HANS AMŠTAJN

U redu, mladići, ne mučite me. Ispričaću vam nešto iz mojih studentskih godina, o lepoj Salome i mom dragom Hansu Amštajnu. Moram da vas zamolim da ostanete mirni i ne smete u sve da verujete, ipak se radi o studentskom ljubakanju. Ali nije ni za ismevanje. I donesite mi još jednu čašu vina! Ne, čašu belog. Da zatvorite prozor? Nikako, poštovani, neka samo grmi, to se slaže s mojom pričom. Nevreme, gromovi, sparna noć, to je pravi štimung. Vi, moderna gospoda, morate da vidite da smo mi, iz moga doba, takođe mnogo toga doživeli, dobrog i lošeg, kako se već dešavalo, i toga nije bilo tako malo. Imate li i vi dovoljno pića?
Vrlo rano sam ostao bez oba roditelja i skoro sve raspuste provodio sam kod ujaka Ota, tamo gore u njegovom kamenom švarcvaldskom gnezdu, jedući voće, pričajući o razbojnicima, pecajući pastrmke, učestvujući u svemu tome kao zahvalan nećak i propisno uživajući. Dolazio sam u leto, u jesen, i za Božić, s malim rancem i praznom torbom, jeo sam kao ala, tovio se, postajao crven u licu i svaki put se pomalo zaljubljivao u dražesne rođake. I svaki put potpuno zaboravljao na Školu. Pušio sam s ujakom za opkladu njegove italijanske cigare, išao s njim na pecanje, čitao mu njegove kriminalne romane i odlazio s njim neki put na pivo. To nije bilo loše i činilo mi se dostojno hvale i ljudski, iako je plavokosa rođaka ponekad upućivala poglede molećive ili pune prebacivanja; a bila je baš blage prirode i bez smisla za svađu.
Poslednjeg letnjeg raspusta pre početka studija bio sam ponovo kod ujaka, razmetljiv, ohol, ponosit i kao iz trave iždžigljao, baš kako maturant i mora da izgleda. Jednoga dana je stigao novi šumski nadzornik. Bio je to dobar, tih čovek, ne mlad, ne sasvim zdrav, koji je ovde pronašao svoje poslednje utočište.
Odmah se videlo da neće mnogo pričati o sebi. Sa sobom je doneo veoma lepo pokućstvo, jer je bio bogat; osim toga, i čudesnog psa, dugorepo gizdavo konjče, sve skupa ljupka pratnja, jednu divnu pušku i najmoderniju englesku opremu za pecanje, sve to vrlo odgovarajuće čisto i veoma vredno. Sve to je bilo i lepo i prijatno. Ali ono što je još doveo sa sobom bila je usvojena ćerka. Zvala se Salome i ona je, dakako, zasenila sve ostalo. Sam bog zna kako je to divlje dete došlo baš do tog ozbiljnog i mirnog čoveka. Bila je potpuno egzotična biljka, poreklom, preko nekog udaljenog rođaka, negde iz Brazila ili iz Ognjene zemlje, lepa, čudnovatog izgleda i neobičnih manira. Naravno, želite da znate kako je izgledala. To nije tako jednostavno opisati - izgledala je pre svega neobično i egzotično. Prilično visoka, dvadesetih godina, besprekorne građe, tako da od glave do pete sve izgleda zdravo i jedro. Naročito su joj vrat, ramena, mišice i ruke bili jaki, popunjeni, a pri tom pokretljivi i otmeni. Kosa bujna, gusta, dugačka, nekako tamnoplava, oko čela pomalo kovrdžava, a pozadi skupljena u veliku punđu probodenu iglom. O licu neću mnogo da vam kažem, bilo je možda isuviše zaobljeno, a usta možda malo veća, ali se pogled uvek zadržavao na njenim očima. One su bile prevelike, zlatnobraon i malo buljave. Kad je, kao i obično, ukočeno gledala pred sebe i osmehivala se širom otvorenih očiju, izgledala je kao slika. Ali ono što je zbunjivalo bio je njen pogled. Gledala je tako bezbrižno, čas ispitivački, čas nezainteresovano, bez ijednog znaka ustručavanja ili devojačkog stida. Ali nikako besramno, više kao neka lepa životinja, bez licemerja i tajni.
A tako se i ponašala. Šta joj se dopada ili ne sviđa nije sakrivala; ako joj je neki razgovor bio dosadan, tvrdoglavo je ćutala i razgledala unaokolo ili nekoga gledala s tolikom dosadom da bi se taj postideo.
Posledice su jasne. Žene su zaključile da je nemoguća, a muškarci su se raspalili. Da sam se odmah u nju zaljubio, podrazumeva se eo ipso. Zaljubio se takođe i šumarev pomoćnik,
apotekar, mlađi učenici, zamenik upravnika, sinovi bogatog trgovca drvetom, fabrikant i doktor. Lepa Salome se ovde kretala potpuno slobodno, išla sama u šetnje, odlazila u brojne posete i u svojoj kitnjastoj kočiji provezla se kroz čitavu oblast uzduž i popreko, a pošto joj zbližavanje nije padalo teško, u veoma kratkom vremenu je sakupila lep broj ljubavnih izjava.
Jednom je došla da nas poseti. Ujak i njegova ćerka nisu bili kod kuće, pa smo seli na baštensku klupu. Divlje trešnje su već bile crvene, bobičasto voće zrelo, i Salome je udobno zavukla ruku u ribizle iza sebe. Usput smo i razgovarali, i otišli tako daleko da sam joj vatrenocrvenog lica izjavio da sam se u nju mahnito zaljubio.
„O, to je veoma lepo”, odgovorila je. „Vi mi se baš dopadate.”
„Poznajete li starijeg Gribela?”
„Karla? Da, dobro ga poznajem. To je takođe drag mladi čovek i ima tako lepe oči. I on je zaljubljen u mene.”
„Da li vam je on to rekao?”
„Svakako, prekjuče. Baš je bilo smešno.”
Smejala se glasno, i pri tome zabacila glavu unazad tako da sam na njenom okruglom i belom vratu video kako se pomeraju žile. Hteo sam da joj dodirnem ruke, ali se nisam usudio već sam joj samo upitno ispružio svoje. Položila mi je par ogrozda u šaku, rekla adieu i otišla. Postepeno sam uvideo kako ona sa svim obožavaocima igra svoju igru i koristi nas da se lepo zabavlja, pa sam od tada svoju zaljubljenost podnosio kao groznicu ili morsku bolest koju delim s mnogo ostalih, a nadam se da će jednom prestati i da ću ostati u životu. Pa ipak sam provodio mučne noći i dane... Ima li još vina?
Hvala. I tako su se odvijale stvari ne samo tog leta već tokom čitave godine. Tu i tamo je poneki od zaljubljenih odustajao, doduše ne rado, ali su se s vremena na vreme pojavljivali i neki novi, a pri tome je Salome ostajala nepromenjena, čas nestašna, čas mirna, pa onda podrugljiva, i izgledalo je da je istinski zadovoljna i da se divno zabavlja. I ja sam se navikao da se svakog raspusta ponovo vratim u stanje silne zaljubljenosti, kao da dobijam sopstvenu groznicu, koju moram da izdržim. Jedan sapatnik mi je rekao u poverenju da smo magarci što joj se udvaramo, jer je ona neskriveno ispoljavala želju da svi muškarci budu u nju zaljubljeni, i zato je ono malo istrajnih s najvećim oprezom izbegavala.
Između ostalog, u Tibingenu sam pristupio studentskom udruženju, pa sam u piću, tučama i skitnji proveo dva vesela semestra. U to doba je Hans Amštajn postao moj prisni prijatelj. Bili smo istih godina, obojica oduševljeni udruženjem studenata, a manje studijama medicine, voleli smo da slušamo muziku i postepeno postali nerazdvojni, uprkos povremenom trvenju.
Već za Božić Hans je, kao i ja, postao ujakov gost. I on je takođe već odavno izgubio roditelje. Uprkos mom sigurnom očekivanju, njega nije privukla lepa Salome već ga je zainteresovala moja plavokosa rođaka. Znao je način da se prikaže u prijatnom svetlu. Bio je vaspitan i lep mladić, dobro je svirao, i nije bio brbljivac. S velikim zadovoljstvom sam primećivao kako se brine o mojoj rođaki i kako ona rado popušta i sprema se da prestane s nestašnom borbom, a ja sam, kao i pre, trčao tamo gde sam se nadao da ću sresti Salome.
Za Uskrs smo ponovo došli, i dok sam se ja držao ujaka i pecanja, moj prijatelj je brzo napredovao kod moje rođake. Ovoga puta je Salome često svraćala kod nas, pokušavala i uspevala da me zaludi i posmatrala igru između Hansa i Berte veoma pažljivo i s prividnom naklonošću. Šetali smo po šumi, pecali, tražili anemone, i dok je Salome meni potpuno pomutila glavu, ono drugo dvoje nikako nije ispuštala iz vida: posmatrala ih je nadmoćno i podrugljivo, a meni iznosila primedbe o nepoštovanju ljubavi i bračne sreće. Jednom sam je zgrabio za ruku i brzo poljubio. To ju je razbesnelo i želela je da se osveti.
„Zbog ovoga ću vas ujesti za prst. Dajte mi ga!”
Ispružio sam prst i osetio njene velike, pravilne zube u mesu.
„Treba li da ugrizem još jače?”
Klimnuo sam potvrdno. Krv mi je potekla po ruci, a ona ju je, smejući se, pustila. Grozno me je bolelo, a rana se još dugo videla.
Kad smo se vratili u Tibingen, Hans mi je poverio da se dogovorio s Bertom i da se na leto nada veridbi. Tog semestra sam im omogućio da razmene par pisama, i u avgustu smo ponovo obojica odseli kod mog ujaka. S ujakom Hans o tome još nije razgovarao, ali se činilo da je on celu stvar već namirisao i nije bilo straha da će praviti teškoće.
A onda je jednog dana Salome ponovo svratila kod nas, oštro pogledala sve unaokolo i došla do đavolske zamisli da napakosti blaženoj Berti. Bilo je ružno kako je laskala bezazlenom Amštajnu, primoravala ga da bude u njenoj blizini i terala ga da se zaljubi na silu. On je veoma hrabro prešao preko toga i bilo je čudo da mu takvi pogledi, to umiljavanje i sigurne namere nisu potpalili strast. Ostao je čvrst i već je odredio nedelju kao dan kada će iznenaditi ujaka i objaviti veridbu. Plavokosa rođaka je već stidljivo blistala srećom neveste, onoliko koliko je to bilo moguće.
Hans i ja smo spavali jedan do drugog u prizemlju, u dva sobička s niskim prozorima, kroz koje se lako ujutru moglo iskočiti u baštu.
Jednog popodneva je lepa Salome ponovo satima bila kod nas; Berta je pospremala po kući, tako da je ona imala potpuno na raspolaganju mog prijatelja, a mene je na drzak ali ipak osobito lukav način dovela skoro do pucanja, te sam na kraju izleteo i glupo je ostavio samu s njim. Kada sam se uveče vratio, ona više nije bila tu, ali je moj jadni prijatelj imao naborano čelo, mutne oči i govorio je o bolu u glavi.
„Da, boli te glava”, pomislio sam i odveo ga na stranu.
„Šta je s tobom?”, upitao sam ga ozbiljno. „Moram da znam.”
„Ništa, to je zbog vrućine”, procedio je.
Prečuo sam tu laž i upitao ga direktno da li mu je šumareva ćerka zavrtela mozak.
„Glupost, ostavi me”, rekao je i udaljio se od mene, a izgledao je užasno jadno. Otprilike sam znao kako se oseća i bilo mi ga je veoma žao; njegovo lice se iskrivilo, opustilo, a cela pojava mu je bila puna jada, razdražena i bolesna. I ja sam od Salominog koketiranja nosio rane i bolove i rado sam hteo tu bolesnu zaljubljenost da iščupam iz duše skupa s njenim krvavim korenjem. Moje uvažavanje Salome je odavno nestalo, svaku služavku sam više poštovao od nje, ali to nije pomoglo, uvukla mi se pod kožu, bila je isuviše lepa, isuviše izazovna da bih mogao da oslobodim misli.
Oh, napolju ponovo grmi. Tada je bilo jedno slično veče, vrelo i olujno, a nas dvojica smo sedeli sami pod tremom, ispijali vino i ništa nismo govorili.
Bio sam veoma žedan i neraspoložen i ispijao sam hladno belo vino, čašu za čašom. Hans je bio žalostan, tužno i zabrinuto je zurio u vino, sasušeno lišće žbunja je širilo jak miris, a topao i žestok vetar ga je bučno drmusao. Bilo je devet, pa deset sati, a razgovor nismo počinjali. Čučali smo tu sa istim izrazima lica, punim briga, zahvatali vino iz velikog staklenog bokala, a kada je u bašti postalo mračno, tiho smo se rastali, on ka kućnim vratima, a ja kroz prozor u moj sobičak. Unutra je bilo vrelo. Seo sam samo u košulji na stolicu, zapalio lulu i uzrujan i melanholičan bludeo u daljinu. Trebalo je da bude mesečine, ali je nebo bilo prekriveno oblacima, a u daljini su dve munje zasvetlele jedna za drugom.
Ulazi tako sparan vazduh - šta pomaže lepota opisa? Moram sada ipak da se vratim na priču.
Ispušio sam lulu i legao u krevet, glave prepune neprijatnih misli. Odjednom sam začuo nekakav šum na prozoru. Jedna prilika je stajala ispred i pažljivo gledala u unutrašnjost sobe. Ni
sam ne znam zašto sam ostao mirno da ležim i zašto ništa nisam rekao. Prilika je nestala, otišla tri koraka dalje, do prozora Hansovog sobička. Razmakla je zavesu, koja je malo zašuštala. A onda ponovo tišina.
Začulo se tiho: „Hanse Amštajne!” A meni se podigla kosa na glavi kada sam prepoznao Salomin glas. Više nisam mogao da se pomerim, samo sam kao lovac napeto osluškivao. Bože moj, bože moj, šta će se dogoditi! A onda ponovo glas: „Hanse Amštajne!” Tiše, oštrije i prodornije. Niz Čelo mi se slivao znoj.
U sobičku mog prijatelja se čulo tiho šuštanje. On je ustao, obukao se na brzinu i došao do prozora. Šaputalo se žestoko i vatreno, ali neverovatno tiho. Gospode bože, gospode bože! Bolelo me je celo telo, hteo sam da ustanem ili da urlam, ali nastavio sam mirno da ležim i bio zaprepašćen. Žeđ i gorak ukus u ustima posle popijenog vina skoro su me oborili.
Začuo sam još tihih šumova, a odmah iza toga ugledao u bašti Hansa Amštajna pored devojke. Razdvojeni u početku, a onda stisnuti jedno uz drugo, tiho i preplašeno kao da su istim konopcem vezani. I tako stisnuti, da skoro nisu mogli noge da pomeraju, krenuli su polako kroz baštu, pored trema i bunara, kroz kapiju, u pravcu šume. Gledao sam ih naprežući oči, a dva puta mi je pomoglo sevanje munje... Zar vi niste žedni? Popijte nešto! Da, to je ta priča. Ali slušajte dalje. Ona ga je pridobila, izvukla noću iz kreveta, i ja sam znao da više nikada neće od nje otići i da će ga zarobiti slatkim recima i drskim ljubavnim milovanjem, ali takođe sam znao da je Hans čovek od morala mnogo više od mene i da tamo u šumi nijedan poljubac ne prima ili ne daje a da nije svestan da time vara Bertu. Odmah sam pomislio i na to da imam ozbiljnu obavezu da se ujutru molim za njega. Pri svemu tome, nekako mi je prijalo da znam da je moja obožavana s drugim muškarcem u šumi. Skočio sam iz kreveta, popio gutljaj vode i ležao na hladnom podu čitav sat, sve dok se moj prijatelj nije tiho vratio i ušao kroz prozor. Sve dok nisam zaspao, čuo sam njegovo teško disanje i hodanje tamo-amo po sobičku.
Ujutru sam se probudio rano, pre pet sati, obukao se i otišao do Hansovog prozora. Spavao je dubokim snom na izgužvanom krevetu, oznojenog čela i jadnog izgleda. Otišao sam na livadu i u miru posmatrao gizdavu šumsku kućicu, livade, voćnjake, oranice, šumu. Glava mi je bučala više nego posle povratka iz krčme i za to kratko vreme dok sam hodao bez cilja ono što se dogodilo nestalo je kao da ničeg nije bilo.
Kada sam se vratio u baštu, moj prijatelj je stajao na prozoru svog sobička, ali se povukao čim me je ugledao. Taj kukavički gest, dokaz griže savesti, neopisivo me je zaboleo. Međutim, sažaljevanje nije moglo da pomogne. Ušao sam u njegovu sobu. Kada se okrenuo prema meni, iznenadio sam se. Lice mu je bilo sivo i preplašeno i s mukom se održavao na nogama, kao predugo jahano kljuse.
„Šta je sa tobom, Hanse?”, upitao sam ga.
„Ma ništa. Nisam dobro spavao. Ubija me ova vrućina.”
Izbegavao je da me gleda u oči, pa sam ponovo osetio onaj isti strašni bol od malopre, kada je pobegao s prozora. Seo sam na okvir prozora i gledao ga.
„Hanse”, rekao sam, „znam ko je bio kod tebe. Šta to Salome započinje s tobom?”
Pogledao me je bespomoćno i bolno kao ranjena divljač.
„Biće u redu”, rekao je. „Sve će biti u redu. Pusti to, samo pusti, i tako ništa ne pomaže.”
„Ne”, morao sam da mu kažem, „dužan si da mi odgovoriš. Ne želim da pričam o Berti i njenom ocu, u čijoj kući smo gosti. To nije glavna stvar. Ali šta će biti s nama, s tobom, sa mnom i sa Salome? Hoćeš li i sledeću noć provesti s njom u šumi?”
Zaječao je. „Ne znam. Ne mogu ni reč da ti kažem. Kasnije, kasnije.” Nisam više zapitkivao. Ušao sam u kuću, popio kafu i rekao da Hans još uvek spava. Uzeo sam svoje štapove i nameravao da pecam u hladovini klisure. Ali nesvesno sam se našao pred šumarevom kućom.
Skrenuo sam s puta u lešnikov šumarak i čekao a da uopšte nisam osećao vrelinu i vlagu jutra. Malo sam odspavao, a razbudili su me topot konjskih kopita i razgovor. Lepa Salome se vozila svojim malim kolima sa šumarevim pomoćnikom kroz šumu, nosila je pribor za pecanje i korpu za ribe i smejala se kao kad u rano jutro cvrkuće ševa. Mladi šumar je iznad nje držao raširen suncobran dok je ona kočijašila, i takođe se, mada malo smeteno, smejao. Bila je lagano obučena, u svetloj odeći, s ogromnim tankim slamnatim šeširom, i izgledala je tako sveža, vesela i uredna, kao dete prvog dana škole. Pomislio sam na Hansa i njegovo sivo mrtvačko lice. Bio sam pometen i zaprepašćen i mnogo više bih voleo da sam je video neraspoloženu. Kola su se čilim kaskanjem konja spustila niz dolinu i nestala s vidika.
Možda bi bilo bolje da sam se vratio kući i proverio kako je Hans. Ali ja sam krenuo za kolima, dole ka klisuri. Verovao sam da to činim iz saosećanja s prijateljem i potrebe za hladovinom i tišinom šume, ali je verovatnije da me je više privukla lepa i posebna žena. Nešto dalje, bliže potoku, mimoišao sam se s njenim malim kolima koje je pomoćnik šumara polako vozio nazad, i znao sam da ću je naći na potoku. Tada sam osetio veliku zaparu iako sam dugo bio u senci šume, usporio sam korak i počeo da brišem znoj s lica. Kada sam stigao do potoka, još nisam ugledao devojku, zastao sam da se odmorim i zagnjurio glavu u brzu i hladnu vodu sve dok nisam počeo da drhtim. Tada sam obazrivo krenuo preko kamenja uz potok. Voda je svuda penušala i hučala, a ja sam se klizao na vlažnom kamenju, jer sam gledao daleko unapred ne bih li ugledao Salome.
A onda se iza jedne poveće stene obrasle mahovinom ona odjednom pojavila, iznenađena, s podignutom haljinom i do kolena golim nogama. Zastao sam kao ukopan i izgubio dah od zadovoljstva što je tako lepu, jedru i samu vidim pred sobom. Jedna noga joj je bila u vodi i nestala u peni, a drugom belom i lepo oblikovanom stajala je na mahovini.
„Dobro jutro, gospođice.”
Klimnula je glavom umesto pozdrava, a ja sam prišao sasvim blizu, odmotao uzice sa štapa i počeo da pecam. Nisam mogao da govorim, do pecanja mi nije bilo stalo, bio sam potpuno iznuren i potpuno prazne glave. I zato što sam pomislio da Salome pravi grimase i da se zabavlja na moj račun, sklonio sam štap za pecanje i seo na stenu obraslu mahovinom. Posmatrao sam je iz hladovine kako posluje i gaca po vodi. Nije potrajalo dugo, a ona je prestala da se trudi, poprskala me vodom i upitala: „Mogu li i ja da dođem?”
Počela je da navlači čarape i cipele, i kada je završila s jednom nogom, upitala me je: „Zašto mi niste pomogli?”
„To mi se čini nepristojnim”, odgovorio sam.
Naivno me je upitala: „Zašto?” Ali na to nisam znao odgovor. Za mene je ovo bilo posebno, ali ne i prijatno vreme. Koliko god mi se devojka više sviđala i postajala sve prisnija, utoliko sam više morao da mislim na mog prijatelja Hansa Amštajna i Bertu, i osećao sam da u meni raste neki gnev protiv Salome, koja se sa svima nama igra i koja zbog svoje zabave nas troje čini nesrećnim. Učinilo mi se da je sada vreme da se izborim protiv svoje žalosne zaljubljenosti i da završim s ovom igrarijom.
Upitao sam je: „Smem li da vas otpratim do kuće?”
„Ja ostajem još ovde”, odgovorila je. „Zar vi nećete?”
„Ne, odlazim.”
„O, zar hoćete da me ostavite potpuno samu? Bilo bi tako prijatno još malo ovako sedeti i ćaskati. Vi često čavrljate tako veselo.”
Ustao sam. „Gospođice Salome, to je veoma ljubazno od vas, ali sada moram da idem. Vi raspolažete sa dovoljno ljudi kojima možete da se igrate.”
Zvonko se nasmejala: „Pa onda zbogom!” Uzviknula je raspoloženo, a ja sam se udaljio
kao prebijen. Od te devojke se nije mogla izvući nijedna ozbiljna reč. Usput mi je pala na um pomisao da prihvatim sve kako je nekada bilo, da se vratim i iskoristim ovo vreme. Ali njen način da sebe takoreći omalovažava bio je takav da sam se sttdeo da to iskoristim. I kako bih onda mogao da razgovaram s Hansom?
Kada sam stigao kući, Hans me je očekivao i odmah me je odvukao u svoj sobičak. To što mi je ispričao bilo je prilično jasno i razumljivo, ali me je ipak poremetilo. On je toliko bio opsednut Salomom da o sirotoj Berti uopšte nije bilo pomena. Pa ipak je shvatio da više ne može da bude gost u kući i najavio je za popodne svoj odlazak. To je bilo jasno i shvatljivo, protiv toga nisam mogao ništa da kažem; samo sam mu iznudio obećanje da će pre puta ozbiljno razgovarati s Bertom. A onda je sledila glavna stvar. Budući da je Hans po prirodi osećao odvratnost prema nejasnim i dvosmislenim odnosima, želeo je u isto vreme da ima Salome samo za sebe, ali mu je za to bila potrebna njena reč ili reč njenog hranitelja, inače bi bez toga teško dobio dozvolu da poseti našu kuću.
Uzalud sam mu savetovao da pričeka. Bio je bolesno uzbuđen i tek kasnije je doprlo do mene da iza toga verovatno stoji njegovo osetljivo shvatanje časti, koje mora da opravda pred sobom i pred ljudima.
Uložio sam sav trud da ga urazumim. Iako sam i ja bio zaljubljen u Salome, tvrdio sam da je loša osoba, nagoveštavao sam mu da njena strast za njim nije istinska, da je to samo njena sujeta i da se možda svemu tome sada smeje.
Bilo je uzaludno, uopšte nije slušao. Onda me je preklinjući zamolio da s njim odem do šumskog nadzornika. Već je obukao redengot. Bilo mi je dovoljno teško što je trebalo da mu pomognem da dođe do devojke u koju sam toliko semestara, doduše beznadežno, bio zaljubljen.
To nije bila laka odluka. Ali konačno sam popustio jer je Hans bio u neobičnom i plahovitom raspoloženju, kao da ga je obuzeo demon koga ne može da obuzda.
Obukao sam svoj crni kaput i krenuo s Hansom Amštajnom ka kući šumskog nadzornika. Put je za obojicu bio mučenje. Bilo je pakleno vrelo negde oko podneva i ja u zakopčanom svečanom kaputu nisam dolazio do vazduha. Moj zadatak je bio da pre svega držim po strani šumara i omogućim Hansu razgovor sa Salomom.
Služavka nas je uvela u lepu primaću sobu; nadzornik i njegova ćerka su istovremeno ušli i uskoro sam se ja s njim odvojio u susednu prostoriju da mi pokaže nekoliko lovačkih pušaka. Ono dvoje je ostalo u primaćoj sobi.
Šumski nadzornik je na svoj fini i mirni način bio prijateljski raspoložen prema meni, a ja sam svaku pušku razgledao detaljno koliko je to bilo moguće. Pri tome se nisam silno zabavljao, jer sam stalno osluškivao, a događanja u susednoj sobi nisu mogla da me umire.
U početku je to bio poluglasan razgovor, koji se uskoro pretvorio u šaputanje, i to je trajalo neko vreme. Zatim su se pojedini uzvici glasno čuli, a onda se iznenada, posle čega sam par minuta s paničnim strahom osluškivao i igrao komediju, veoma razgovetno čuo uzbuđeni glas Hansa Amštajna, preglasan, skoro urlajući, ali čuo ga je i šumski nadzornik.
„Šta se događa?”, povikao je i naglo otvorio vrata. Salome je ustala i mirnim glasom rekla: „Gospodin Amštajn me je počastvovao jednim predlogom, tata. Mislim da ću morati da ga odbijem...”
Hans je bio van sebe.
„Zar te nije stid!”, vikao je ljutito. „Prvo si me skoro na silu odvojila od druge, a sada...”
Šumski nadzornik ga je prekinuo. Vrlo hladno i malo nadmeno, zamolio ga je da objasni pređašnju scenu. Posle dužeg ćutanja, s naporom prigušujući od besa i uzbuđenja drhtavi glas, Hans je počeo da objašnjava, zbunio se, zastajao. Pomislio sam da moram da se umešam, i verovatno sam time celu stvar na kraju pokvario.
Zamolio sam šumskog nadzornika za kratak razgovor i ispričao mu sve što sam znao. Nisam prećutao nijedan od malih poljubaca kojima je Salome pridobila mog prijatelja. Nisam prećutao ni onu noć. Stari gospodin nije izustio ni reč, pažljivo je slušao, zatvorio oči, a na licu mu se videla tuga.
Posle pet minuta smo ponovo bili u primaćoj sobi, gde smo zatekli samo Hansa.
„Čuo sam čudnovate stvari”, rekao je nadzornik izveštačeno čvrstog glasa. „Čini se da vam je moja ćerka nešto učinila, ali zaboravili ste da je Salome još dete.”
„Dete”, rekao je Hans. „Dete.”
„Ja ću razgovarati s devojkom i očekujem vas sutra u isto vreme za dalja objašnjenja.” Krutim pokretom nas je otpustio i mi smo tiho i obeshrabreno krenuli ka kući. Iznenada smo bili primorani da požurimo. Počela je snažna oluja i uprkos svim brigama koje smo nosili u duši trčali smo kao divlji psi da bismo spasli svoju svečanu odeću.
Za vreme ručka, moj ujak je bio izrazito dobro raspoložen; a nas troje mladih nismo imali volju ni za jelom ni za pričom. Berta je za sada samo naslućivala da se Hans nekako otuđio i zagledala je tužno i sa strahom čas mene, čas Amštajna, a taj pogled nam se uvlačio u samu srž.
Posle jela smo sa cigarama u ruci izašli na drveni trem i slušali grmljavinu. Počela je da pada kiša, usijana zemlja je zagušljivo isparavala, livade i bašte je ispunila magla, a vazduh je postao vlažan i ispunjen mirisom trave. Nisam želeo da razgovaram s Hansom, osećao sam neki bes i gorčinu prema njemu i kad god bih ga pogledao, pojavila bi mi se ponovo slika od juče, kako on i Salome nemi i čvrsto stisnuti jedno uz drugo napuštaju baštu. Veoma sam sebi prebacivao zato što sam šumaru odao tajnu noćne avanture i iskusio sam koliko može da se žali za ženom koje si se odrekao i nikada više ne možeš da je imaš. A onda su se vrata trema odjednom orvorila i neka visoka, tamna i pokisla prilika je stupila na trem. Tek kada je skinula dugački mantil, prepoznao sam lepu Salome i pre nego što je izgovorila ijednu reč progurao sam se pored nje kroz vrata i odmah ih zatvorio. U dnevnoj sobi je s ručnim radom sedela zabrinuta Berta. Tog trenutka mi je saosećanje s napuštenom devojkom nadvladalo sve ostale misli.
„Berta, na tremu je Salome, s Hansom Amštajnom”, rekao sam joj.
Ustala je, odložila u stranu ručni rad i potpuno prebledela. Video sam kako drhti i pomislio da će joj istog trenutka provaliti suze. Ali ugrizla se za usne i ostala nepomična.
„Moram tamo da odem”, rekla je iznenada i otišla. Gledao sam za njom kako se ukočeno i pravo drži, kako otvara vrata trema i zatvara ih za sobom. Neko vreme sam gledao u ta vrata i pokušao da pretpostavim šta se sada tamo napolju dešava. Ali ja tu nisam imao šta da tražim. Spustio sam se do svog sobička, pušio i osluškivao kišu. Ponovo sam pokušao da zamislim šta se događa između ono troje, ali ovoga puta mi je uglavnom bilo žao samo Berte.
Kiša je odavno prestala da pada, a topla zemlja je skoro svuda bila ponovo suva. Popeo sam se do dnevne sobe i zatekao Bertu kako posluje oko stola.
„Da li je Salome otišla?”, upitao sam
„Odavno. A gde si ti bio?”
„Spavao sam. Gde je Hans?”
„Izašao je.”
„Šta ste vas troje uradili?”
„Ah, ostavi me!”
Ne, nisam je ostavio na miru; morala je da mi ispriča. Učinila je to tiho i mirno, gledajući me čvrsto i odlučno. Ta blaga devojka je bila hrabrija nego što sam verovao, možda hrabrija od nas dvojice.
Kada je Berta izašla na trem, Hans je klečao pred nadmenom Salome. Berta je s mukom ostala mirna. Primorala je Amštajna da ustane i da joj sve kaže. Ispričao joj je sve, a Salome je
stajala pored njih, slušala, i ponekad se smejala. Kada je završio, svi su dugo ćutali, sve dok Salome nije uzela svoj mantil i htela da ode. Tada je Berta rekla: „Ti ostaješ ovde!” A onda se obratila Hansu: „Ona te je zarobila i sada mora i da te ima; a između mene i tebe je sve završeno!”
Šta je Salome tačno na to odgovorila, ne mogu tačno da kažem. Ali to mora da je bilo nešto zlo - „Ona nema srce u telu”, nastavila je Berta. - Kada je krenula ka vratima, niko je nije zaustavljao, i bez pratnje je sišla niz stepenice. Hans je moju jadnu rođaku molio za oproštaj. Još danas će otići, može da ga zaboravi, nije bio vredan nje i tome slično. I otišao je.
Kada mi je Berta to ispričala, želeo sam da joj kažem nešto utešno. Ali pre nego što sam uspeo ijednu reč da izustim, bacila se preko stola, strašno zajecala i zadrhtala. Nije želela ni dodir ni reči, i ja sam mogao samo da stojim pored nje i da čekam da ponovo dođe sebi.
„Idi, idi, molim te!”, rekla je konačno i ja sam otišao.
Iako se Hans nije vratio do večere, a ni preko noći ga nije bilo, nisam bio mnogo iznenađen. Verovatno je otputovao. Doduše njegov mali kofer je još uvek bio tu, ali to već može kasnije da mu se pošalje. Njegov beg nije bio tako otmen, ali nipošto neshvatljiv. Neugodno je bilo samo to što sam sada ja bio obavezan da ovaj žalosni događaj objasnim ujaku. Počelo je snažno nevreme, pa sam se veoma rano povukao u svoj sobičak.
Sledećeg jutra probudio me je razgovor i buka pred kućom. Zazvonila su zvona na vratima. Nije bilo još ni pet sati. Uskočio sam u pantalone i izašao napolje.
Na par omorikinih grana ležao je Hans Amštajn u svom sivom vunenom kaputu. Doneli su ga čuvar šume i trojica drvodelja. Naravno, tu je bilo još posmatrača.
Dalje? Ne, dobri moji. Priča je gotova. U današnje vreme, samoubistva studenata nisu više retkost, ali tada su se poštovali i život i smrt, a o mom Hansu se još dugo pričalo. Ni ja takođe lakoumnoj Salome do dana današnjeg nisam oprostio.
Ona se dobrim delom zbog toga pokajala. Tada to nije primila tako teško, ali i za nju je došlo vreme da život mora ozbiljnije da shvati. Ni ona nije išla mirno svojim putem, niti je doživela starost. Ali to bi bila još jedna priča, i ne za danas. Hoćemo li da otvorimo još jednu flašu?
(1903)