Gradovi i godine

Prošlo je mnogo godina pre nego što sam pono- vo video Herman a Hesea. Ipak, sve vreme smo se dopisivali. Njegove poruke su uvekbile pune aluzi- ja i veoma istančane . Mog u samo da se divim neobičnosti naše g odnosa - iako smo bil i razdvojeni godinama, kontinentima i kulturnim nasleđem , po- lako smo gradili istinsko prijateljstvo koje je ličilo na stvar sudbine. Čuveni pisac, učitelj i čarobnjak, pruži o je ruku mladom i nepoznatom piscu iz zem- Ije gotovo izgubljene u najudaljenijem kutku pla- nete, i prihvatio ga kao prijatelja. Na izmaku živo- ta, rekao mi je:  „Nema m više prijatelja međ u svo- jim vršnjacima; imam samo mlađ e od sebe..."

Kad a sam otišao u Indiju, 1953. godine, Hese i ja smo se češće dopisivali jer je on, iako zasićen drev- no m hinduističko m mudrošću , jo š uvek na neki način bio njom fasciniran. Nisam mu rekao da sam u Indiju otišao kao diplomata, želeo sam da u nje- govim očima ostanem hodočasnik, što sam i bio ka- da sam se sa rancem na leđim a prvi put pojavio u Švajcarskoj.

Mo j život i iskustva u Indiji opisani su u knjizi Zmija raja. Nije prošl a ni jedna godina da nešt o nisam poslao Heseu, i da nisam dobio nešt o od tog pustinjaka koji je govorio da ne želi više da se za- mara novim utiscima. Ponekad su to bile fotografi- je, ponekad crteži, pesme il i knjige. Jednom je na novinskom članku o Tibetu, pored svog imena, do- dao rukom: „Saludos. " Naš e prijateljstvo sigurno nije bilo literarno - pre je to bio magijski  susret izvan granica vremena i prostora.

Montanjola je mali grad smešte n iznad jezera Lugano, sa čistim, uzanim ulicama i dobro očuva- nim kućama , koje je Hese naslikao u Tićino akva- relima. Godinama je živeo u staroj kući čiji su pro- zori gledali na brda u daljini i vrt pun drveća. Na

balkonu  te  kuć e  napisao  je  Klingsorovo poslednje leto, priču koja gori letnjom vrelinom tog mesta.

Cesto sam sedeo na kamenim stepenicama u vrtu i posmatrao balkon i čudn u fasadu kuće, koju je sagradio švajcarski arhitekta, plaćeni k u Napo - leonovoj vojsci koja je išla u pohod na Rusiju. Na - ko n povlačenja neki plaćenici su ostali u Moskv i da bi je ponovo podigli, a posle svega su se vratili u Švajcarsku kao bogati ljudi i postali veleposednici. Vide o sam tu lepu kuć u za vrelih, letnjih dana, i onda kada je bila pokrivena snegom. Gledao sam suvo jesenje lišće kako opada sa drveća i prolećn o cveće kako niče u vrtu.

U poznijim godinama Hese je živeo u drugoj kući na brdu, okruženo j velikim voćnjakom, kojuje za njega sagradio prijatelj i dao mu je da je koristi do kraja života. U toj kući smo se prvi put sreli, i tu sam se vratio posle mnogo godina. Ovog puta, idući u Montanjolu, proša o sam kroz prelepe italijan- sko-švajcarske gradove Lokarn o i Askonu. Bil o je to 1. marta 1959, osam godina posle moje prve po- sete. Sada sam predstavljao svoju zemlju kao am- basador u Indiji. Bil a je to nova inkarnacija, i Sidar- ta se vraća o da sretne svog prijatelja, obuče n u no- vu odeću . Kol a su se polako kretala uz uzane ulice grada i zaustavila se pred jednom krčmom . Tu sam popriča o sa vlasnikom, a njegova žena mi je telefo- nom zakazala susret sa Heseom istog popodneva.

Odšeta o sam do kuće, proša o kroz poznatu ka- piju i uskoro sedeo u sobi sa velikim prozorima. Ponovo sam bio uz Hesea. Sada je imao osamdeset godina, lice mu se nije nimalo promenilo, iako mi se učinilo da u njegovom osmehu ima tragova tuge.

Oseća o sam da više nisam hodočasni k koji ga je prvi put posetio. Teška klima Azije i poslovi koje sam poslednjih godina obavljao ostavili su tragove i na meni. Pa ipak, bio sam duboko dirnut ovim no- vim  susretom.

Gospođ a Hese je ušla u sobu - primetio sam da je mnogo mlađ a od svog muža . Delovala je prilično hladno, a njen osmeh je bio uzdržan . Hese me je upitao šta ima novo u Indiji, a onda se prisetio svog boravka u toj zemlji.

„Indusi su divni ljudi, kojima patnja kao da je urođena" , rekao je. „Bio sam u Indiji pre mnogo godina - tim putovanjem sam žele o da odam poštovanje ocu i dedi. Mo j deda, koji je dobro poz- navao Indiju, doneo je odande malu statuu Krišne koju sam uvek voleo. Imao sam dobrog prijatelja u Kalkuti , profesora Kalidasa Nata. Ne znam da li je još živ, možd a to možet e da saznate kad se vratite. Ak o je živ, mnogo ga pozdravite. Posetio me je jed- nom sa Romenom Rolanom. " Obeća o sam mu da ću se raspitati, a onda sam mu rekao da sam mu doneo neke sitnice. Da o sam mu štapiće od sanda- lovog drveta i staru minijaturu iz doline Kangra ko- ja je prikazivala dve žen e kako se kreć u senovitom stazom po d monsunskim kišama . Jedna od njih nežn o je držala ruku na ramenu druge. „Možd a je to princeza Fatima," rekao sam, „koju ste tražili u Hodočašću."

Hese  se nasmeši o  i pokazao ruku mlade  žen e koja je počivala na ramenu njene prijateljice.  „То je veo m a ljupka r uka " , prošaputa o je svojoj ženi. Na poleđin i slike napisao sam: „Herman u Heseu, iz sveta simbola. Napisao sam ovo jer ste vi živeli svoje simbole i svoju bajku, razvili ih i opisali u svo- ji m delima."

Gospođ a Hese je izašla iz sobe i vratila se sa bo- com vina koju je stavila na sto. Hese je naslonio minijaturu  na bocu i nastavio da je posmatra.

„Uprav o dolazim iz Lokarna , gde sam sreo pro- fesora Junga. On je, takođe , fasciniran simbolima koje interpretira i analizuje. Uve k mi je bilo čudn o što Indusi tako malo važnosti pridaju njegovom ra- du", rekao sam.

„Indija ne interpretira simbole, ona ih živi. Bil o je potrebno dvadeset godina da Sidarta bude objavljen u toj  zemlji. Tek nedavno je preveden na hindu, bengalski i nekoliko drugih jezika Indije. A moja knjiga ča k i ne  interpretira  simbole.  Cesto sam mislio o toj indijskoj rezervisanosti kao o men- talnom egotizmu - ipak, u njoj ima izvesne snage, nasuprot Japanu, u kojem se sve što je čudn o i stra- no odmah asimiluje. Ovaj mentalni egotizam je ve- rovatno  nuža n  odbrambeni mehanizam."

,,Da," odgovorio sam, „Indija se večito okreć e oko sopstvene drevne kreacije. Savremeni hindu pisci stvaraju u tradicionalnim okvirima svoje svete literature. On i su uronjeni u prošlost, u kolektivno nesvesno svoje rase, i pisanje im je ritualno. Tako oni nisu samo pisci, već i sveštenici koji imaju svoju misiju."

„Zat o je budiza m iščeza o iz Indije", rekao je Hese. „Isuviše je intelektualan i negira svet simbo- la... Jung, međutim , ima pravo što interpretira sim- bole. On je kao moćn a planina, izuzetan genije... Upozna o sam ga preko zajedničkog prijatelja, koji se bavio interpretacijom simbola; nisam ga video

godinama... Kad a ga ponovo sretnete prenesite mu pozdrave stepskog vuka."

Hese se veselo nasmejao, a zatim sam ja rekao:

„Pitao sam Junga šta je za njega sopstvo, a on m i je rekao da zapadni čovek Hrista smatra sopstvom."

Hese se odjednom uozbiljio. Cutao je i dugo gle- dao minijaturnu sliku naslonjenu na bocu vina. Najzad je pogledao svoju žen u i rekao: „Moram o da pronađem o nešt o za naše g prijatelja iz Čilea. "

„Već imam nešto" , rekla je Nino n Hese, osmeh- nula se i ustala. Otišla je do police i uzela knjigu sa vrha. Dodal a je svom mužu, stala iza njegovih leđ a i počel a nežn o da mu masira potiljak. Setio sam se da me je krčmarev a žen a upozorila da Hese boluje od artritisa i da ne treba previše snažn o da se ruku- jem sa njim.

Hese mi je tada dao malu knjigu ispisanu njego- vom rukom, goticom, i ilustrovanu njegovim akva- relima. Bil a je to Piktorova metamorfoza, u kutiji koja je Hčila na kinesku. Na prvoj stranici napisao je: „Naše m gostu iz Čilea i Indije."

Popil i smo po čašu vina, a onda me je Hese od- veo u trpezariju da mi pokaž e sliku svog rodnog grada, Kalva . Na slici je bio prikazan most izvijen preko reke, a ja sam zamišljao da je na tom mestu Hese prvi put pomislio na Zlatoustog i Sidartu dok je gledao u vodeni tok, koji je, kao Gang, sve pred sobom nosio u more.

Pokazao mi je zatim kamenu bistu u drugom uglu sobe. Predstavljala je njegovu glavu, koju je isklesala njegova prijateljica skulptorka. Stavio je ruku na glavu. Pitao sam ga: ,,Da li je neophodno znati postoji li nešt o posle života? "  ,,Ne,  nije...

Um ir an je је kao vraćanje u Jungovo kolektivno ne- svesno, iz kojeg se upada u oblik, čist oblik..." Ne - koliko trenutaka Hese je ćutao , nežn o dodirujući kamenu glavu.