Hipnoza i frontalni režanj

Sada ćemo sa područja hrane preći na jednu potpuno drugačiju temu koja utiče na zdravlje frontalnog režnja. To je popu-

laran metod rešavanja mnogih problema vezanih za mnoge stvari, od uobičajenih loših navika do emocionalnih trauma iz detinjstva. Taj metod je hipnoza. Uprkos bezopasnim prizorima koje viđate u cirkusima, na televiziji, u komičnim scena- ma i programima za odvikavanje od pušenja, hipnoza izaziva ozbiljne štetne posledice. Jedna od štetnih posledica ovog popularnog metoda lečenja je oštećenje frontalnog režnja.

Veza između hipnoze i frontalnog režn- ja ne predstavlja nikakvo iznenađenje za one koji shvataju ovu tehniku. Hipnoza namerno zaobilazi frontalni režanj dok pomaže osobi da zapadne u stanje nalik na trans. Dr Freda Moris (Morris), bivši profesor medicinske psihologije na UCLA, napisala je nekoliko knjiga o hipnozi. Prema njenim rečima, hipnoza predstavlja stanje kada se osoba usredsredi na samo jednu stvar “kao kada ptica posmatra zmiju”.134

Dok je pod hipnozom, osoba nije sves- na ničega što se u njenom okruženju de- šava. Kako hipnotizer dovodi osobu u ovakvo stanje? Tipični hipnotizer će prvo pomoći svom “pacijentu” da ostane smiren

–     oslobođen svih ometajućih faktora iz njegove okoline. Nakon toga, hipnotizer će mu pomoći da se usredsredi “na jednu određenu stvar”. Na primer, kada osoba usmeri svoj pogled na trepćuće svetlo, ona se usredsređuje na jedno mesto i tako zapada u hipnotičko stanje. Kada je u hip- notičkom stanju, ona se povinuje svim zahtevima hipnotizera i radi sve što ovaj predloži.

Kada se moždani talasi mere EEG-om tokom ovog procesa, vidimo da kod hipno- tisane osobe prestaje aktivnost beta tala- sa. Aktivnost beta talasa označava logično razmišljanje i uključuje dinamičnu aktiv- nost frontalnog režnja. U stanju hipnoze imamo obrnutu situaciju – aktivni su alfa talasi,135 a to je stanje kada osoba nije sposobna da kritički analizira informacije koje prima.136 Alfa talasi su niže frekvenci- je od beta talasa. U ovom stanju, osoba će

registrovati informacije i sugestije, ali ih neće protumačiti niti će one proći kroz fil- ter frontalnog režnja.

Hipnoza zaobilazi frontalni režanj

U stanju hipnoze, osoba može da primi informacije i zabeleži u svom umu dužnos- ti koje od nje zahteva hipnotizer. Njihova memorija zaista dobro funkcioniše, sa nji- hovim emocijama je sve u redu i te osobe mogu i da se smeju i da plaču. Međutim, daljim usredsređivanjem na trepćuće svet- lo – ili neki sličan predmet – hipnotisane osobe nisu u stanju da kritički analiziraju informacije koje primaju.137 Nijedna od tih informacije se ne filtrira prema njihovom sistemu vrednosti i moralnih normi. Zaobi- laze se i sama njihova moć rasuđivanja. Zaobilazi se frontalni režanj.

Opasnosti hipnoze prikazane su u ta- beli 21.

Tabela 21. Opasnosti hipnoze

Hipnotisana osoba:

- Ne može da razmišlja (slabi beta moždani talasi)

-  Nema aktivan frontalni režanj (tj. on se potpuno zaobilazi)

- Nema sposobnost rasuđivanja

- Sklona je depresiji

- Stavlja svoj um pod kontrolu hipnotizera

Postoji dobar razlog zašto je ljudima dat velik frontalni režanj. Ugroziti ovaj kontrolni centar mozga, čak i privremeno, veoma je opasno. Što je još gore, hipnoza ne menja samo funkciju frontalnog režnja. Ovaj zaključak nas dovodi do saznanja koja će otkriti najmračniju stranu hipnoze kada je u pitanju depresija.

Hipnotizam može pripremiti teren za depresiju

Postoje dokazi koji već godinama pokazuju da kada su ljudi hipnotisani desna strana mozga donekle dominira nad levom.138,139 Kao što smo videli, sasvim je za  očekivati  da  takvo  stanje  izaziva

sklonost ka depresiji. Shodno tome, čini se da hipnoza pogoršava depresiju koja već postoji ili priprema teren za neku buduću depresiju tako što smanjuje ukupnu aktivnost frontalnog režnja ili time što remeti ravnotežu između desnog i levog frontalnog režnja.

Hipnoza može da poveća rizik od depresije tako što menja hemiju mozga čak i kada osoba više nije pod hipnozom. Da biste potpuno shvatili kolika je moć hip- noze, moram vas podsetiti da je u stanju depresije poremećena ravnoteža i ostalih delova mozga. Jedan od tih delova se nalazi odmah do frontalnog režnja i naziva se parijetalni režanj. Interesantno je da su istraživanja pokazala da depresija izaziva disbalans parijetalne funkcije između des- ne i leve strane. Kao i u slučaju frontalnog režnja, kod depresivnih osoba je desna strana parijetalnog režnja aktivnija od leve. Izuzetno je važno reći i to da je kod osoba koje je lako hipnotisati pojačana aktivnost desne strane parijetalnog režn- ja.140

Ono na šta želimo da ukažemo je da osobe koje je lakše hipnotisati mogu biti izložene većem riziku od depresije. Novi dokazi o toj povezanosti pronađeni su 1998. godine kada su istraživači iz Rima otkrili da su “osobe koje je veoma lako hipnotisati same izjavile da imaju snažnija emocionalna iskustva od onih osoba koje nije baš tako lako hipnotisati, naročito u smislu negativnih emocija”.141

Prema rečima istraživača, pokazalo se i to da su osobe koje je lako hipnotisati kod sebe samih lakše izazivale emocije tuge nego emocije sreće. Kada su u pitanju emocije tuge, kod tih osoba su se – kako se i očekivalo – aktivirale strukture desne strane mozga. Ovo ukazuje na to da su osobe koje je izuzetno lako hipnotisati izlo- žene većem riziku od depresije. Hipnoza ne samo što negativno utiče na funkciju frontalnog režnja, već može i trajno pro- meniti moždane procese tako da se osobi lako javljaju depresivne misli.

Uprkos ovim realnim razlozima za zab- rinutost, hipnoza je prilično popularna. Ono što mnogi ljudi ne znaju je to da pos- toje različiti oblici hipnoze. Hipnoza se pri- lično direktno primenjuje u medicini. Medi- cinska literatura je puna primera primene hipnoze u psihijatrijskim problemima i/ili problemima u ponašanju, od traumatičnih događaja iz detinjstva do trenutnih proble- ma sa prekomernim unošenjem hrane ili pušenjem.

Hipnoza se pojavljuje i u mnogo suptil- nijim oblicima. Istočnjačka meditacija, ili joga, preporučuje se u kontroli stresa. Dr Freda Moris (Morris) ističe da u mnogim slučajevima čovek, zapravo, samog sebe hipnotiše.142 Iz tog razloga, ovakva hip- noza može biti veoma opasna. Paralele između istočnjačke meditacije i hipnoze, i razlike između istočnjačke i religijskog razmišljanja mogu se naći u 8. poglavlju koje nosi naslov “Stres bez potresa”.

Kućni hipnotizer

U vašem domu se možda nalazi neki predmet kojem vi nesmotreno dozvolja- vate da vas dovede u neku vrstu hipno- tičkog transa. Ako se ne razlikujete od jednog prosečnog Amerikanca, u nekoliko prostorija u vašem stanu nalazi se jedan predmet za koji su prikovane vaše oči. On treperi svakih nekoliko sekundi i može dovesti čoveka u trans nalik na hipnozu. To je jedan od najpopularnijih aparata našeg vremena – televizor.

U preko 96% domova u Americi posto- ji najmanje jedan televizor.143 Džeri Mender (Jerry Mander) je otkrio da je, iako čovek može biti hipnotisan na mnogo različitih načina, veliki broj stručnjaka na takav način opisalo hipnozu da se televizi- ja delimično uklapa u taj opis. Klasično okruženje tokom gledanja televizije slično je okruženju koje je potrebno za postiza- nje hipnotičkog transa – zamračena soba, trepćuće svetlo (televizor) kao nešto na šta ćete da se usredsredite i odsustvo ometajućih faktora iz spoljašnje sre- dine.144

Ljudi gledaju programe raznih TV sta- nica, kablovsku televiziju, satelitski pro- gram, video i DVD. Programi su veoma raznovrsni – filmovi, dokumentarne emisi- je, situacione komedije, sport, muzika, ob- razovanje, priroda, vesti i tako u besko- načno. Da li ono što gledate utiče na vaš um i karakter? Svakako da utiče. Ono što nas najviše zabrinjava, i kada je u pitanju depresija i kada je reč o frontalnom režn- ju, jeste prava eksplozija seksualnog sadržaja i nasilja na malim ekranima.

Televizija, seksualno uzbuđenje i depresija

Neki odrasli ljudi mogu da se rasprav- ljaju oko toga da li na televiziji ima sve više senzualnih scena ili ne. Razmislite o uticaju koji sve veći broj seksualnih scena na televiziji vrši na mlade ljude u Americi. Dokumentacija pokazuje da je erotski uti- caj televizije toliko snažan da podstiče sek- sualnu aktivnost kod tinejdžera i dece. Studije pokazuju da se starosna granica prvog seksualnog iskustva značajno pomera zahvaljujući uticaju televizije. Što deca više gledaju televiziju, to će ranije prvi put stupiti u seksualne odnose.145 Ne samo što to pokazuju studije, već i sama deca izjavljuju da ih televizija podstiče da rano stupe u seksualne odnose.146

Mnogi društveni krugovi sa zabrinu- tošću posmatraju sve veću upotrebu sek- sualnosti u medijima. Ljudi “otvorenijih shvatanja” često takvu zabrinutost naziva- ju uskopoglednom i puritanskom. Ipak, izgleda da oni koji su istinski zabrinuti zbog prikazivanja seksualnog materijala – bilo da se on prezentuje putem televizije, časopisa, interneta, romana ili čak u šetnji po plaži punoj ljudi – imaju jake dokaze kada je u pitanju uticaj seksualnosti na depresiju.

Seksualno uzbuđenje se već godinama povezuje sa stimulacijom desne strane mozga.147 Istraživanja pokazuju da seksu- alno uzbuđenje stimuliše naročito niži deo desnog frontalnog režnja.148 Setićete se da je to, verovatno, poslednje mesto koje

biste želeli da stimulišete ako želite da izlečite ili sprečite depresiju, zato što se depresija odlikuje relativno većom aktiv- nošću u desnom frontalnom režnju u odnosu na levi. Trostruka veza između gle- danja televizije, društveno neprihvatljivog seksualnog uzbuđenja i depresije prikaza- na je u tabeli 22.

Tabela 22. TV, seks i depresija

-  Deca koja gledaju televiziju ranije počnu da stupaju u seksualne odnose.

-  Što se TV više gleda, to je niža starosna granica za prvi seksualni odnos.

- Mladi kažu da ih TV podstiče na seksualnu aktivnost u ranom periodu života.

-   Seksualno  uzbuđenje  stimuliše  desni frontalni režanj.

-  Stimulisani desni frontalni režanj karakte- rističan je za depresiju.

Ne želim da odem u krajnost ističući vezu između seksualnog uzbuđenja i dep- resije. Ja se ne zalažem za to da se muž i žena razdvoje na neko vreme dok se jedno od njih leči od depresije. Smatram da bi u takvim slučajevima društvena i emocional- na tenzija u odnosu između supružnika verovatno bila pogubnija po emocionalni oporavak od seksualnog uzbuđenja koji je ograničen samo na bračni odnos.

Ja sam zaista ozbiljno zabrinut zbog nemarnosti koju pokazuje većina građana kada je u pitanju iznošenje seksualnog materijala. Nisam zabrinut samo zbog ob- naženosti. Izgleda da je mnogo toga što se smatra prihvatljivim odevanjem i prih- vatljivim ponašanjem u udarnim emisija- ma (i na reklamama) sračunato da izazove seksualno uzbuđenje kod gledalaca. Istra- živanja jasno pokazuju u čemu je osnovni problem – to je seksualno uzbuđenje. Svaka osoba može za sebe da odredi kada je mera prevršena. Ja pretpostavljam da se, ako je većina mojih pacijenata iskrena, ta mera prevrši više puta tokom jednog uobičajenog večernjeg gledanja televizije.

Nedavno obavljena istraživanja sa UCLA pokazala su da mlade žene “koje su

u detinjstvu doživele jednu ili više težih nesreća” imaju veće šanse da zapadnu u depresiju kada su izložene stresorima. Nesreće u detinjstvu obuhvatale su nasilje u porodici, psihičke probleme kod roditelja ili alkoholizam.149 To nije jedina studija na tu temu. Postoji sve više istraživanja koja povezuju stresna iskustva iz ranog perioda života sa povećanim rizikom od depresi- je.150 Međutim, neka druga istraživanja ukazuju na to da da stresovi u detinjstvu mogu da se jave gledajući stresne doga- djaje na televiziji.

Godine 1994., u časopisu British Medi- cal Journal predstavljen je čitav niz sluča- jeva. U prvom članku i dva pisma na istu temu opisano je sedmoro različite dece koja su doživela veliku psihološku traumu nakon što su odgledala samo jednu uzne- miravajuću televizijsku emisiju pod neo- bičnim nazivom Čuvar duhova (Ghost- watch).151,152,153 Ovaj 90-minutni pseudo- dokumentarac bio je urađen kao pozorišni komad koji je prikazivao jednu porodicu koju su mučili i proganjali duhovi. Na kraju emisije gledalac stiče utisak da se nalazi u sličnoj opasnosti.

Kod ovo sedmoro dece opisane u časopisu British Medical Journal kasnije se javio čitav niz psiholoških problema koji su ozbiljno poremetili njihov život i život nji- hovih porodica. Ti problemi su navedeni u tabeli 23.

Među opisanim simptomima i znacima bili su depresivno raspoloženje, noćne more, strah od mraka i od toga da spava- ju sami, teškoće u koncentraciji, narušeno pamćenje, “uporne misli i slike o trau- matičnom događaju [TV emisija] kojih ne možete da se oslobodite”, povećana zabrinutost, napadi panike i razdražljivost. Ne bi me iznenadilo kada bi neka od ovih mladih osoba kasnije zapala u tešku depresiju nakon ovog stresnog događaja.

Još uvek nemamo čvrste dokaze o povezanosti gledanja nasilja na televiziji i depresije. Mnogo je posrednih činilaca koji na to ukazuju, ali tek treba obaviti jedno konkretno istraživanje da bismo dobili na

Tabela 23. Samo jedna TV emisija može da nanese deci veliku štetu

-  “Čuvari duhova” je bila “zastrašujuća” TV priča u kojoj je bilo mnogo nasilja.

-  Ta emisija je u velikoj meri negativno uti- cala na sedmoro dece koja su je gledala.

-  Život te dece i njihovih porodica bio je ozbiljno poremećen.

-  Njihova deca su imala:

-  depresivno raspoloženje

-  noćne more

-  strah od mraka

-  strah od toga da spavaju sama

-  teškoće u koncentraciji

-  narušeno pamćenje

-  povećanu zabrinutost

-  napade panike

-  razdražljivost

kraju jednu celovitu sliku. Postojeći dokazi o vezi između životnih stresova i depresije i činjenica da gledanje nasilja na televiziji može biti veliki izvor stresa svakako ukazu- je na to da postoji veza između nasilja na televiziji i depresije.

Televizija je opasna za mozak i na neke druge načine

Iako sadržaj onoga što gledate vrši snažan uticaj na vaš um, izgleda da tele- vizija sama po sebi kao medijum takođe u ogromnoj meri utiče na mentalno zdravlje. Dokazi govore da, bez obzira na sadržaj, samo gledanje većine televizijskih emisija štetno utiče na frontalni režanj. Izgleda da je ovaj štetan efekat posledica česte promene kadrova u većini programa.

Tehnički problem vezan za filmsku tehniku je brza promena postavke scene. Prosečan televizijski program (ili video ili DVD materijal) menja kadar svakih tri do pet sekundi. Perspektiva iz koje posma- trate dati događaj iznenada se menja od kamere do kamere više puta u minuti, hteli vi to ili ne. Smatra se da je često menjanje kamera i promena kadra najznačajniji fak- tor koji inhibira frontalni režanj tokom gledanja televizije. To je u oštroj suprot-

nosti sa načinom na koji mi obično posma- tramo svet oko sebe. Mi vidimo stvarne životne scene iz jedne prespektive (gde smo prisutni u vreme nekog događaja). Možemo promeniti perspektivu samo tako što ćemo, ako to želimo, promeniti mesto, a tada je transport ograničavajući faktor.

Dr Moris navodi da brza promena kadrova u televiziji doprinosi stvaranju hip- notičkog efekta.154 Dr Tomas Malholand (Mulholland) je posmatrao dečje EEG (moždane talase) dok su ona gledala svoje omiljene televizijske emisije. Istraživači su pretpostavili da će deca, budući da su to njihove omiljene emisije, biti mentalno uključena u ono što gledaju i da će alfa i beta moždani talasi biti konstantno naiz- menično aktivni. Umesto toga, samo dve- tri minute nakon početka tog dečjeg pro- grama oslabila je aktivnost beta talasa i gotovo tokom cele emisije aktivni su bili samo alfa moždani talasi. To znači da deca tokom gledanja emisije “nisu reagovala, nisu se orijentisala, niti su bila usredsređe- na, već samo preneta u neki drugi pros- tor”.155

Danas ima veoma malo (manje od 1%) pravih obrazovnih televizijskih emisija. Sa- mo jedan minut gledanja bilo kog televizij- skog programa dovoljan vam je da biste uvideli da li će taj program ometati ili pojačati aktivnost frontalnog režnja. Pravo obrazovanje neće samo preneti informaci- je, već će i pojačati aktivnost naročito prednje-srednjeg i levog prefrontalnog korteksa frontalnog režnja. Ako scena tj. kadar ostane isti 30 sekundi ili jedan mi- nut, možete biti sigurni da je taj program edukativnog karaktera.

Većina C-Span programa i neke emisije na kanalu Discovery predstavljaju primere informativnih programa koji se prenose putem sporih promena kadrova, a možda se scene uopšte ni ne menjaju. To omogu- ćava gledaocu da upotrebi sve svoje anali- tičke sposobnosti dok prima informacije. Dodatna prednost ovakvih programa je u tome što tokom primanja ovakvih informa- cija gledalac uglavnom ne mora dugo da

“posmatra” neki predmet ili scenu što je karakteristično za hipnozu. Pošto nema brze promene kadra, čovek ne mora nepri- rodno da zuri u televizor, već može da ski- ne pogled sa njega i posmatra nešto drugo u sobi još uvek primajući i analizirajući informacije.

Dr Herbert Krugman, istraživač možda- nih talasa, javno je izjavio: “Televizija je medijum komunikacije koji gledaocu lako prenosi ogromne količine informacija o kojima čovek ne razmišlja tokom samog gledanja programa.”156 Dr Erik Peper, još jedan uticajan istraživač moždanih talasa i pisac, jednom prilikom je rekao: “Užas televizije je u tome što informacije ulaze, ali mi ne reagujemo na njih. One odlaze pravo u našu memoriju i mi, možda, kas- nije reagujemo na njih, ali ne znamo na šta tačno reagujemo. Kada gledate televi- ziju, vi se vežbate da ne reagujete, tako da kasnije radite stvari ne znajući ni zašto niti odakle vam je došlo da to uradite.”157

Pod uticajem televizije, frontalni režanj ne može da funkcioniše punim kapacite- tom. Mozak beleži informacije: i vid i pam- ćenje i emocije dobro funkcionišu. Uprkos tome, mozak više nije u stanju da kritički analizira primljene informacije. Pred gleda- ocem se mogu ređati užasne scene, ali se on uglavnom ili smeje ili je ravnodušan. Kada bi se nešto takvo dogodilo u stvar- nom životu, čovek bi, normalno, bio užas- nut. Čak se i ovo menja kada ljudi, gleda- njem takvih prizora na televiziji, postanu manje osetljivi.

Uprkos tome kako neko reaguje – bez obzira da li se smeje, ravnodušno zuri u ekran, sklanja pogled sa gađenjem ili na stotine drugih načina – prizori se neizbrisi- vo utiskuju u um. Kada vidite reprizu, vi odmah znate da ste to već videli. Vi je se sećate, iako poslednji put kada ste je gledali vaš frontalni režanj nije bio nimalo aktivniji nego sada.

Alvin Tofler (Toffler), pisac najproda- vanije knjige 70-tih “Budući šok” (Future Shock), dao je izuzetno lucidan opis posledica  veštačke  stimulacije.  Njegove

reči mi se još uvek čine kao prikladan opis suptilnog uticaja televizije. Njegova izjava je zapisana u tabeli 24.158

Tabela 24. Posledice konstantne stimulacije čula

Alvin Tofler, autor knjige “Budući šok” kaže:

“Konstantna stimulacija čula stopira anali- tičke procese uma dok na kraju ne oduzme čoveku sposobnost da razmišlja i racionalno se suoči sa životom. Posledica toga su teh- nike bekstva i prilagodljive reakcije u koje spadaju povlačenje u sebe, apatija i odbaci- vanje disciplinovanog razmišljanja kada se osoba suoči sa teškim dužnostima i odluka- ma.”

Pre više od deset godina bilo je više od 3000 objavljenih naučnih studija o uticaju televizije na čovekov um.159 Ova među- sobna veza je i dalje predmet istraživanja. Napisano je više od 500 knjiga na tu temu. Iako je to jedna od najbolje obrađenih tema u našoj kulturi, većina ljudi ipak nije svesna koliko su ozbiljne posledice gleda- nja televizije. Vesti na televiziji često daju publicitet naučnim studijama vezanim za stil života, ali se malo govori o studijama koje obrađuju uticaj televizije na um. Ne možemo očekivati da će televizijska indus- trija otkriti istinu o sebi, ali ne moramo da ostanemo neobavešteni.

Reference koje su već citirane pružaju nam čitav niz izvora u kojima se govori o televiziji. Većina biblioteka poseduje knjige koje objašnjavaju kako televizija utiče na um, a univerzitetske biblioteke su obično povezane sa izvorima naučnih podataka koji vas mogu povezati sa stotinama člana- ka napisanih na ovu temu. Zahvaljujući internetu, većina ljudi može sama da istražuje sedeći u svojim domovima. Na primer, u decembru 2000. godine, Lycos istraživanje je, upotrebljavajući izraze “te- levizija” i “mentalno zdravlje”, dalo više od

10.1           pogodaka. Šest decenija nakon što je Dejvid Sarnof (David Sarnoff), predsed- nik RCA, pokazao prvi televizor na Svet- skom vašaru 1939. godine, vreme je da se

zapitamo  –  šta  televizija  radi  ljudima?

Tačnije, šta televizija radi meni?

Da li ravnodušnost može štetno da utiče na životne odluke?

Spomenuću još nešto što mene lično brine. Zabrinut sam zbog mogućnosti da ravnodušnost izazvana gledanjem televizi- je može da preuzme kormilo u donošenju naših životnih odluka. Pitam se da li kod osoba koje su već izvežbane u ravnoduš- nosti postoji manja verovatnoća da će prve početi da reaguju na informacije – čak i kada to negativno utiče na njihov život i zdravlje. Da li razvijamo društvo pasivnih gledalaca koji mogu da gledaju emisiju o zdravom načinu života, a onda o tome raz- mišljaju tek koliko i o prošlogodišnjim sportskim događajima? Konkretnije, da li kod osoba koje su već navikle da mnogo gledaju televiziju postoji manja verovat- noća da će primeniti ovde opisane strate- gije u borbi protiv depresije? Nema odre- đenih odgovora, ali veze između televizije, otupljivanja čula i ravnodušnosti veoma su uznemiravajuće dok pokušavam da po- mognem svojim pacijentima da se uhvate u koštac sa faktorima rizika u slučaju dep- resije. Kratak pregled opasnosti koja se krije u ravnodušnosti prikazan je u tabeli 25.

Tabela 25. Opasnosti ravnodušnosti

-  “Ravnodušnost” je izraz kojim se opisuje stav potpune pasivnosti kada se čovek suoči sa nekom potrebom.

-  Dugo gledanje TV vesti može izazvati rav- nodušnost.

-  Ravnodušnost može sprečiti osobu da rea- guje na izuzetno važne informacije.

-  Dakle, ovisnici o TV mogu imati manje šanse da primene strategije u borbi protiv depresije.

Koliko mnogo i često jedan prosečan Amerikanac gleda televiziju? Ako posma- tramo samo sa aspekta vremena, na gle- danje televizije se često potroši nekoliko sati slobodnog vremena u toku dana. Pre

televizije, na američki sistem vrednosti najviše su uticale tri stvari  – porodica, crkva i škola. Ako količina vremena koje provedemo u nekoj aktivnosti odgovara njenoj sposobnosti da oblikuje naš sistem vrednosti, onda je 50-tih godina 20. veka televizija istisnula crkvu. 60-tih godina, te- levizija je istisnula školu. Kada završi sred- nju školu, prosečan Amerikanac je proveo više vremena pred televizorom nego u uči- onici.160,161 Sve u svemu, deca u SAD pro- vode oko 20% vremena tokom dana gle- dajući televiziju.162

Ako se bilo ko još uvek dvoumi oko toga da li treba manje gledati televiziju ili ne, pogledajte listu 17 štetnih efekata televizije u Dodatku 6.

Internet – nova televizija

Toflerov opis posledica gledanja televi- zije koje ste malopre videli u tabeli 24 savršeno se uklapa u ono što internet radi velikom broju nesrećnih korisnika. Mnogi ljudi sede ispred svojih kompjutera dok ve- likom brzinom prelaze sa stranice na stran- icu. Um tako brzo skače sa jedne scene na sledeću i sa jedne teme na drugu da je preopterećenje informacijama postalo uo- bičajena pojava.

Ovisnici o internetu provode na inter- netu u proseku 30 sati slobodnog vremena sedmično, što je više od četiri sata dnev- no. Istraživači su otkrili da je 79% ispuni- lo uslove za bipolarni poremećaj (mani- jakalna depresija) i opisali ovu bolest kao internetomaniju.163

Korisnici interneta pate od depresije

Nekoliko kompjuterskih firmi finansira- lo je dvogodišnju studiju rađenu u normal- nim porodicama. Iznenadili su se kada su otkrili da su oni koji su provodili samo nekoliko sati sedmično na internetu u svom domu bili mnogo više depresivni i usamljeni nego kada ga nisu koristili toliko često. Češće korišćenje interneta povezi- vano je sa smanjenom komunikacijom ko- risnika sa članovima njihovih porodica, su- žavanjem njihovog kruga prijatelja i poz-

nanika  i  njihovom  većom  depresijom  i usamljenošću.164

U ostale štetne posledice korišćenja in- terneta spadaju razoreni brakovi, društve- na izolacija, nesloga u porodici, neuspeh u školi odnosno na studijama, gubitak posla i sudski sporovi – i sve to zbog ovisnosti koju izaziva korišćenje interneta.165

Pobedite depresiju promenom načina života

Strategije kojima se poboljšava zdrav- lje frontalnog režnja pobediće depresiju. Postoji mnogo toga što depresivna osoba može da uradi, a što će poboljšati i zaštiti- ti funkciju frontalnog režnja. Počnimo sa našim procesom razmišljanja.

Negovanje pozitivnih misli

Negovanje pozitivnih, radosnih misli može zvučati kao već otrcan i toliko puta ponovljen savet svakome ko želi da izleči ili spreči depresiju. Ipak, preporuka da se “razmišlja o onome što je pozitivno” jeste savet koji ima i te kako veliku potporu u nauci koja se bavi proučavanjem nervnog sistema. Sada znamo da pozitivne misli doprinose smanjenju aktivnosti desnog frontalnog režnja, onog dela mozga koji ima tendenciju da dominira kada je osoba depresivna.166 Dakle, jedan program poja- čanja aktivnosti čitavog frontalnog režnja, zajedno sa nečim što neće naglo zaustavi- ti aktivnost  desnog  frontalnog  režnja u odnosu na levi, trebalo bi da doprinese popravljanju raspoloženja.

Radite fizičke vežbe

Kao što sam naglasio u 5. poglavlju, fizičke vežbe su od presudnog značaja za postizanje i/ili održavanje zdrave emo- cionalne ravnoteže.167 Vežbe su važne i za savladavanje zabrinutih misli i za pobolj- šanje raspoloženja kada je osoba depre- sivna. Istraživanja frontalnog režnja su sada otkrila još jedno moguće objašnjenje kada je u pitanju način na koji vežbe blagotvorno utiču na one koji su u depre-

siji  –  one  poboljšavaju  funkciju  levog frontalnog režnja u odnosu na desni.

Istraživači Petrucelo i Landers (Petru- zzelo i Landers) sa univerziteta u Ilinoisu (University of Illinois) otkrili su da trčanje na pokretnoj traci trenutno deluje pod- stičući aktivnost levog frontalnog režnja u odnosu na desni.168 U isto vreme, oni su pokazali da su osobe koje su vežbale bile manje zabrinute. Oni su izjavili da bi poja- čana stimulacija levog frontalnog režnja koja je pozitivno delovala u slučaju depre- sije mogla biti odgovorna i za smanjenje zabrinutosti.

Odvojte vreme za masažu

Iako sam pokušao da podelim terapije na one koje osoba može da primenjuje sama nasuprot onima za koje je neopho- dan stručnjak, čini se da se masaža zaista ne može lako uklopiti ni u jednu ni u drugu kategoriju. Masaža je očigledno nešto za šta vam je neophodan stručnjak. Ipak, ona se ne koristi baš tako često u lečenju dep- resije. Izgleda da iz tog razloga depresivne osobe moraju da ulože mnogo više napora da bi uključile masažu u svoj program lečenja nego maseru da radi svoj posao.

Bez obzira na koje kategorije je pode- lili, masaža se mora staviti na svaku listu metoda lečenja depresije koje mogu bla- gotvorno da utiču na frontalni režanj. Raz- log za to je što masaža može da dovede u ravnotežu funkciju frontalnog režnja. Džo- uns i Fild (Jones and Field) sa univerziteta Florida Atlantik (Florida Atlantic University) nedavno su pokazali da masaža može da doprinese ponovnom uspostavljanju rav- noteže u slučaju povećane aktivnosti des- nog frontalnog režnja u odnosu na levi, što je karakteristično za depresiju.169 Isti ovi istraživači su pokazali da terapija muzikom ima slične efekte – o čemu ću kasnije go- voriti.

Masaža blagotvorno utiče na celokupno mentalno zdravlje, ne samo u slučaju dep- resije. Pokazalo se da masaža umanjuje broj ostalih simptoma koji često prate dep- resiju, kao što je zabrinutost. Fild (Field) i

kolege sa univerziteta u Majamiju (Univer- sity of Miami) otkrili su da 15-minutna masaža dva puta sedmično u periodu od pet sedmica ne samo što umanjuje zabri- nutost, već snižava i nivo kortizola, štet- nog hormona stresa.170 Fildova grupa je dokazala da ovaj kratak tretman masaže blagotvorno utiče na funkcionisanje mozga i na neke druge načine, uključujući tu povećanu budnost i veću brzinu i tačnost u matematičkim proračunima. Višestruko pozitivno dejstvo masaže ukratko je opi- sano u tabeli 26.

Tabela 26. Blagotvorno dejstvo masaže

-  Smanjuje broj simptoma zabrinutosti

-  Povećava budnost

-  Snižava nivo kortizola

-   Dovodi  u  ravnotežu  aktivnost  desnog frontalnog režnja sa levim

-  Pomaže u lečenju depresije

Lekcija koju nam daju ugljeni hidrati

Čak i uobičajene namirnice koje svaki dan unosimo u naš organizam mogu da utiču na frontalni režanj, pojačavajući ili smanjujući njegovu aktivnost. Ostali delovi tela mogu da koriste masnoće, proteine ili ugljene hidrate kao izvor energije, ali ne i mozak. Mozak koristi gotovo isključivo glu- kozu, prost ugljeni hidrat, kao izvor energi- je.171 Mozak, očito zbog svog veoma brzog metabolizma, mora neprestano da prima nove zalihe ovog prostog ugljenog hidrata. Lakše ćemo uočiti važnost svega ovoga kada shvatimo da je metabolizam mozga 7,5 puta brži od metabolizma prosečnog telesnog tkiva.172 Iako čini samo 2% ukup- ne telesne mase, mozak obuhvata 15% ukupnog metabolizma.

Mozak nije dovoljno velik da bi mogao da skladišti hranljive materije. Prostor u velikoj meri ograničava tvrd kostur loba- nje. Ćelije mozga mogu da dobiju samo dvominutnu zalihu glukoze koja se nalazi u obliku glikogena, depoa šećera. Da bi frontalni  režanj  optimalno  funkcionisao,

potrebna mu je krv sa stabilnim i odgo- varajućim nivoom glukoze.

Pre mnogo godina, kada su naučnici tek otkrili da su ugljeni hidrati najbolje “pogonsko gorivo” za mozak, neki ljudi su počeli da nazivaju slatkiše “hranom za mozak”. Na kraju smo saznali da – ako govorimo o optimalnom funkcionisanju - rafinisani šećer uopšte ne hrani mozak. Došlo se do upravo obrnutog zaključka, kao što je prikazano u tabeli 27.

Tabela 27. Šećer i frontalni režanj

Pokazalo se da velike količine šećera u is- hrani oštećuju funkcije frontalnog režnja kod dece školskog uzrasta.

Rečenica navedena u ovoj tabeli govori da smanjena količna rafinisanog šećera u ishrani jača aktivnost frontalnog režnja. Istraživanja su potvrdila istinitost ove tvrd- nje. Čini se da se unošenje velikih količina šećera naročito negativno odražava na proces razmišljanja i intelektualne funkcije kod dece. Čak i ona deca koja uče i dobro se pripreme za test mogu dobiti manje ocene ako izaberu lošu hranu za mozak. Jedna studija koja je obuhvatila više od 40 petogodišnjih dečaka bila je naročito značajna.173 Dečaci koji su unosili hranu sa manje šećera bili su duže pažljivi i kon- centrisani na času i davali su tačnije odgo- vore od svojih vršnjaka koji su unosili više šećera. Ova razlika se nije mogla objasniti koeficijentom inteligencije (IQ) ili društve- nim ili obrazovnim statusom roditelja. Dečaci u čijoj ishrani nije bilo zastupljeno mnogo šećera na testu su dobili čitavu ocenu više. Ova provokativna studija go- vori da kvalitetnija ishrana može od vrlo dobrog učenika da napravi odlikaša.