GRUBE  METAFORE

                    NASUH

 

 

Živeo jednom čovek po imenu Nasuh.

Zarađivao je za život perući žene u javnom kupatilu.

Lice mu je ličilo na žensko, no nije bio ženstven,

mada je prikrivao svoju muževnost da bi sačuvao posao.

Voleo je da dodiruje žene dok im je prao kosu.

Bio je sve vreme polno spreman, u punoj snazi,

dok je masirao divne žene,

a posebno princezu i njene pratilje.

Ponekad je pomišljao da promeni posao,

da radi nešto

što ga ne bi činilo tako stalno požudnim,

ali nije mogao da prekine.

Otišao je kod jednog mistika-sveca i rekao:

»Molim te da me pomeneš u svojoj molitvi.«

Taj pobožni čovek bio je duhovno oslobođen,

i potpuno otvoren pred Bogom. Znao je Nasuhovu tajnu,

ali je sa božanskom otmenošću nije odavao.

Mudrac malo šta kaže, ali je iznutra prožet misterijama,

i prepun glasova. Ko god je poslužen

tim peharom postaje smiren i tih.

Sveti čovek se blago nasmejao i glasno pomolio:

»Neka ti Bog pomogne da promeniš svoj život

onako kako i sam znaš da bi trebalo.«

Molitva takvog šeika razlikuje se

od ostalih molitvi. On je tako potpuno rasturio

svoj ego i sebe poništio, da je ono što kaže

isto kao da se Bog obraća Bogu. Kako bi

takva molitva mogla da ne bude prihvaćena?

Pronađen je način kako da se Nasuh promeni.

Dok je sipao vodu u bazen

za jednu golu ženu, ona je primetila i obznanila

da u njenoj minđuši nedostaje jedan biser.

Smesta su zaključali vrata.

Pregledali su jastučiće, peškire, ćebad

i odloženu odeću. Ništa.

                                   Sada pregledaju

uši i usta i svaku pukotinu i otvor.

Svi su naterani da se svuku,

i kraljičina upraviteljica opipava

gole žene jednu po jednu.

                                      Nasuh je dotle

otišao u svoju privatnu sobu, drhteći kao prut.

»Nisam ukrao biser,

ali ukoliko me svuku i pretraže,

videće koliko sam nadražen

zbog ovih nagih dama.

                                Bože, molim te,

pomozi mi!

                 Bio sam slab i pohotljiv,

ali sakrij moj greh ovog puta, MOLIM TE!

Ne daj da budem izložen sramoti što sam bio takav.

Pokajaću se!«

                     On plače i cvili i plače,

jer se strašni trenutak bliži.

                                            »Nasuh!

Pregledali smo sve izuzev tebe. Izlazi!«

Tog časa njegov duh dobija krila i uzleće.

Ego mu se ruši poput razvaljenog zida.

Sjedinjuje se sa Bogom, živ,

ali ispražnjen od Nasuha.

Njegov brod tone, ostaju samo talasi okeana.

Stid njegovog tela je kao sokolov olabavljeni povez

koji spada sa sokolove noge.

Njegovo kamenje upija vodu.

Njegovo polje blista kao saten protkan zlatnim nitima.

Neko ko je sto godina mrtav istupa zdrav

i snažan i zgodan.

                           Slomljeni prut

postaje pupoljak.

Sve se ovo zbiva u Nasuhu,

nakon poziva koji mu je izazvao toliki strah.

Dugačka pauza.

Duga tišina puna iščekivanja.

A onda uzvik jedne žene: »Evo ga ovde!«

Kupatilo se ispunjava pljeskanjem.

Nasuh ugleda svoj novi život kako blista pred njim.

Žene prilaze da mole za izvinjenje: »Jako nam je žao

što ti nismo verovale. Bile smo ubeđene

da si ti uzeo biser.«

Nastavljaju da govore o tome kako su ga osumnjičile,

i preklinju ga za oproštaj.

On konačno odgovara:

                                 »Ja sam mnogo više skrivio

no što je iko pomislio ili rekao. Ja sam najgora osoba

na svetu. To što ste vi rekle samo je jedan posto

onoga što sam stvarno počinio. Ne molite me za oproštaj!

Vi me ne poznajete. Niko me ne poznaje.

Bog prikri moju podlost. Sotona me nauči trikovima,

ali oni mi ubrzo postaše previše laki, pa sam ja njega naučio

nekim novim varijantama. Bog vide šta činim, ali odluči

da ne otkrije javno moj greh.

A sada sam ponovo postao čist i celovit!

Šta god da sam činio,

                                sada nije bilo učinjeno.

Svaka poslušnost koju sam otkazivao

                                                      sad beše izvršena!

Čedan, uzvišen, nesputan, nalik kiparisu,

                                                          nalik ljiljanu,

eto kakav sam najedanput. Rekoh:

                                                   O, ne!

Pomozi mi!

                 I to O, ne! postade uže

spušteno u moj bunar. Popeh se napolje da stanem ovde

na suncu. Jednog trenutka bejah na dnu

memljive, strašne teskobe, a već sledećeg

ne može da me obuhvati ni cela vasiona.

Kada bi vršak svake moje vlasi mogao da progovori,

još uvek ne bih mogao da iskažem svu svoju zahvalnost.

Usred ovih ulica i vrtova stojim i kažem

i ponovo kažem, i to je sve što kažem:

O, kako bih voleo da svako

zna ovo što ja znam.«