Hrišćanka i istovremeno paganka

Naša duša je po svojoj prirodi hrišćanka, ali je po svojim strastima paganka. Ona je nevesta Hristova, koju je, međutim, silovao demon; ona je carica koja je postala bludnica. Ona je obraz i podobije Božije, međutim, ujedno se u njoj odrazio mračni lik satane. Ona je stanovnica zemlje - zrnca koje se vrti u kosmosu, u kosmičkom vihoru, i ujedno - u polju velike i poslednje bitke između Boga i palog arhistratiga. Ona je robinja sveta, uslovljena, ograničena u svom postojanju prostorom i vremenom i ona rešava njegovu konačnu sudbinu. Ona živi u kiptećoj bujici vremena, ali ujedno pripada večnosti. Zaboravila je na samu sebe, začarana je fantazmagorijom zemaljskih slika, prividima svoje strasne uobrazilje i snovima neostvarive sreće, ali je ništa na zemlji ne zadovoljava i ona se oseća kao tuđinovateljka. Zaboravila je na sebe, ali je Bog radi nje stvorio bezbrojne svetove; radi njenog spasenja Promisao Božji upravlja kosmosom i istorijom.

Slikovito govoreći, ljudska duša u svojoj ruci drži kormilo vaseljene. Ona je stvorena radi bogoopštenja, ali najčešće teži ka opštenju s demonom. Ona je delić neba koj i je pao u blato. Ona je usamljena maska u bučnom, šarenom karnevalu. Ona ili zaboravivši na svoje božansko dostojanstvo poistovećuje sebe sa crvom i zakopava se u blato ili osećajući tragičnost svog bića nemo vapije: "Radi čega mi je dat ovaj život, zašto sam ovamo dospela?"

...Odgovori mi, dušo moja, ko si ti? Ako si od neba, zašto tražiš sreću u blatu? Ako si od zemlje, odakle u tebi takva čežnja za nebom? Ako si carica, zašto si umesto porfire obukla rite siromaha; ako si se rodila kao siromašna, zašto tražiš bogatstvo koje nisi imala? Ako ne znaš Boga, zašto odjednom usred svetskog šuma tvoje srce iznenada uzdrhti od reči molitve, koje su ti neshvatljive, kao od zvuka pesme koju si čula u dalekom detinjstvu? Ako se ne sećaš raja otkud ove vrele suze koje pale tvoje srce, suze nepoznate ljubavi, slađe od svih naslada sveta? Ko je urezao u tvojoj dubini tajanstveno ime Boga? Kako si mogla da zaboraviš na NJega kao bogataš koji je zakopao blago i zatim izgubio mesto na kojem je ono bilo skriveno?

Ko si ti? Planinski orao slomljenih krila ili ptiče koje nije steklo perje, koje bespomoćno puzi po zemlji, a vrane grakću gledajući ga s grančica drveća? Zašto ponekad vičeš i koprcaš se u unutrašnjim mukama kao što zver koja je pala u zamku grize gvožđe želeći da se iščupa na slobodu i padajući u iznemoglosti?

Pošto si slična besplotnom Anđelu obučena si u truležno telo koje će nakon smrti istruliti u sanduku. Kako si postala truponosica, dušo moja. Zašto videći uonaokolo slike i privid smrti odagnavaš kao neprijatelja misao o tome da će ti ona neizbežno doći? Zašto si se upila u ovaj zemaljski život kao krpelj u pseće uho?

Gospod ti je dao sve za spasenje, ali ti si kao slepac koji nosi džak sa zlatom i ne zna šta je u njemu. Zašto si se, dušo, ti, prosta po prirodi kao zrak svetlosti pretvorila u klupko nerazrešivih protivrečnosti, u čvor sa skrivenim koncima, koji je čovek sam nemoćan da razveže? Zašto si se, dušo moja, upodobila malom, nerazumnom detetu, koje se igra s otrovnom zmijom diveći se njenoj boji ili onome ko skuplja cveće na površini živog blata?

I duša odgovara: "Ja sam pala zvezda, koja čuva sećanje na nebo, ja sam Hristova ljubav; radi mene je On sišao na zemlju. Gospod mi je stvorivši me kao odbljesak Božanske svetlosti uručio carski prsten kako bih se zaručila s NJim; ovaj prsten je moja slobodna volja. Kako je velika ljubav Božija prema meni: ja sam stvorena NJegovom rečju, a iskupljena NJegovom Krvlju, zbog mog spasenja će se radovati nebesa, a zbog pogibelji

-  tugovati Anđeli kao braća nad grobom svoje mlađe sestre! Više me ne pitaj ni za šta: ja sam tajna za sebe samu. Iza ivice reči je oblast ćutanja, a moju tajnu će otkriti večnost."