽETE DA KORISTITE ESP12

Da li IČO postoji? Danas se svi obavešteni ljudi slažu s tim da ona postoji. Dokazano je do poslednjeg decimala statističke verovatnoće da do informacija dolazimo i na drugi način, a ne samo putem pet čula. To može biti informacija iz prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. Može biti nedaleko  ili veoma udaljena. Ni vreme ni prostor, a ni Faradejevi kavezi nisu prepreka bilo kojoj "izvančulnoj" sposobnosti koja funkcioniše prilikom IČO.

IČO znači vančulno opažanje. Meni se ne dopada ova terminologija. "Izvančulna" znači izvan, odvojeno od našeg čulnog aparata. Ovo kao da poriče

postojanje drugog čulnog aparata sem pet čula, iako je očigledno da on postoji, jer

mi zaista dobijamo informacije i bez njihove upotrebe. U stvari, IČO nema ničeg vančulnog. Reč "opažanje" odlično odgovara eksperimentima koje je izvodio J.B. Rajn na Djuk Univerzitetu gde su učesnici pogađali redosled izvlačenja posebnih karata toliko tačno da su skoro isključili zakon verovatnoće. Međutim, u Kontroli uma nije u pitanju jednostavno opažanje. Mi zapravo projektujemo našu svesnost tamo gde je željena informacija. Opažanje je suviše pasivna reč za ono što činimo. Zato mi u Kontroli uma koristimo izraz "Delotvorna Čulna Projekcija" (Effective Sensory Projection). Inicijali su isti u originalu i to je pogodno jer mi tu izražavamo sve što IČO podrazumeva, i mnogo više.

Da bi doživeli DČP, polaznici Kontrole uma ne prolaze kroz vežbe pogađanja karata. Ovo ima za cilj da utvrdi da li su ljudi obdareni izuzetnom jasnovidom

senzitivnošću. Mi već znamo da jesu i zato sebi postavljamo složeniji zadatak - da ih

uvežbamo da i u  realnom  životu koriste tu osobinu svoje psihe na način  tako uzbudljiv da dožive neku vrstu duhovnog "vrhunca" takvom neobičnom silinom da im život više nikad nije potpuno isti kao što je bio. Ovo dolazi na kraju, otprilike nakon četrdeset časova instrukcija i vežbi.

Rutinski i pouzdano obučavamo ljude da jasnovido funkcionišu; to smo uradili sa preko pola miliona13 diplomiranih polaznika.

Kada budete ovladali svim, do sada u ovoj knjizi navedenim tehnikama, bićete već daleko na putu korišćenja DČP. Bićete u stanju da ostanete potpuno svesni i na

dubokim nivoima uma i moći ćete da vizuelizirate stvari i događaje gotovo isto tako jasno kao sa vaših pet čula. To su dvoja vrata u svet jasnovidosti.

1   Značenje skraćenice ESP - Extra Sensory Perception (u prevodu: IČO - izvančulno opažanje), u Silva metodu je promenjeno u ESP - Efective Sensory Projection (u prevodu: DČP - delotvorna čulna projekcija). (prim. prev.)

2   Vidi napomenu br. 1.

Na časovima Kontrole uma polaznici su već pred kraj drugog dana nadomak mogućnosti jasnovidog delovanja, što postižu već trećeg dana - projektuju svoju svesnost van svog tela.

Počinju sa jednostavnom vežbom vizuelne imaginacije. U vrlo dubokoj meditaciji projektuju se ispred sopstvenih kuća tako što zamišljaju da su tamo. Pažljivo pamte sve što vide pre nego što uđu na ulazna vrata i nađu se u dnevnoj sobi licem okrenuti prema južnom zidu. Ovu sobu vide noću sa upaljenim svetlima, zatim danju dok kroz prozor ulazi sunčeva svetlost i proučavaju svaki detalj koji mogu zapamtiti. Tada dodiruju južni zid i ulaze u njega. Ovo vam može zvučati čudno, ali je savršeno prirodno za one koji su prošli intenzivne vežbe vizueliziranja.

U unutrašnjosti zida oni su na mestu gde nikada ranije nisu bili, stoga "ispituju" svoju  novu  sredinu  zapažajući  svetlost,  mirise,  temperaturu  i  kuckajući  po

unutrašnjosti zida, ispituju čvrstinu materijala. Kada se opet nađu izvan zida, licem

prema njemu, menjaju mu boju u crno, crveno, zeleno, plavo i ljubičasto, a onda mu opet vraćaju prvobitnu boju. Zatim podignu stolicu - bestežinsku u ovoj dimenziji - i proučavaju je okrenutu prema zidu dok mu ponovo menjaju boje. Ovo rade i sa lubenicom, limunom, narandžom, tri banane, tri šargarepe i glavicom zelene salate.

Završetkom ove vežbe učinjen je prvi važan korak kojim se logički um stavlja na zadnje sedište, a imaginativni na prednje gde je upravljački mehanizam. U ovoj vrsti vežbanja koje sada opisujem, logički um kaže polaznicima: "Ne, nemoj mi reći da si u unutrašnjosti zida ili na nekom drugom čudnom mestu. Ti znaš da to ne može biti; ti sediš ovde."

Ali, imaginativni um, sada ojačan nizovima vežbi vizueliziranja, u stanju je da ovo ignoriše. Ukoliko jača imaginacija, jačaju i naše jasnovide moći. Imaginativni

um je taj koji ih podržava.

Tokom sledećih vežbi polaznici se mentalno projektuju u metalne kupe ili cilindre - od nerđajućeg čelika, bakra, mesinga i olova - gde, kao što su činili i u unutrašnjosti zida, ispituju svetlost, miris, boju, temperaturu i čvrstinu i sve to dovoljno brzo da bi se odstranila logika.

Probijajući se putem od jednostavne ka složenije uređenoj građi, svoje početno projektovanje u živu materiju obavljaju na drvetu voćke. Oni ga ispituju tokom sve četiri sezone kroz sled boja na svojim mentalnim ekranima, zatim se projektuju u listove i u plod.

A sada gigantski skok napred: projektovanje u kućnog ljubimca. Polaznici su do sada bili toliko uspešni da pitanje: "Mogu li ja stvarno ovo da učinim?", retko kome padne na pamet. Oni smelo ispituju ljubimca prvo spolja, menjajući na svojim mentalnim ekranima boje, zatim podjednako pouzdano ulaze mentalno u lobanju i živi mozak. Posle nekoliko minuta proučavanja unutar njegove glave, oni ponovo izlaze da ga pregledaju sa spoljašnje strane, usredsređujući se ovog puta na grudi. Unutar grudi pregledaju grudni koš, kičmu, srce, pluća, jetru; zatim su ponovo napolju, sada naoružani određenim repernim tačkama za ono što će verovatno biti

najčudniji dan u njihovom životu, četvrti dan, kada će raditi sa ljudima. Međutim, prethodno se moraju izvršiti pripreme.

Na izuzetno dubokom nivou meditiranja, ponekad duboko u Teti, polaznici Kontrole uma - u svojoj sada dobro izvežbanoj imaginaciji - konstruišu laboratorije

različitih veličina, oblika i boja, u kojima se udobno osećaju. Opremiće ih stolom i

stolicom po sopstvenom dizajnu, satom, kalendarom koji sadrži sve datume (prošle, sadašnje i buduće) kao i ormančićima za odlaganje registratora sa dokumentacijom. Za sada ništa neobično.

Da bi se razumeo sledeći korak, neophodno je ponovo istaći koliko je naš jasnovidi čulni aparat udaljen od jezika i logike, a koliko je blizak predstavama i

simbolima.  Ovo  ističem  zbog  toga  što  je  sledeći  korak  opremanje  laboratorije

"instrumentima" za jasnovido ispravljanje nepravilnosti otkrivenih kod ljudi koji će biti pregledani sledećeg dana. Većina ovih instrumenata nije ni nalik onome što ste viđali u bilo kojoj laboratoriji. Oni su krajnje instrumentalni simboli, ili da kažemo - simbolički instrumenti.

Zamislite fino sito za filtriranje nečistoće iz krvi; finu četku za uklanjanje belog praha (kalcijuma) koji se jasnovido može videti u slučajevima artritisa; losione za brzo izlečenje; kupke za ispiranje krivice; muzički stub sa specijalnom muzikom za smirenje unesrećenih i ožalošćenih. Svaki polaznik stvara sopstveni instrumentarij; ne postoje dva potpuno ista kompleta alatki. Oni stižu s mesta gde je sve moguće, iz dubokih nivoa uma, a mnogi koji su završili kurs dolaze do saznanja da ono što pomoću njega urade ostavlja posledice u onome što zovemo objektivnim svetom.

Dok polaznik radi pomoću ovih alatki može mu zatrebati neki mudri savetnik da mu pomogne u trenucima kada je neodlučan - unutrašnji "tihi glasić". Premda, za

polaznike Kontrole uma, to nije "glasić" već snažan glas, i to ne jedan nego dva.

U svoju laboratoriju polaznik uvodi dva savetnika, muškarca i ženu. Pre ove meditativne vežbe kaže mu se da će to raditi, i ako je kao većina ostalih polaznika, imaće prilično čvrstu ideju o tome koga želi za savetnike. Retko mu se ta želja ostvari; ali skoro nikada nije razočaran.

Jedan polaznik se nadao da će sresti Alberta Ajnštajna, a umesto njega je zatekao omalenog čoveka našminkanog kao klovn, sa roze ping-pong lopticom umesto nosa i kapom s kićankom. Ispostavilo se da je ovaj čovečuljak vrlo pouzdan izvor praktičnih saveta.

Drugi polaznik, Sem Meril, koji je u Nju Tajmsu (2. maja 1975. godine) napisao članak o Kontroli uma, dozvao je za savetnike dve stvarne ličnosti, iako je njihovo ponašanje odudaralo od onoga što su bili u životu.

U njegovoj laboratoriji, podmornici "Nautilus", pisao je Meril, "omanji čovek u kratkim pantalonama i svilenoj košulji pojavio se iz dekompresione komore. Bio je

mršav, proćelav i uglađen. Oči kao kod srne bile su duboko usađene. Moj savetnik je

bio Vilijem Šekspir. Rekao sam mu 'Zdravo', ali on nije odgovarao.

Bestelesni glas objavio je da pristajemo uz obalu i Vili i ja smo iskočili kroz otvor na palubi na napuštenu plažu.

Na plaži smo sreli mog drugog savetnika, Sofiju Loren. Upravo je izašla iz vode i pamučna majica je lascivno prianjala uz njene prelepe obline.

Na početku i ona kao da me nije primećivala, ali je bila presrećna da upozna Šekspira. Njih dvoje su se rukovali, razmenili pozdrave, a zatim se bacili na pesak i

počeli da se uvijaju, trzaju, stenju, cvile..."

Sledećeg dana, kada je došlo vreme za ozbiljan rad na određenim slučajevima, usmerivač gospodina Merila dao mu je ime šezdestdvogodišnje žene sa Floride. Savetnici, koji su bili više zainteresovani jedno za drugo nego za ženu, ispitali su je kroz igru i otišli da se bave važnijim stvarima.

Da li su savetnici otišli a da nisu dali savet? Ne: ženin stomak je nestao. "Na njegovom mestu", pisao je Meril, "bilo je roze neonsko crevo koje je ljutito bljeskalo." Od svog usmerivača je saznao da se žena nalazi u bolnici zbog ozbiljnog zapaljenja creva.

Za polaznike koji su završili kurs Kontrole uma savetnici mogu biti vrlo realni. Šta su oni? Mi nismo sigurni - možda neki odblesak arhetipske imaginacije, možda otelotvorenje unutrašnjeg glasa, a možda i nešto više. Ono što sigurno znamo jeste da, kada sretnemo savetnike i naučimo da s njima sarađujemo, to je savez od neprocenjive vrednosti i dostojan poštovanja.

Više od četiri veka pre Hrista, grčki filozof Sokrat imao je savetnika koji mu je, za  razliku  od  ovih  iz  Kontrole  uma,  davao  upozorenja  umesto  saveta.  Prema

Platonu, Sokrat je rekao: "Od detinjstva me posećuje neko polubožansko biće čiji

me glas povremeno odgovara od nekih poduhvata, ali me nikada ne upućuje šta da radim." Drugi pisac, Ksenofon, navodi Sokrata da kaže: "Do sada glas nije nikada pogrešio."

Kao što ćete uskoro videti, diplomirani polaznik Kontrole uma, koji se sa puno pouzdanja savetuje sa svojim savetnicima u svojoj mentalnoj laboratoriji, postaje

osoba ogromne moći koja će poslužiti njemu i drugima. Na ovom stepenu obuke

Kontrole uma ovo se razume, ali još nije doživljeno.

Sledećeg dana vazduh skoro treperi od iščekivanja. To osećaju čak i oni diplomirani polaznici koji su ponovo došli na kurs da osveže znanje. Do sada, sve

što je polaznik iskusio bilo je poznato samo njemu, u intimi njegove svesti. Sada

nailazi trenutak da se to prikaže pred svima.

Dve su mentalne vežbe koje prethode i obe su mentalno ispitivanje tela prijatelja, slično onome što se ranije radilo s kućnim ljubimcima, ali ovoga puta sa više

funkcionalnih detalja. Kada se ovo završi, polaznici se odvajaju u parove.

Jedan iz svakog para se naziva "usmerivač", a drugi "jasnovidac". "Usmerivač" je izvedeno iz termina "psihousmeravanje", kovanice koju sam napravio da bih opisao sve što radimo u Kontroli uma; to jednostavno znači usmeravanje uma.

Usmerivač na kartici ispisuje ime osobe koju poznaje, njenu starost, prebivalište i opis nekih važnijih fizičkih tegoba. Jasnovidac, ponekad uz pomoć svog usmerivača,

odlazi na svoj nivo, možda prvi i poslednji put nesiguran u ono što će uraditi.

Kada da znak da je spreman - na svom nivou u svojoj laboratoriji okružen svojim savetnicima - psihousmerivač mu govori ime, starost, pol i mesto boravka osobe čije je ime na kartici. Zadatak jasnovica je da ustanovi šta nije u redu sa ovom osobom koju nikada nije sreo niti je za nju čuo do ovog trenutka. On pregleda telo ove osobe, spolja i iznutra, postupno, kako je već za to izvežbao svoju imaginaciju, savetujući se sa savetnicima kad je to neophodno, možda i "razgovarajući" sa samom osobom.

Usmerivač traži od jasnovica da stalno govori šta vidi tokom pregleda - "nastavi da govoriš čak i ako osećaš da nagađaš". Jedna tipična vežba bi ovako izgledala (ovo

što sledi zasnovano je na stvarnom slučaju):

Usmerivač: "Ime osobe koju imam na spisku je Džon Samers - ima četrdeset osam godina i živi u Elkhartu, Indijana. Džon Samers iz Elkharta, Indijana, sada je na tvom mentalnom ekranu. Primeti ga, oseti ga, vizueliziraj ga, zamisli ga, stvori ga, znaj da je tu, uzmi za sigurno da je tu. Snimi, ispitaj telo svojom inteligencijom od mesta gde znaš da je glava pa sve do nogu, gore dole, gore dole, jednom u sekundi.

Dok ovako ispituješ telo, dozvoli svojoj imaginaciji da izdvoji tri područja koja je najviše privlače, održavaj ritam ispitivanja jednom u sekundi i navedi mi područja privlačnosti onako kako ti se pojavljuju. Imaćeš utisak kao da izmišljaš, zato mi reci sve što ti padne na pamet."

Jasnovidac: "Desno rame mu je nešto niže od levog, malo istureno ... sve ostalo izgleda da je u redu, izuzev možda levog zgloba... pogledajmo unutrašnjost grudnog koša... svuda je toplo... malo je hladnije na desnoj strani ... hladnije i tamnije... nema desnog plućnog krila. Vratimo se onom zglobu ... izgleda u redu, ima samo jednu malu cik-cak liniju... boli ga kada je vlažno vreme... mora da ga je nekada lomio ... mislim da bi to bilo sve... čekaj, moj ženski savetnik mi ga okreće i pokazuje na mesto iza ušiju ... da, tamo su užasno duboki ožiljci... imao je vrlo duboku operaciju izrasline... U redu, to je sve!"

Usmerivač: "Vrlo dobro. Njemu nedostaje desno plućno krilo i ima duboki ožiljak ispod jednog uva. Nemam nikakvih informacija o zglobu. A sada ispitaj osećaj koja si imao kada si mi govorio o plućnom krilu i o ožiljku iza uva. Ispitaj svoj osećaj i koristi ga kao repernu tačku kada budeš radio sledeći slučaj."

Posle malog predaha, jasnovidac se vratio u Betu, sa osmehom. "Uh! Bilo je ludo!"

Da, to je ludo. Narušava sve ono što smo iskusili u ovom normalnom svetu. Ipak, nema ničeg neobičnog u ovom prizoru koji sam vam upravo opisao. Neki ponešto propuste u svom prvom slučaju, neki sve propuste u prvom, drugom pa čak i u trećem slučaju; ali kako se dan bliži kraju, skoro svi sakupe toliko direktnih pogodaka da su svesni da to više nije samo "koincidencija" - tu se događa nešto vrlo stvarno.

Suviše često se smatra da je imaginacija neodgovorni kreator besmislica. Ona to često  i  jeste.  Ali  umetnička  dela  su  proizvod  uvežbane  imaginacije;  jasnovidi

rezultati su takođe proizvod posebno uvežbane imaginacije. Kada polaznik Kontrole uma prvi put funkcioniše kao jasnovidac, oseća da "samo zamišlja" ono što vidi. Zato mu usmerivač kaže "nastavi da govoriš, čak i ako osećaš da samo nagađaš." Ako bi prestao da govori, njegov logički um bi mogao da ga navede da počne da rezonuje gušeći njegove jasnovide moći kao što to čini u svakodnevnom životu.

Posle svog prvog pravog pogotka polaznik Kontrole uma je svestan da nije u pitanju "samo imaginacija". On zamišlja i uči da veruje onome što mu prvo dođe na um. To njegov dar jasnovidosti dolazi do izražaja.

To što se događa potpuno je u okvirima prirodnih zakona. Naš um nije ograničen samo na našu glavu, on izlazi napolje. Da bi njegov izlazak zaista bio delotvoran,

mora biti motivisan željom, snabdeven verom kao pogonskim gorivom i podstaknut

očekivanjem.

U svom prvom slučaju, prosečan polaznik ne očekuje ništa posebno. Ako je uopšte informisan i otvorenog duha, dobro zna da postoji nešto poput DČP, ali

čitava njegova životna praksa mu je "dokazala" da je DČP sposobnost koju poseduje

neko drugi, a ne on. Kada nauči da to nije tako, kada postigne svoj prvi pogodak, raste njegovo očekivanje i tada je na pravom putu. Nekoliko časova kasnije, kada uspešno reši osam do devet slučajeva, postaće diplomac Kontrole uma.

"Često sam primećivao da polaznici ispravno dijagnosticiraju bolesti..." pisao je u svom članku Bil Star, urednik časopisa "Midnight": "Časovi Kontrole uma MOGU

da poboljšaju vaše mentalne moći" (19. novembar 1973. godine). Opisao je slučaj

koji je izneo na jednom od časova i za koji je smatrao da će biti teško dijagnosticiran, jer ni on ni bilo ko drugi na tom času nije znao koje je oboljenje u pitanju.

Nešto ranije istog dana, izvesni gospodin Tomas, diplomirani polaznik Kontrole uma, posetio je svog sina u bolnici. U sobi je bio još jedan pacijent. Tomas nije znao

o njemu ništa osim njegovog imena.

Evo šta je jasnovidac pronašao: "Desna noga je bila na neki način paralizovana, ruke i ramena su bili kruti, a neki pršljenovi su srasli usled bolesti. Pored toga, čovek je imao bolesno grlo i upalu creva. Bio je visok 167 cm, a imao je 39 kg."

Kada je ponovo bio u bolnici, gospodin Tomas je saznao da je pacijent u detinjstvu bolovao od dečje paralize. Pao je iz kolica i slomio desni kuk, i sve što su

polaznici Kontrole uma rekli bilo je tačno, osim upale grla i creva. To su bili

simptomi njegovog sina.

Često je ono što izgleda kao promašaj, kao ovoga puta, zapravo pogodak, samo u drugu metu. Praksom, ciljanje se poboljšava. Sa više prakse, jasnovidac može da se

poveže kako sa ljudima tako i sa stvarima.

Dik Maca, pevač i glumac iz Njujorka, dopunjava svoj prihod prekucavanjem rukopisa knjiga za pisce i izdavače. Jednog dana izgubio je rukopis i sav izbezumljen pozvao je u pomoć druga koji se bavio Kontrolom uma. Poslednji put je rukopis imao kod sebe kada je ušao u malu crkvenu slušaonicu na probu komada.

Grupa mladih sveštenika je upravo izlazila; oni su tu bili na maturskim vežbama. Rukopis je bio u beloj koverti sa Dikovim imenom, adresom i oznakom "Hitno".

Diplomirani polaznik Kontrole uma imao je za savetnika jednu stariju nemu ženu čija se svrha svodila na da i ne, klimanje glavom i na govor znakovima. Muški

savetnik bio je ispomoć kao prevodilac a povremeno bi ubacio i neki svoj savet.

Diplomirani polaznik je vizuelizirao rukopis onako kako ga je Dik opisao. Video ga je usred gomile papira na velikom pretrpanom stolu.

"Da li je rukopis tu na sigurnom?" - upitao je svog ženskog savetnika. Klimnula je glavom - "Da."

"Da li ga je uzeo neko od novih sveštenika?" - "Ne." "Da li je sto u crkvi?" - "Ne."

"Da li će ga uskoro vratiti?" - "Da." "Kod koga je?"

Uperila je prst na njega. "Kod mene je?" - upitao je. "Ne."

Savetnik muškarac je pritrčao u pomoć. "Hoće da kaže da je kod nekog ko je približno tvojih godina. On je zamolio jednu mladu ženu da odnese njegove spise

natrag u njegovu kancelariju jer je krenuo na proslavu sa svojim studentima. Rukopis je na njegovom stolu. Ne brini, čim ga vidi, poslaće ga Diku."

Dva dana kasnije dekan svešteničke škole telefonirao je Diku. Objasnio mu je da je po završetku diplomskog ispita uzeo gomilu papira u kojoj je bio i taj rukopis i

zamolio sekretaricu da ih odnese na njegov radni sto, jer je krenuo na piće sa studentima koji su upravo diplomirali.

Mnogi smatraju da ono što mi radimo jeste samo prenos misli. (Samo! Kako su neki ljudi upućeni!)

Slučaj koji sam ranije naveo kao primer - slučaj čoveka kome nedostaje plućno krilo - stvaran je. Setićete se da se desio jedan očigledan promašaj, slomljeni zglob.

Usmerivač je mogao da potvrdi (jer je prethodno sve zapisao): operacija izrasline i

nedostatak plućnog krila. Ali, sve što je mogao da kaže o slomljenom zglobu bilo je: "Nemam nikakvih informacija o tome."

Osoba čiji je slučaj obrađen, kasnije je potvrdila da je u stvari pre mnogo godina slomila zglob i da joj on stvara neugodnosti pri vlažnom vremenu. Prenos misli? To

nije baš ono što normalno podrazumevamo pod tim terminom; ta misao nije bila u svesti usmerivača, jer nije ništa znao o slomljenom zglobu. Takođe nije verovatno

da je tog trenutka bila u svesti "slučaja".

Ali, vi ćete možda primetiti da se ipak mogla nalaziti u njegovoj svesti. Da, možda jeste. Drugi slučaj: polaznik je radeći na slučaju prijavio da žena ima ožiljak

od preloma na laktu. Usmerivač o tome nije imao nikakve podatke, upitao je ženu i

dobio odgovor da nikada nije povredila lakat. Nekoliko dana kasnije ona je to spomenula svojoj majci. Ispostavilo se da je u trećoj godini slomila lakat! Da li je ovo prenos misli?

Jasnovida energija koju ljudi zrače najjača je kada je njihov opstanak doveden u pitanje. Zato se mnogo slučajeva spontanog DČP dešava prilikom nesreća i iznenadne smrti.

To je razlog zbog kog je naša završna vežba rad na slučajevima teško obolelih ljudi. Diplomirani polaznik koji savesno obavlja svoj zadatak nauči da hvata sve slabije jasnovide signale dok jednog dana ne postane sposoban da se kao jasnovidac poveže sa svakim na koga pomisli, bez obzira da li je ta osoba u nevolji ili ne. Vežbom postajemo sve osetljiviji.

Prilikom svojih ranih eksperimenata primetio sam da deca mnogo spremnije pokazuju jasnovide sposobnosti od odraslih. Ona su manje ograničena gledištem

Bete o tome šta je moguće, a njihov osećaj za stvarnost se nije razvio do one mere

kada će govoriti samo ono što izgleda logično.

Čim su se razvile osnove Kontrole uma stvoren je eksperiment za razradu strukture časova rada na slučajevima koje sam opisao. Kao što ćete primetiti, moja

ranija tehnika je bila prilično različita od ove današnje.

Dva deteta, Džimi i Timi, bila su obučena u osnovama Kontrole uma. Razdvojio sam ih, smestivši ih u zasebne sobe, svakog sa "eksperimentatorom", nekom vrstom prethodnika današnjeg usmerivača. Od jednog deteta, Džimija, traženo je da ode na svoj nivo i da svojom imaginacijom stvori nešto, bilo šta. U međuvremenu, u drugoj sobi, Timi je ušao u svoj nivo i od njega je traženo da pronađe šta Džimi smera. Džimi je rekao svom "eksperimentatoru": "Pravim mali kamion. Zelen je, sa crvenim točkovima."

Timijev eksperimentator je upitao: "Šta Džimi sada radi?" "Oh, on pravi mali kamion igračku."

"Dobro, opiši ga."

"Oh, kamion je zelene boje sa crvenim točkovima."

Ovo je obrada slučaja na mnogo suptilnijem nivou nego što je onaj koji sprovodimo sa odraslima na našim časovima. "Biti poput male dece zahteva mnogo

vežbe."