6.  HIPNOZA I DRUGA IZMENJENA STANJA

U nekim naucnim krugovima smatra se da je parapsihologija posao protivan ugledu naucnika; sama rec "parapsihologija" navodi na slike o spiritistickim medijumima koji se sluze podvalama i opsenama i raznim drugim postupcima koji nauci nisu prihvatljivi. Ali sada je hipnoza prihvacena kao normalno sredstvo medicine u lecenju gojaznosti, raznih fobija, pusenja i drugih poremecaja, cak i u stomatologiji; zato je mozda dobro setiti se na kako je rdavom glasu svojevremeno bila hipnoza, pogotovo u svom pocetnom obliku koji se nazivao "mesmerizam". Franc Anton Mesmer, koji je diplomirao na medicinskom fakultetu 1764. godine, verovao je da planete uticu na ljudska bica putem neke sile nalik na magnetizam. Neko vreme Mesmer je pokusavao da leci razne pacijente pomocu magneta, a onda je zakljucio da je nadasve vazna jedna sila koja, navodno, emanira iz nervnog sistema i moze se prenositi kroz ruke i sake lekara ili mesmeriste. Za ovu silu Mesmer je uveo naziv "animalni magnetizam".

Sve vise ljudi je trazilo da ih Mesmer leci na taj svoj osoben nacin, pa je on u Parizu poceo da leci stotine njih - ljude obolele od svih zamislivih bolesti. Obucen kao madionicar, sunjao se u  pozadini uz pratnju blage muzike dok su njegovi pacijenti tretirani na taj nacin sto im je davano da udu u "bake" (francuski baquet), drvenu kadu punu vode i gvozdenih opiljaka koji su navodno u sebi nagomilavali magnetizam sto je izbijao iz Mesmera samog, a lecio... sve. Medicinski establisment nije bio impresioniran. Mesmer je prijavljivao da pojedini njegovi pacijenti padaju u grceve, a zatim ustaju izleceni; ali lekari su uzvracali da je sve to samo uobrazilja.

Mesmer je, medutim, imao sledbenike, koji su nastavili njegov rad na manje sarlatanski nacin, sa vise naucnog pristupa. U Engleskoj, Dzon Eliotson i Dzejms Braud koristili su hipnozu za anesteziju pacijenata pred operaciju. Mogli su postici veliki ugled da ih nije omeo jedan mali istorijski obrt. Takoreci u isto vreme na sceni se pojavio hloroform kao anestetik, tako da je anestezija putem hipnoze postala nepotrebna. Medicinski establisment isterao je Eliotsona sa mesta gde je on do tada drzao predavanja. Kad su culi da je dr Braud uspesno amputirao ruke i noge pacijentima koje je prethodno pomocu hipnoze anestezirao, drugi lekari su obavestili Brauda da to nije tacno - da su se njegovi pacijenti samo pravili da ne osecaju bol dok ih on testerise.

Na evropskom kontinentu, medutim, Mesmerov ugledni ucenik, d"Pijsegir - kome se nisu svidala nikakva  bacakanja pacijenata,  a ni drecavi  senzacionalizam koji je Mesmer organizovao uz lecenje - nasao je da "somnabulisticko stanje" (hodanje u snu) ili stanje transa moze, zaista, da bude vazno terapijsko sredstvo. Po misljenju d"Pijsegira, u tom stanju magnetni uticaj moze delovati na nervni sistem pacijenta. Od tada je njegovo glavno nastojanje bilo da dovede pacijente u takav trans. Malo-pomalo doslo se do postupka koji je danas poznat kao hipnoticka indukcija pacijentu se govori blagim i umirujucim glasom, ponavljaju mu se uputstva da se opusti, da zaspi, da "otplovi" u daljine.

ESP EFEKTI ZA VREME HIPNOZE

Iako niko vise ne veruje u magnetnu teoriju hipnoze, jedan sporedni ogranak te teorije znacajan je za nas. Na evropskom kontinentu hipnotizeri su mnogo puta govorili o nekakvom navodnom "zajednistvu osecanja" izmedu hipnotizera i njegovog subjekta (hipnotisanog). Navodno je neka  "magnetna  snaga" proticala izmedu njih i  stvarala paranormalna dejstva, medu kojima je najvaznije bilo telepatija; hipnotisana osoba kao da je dobijala sposobnost da procita misli hipnotizera, pa cak i da pocne da izvrsava neku sugestiju jos pre nego sto je hipnotizer stigao da izgovori to naredenje. Mesmer je i sam demonstrirao hipnozu na daljinu, pri cemu je hipnotisana osoba reagovala na njegove misli, iako nijednim culom nije mogla primiti nikakvu poruku od njega (ili je tako, bar,

Mesmer tvrdio). Bilo je i izvestaja da su hipnotisane osobe uspevale da osete dogadaje veoma udaljene, ako bi im hipnotizer dao takav nalog.

Pre nego sto bismo razmotrili eventualne dokaze za tako nesto, moramo se zapitati   zasto bi hipnoza bila povoljna za ESP ? Mozemo li i to objasnjavati smanjivanjem buke (suma) i povecanjem "unutrasnje svesti" - dakle, ciniocima koji su, izgleda, proizveli dobre rezultate u ESP testovima sa snovima i sa gancfeld izolacijom ?

Kod hipnoze imamo jedan ogroman problem jos nikada nije apsolutno ustanovljeno, objektivnim belezenjem, da ona postoji. Doduse, neki ogledi sa skeniranjem mozga u poslednje vreme sugerisu da se mozdana aktivnost stvarno hipnotisanog coveka znacajno razlikuje od mozdane aktivnosti coveka koji je pristao da se ponasa kao da je hipnotisan. Ti rani rezultati sugerisu da je hipnotisani mozak veoma slican uspavanom mozgu. Medutim, pojam "hipnotickog transa" treba jos obimno da se istrazi pre nego sto budemo u mogucnosti da pouzdano kazemo da je to neko posebno, stvarno izmenjeno stanje svesti, odnosno stvarna posebna promena u radu mozga. Neki psiholozi kazu da mnogi fenomeni vezani za "hipnoticki trans" mogu vrlo lako biti odglumljeni nista lakse, samo kazete nekome da se ponasa kao da je u hipnotickom transu. Ali tesko je verovati da takav glumac moze da trpi bol od zubarske busilice ili hirurske testere, a da i ne trepne.

Na srecu, ima nekih odlika koje su tipicne za hipnotisane osobe, ali ne samo za njih, a koje nam mogu reci nesto o odnosu izmedu hipnoze i teorije o redukciji suma. Tehnike hipnoticke indukcije neosporno doprinose opustanju ispitanika; tipicne reci hipnotizera ("Tebi se spava... spava...") podsticu na opustanje. Osim toga, tipican hipnotizer skoro uvek ce govoriti subjektu da slusa samo njega, da obraca paznju samo na njega i ni na sta drugo, pa ma sta se oko njih desavalo; to je fokusiranje paznje na samo jedan spoljnji cinilac (glas hipnotizera) i ujedno to je blokiranje svih drugih cinilaca. Ako nista drugo, mora se priznati da se u hipnozi, ako je uporedimo sa normalnim delovanjem cula, suzava paznja usmerena ka spoljasnjim dogadajima. Dakle, cini se da u hipnozi imamo jednu kombinaciju opustanja i uklanjanja svega onog spoljasnjeg sto bi moglo odvracati subjektovu paznju. Zato bi bilo logicno da ocekujemo da ce hipnoticko stanje biti povoljno za ESP.

RAZMATRANJE DOKAZA

Carls Honorton je objavio obuhvatni pregled svih objavljenih ESP ogleda sa pogadanjem karata, a  Reks Stenford je jos jednom preispitao te iste rezultate. U tim studijama nalazimo i 24 poredenja izmedu sposobnosti hipnotisanih i nehipnotisanih ispitanika kad je trebalo pogadati redosled karata ili obavljati neki drugi slican prisilan izbor. Upravo to je ona vrsta poredenja koja nam je nedostajala u ogledima sa snovima i sa gancfeldom (takva poredenja izveo je samo Vilijem Braud) - naime, neposredno poredenje koliko uspesno pogadaju oni koji jesu i oni koji nisu prosli kroz neki postupak pojacavanja ESP sposobnosti.

Od te 24 studije, u 14 su nadeni statisticki znacajni dokazi da hipnotisani ispitanici postizu jace ESP rezultate. To je gotovo 12 puta vise nego sto bi se moglo ocekivati da "ispadne" cistim, pukim slucajem. U budnom stanju (bez hipnoze), ispitanici su u samo jednoj od tih studija postigli tako visok rezultat (a taj izuzetak koji potvrduje pravilo jeste tacno ono sto nam statistika kaze da treba ocekivati). Opet, od 24 studije u 12 slucajeva je ESP prednost hipnotisanih bila znacajna u onom smislu kako smo to vec rekli    dogadalo se nesto sto bi pukim slucajem moglo da se dogodi samo u jednom od svakih 20 slucajeva - odnosno, nesto za sta je verovatnoca samo 5o. Opazena vrednost (12 od 24 studije) iznosi 50o a to je zaista mnogo vise nego 5o. U isti mah, nijedna studija nije pokazala znacajnu nadmoc nehipnotisanih ispitanika. Sveukupni rezultat ovih studija, koje su radili mnogi istrazivaci, jasan je   hipnoticko stanje pogodno je za ESP.

Ima i dokaza da ljudi mogu uz pomoc hipnoze da se izjasne u smislu "Znam da sam ovo pogodio... i znam da sam ono promasio". To je poznato kao izjasnjavanje o pouzdanju   pre nego sto ce ispitivaci saopstiti koji odgovori su bili tacni, a koji pogresni, ispitanik se jos jednom, sam, izjasni o tome. Pregledali smo rezultate nekoliko studija hipnoze u kojima se to radilo; oni sugerisu da se hipnotisana osoba uspesnije izjasnjava o pouzdanju nego nehipnotisana. Znacaj ovog nalaza je u sledecem ako se ESP moze uvezbavati ili razvijati, hipnoza bi mogla biti vazan deo takvog treninga. Medutim, nema dovoljno dokaza, pa mi to ne mozemo tvrditi pouzdano. Dosadasnji dokazi izgledaju ohrabrujuce, ali potrebne su dalje potvrde.

Honorton je pronasao izvestaje o ukupno deset ogleda u kojima je posle postupka sa "hipnotickim snom" subjekat morao da pogada slike pomocu svoje eventualne ESP sposobnosti. Taj ESP deo testova bio je sasvim slican gancfeld ogledima, a u prvom, hipnotickom delu procedure primaocima slike se govorilo da odremaju malo ili da malo sanjare ne bi li doznali nesto o slici koju posiljalac u tim trenucima razgleda. Od tih deset ogleda, u sedam su dobijeni statisticki znacajni dokazi o postojanju ESP. Honorton je i sam organizovao oglede ove vrste. U njima je pokazao da one osobe koje na merenjima jedne karakterne odlike koja se naziva "sugestibilniost" dobijaju najvise ocene, i koje prijavljuju da osecaju najjace efekte hipnoze, takode postizu najvece ESP uspehe. Apsolutno najjace rezultate postigli su oni koji su izjavljivali da su svoju paznju usmerili unutra, a ne spolja. A to je, naravno, tacno ono sto bismo mogli predvideti na osnovu teorije o redukciji suma. (Da su rezultati bili obrnuti, ta teorija bi se nasla u velikoj nevolji.) Prema tome, rezultati pogadanja karata i rezultati pogadanja slika pod hipnozom sasvim su u skladu jedni sa drugima; oni su konzistentni.

SOVJETSKI OGLEDI SA ESP I HIPNOZOM

Konacno dolazimo, razmatrajuci ovu oblast, do radova ruskog naucnika koji se zove L. L. Vasilijev. Iako  je  ruska parapsihologija i danas, posle velikih  istorijskih  dogadaja iz poslednjih nekoliko godina, za zapadne naucnike uglavnom zatvorena knjiga, mi znamo da su se u sovjetsko doba ruski istrazivaci uvek aktivno zanimali i za hipnozu i za ESP. Jos davne 1926. godine formirana je Eksperimentalna komisija za hipnotizam i psihofiziku. Zadatak ove komisije bio je da istrazi probleme hipnoze i paranormalnih moci, naravno uz saglasnost sovjetske vlasti (bez cega nikad ne bi bila ni formirana). Godine 1928. Vasilijev je posetio centre za parapsihologiju u Francuskoj i Nemackoj, a godine 1932. Sovjetski institut za istrazivanja mozga dobio je naredenje da otpocne "eksperimentalnu studiju telepatije" - a na celu tog poduhvata nasao se Vasilijev.

Najzanimljivije studije Vasilijeva jesu one u kojima je prijavio svoje najuspesnije rezultate. Bili su to pokusaji da se ispitanik hipnotise sa daljine. U tim ogledima, ljudi za koje se dokazalo da su veoma podlozni hipnozi bili su uvodeni u hipnoticki trans, ili budeni iz njega, uputstvima hipnotizera koji se nalazio cak 1.700 kilometara daleko. Vreme kad ce se hipnoticka sugestija uputiti birano je nasumce. Ponekad je bio naporedo izvoden kontrolni ogled, sa nehipnotisanim ispitanikom. Na nesrecu, u te oglede uvukle su se neke krupne greske.

Na primer, iako se u spisima kaze da je vreme davanja hipnoticke sugestije ustanovljeno svaki put stopericom, i da je vreme kad je ispitanik poceo reagovati takode utvrdeno stopericom, u nekih 40o slucajeva naveden je samo najblizi ceo minut (a to je slaba preciznost). Osim toga, u svim tim ogledima sa hipnotickom indukcijom ili sa spavanjem, na kraju su zaspali svi ispitanici - i oni hipnotisani i oni nehipnotisani. Rezultati Vasilijeva pokazuju, naprosto, samo to da su neki ispitanici zaspali pre nego neki drugi. Da bi se takav rezultat ponudio kao dokaz postojanja paranormalnih moci, morala su merenja biti preciznija. Osim toga, trebalo je da ispitanici Vasilijeva budu nasumce rasporedeni u grupe za hipnotisanje i grupe za ne-hipnotisanje; ili je trebalo da budu i jedni i drugi testirani podjednak broj puta u obe grupe. To je od bitne vaznosti iz sledeceg razloga   sta ako su u grupu za hipnotisanje dospeli vecinom oni koji su i inace najvecma sklon da

zaspe, a u grupu za ne-hipnotisanje oni koji su skloni da duze ostaju budni ? Ako se to desilo, oni "hipnotisani" zaspali su ranije, ali to nije imalo nikakve veze ni sa kakvim hipnotickim delovanjem iz daljine.

Naprosto, ne mozemo sada znati da li je ta omaska upropastila rad Vasilijeva, ali jasno nam je da njegovi ogledi nisu bili dovoljno dobro obavljeni, a ni evidentirani, da bismo ih mi sada mogli uzeti kao pouzdane. Niko tamo nije pokusao da ponovi testove Vasilijeva; on je umro godine 1966, ali do danas nema dokaza da je ijedan od njegovih ucenika preduzeo bilo kakav istrazivacki projekat da potvrdi njegove rezultate.

Ruska parapsihologija ima i sada podrsku ruske vlade kao i drugih ustanova u toj zemlji; to smo culi od nekoliko ruskih emigranata koji su prebegli ili se odselili na Zapad. Medutim, pokazalo se da je neverovatno tesko domoci se autenticnih i dobro dokumentovanih izvestaja o onome sto se u Rusiji radi u ovoj oblasti istrazivanja. Ponudeni su nam neki papiri, ali u njima nedostaju upravo kljucne informacije, najvazniji delovi kako je ogled obavljan, kako je ocenjivan. U Rusiji je to tako ne samo sa parapsihologijom nego i sa strucnim publikacijama iz mnogih drugih nauka.

Jedna vedrija tema godine 1978. odrzavao se na Filipinima zavrsni mec za svetskog prvaka u sahu. Tada je svetu skrenuta paznja na rusko zanimanje  za  paranormalne pojave. Prvak sveta u sahu bio je Anatolij Karpov (sto je postao bez borbe, jer je Bobi Fiser godine 1976. odbio da brani svoju titulu). Karpov je  bio  igrac  tada  postojece drzave - SSSR. Njegov izazivac bio je takode Rus, ali prognan iz svoje domovine, Viktor Korcnoj. U toku meca Korcnoj se zalio da ga sa daljine hipnotise jedan  clan  pratnje Anatolija Karpova, neki tajanstveni doktor Zuhar, koji je sedeo u gledalistu  -  dakle,  u dvorani u kojoj se mec igrao.

O tome su Karl Sardzent i britanski medunarodni majstor Bil Hartston razgovarali ne samo sa Korcnojem nego i sa njegovim sekundantom u tom mecu, a to je bio Majkl Stin. Velemajstor Hartston dodatno je porazgovarao o tim stvarima sa Borisom Spaskim, jos jednim ruskim izgnanikom, koga je potukao Fiser 1972, a kasnije Korcnoj "usput", tokom kvalifikacija koje su ga dovele na Filipine. Iz tih razgovora stekli smo utisak da u Rusiji postoji obuka iz ESP i hipnoze i da je normalna, uobicajena praksa da svi sahovski majstori kroz tu obuku produ. Ne znamo nije li to, mozda, samo psiholoska manipulacija sa ciljem da se sahisti jace motivisu. Ali nesto nam se bas ne cini da ce ruski velemajstori pristati da dodu i budu ispitanici u ESP ogledima  

Vratimo se, dakle, cvrstim podacima. Rezultati ogleda u kojima je bilo i hipnoze pokazuju da je hipnoza jasno doprinosila vecem ESP uspehu. Honortonov zakljucak, posle proucavanja bas svih objavljenih strucnih radova iz ove oblasti, glasio je  "Ja verujem da je sada neizbezan zakljucak da hipnoticki indukcioni postupci pojacavaju ESP". Mi moramo barem priznati da te serije ogleda doprinose nagomilavanju sve vece kolicine konzistentnih dokaza o postojanju ESP i o delovanju izmenjenih mentalnih stanja.

OPUSTANJE - KLJUC ZA ESP ?

Opustanje tela kljucni je element u celoj prici o smanjenju suma. Opusteno telo ima u svojim voljno kontrolisanim misicima vrlo malo aktivnosti, a taj nizak nivo aktivnosti moze se vrlo lako i pouzdano izmeriti pomocu EMG (elektromiografa). Ako se ima u vidu presudan znacaj opustanja, kao i srazmerna lakoca njegovog merenja, stvarno iznenaduje da su sistematska istrazivanja o odnosu izmedu opustanja i paranormalnih moci pocela, u parapsihologiji, tek nedavno. U slucaju istrazivanja ESP i sanjanja, parapsihologija je morala da saceka da Klajtman otkrije REM spavanje i aktivnosti tokom sanjanja, ali kad je Klajtman postigao ta svoja velika otkrica, nedugo zatim pocele su studije u "Majmonidu". Klasicno Jakobsonovo delo Progresivna relaksacija objavljeno je, medutim, i moglo se kupovati po knjizarama trideset pet godina pre nego sto su ga Vilijem i Lendel Braud konacno upotrebili u parapsihologiji. Da li merljivi fizioloski efekti

opustanja imaju neku svoju paralelu u ESP rezultatima - poboljsanim ili mozda pogorsanim ?

Godine 1969. dvojica Brauda pocela su oglede sa jednom modifikovanom verzijom Jakobsonove tehnike dubokog opustanja. Njihov prvi subjekt bio je jedan univerzitetski profesor, star dvadeset sest godina. Njemu su govorili da prvo opusti telo (naizmenicnim stezanjem i opustanjem misica), a onda i duh. Ovo drugo trebalo je da postigne tako sto ce se usredsrediti na prijatne prizore (mirne pejzaze iz prirode), a zatim izbrisati sve iz uma, nastojeci da mu duh bude prazan i pasivan. Za to vreme u drugoj prostoriji, udaljenoj vise od 20 metara, jedan posiljalac nasumce je odabrao jednu od prikupljenih

150 slika koje su sve bile velicine dopisnice. Posiljalac je nastojao da salje pojedine elemente - oblike, boje, cak i ukuse i mirise - prikazane ili nagovestene na slici. Rad se nastavljao laganim tempom svakog dana po jedan ispitanik i po jedna ciljna slika. Na kraju svake seanse trazili su od tog profesora da zapise utiske koje je imao tokom opustenog stanja. Posle sest dana i sest seansi, tih sest pismenih izjasnjenja i sest ciljnih slika (dakle svih sest su bile one prave) date su jednom nezavisnom sudiji koji do tada nije nista od svega toga video ni citao; njegov zadatak bio je da beleskama od svakog pojedinog dana pridoda po jednu sliku, onu koja, po njegovom misljenju, najbolje odgovara zabelezenom. Sudija je u ovome postigao savrsen uspeh - pogodio je svih sest, bez greske. I najkonzervativnije statisticko tumacenje ovog dogadaja kaze da verovatnoca da sudija pukim slucajem pogodi svih sest iznosi manja od 1 700.

Ali, naravno, rezultati postignuti sa samo jednim ispitanikom ne mogu nam reci kako deluje ESP kod ljudi uopste. Zato su Braudi nastavili rad i obuhvatili ukupno 22 ispitanika, ali neke su testirali pojedinacno, a neke u grupama; sve to je uradeno u sedam brzih ogleda. Metod rada ostao je isti, samo je promenjen nacin procene uzeli su opet onaj svoj binarni metod, sa deset uzastopnih mesta gde se mora upisati ili jedinica ili nula (kao kad su radili gancfeld oglede). Pred sudijama je sad bila mogucnost da postignu, pukim slucajem, 50o pogodaka. Postigli su cak 86o pogodaka, ali uz to treba reci da su u nekim slucajevima podudarnosti izmedu "emitovane" slike i ispitanikovih belezaka bile zaista vrlo jasne. Tako je u jednom testu jedan ispitanik video bocu koka- kole i komentarisao kako je jasna ta slika bila; a na slici koja mu je "odasiljana" nalazila se reklama za koka-kolu.

Braudi su obavili i neka proucavanja telepatije. Iako je razdaljina izmedu posiljalaca i primalaca bila i do 2.250 kilometara, prenos je bio uspesan. Ukupni rezultati koje su Braudi postigli tokom te prve dve godine istrazivanja, ocenjeni cak i najkonzervatinijim statistickim metodima, dali su verovatnocu manju od 1 1.000 da se sve to moglo postici cistom igrom slucajnosti.

U kasnijim ogledima Braudi su uporedivali rezultate ESP testova sa ljudima koji su dospeli u stanje duboke opustenosti i sa drugima koji su se, naprotiv, snazno razgibali da bi postigli sto vecu napetost muskulature. Razlika u misicnoj napetosti merena je pomocu EMG (da bi se dokazalo da je razgibanjem postignut zaista povecan tonus misica), a rezultati su pokazali znacajno veci broj ESP speha kod opustenih ispitanika nego kod napetih. Rezultate dvojice Brauda ponovio je Reks Stenford (koji je tada radio na Univerzitetu Virdzinija), a potvrde su stigle i od drugih istrazivaca. Potvrde, ali ne tako ubedljive; svi  kasniji istrazivaci koji su ponavljali oglede Braudovih dobili su znatno skromnije uspehe. Zbog cega je to tako ?

Jedan razlog svakako bi mogao biti da nisu merili relaksaciju tako temeljito kao Braudi. Drugi razlog mogao bi se skrivati u cinjenici da i ne postoji neki usvojeni standard za merenje opustenosti kod ispitanika kojima se sugerise opustanje; a u poslu takvog sugerisanja neki istrazivaci su verovatno uspesniji nego neki drugi. Bez preciznih i medusobno uporedivih merenja opustenosti,  uz uslov da se angazuje izvestan broj nezavisnih istrazivaca na raznim mestima, necemo moci da ostvarimo solidno uporedenje razlicitih rezultata.

Vazna je jos jedna poenta. Drugi parapsiholozi vecinom su prihvatili istrazivanja brace Braud kao valjana. Sad se zna ili se veruje da ce relaksacija pomoci ispitanicima, pa vecina istrazivaca - bez obzira na to kakav ESP ogled spremaju - ukljucuje u svoju strategiju i pojedine elemente relaksacionih postupaka. Ali kad treba, formalno, uporediti dve grupe ispitanika, jedne koji jesu i druge koji nisu prosli kroz te postupke opustanja, problem je u tome sto i oni koji nisu prosli kroz te postupke ipak ulaze u jednu smirenu opstu atmosferu. Svuda oko njih je opustanje, makar i da nije njima izricito namenjeno. Zato je od kljucnog znacaja EMG merenje misicne napetosti. Bez takvog merenja, dalji napredak u ovoj oblasti istrazivanja bice poprilicno sputan.

Svejedno, rezultati Braudovih, kao i rezultati ponovnog preduzimanja ogleda Braudovih, ali kod sasvim drugih istrazivaca, slozno podrzavaju teoriju da sum treba smanjiti da bi se ESP pojacala. Zato ta teorija dobija na kredibilitetu. Dokazi su pristigli i iz drugih pravaca.

MEDITACIJA I ESP

Tokom istorije mnogi koji su se bavili svakojakim tehnikama meditacije tvrdili su, uporno, da kroz meditaciju postizu pojacane paranormalne moci. Tako su, na primer, jos od najdrevnijih vremena indijski jogiji tvrdili da mogu kontrolisati svoje telesne procese, kao sto je disanje ili puls, cistim cinom volje. Pominjane su u ovom kontekstu i paranormalne moci, ali se ESP dogadaji smatraju kao marginalne pojave ili razbibrige, svakako ne kao glavni ciljevi onih koji meditiraju. Stil je mnogih proroka i  mistika u mnogim kulturama bio, tokom vekova, da svoje "istine" izricu jedino (ili  uglavnom)  u  nekom  izmenjenom stanju svesti. Konvencionalni nacin da se postignu takva duhovna "stanja za otkrovenja" sastoji se u tome da se neki obredni cin ponavlja  uporno  neka  vezba,  fizicka  ili duhovna. Jogiji i mistici pevaju ravnomerno i jednolicnno, ili plesu, poste,  kontrolisu disanje i tako dalje. Da li  izmenjena  stanja  postignuta  ovim  nacinima  doprinose jacim ESP rezultatima ?

Za pocetak, iskoracimo iz parapsihologije i pogledajmo sta su pojedini meditatori prijavili o kontroli svojih telesnih procesa. Ovo je vazno izmedu ostalog i zato sto su neki citaoci mozda videli one neslavne slike na kojima studenti "sidhi" programa TM (transcendentalne meditacije), sedeci sa prekrstenim nogama, odskacu od madraca i na taj nacin toboz lete Te i slicne lagarije mogle su nasim citaocima jedino biti smesne. Ali postoje i ozbiljna istrazivanja koja sugerisu da su bar neki ljudi koji su se bavili meditacijom postigli zaista izuzetnu kontrolu nad svojim telom.

Jedan istrazivac koji je proucavao indijskog jogija Svami Ramu prijavio je da je ovaj uspeo da zaustavi rad svog srca na tako dugo vreme da je jedan lekar iz ekipe koja je pratila taj dogadaj umalo dobio srcani napad od brige Oni koji upraznjavaju TM tvrde da umeju da ostvare koherenciju u svojim EEG talasima tokom meditacije, a u isti mah vrlo usporen puls i smanjen nivo disanja. Sada vec imamo mnoge i sasvim pouzdane dokaze da covek moze voljom uticati na takve stvari i da se u tvome moze uvezbavati tehnikom bioloske povratne  sprege. Postoje  cak dokazi da ljudsko bice moze, posle ovakvih uvezbavanja, naredivati jednoj jedinoj nervnoj celiji u svojoj kicmenoj mozdini kad da "ispali" nervni signal iz sebe, a kad ne (to je saopsteno jos 1969. godine u elitnom naucnom casopisu Science).

Ali ESP ogledi sa ispitanicima podeljenim na one koji jesu i one koji nisu primenili meditaciju nisu, za sada, dali dosledne rezultate. Osim toga, iako  meditatori cesto postignu rezultate koji nagovestavaju jaku paranormalnu moc, njihova kontrola nad njom je slaba, kao i predvidljivost da li ce to ubuduce moci da ponove ili ne. Evo nekoliko primera koji treba da ilustruju sta time zelimo reci.

Dzon Palmer prijavio je jedan gancfeld ESP ogled u kome su kao primaoci posluzili oni koji upraznjavaju TM, njih ukupno dvadeset. Postignuti uspeh bio je znatno iznad nivoa

slucajnosti; to su potvrdile sudije, njih ukupno cetvoro (podeljeni u dva para koji su radili nezavisno jedan od drugog). Sudije su uporedivale izjave ispitanika sa onim ciljnim slikama koje su im bile "odasiljane". Medutim, kad su oni koji upraznjavaju transcendentalnu meditaciju sami dobili na uvid te slike i svoje sopstvene izjave, da ocene koliko su uspesno pogadali, ustvrdili su da je podudaranje bilo znatno ispod nivoa slucajnosti. Dakle, jedne iste rezultate je cetvoro sudija, osoba dovedenih sa strane, ocenilo kao natprosecne, a ucesnici kao potprosecne. To je nesumnjivo cudnovato.

U jednom PK ogledu sa instruktorom TM, Carls Honorton prijavio je da je taj covek uvek, i kad je pokusavao da postigne natprosecno dobre, ali i natprosecno lose (dakle, mnogo ispod nivoa slucajnosti) rezultate, dobijao dobre. Onda se pozabavio meditacijom, i posle toga nastupila je divergencija njegovih rezultata postizao je i izuzetno dobre i izuzetno lose rezultate, kako je kad zeleo. Da bi stvar bila slozenija, kad god je njegov EEG pokazivao utonulost u duboku meditaciju, rezultati su bili prilicno ispod (maltene znacajno ispod) nivoa slucajnosti. Njegovi rezultati, dakle, pokazuju neke obrasce koji bi lako mogli biti dokaz da PK postoji, ali, opet, iznenaduju nas nedostatak doslednosti i kontrole.

Radeci u Indiji, K. Ramakrisna Rao je u jednom ESP testu nasao visoke rezultate kod svojih ispitanika posle meditacije - ali tim istim ljudima je pre meditacije dao test iste vrste, i tada dobio gotovo jednako snazan slucaj ESP promasivanja To bi znacilo da meditacija nije pojacala njihovu ESP nego samo preokrenula smer njenog delovanja.

Rezultati ovih i drugih studija sa meditacijom i onima koji meditiraju nisu doveli ni do kakvih nalaza koje bismo mi smatrali konzistentnim. To zaista "nervira", jer, meditacijom jesu postizani ESP efekti u meri dovoljnoj da pozelimo da se istrazivanja u tom pravcu nastave.

MOZE LI SE ESP NAUCITI ?

Cinjenica da izmenjena duhovna stanja, koliko mozemo videti, pomazu da se ESP signali izdvoje od slucajnih sumova navodi da se zapitamo mogu li ljudi uciti prepoznavanje i detekciju ESP signala, i na taj nacin povecati svoju ESP sposobnost ? Postoje nagovestaji, na osnovu izjasnjavanja o vlastitim iskustvima, a i iz drugih pravaca, da bi to moglo biti tako.

Pojedina istrazivanja sa ESP testovima prinudnog izbora, pri normalnom stanju svesti, sugerisu da postoji mogucnost ucenja ESP. Carls Tart sa Univerzita Kalifornija u Los Andelesu izazvao je svojevrsnu uzbunu time sto je 1976. godine objavio knjigu u kojoj je opisao svoje pokusaje da ESP ispitanike uvezbava pomocu masina koje daju povratnu spregu (naime, istog casa saopste ispitaniku da li je pogodio ili  promasio).  Po  teoriji ucenja, koja u psihologiji postoji, trebalo bi da povratna sprega olaksa ucenje. Ako je ESP nesto srodno nekakvoj vestini (a to je zasad samo jedna od nedokazanih pretpostavki), trebalo bi da uz pomoc povratne sprege uspesno "treniramo" ESP. Tart je radio samo sa ispitanicima koji su na prethodnim testovima pokazali dobre ESP rezultate; on je veoma pazljivo odabrao najbolje od njih, izjavljujuci da nece vredeti uvezbavanje ako ne postoji neka pocetna sposobnost koja bi se mogla uvezbavati. Na  osnovu  svojih  istrazivanja dosao je do zakljucka da se ESP moze trenirati.

Tartov rad, mora se reci, suprotan je glavnini onoga sto je parapsihologija otkrila tokom decenija. Mnogi od najsposobnijih ispitanika ("zvezde paranormalnih moci") ne samo da ne pokazuju napredak putem ucenja, nego vremenom gube svoju paranormalnu moc. Tart sugerise, sasvim razumno, da to slabljenje rezultata moze biti i zbog cinilaca kao sto su zasicenost (dakle, dejstvo dosade) i svakovrsne smetnje (pamtimo kako se kod Stepaneka pogadanje prenosilo sa karata na koverte, pa na omotace, pa na vrece...), a ne zbog unutrasnjeg gubljenja same sposobnosti.

Tartovi ogledi zestoko su kritikovani zbog nekih njihovih navodnih tehnickih nekorektnosti. Godinama su trajale zustre rasprave o tome; naprosto, nemamo prostora da iznosimo, ovde, sve te argumente za i protiv. Ali imamo izvesnih naklonosti prema Tartovoj primedbi da bi bolje bilo da su njegovi kriticari utrosili bar jednu desetinu te svoje silne kriticarske energije na ponavljanje njegovih ogleda - sad bi se vec znalo kudikamo vise o ESP.

Kad pogledamo dosad izvedene oglede sa izmenjenim stanjima uma, zapravo iznenaduje kad ustanovite kako je mali broj onih u kojima su istrazivaci uopste i pokusali da nadu ikakve efekte ucenja. Ali opet, kad bolje razmislimo, to mozda ipak i nije iznenadujuce. Ogledi sa izmenjenim stanjem svesti i sa slobodnim reagovanjem uzimaju mnogo vremena (samo jedna gancfeld seansa traje preko dva sata, a ogled sa snovima traje, dabome, celu jednu noc). Ako zelite da proverite da li vasi ispitanici uce, svakako morate imati neki razuman broj njih, barem desetak; i razuman broj seansi sa svakim od njih ponaosob (opet, barem desetak). Cak i sa tako skromnim obimom, ogled ce ocigledno odneti mnogo vremena i novca. Parapsiholozi naprosto nemaju para za tako preduzimljive   projekte.

U ono nekoliko studija izmenjenog stanja koje jesu istrazivale ovu oblast (a od kojih su najbolje izveli profesor Robert Moris i doktor Debora Dilenoj na Univerzitetu Edinburg), jasni rezultati nisu postignuti. Moramo izvuci zakljucak da tu zakljucka nema. Znamo da naucnici cesto govore "Ovde je potrebno jos proucavanja " (sto obicno znaci    "Finansirajte jos jedno moje istrazivanje "), ali, u ovom slucaju, zaista jeste potrebno jos proucavanja.

ALTERNATIVNI POGLEDI NA IZMENJENA STANJA

Proucavanja izmenjenih stanja svesti dala su parapsiholozima znacajne uvide u delovanje ESP efekata. Medutim, najjaci od svih dokaza, Honortonov majstorski auto-gancfeld ogled, prezentiracemo tek u poslednjem poglavlju ove knjige. Do tada ima jos mnogo stosta da se razmotri. Jaki ESP efekti, ne samo 1o ili manje od 1o iznad nivoa slucajnosti nego mnogo vise, mogu biti dobijeni, i cesto su prijavljivani. Pojedine eksperimentalne tehnike vec su dobro razvijene, ali se usavrsavaju dalje, mada i sad zahtevaju veliki utrosak vremena.

Iz estetske perspektive, uslovi sna i gancfelda simuliraju one stvarne uslove u kojima se ponekad dogode efekti koji izgledaju kao paranormalna moc - trenutke opustenosti, utonulosti u sanjarenje, odvojenosti od sveta. Jasno je da ogledi sa izmenjenim stanjem svesti jesu na neki nacin privlacni, oni odgovaraju nasem utisku da bi ESP ogledi trebalo da budu relevantni - dakle, u vezi sa necim zaista znacajnim, sto pogadanje karata zaista nije. Istorijski gledano, studije sa pogadanjem karata bile su korisne i odradile su jedan tezak, prizeman deo posla, "tezacki", a sad tehnike koje su ih nasledile daju jace efekte.

Tvrdnje da je parapsihologija nauka koja raspolaze mnogim cinjenicama, ali koja nema nijednu teoriju postaju nebranjive u svetlosti dokaza koji su izvedeni iz studija opustanja i gancfelda. To su dve tehnike koje imaju, kao osnov, jedan jasan radni model teorije, model iz koga se izvode predvidanja koja mogu biti proverena u novim vrstama ogleda. Hajde da to kazemo na najjednostavniji moguci nacin. Glavna snaga teorije o redukciji suma jeste u tome sto ona deluje; ona radi.

To ne znaci da nema jos mnogo toga da se dozna. Pojam "suma" sirok je, uopsten; tek ga treba sagledati razudenije. Preciziranje tog pojma vec je preduzeo Reks Stenford, kao sto cemo videti u osmom poglavlju.

Dzon Palmer, koji je obimno radio na studijama gancfelda, predlaze za odnose izmedu ESP i "suma" jedan model koji je slozeniji od Honortonovog. Kao prvo, prihvata da izmenjena stanja svesti (ISS), svejedno da li su indukovana gancfeldom, hipnozom ili

drugim sredstvima, cesto daju ESP rezultate koji su daleko iznad nivoa slucajnosti. Po Palmeru, ISS povecavaju magnitudu ESP efekta, odnosno snagu signala. Ali je sasvim drugo pitanje sta odreduje smer efekta - da li ce ispitanik pogadati natprosecno ili promasivati natprosecno. Ovo razlikovanje nije eksplicitno prisutno u Honortonovom radnom modelu, u kome se provlaci neizreceno podrazumevanje da ce ISS davati visoke pozitivne (natprosecne) rezultate osim ako ispitanik namerno ide ka potprosecnim rezultatima, to jest ako bas zeli da promasuje.

Palmerov model ima dve slabosti. Glavna je ta sto su gotovo svi ikada dobijeni znacajni ESP rezultati u ISS bili natprosecni u pozitivnom smislu (pogadanje), a to je upravo ono sto Honortonov model predvida. Precizno receno, ti ESP ISS rezultati nisu suprotni Palmerovom modelu, ali ih on ne predvida, dok ih Honortonov model predvida. Druga slabost, ili drugi problem, sastoji se u tome sto Palmerov model ne kaze konkretno koji su to cinioci koji opredeljuju smer efekta (ka pogadanju ili ka promasivanju). Moglo bi biti da je licnost ispitanika jedan od tih cinilaca, posto ekstroverti postojano pogadaju vise nego introverti u ISS testovima ESP. Palmerov model sugerise da drustveni cinioci, a to ovde znaci atmosfera u kojoj se ogled obavlja, imaju presudan uticaj, ali to bi se moralo preciznije razraditi. Honortonov model ne daje nikakva odredena predvidanja u vezi sa takvim ciniocima. Ako to jesu cinioci od bitnog znacaja, moramo imati neke bolje nacine da ih merimo - ali to je zadatak za ortodoksnu psihologiju koliko i za parapsihologiju.

Medutim, postoji jedan nacin da se ovi modeli uporede i sucele. Taj nacin daje rezultate vise u prilog Palmerovog modela. Honortonov model jasno sugerise da bi trebalo da postoji pozitivna korelacija izmedu visine (to jest jacine) ESP rezultata u, recimo, nekom gancfeld ogledu i ispitanikove izjave o tome koliko uspesno je gancfeld okruzenje izazvalo (pobudilo) ISS u njemu. Ljudi kojima se u ISS dogodi najizrazitiji pomak od njihovog normalnog stanja svesti trebalo bi da na testu postignu najjaci ESP rezultat. Dakle, recimo to jos jednom, odnos izmedu ESP rezultata i "ISS pomaka" trebalo bi da je pozitivan, upravo srazmeran. Kod Palmera to nije tako. Palmerov model predvida da ce se to ostvariti ako, i samo ako, ukupni ESP rezultati u jednom testu budu pozitivni; a ako, nasuprot tome, ukupni ESP rezultati u jednom testu budu negativni (dakle, ispitanici postizu ESP promasivanje), onda bi i odnos izmedu ESP i ISS pomaka morao biti negativan (obrnuto srazmeran). Zbog cega je to tako ?

Palmer tvrdi da treba ocekivati da to bude tako zbog toga sto oni ljudi na koje ISS deluje najjace jesu, u isti mah, kao licnosti takvi da na njih najjace deluje drustvena atmosfera kojom su okruzeni, sto ce se ispoljiti kao izuzetno natprosecno pogadanje ako je atmosfera ona prava ili kao izuzetno natprosecno promasivanje ako je atmosfera neudobna, formalna, neprijatna ili napeta.

Tako, po Honortonu, pojedinci na koje ISS jako deluje treba da postizu izrazite rezultate iznad nivoa slucajnosti (po Honortonu), dok po Palmeru ti pojedinci treba da postizu izrazite rezultate ili iznad ili ispod nivoa slucajnosti, a taj smer rezultata odredice drugi cinioci.

Sve studije za koje smo mi doznali i koje smo razmotrili ukazuju, bez i jednog izuzetka, na to da je Palmerov model precizniji. Tamo gde su dobijeni natprosecni pozitivni rezultati, oni su u pozitivnoj korelaciji sa ISS pomakom. Tamo gde su dobijeni natprosecni, ali negativni rezultati, dakle izrazito ESP promasivanje (a to je retko), ti rezultati su u negativnoj korelaciji sa ISS pomakom. U oba slucaja, pojedninci na koje ISS najjace deluje postizu rezultate najudaljenije od verovatnoce i time daju najjace dokaze da ESP postoji.

To nam sugerise zakljucak da na snagu i smer ESP efekata deluju izmenjena stanja svesti (ISS) i licnost (kao i drugi varijabilni cinioci kod pojedinca, kao sto je verovanje ili neverovanje), ali i okruzenje u kome se ogled dogada. Kod ovog poslednjeg cinioca bice

potrebna jos mnoga istrazivanja pre nego sto budemo u mogucnosti da kazemo sta je u njemu zaista znacajno. Na nasu srecu, uglavnom visoka vrednost ESP rezultata u ISS testovima kao i cinjenica da su gotovo svi pozitivni (natprosecno pogadanje) sugerisu da drustvena atmosfera nije presudan cinilac. Vazan, da. Bitan, verovatno ne. Trebalo bi da parapsiholozi, osim ako su beznadezno nevesti u stvaranju udobne opste atmosfere prilikom ogleda, postizu razumno konzistentne rezultate.

Ova sveobuhvatna slika nije bas sasvim jednostavna (a zasto bismo ocekivali da bude sasvim jednostavna ?), ali njene glavne obrise smo skicirali. Nas model sa tri cinioca (a to su redukcija suma, licnost i drustveno okruzenje) privlacan je intuiciji, logican je i u skladu sa zdravorazumskim ocekivanjima. To ne znaci da ispitanik ne moze ponekad ostvariti cist i jasan ESP pogodak mimo svega toga. Neko tokom testa naprosto ugleda koka-kolu ili delo Vilijema Blejka Drevni dani tako jasno kao da mu je stavljeno pred oci.

Ocigledno da se ima jos ponesto kazati o vanculnom opazanju i o upecatljivom obimu istrazivackog rada koji smo razmatrali u poslednja tri poglavlja. Sada bismo, ipak, radije krenuli dalje i razmotrili odgovarajucu aktivnu komponentu paranormalnih moci, a to je PK, psihokineza. Ogledi sa telepatijom davali su, ponekad, izuzetne rezultate; a najnovija "bio-PK" istrazivanja od bitnog su znacaja za nas pogled na fizicki svet i na ljudska bica u njemu.