Hristijanskija končini života našego, bezbolezneni, nepostidni...

	U crkvenim molitvama postoji posebna molba za hrišćanski kraj života našeg, za
pripremu za njega kroz pokajanje i Svete Tajne. Celog života treba da se pripremamo za smrt, međutim, naročito je važno da se ne izgube oni dragoceni dani, časovi i minuti kad čovek opraštajući se sa zemljom odlazi u večnost. "U čemu zateknem, u tome ću

suditi," kaže Gospod. "Dan smrti je veći od dana rođenja," rekao je prepodobni Marko Trački monahu koji je trebalo da ga sahrani. Dan smrti je, u suštini, dan rođenja za onaj život kojem nema kraja. On je rezultanta, ispit, i zato - presuda čoveku.

Zbog čega Gospod blaženima naziva one koji plaču?[1] Plač je rušenje zemaljskih iluzija. Znajući surovost i okamenjenost našeg srca Gospod nam šalje bolesti kao vesnike smrti. Čovek vidi kako kopni njegovo telo s kojim je sebe poistovetio, čije pohoti su ugušile glas duha. On vidi kako mu je telo nemoćno, kako truli za života, kao da ga proždiru nevidljivi crvi, telo koje odiše nečistotom i smradom, iznureno, izbrazdano borama, telo kojem predstoji da se pretvori u leš, telo u kojem je tražio nasladu, kako se sada pretvorilo u nekakav grumen boli. Čak i samo opštenje s bolesnicima je već podsećanje na smrt: život čoveka koji je prikovan za bolesnički odar liči na krhko staklo koje može da se razbije od jednog neočekivanog udarca. Zavoji natopljeni gnojem, smrad krvi koja se razlaže - sve je to neka slika greha koji razjeda ljudsku dušu, one strašne bolesti, one rane koju može da isceli samo Božanska blagodat.

Bolnica liči na zatvor. U zatvoru čoveka drže reze i rešetke, a ovde je prikovan za postelju bolešću kao okovima. Bolest čoveku daje dragocenu mogućnost za pokajanje, ona otrežnjuje čoveka, ona pokazuje ništavnost naših strasti, od čije "velelepnosti" su ostale samo tamne mrlje na duši, ona nam otkriva svu laž ljudske gorodsti, ona kao zvono u hramu zove čoveka Bogu. Međutim, opet i ovo dragoceno vreme koje može da postane odlučujuće za čoveka u večnosti, demon pokušava da oduzme, pritom pod obličjem dobra. Najbliži ljudi se trude da učine sve da smrt zatekne bolesnika nespremnog. Oni kriju od njega da je bolest smrtonosna ili opasna, oni lažu da će mu uskoro biti bolje, teše ga neostvarivim nadama, sigurni su u to da će čak i aluzija na smrt otrovati poslednje  dane samrtnika. Još  bi  moglo  da se shvati kad bi to činili neverujući ljudi, za koje je rođenje slučajnost, a smrt - neizbežnost, međutim, ovako postupaju mnogi hrišćani, ne shvatajući da tako postaju izdajnici čovekovog spasenja, duhovne ubice onoga koga vole.

Dešava se da se rođaci i bližnji čoveka na umoru plaše da ga podsete na potrebu da se ispovedi i pričesti ili oklevaju da pozovu sveštenika kako se bolesnik ne bi dosetio da je bolest poprimila ozbiljan obrt. Za lekare je da kriju od bolesnika njegovo stanje, odnosno da ga lažu i varaju, postalo nepisano pravilo medicinske etike, tačnije bonton. Međutim, nepokajani gresi muče čovekovu dušu, iako on sam toga nije svestan, a pokajanje i pričešćivanje Svetim Tajnama će mu dati mir i spokoj, daće mu isceljenje ili snagu da dostojno, s pokornošću volji Božijoj dočeka smrt. Kako često ljudi sveštenika zovu da dođe kod bolesnika tek onda kad je ovaj izgubi svest i ne može da se pričesti! Koliko bolje u ovom smislu postupaju Kinezi koji svojim roditeljima poklanjaju mrtvačke sanduke i oni ovaj poklon primaju s radošću i zahvalnošću kao brigu dece za njihovo posmrtno stanište. Ukoliko se čovek na umoru ne upozori na to da samo što

nije napustio ovaj svet i samim tim se duhovno ubije, on će u zagrljaju smrti proklinjati one koji su ga uspavali i prevarili.

Mišljenje savremenih ljudi je usmereno na to da lišivši čoveka sećanja na smrt omogući čoveku da bezbrižno, rekli bismo "komforno" umre. Ova laž, sa svoje strane, rađa drugo zlo, ništa manje opasno: ukoliko je bolest mučna, a mogućnost za ozdravljenje ne postoji ili je ona ništavno mala, postavlja se pitanje: zar neće biti milost da se prekinu te muke, odnosno da se prekine lečenje i čoveku da materija, naprimer, narkotik u velikoj dozi, koji bi ga bezbolno ubio? U nekim zemljama već je donet zakon koji daje pravo lekarima i rođacima da rešavaju pitanje o životu i smrti bolesnika. Ovde se isti onaj humanistički ateizam ili ateistički humanizam suprostavlja Promislu Božijem i čovek uzima na sebe da rešava pitanje života i smrti iako ova odluka pripada samo Bogu. Po pravilima Crkve ukoliko je samrtnik na bilo koji način izrazio svoje raskajanje, ma kakav bio njegov protekli život, nad njim se vrši hrišćanski pogreb i druge molitve za pokoj duše. Dakle, čak i kratko pokajanje pred smrt daje nadu u spasenje - ostalo rešava Gospod. U Jevanđelju se govori o razbojniku koji se pokajao: još uvek je, dok je bio razapet na krstu hulio Spasitelja, međutim, odjednom je, kao zrak nebeske svetlosti njegovo srce obasjala vera i Gospod je primio njegovo predsmrtno pokajanje.[2]

Zamislimo drugu sliku. Pretpostavimo da je ovom razbojniku, kad su ga vodili na mesto pogubljenja neko dao otrov kako bi olakšao patnju i da je razbojnik umro na putu do raspeća. Šta bi tada bilo s njegovom dušom? Ona bi otišla u pakao.

Lekari koji ubijaju bolesnika smrtonosnom dozom narkotika lišavaju ga, možda poslednje šanse - pokajanja pred smrt, čak i ako bi ovo pokajanje bilo sjedinjeno s poslednjim izdisajem. Zato se novo učenje o "lakoj smrti" kao milosti prema bolesniku pretvara u nepopravljivu nemilost.

Savremeni čovek iz sve snage pokušava da izbegne sećanje na smrt. Mnogi se plaše da idu na groblje, da prisustvuju sahrani, čak i da vide mrtvački sanduk bliskog čoveka. Psihijatri sugerišu svojim pacijentima da ne razmišljaju o smrti kako bi izbegli fobije i neuroze. Ukoliko se sećanje na smrt uporedi s udaljenom grmljavinom ljudi su spremni da zapuše uši voskom kako je ne bi čuli, ukoliko se uporedi sa sevanjem munje, koja obajsava noć, ljudi su spremni da nose povez na očima kako bi živeli u mraku.

Čoveka uvek prate dva nevidljiva saputnika: Anđeo-čuvar i demon. Demon ga vuče prema grehu kroz pohoti, Anđeo-čuvar ga zadržava da učini greh podsećajući ga na smrt. Neki ljudi smatraju da sećanje na smrt može da parališe čovekovu volju, da ga učini nesposobnim za rad, liši životnog cilja, pogruzi u stanje stalne čamotinje, onoga što se naziva frustracija. To nije tako. Uninije je posledica razočarenja ili neispunjenih želja. A sećanje na smrt, nasuprot tome, primorava čoveka da vreme smatra dragocenim, pomaže mu da shvati da se njegov istinski cilj nalazi iza linije zemaljskog života. Ono ne razara život, već iluziju života, ono samo vreme potčinjava večnosti.

Sećanje na smrt daje hrabrost u iskušenjima, utehu u tugama, jer je za hrišćane sama smrt obasjana svetlošću vaskrsenja.

Uđite u bolničke sobe u kojima leže ljudi na umoru. Pored vrata stoje nosiljke na kojima će leševi biti odneti u mrtvačnicu i stavljeni tamo jedan preko drugog kao drva u spremištu za drva. Pogledajte ljude koji  umiru od tuberkuloze, njihova tela sažiže nevidljivi oganj. Pretvorili su se u kožu i kosti, a prilikom disanja iz usta im izlaze krvavi mehuri. Pogledajte ljude koji umiru od raka: kao da je hobotnica obavila njihova tela svojim pipcima i lagano ih proždire. Pogledajte ljude koji umiru od gangrene - njihovo telo postaje crno kao ugalj, oni trule još za života kao leševi. Pogledajte oči svih ovih ljudi, čini se da one već gledaju negde van granica ovog sveta. Međutim, poslednji uzdah je prvi korak u nepoznato, u tom trenutku oči čoveka gasnu i kao da se pretvaraju u mutno staklo.

Premudri Solomon je pisao: "Telo je uzeto od zemlje, ide u zemlju, a duša - kod Boga, Koji ju je stvorio - na sud." Danas se odvija preporod paganske tradicije - spaljivanje leševa, čovek se  pretvara u šaku pepela. Za hrišćane je  slika ognja koji proždire - slika pakla. Za pagane - njihovog neverovanja u vaskrsenje. Prilikom kremacije postaje na izvestan način neumestan i sam čin hrišćanskog pogreba. Reči molitve "zemlja jesi i v zemlju otideši" treba da budu promenjene: "zemlja jesi i v oganj otideši". Grob koji bi bio osenjen krstom danas ljudi tako često žele da zamene i zaista zamenjuju urnom ili kutijom s šakom pepela - tako je lakše izbaviti se od sećanja na smrt.