II

..

Bog i mikrob su isti sistem, jedina razlika je u broju centara.

(Prieure, 3. april 1923.)

..

Naš razvoj je ko razvoj leptira. Moramo umreti i 'ponovo se roditi' kao što jaje umire i postaje gusenica; gusenica umire i postaje lutka; lutka umire i tada je leptir rođen. To je dug proces a

leptir živi samo dan ili dva. Ali kosmička svrha je ispunjena. Isto je sa čovekom, moramo uništiti naše prigušivače. Deca ih nemaju; prema tome moramo postati kao mala deca... (Prieure, 2. jun 1922.)

..

Nekom koje pitao zašto smo rođeni i zašto umiremo Gurđijev je odgovorio: Želiš da znaš? Da bi stvarno znao moraš patiti.

Možeš li patiti? Ne možeš. Ne možeš paliti ni za jedan franak a da bi malo znao moraš patiti za milion franaka...

(Prieure, 12. avgust 1924.)

..

Kad učimo mi slušamo vlastite misli, pa nove ne možemo ni čuti, jedino putem novih metoda slušanja i izučavanja...

(London, 13. februar 1922.)

..

Esentuki, oko 1918.

Govoreći o različitim predmetima . . .

Govoreći o različitim predmetima, primetio sam kako je  teško doći do jedinstvenog razumevanja, čak i o najobičnijim stvarima i to sa osobom koja mi je dobro poznata. Naš jezik je previše siro­ mašan za pune i precizne opise.

Kasnije sam otkrio da je ovaj manjak razumevanja između jednog čoveka i drugog matematički određena pojava, precizna kao tablica množenja. Generalno to zavisi od takozvane „psihe" uključenih ljudi, i posebno od stanja njihovih psiha u svakom datom momentu.

Istinitost ovog zakona može biti potvrđena na svakom koraku. Da bi čovek razumeo drugog čoveka, nije samo neophodno da govornik zna kako da govori nego da slušalac zna kako da sluša. Zbog toga mogu reći da kad bih govorio na način koji smatram tačnim, svi ovde, izuzev nekoliko izuzetaka, bi mislili da sam poludeo. Ali pošto od sada moram da govorim mojim slušaocima kako jeste, a moji će slušaoci morati da me slušaju, neophodno je da prvo stvorimo mogućnost obostranog razumevanja.

Tokom našeg razgovora moramo postepeno označiti putokaze produktivnog razgovora. Sve što želim sada da vam sugerišem je da pokušate da gledate na stvari i pojave koje vas okružuju, a posebno na one u vama samima, sa tačke gledišta, iz ugla, koji može biti drugačiji od onog koji vam je uobičajen ili prirodan. Samo da gledate, jer je nešto više moguće samo uz želju i saradnju slušaoca, kad slušalac prestane da sluša pasivno i počinje da čini, to jest, kad se pomeri u aktivno stanje.

Često u razgovoru sa ljudima, može se čuti direktno ili impli­ citno stanovište da bi se čovek kog srećemo u običnom životu mogao smatrati skoro centrom univerzuma, „krunom stvaranja", ili da je, u svakom slučaju, velik i važan entitet; da su njegove mogućnosti skoro bezgranične, njegove snage skoro beskonačne. Ali čak i uz ta gledišta postoji određen broj ograda: kažu da su za to nužni izuzetni uslovi, specijalne okolnosti, inspiracija, otkro- venje i tako dalje.

Međutim, ako razmotrimo ovaj pojam „čoveka",  odmah vidimo da je sačinjen od osobina koje ne pripadaju jednom čoveku već zbiru znanih ili pretpostavljenih pojedinaca. Nikad ne srećemo takvog čoveka u stvarnom životu, niti u sadašnjosti niti kao istorijsku ličnost u prošlosti. Svaki čovek ima sopstvene slabosti i ako pažljivo pogledate, opsena veličine i snage iščezava.

Ali najinteresantnija stvar nije da ljudi vide u drugima tu varku nego da je, zahvaljujući posebnim osobinama sopstvene psihe, pripisuju i sebi, ako ne u potpunosti onda bar kao odraz. I tako, mada skoro nebića, zamišljaju sebe kao da su taj kolektivni tip ili blizu njega.

Ali ako čovek zna kako da bude iskren prema sebi, ne iskren onako kako se ta reč obično razume,  već  nemilosrdno  iskren, tada, na pitanje „Šta sam ja?" neće očekivati utešan odgovor. Pa sada, ne čekajući da se približite tome da iskusite o čemu govo­ rim, predlažem, da bi bolje razumeli šta mislim, da svako od vas sebi sada postavi pitanje „Šta sam ja?" Siguran sam da će 95 procenata vas biti zbunjeno tim pitanjem i da će odgovoriti drugim pitanjem: „Na šta mislite?"

I to će pokazati da čovek proživi ceo život a da ne postavi sebi to  pitanje,  prihvatajući  kao  gotovu  činjenicu,  aksiomu,  da  je

„nešto", čak nešto veoma vredno, nešto nesumnjivo. Istovre­ meno, nesposoban je da objasni nekom drugom šta to nešto jeste, nesposoban da iskaže čak bilo kakvu ideju o tome, pošto on sam ne  zna  šta  je.  Da  li  je  razlog  što  ne  zna  zato  što,  u  stvari,  to

„nešto" ne postoji nego se samo pretpostavlja da postoji? Zar nije čudno što ljudi obraćaju tako malo pažnje na sebe same u smislu

samosaznanja? Zar nije čudno s kakvom glupom samo- uverenošću zatvaraju oči za ono šta stvarno jesu i provode svoje živote u ugodnom uverenju da predstavljaju nešto vredno? Propuštaju da vide svetle praznine skrivene iza jarko obojene fasade stvorene njihovom samoobmanom i ne shvataju da  je njena vrednost čisto formalna.

Istina, nije uvek tako. Ne gleda svako sebe tako  površno. Zaista postoje istraživački umovi, koji žude za istinom srca, traže je, nastoje da reše probleme koje život postavlja, pokušavaju da prodru u suštinu stvari i pojava i da prodru u sebe. Ako čovek rezonuje i misli zdravo, bez obzira koji put sledi u rešavanju tih problema, mora neminovno da se vrati na sebe i počne sa rešavanjem problema šta je on sam i koje je  njegovo  mesto  u svetu koji ga okružuje. Jer bez tog znanja neće imati  središnju tačku u svom traganju. Sokratove reči „spoznaj samog sebe" važe i dalje za sve one koji traže istinsko znanje i biće.

Upravo sam upotrebio novu reč - „biće". Da bih bio siguran da pod tim svi razumemo istu stvar, reći ću nekoliko reči kao objašnjenje.

Maločas smo se pitali da li ono šta čovek misli o sebi odgovara onom šta je on u stvarnosti i vi ste zapitali sebe šta ste. Ovde je doktor, tamo inženjer, tamo umetnik. Da li su oni u stvarnosti ono šta mislimo da jesu? Da li možemo da se odnosimo prema ličnosti svakog kao identičnoj sa njegovom profesijom, sa isku­ stvom koje mu je ta profesija, ili priprema za nju, dala?

Svaki čovek dolazi na svet kao prazan list papira; a onda ljudi i okolnosti koje ga okružuju počinju da se međusobno takmiče u prljanju tog lista i njegovom ispisivanju. Obrazovanje, moralno vaspitanje, informacija koju zovemo znanjem - sva osećanja duž­ nosti, časti, savesti i sl. - ulaze tu. I svi oni tvrde da su usvojeni metodi  za  kalemljenje  ovih   mladica,  poznatih  kao   čovekova

„ličnost", na stablo nepromenjivi i nepogrešivi. Postepeno, papir je zaprljan i što papir postaje zaptljaniji takozvanim „znanjem", to se pametnijim čovek smatra. Što je više upisano na mestu koje se zove „dužnost", to je kažu posednik pošteniji; i tako je sa svim. I

sam zaprljani papir, videći da ljudi uvažavaju njegovu „prljavost" kao vrednost, smatra je vrednom. To je jedan primer onog šta nazivamo „čovekom", kome čak često pripisujemo reči kao talenat i genije. Pa ipak naši „geniji" će pokvariti svoje raspo­ loženje za ceo dan ako ne nađu svoje papuče pored kreveta kad ujutru ustanu.

Čovek nije slobodan niti u svojim ispoljavanjima niti u svom živom. Ne može biti ono šta želi da bude i šta misli da jeste. Nije kao slika o sebi, i reči „čovek, kruna stvaranja", ne primenjuju se na njega.

„Čovek"- to je uzvišena reč, ali mi se moramo zapitati koja vrsta čoveka? Svakako ne čovek koji je iritiran trivijalnostima, ko poklanja svoju pažnju bezvrednim stvarima i biva uvučen u sve što ga okružuje. Da bi stekao pravo da sebe zove čovekom mora biti čovek; a to „biće" dolazi samo kroz samosaznanje i rad na sebi u pravcima koji postaju jasni kroz samospoznaju.

Da li ste ikad pokušavali da mentalno  posmatrate  sebe  kad vam pažnja nije bila usmerena ka nekom određenom problemu? Pretpostavljam da vam je svima to poznato, mada je možda samo nekolicina sistematski sebe posmatrala. Nesumnjivo ste svesni načina mišljenja putem slučajne asocijacije, kad naša  misao povezuje nepovezane prizore i sećanja, kad sve što padne u polje naše svesti, ili je prosto blago dodirne, oživi ove slučajne asocijacije u našem mišljenju. Niti misli izgledaju da teku neprekidno, utkivajući zajedno fragmente predstava prethodnih percepcija, uzete iz raznih zapisa u našim sećanjima. I ovi zapisi se okreću i odmotavaju dok naš misaoni aparat spretno kontinuirano tka svoj konac misli od tog materijala. Zapisi naših osećanja okreću se na isti način - prijatnost i neprijatnost, radost i žalost, smeh i razdraženost, zadovoljstvo i  bol, simpatija i antipatija. Čuli ste pohvalu i prijatno se osećate; neko vas preko- reva i vaše je raspoloženje pokvareno. Nešto novo obuzima vaše interesovanjc i momentalno zaboravljate šta vas je do malopre zanimalo. Postepeno vaše vas interesovanje vezuje za novu stvar do tog stepena da tonete u nju od glave do stopala; iznenada više

je ne posedujete, iščeznuli ste, uskočili ste i rastvorili se  u  toj stvari; u stvari ona poseduje vas, obuzela vas je i ta zaslepljenost, ta sposobnost da se bude obuzet, u mnogo različith oblika osobina je svakog od nas. To nas vezuje i sprečava da budemo slobodni. Na isti način oduzima nam snagu i vreme, ostavljajući nas bez mogućnosti da budemo objektivni i slobodni, dva suštinska kvaliteta za svakog ko odluči da sledi put samospoznaje.

Moramo težiti slobodi ako težimo za samosaznanjem. Cilj samosaznanja i daljeg samorazvoja je od takve važnosti i ozbilj­ nosti, zahteva takav intenzitet napora, da je nemoguće pokušati to na stari način i uporedo sa ostalim stvarima. Čovek koji preuzima taj cilj mora ga staviti na prvo mesto u životu, koji nije toliko dugačak da bi mogao sebi dozvoliti da ga protraći na tričarije.

Šta može omogućiti čoveku da korisno utroši svoje vreme u potrazi, ako ne sloboda od svake vrste vezivanja?

Sloboda i ozbiljnost. Ne ona vrsta ozbiljnosti koja gleda sastavljenih obrva i stisnutih usana, kroz pažljivo probrane gesto- ve i reči ceđene kroz zube, već ona vrsta ozbiljnosti koja znači odlučnost i istrajnost u traganju, intenzitet i konstantnost u njemu, tako da čovek, čak i kad se odmara, nastavlja sa svojim glavnim zadatkom.

Zapitajte sebe - da li ste slobodni? Mnogi su skloni da odgovore „da", ako su relativno sigurni u materijalnom pogledu i nemaju briga o sutrašnjici, ako ne zavise ni od koga u pogledu sredstava za život ili u izboru životnih uslova. Ali da li je to sloboda? Zar to nije samo pitanje spoljašnjih okolnosti?

Imate novca u izobilju, recimo. Živite u raskoši i uživate opšte poštovanje i uvažavanje. Ljudi koji vode vaš dobro organizovan posao  su  apsolutno  pošteni  i  posvećeni  su  vam.  Rečju,  imate veoma dobar život.  Možda mislite o sebi i smatrate se potpuno slobodnim,  jer  na  kraju  krajeva  vaše  vreme  je  potpuno  vaše. Zaštitnik ste umetnosti, rešavate svetske probleme uz šoljicu kafe i  možete  čak  biti  zainteresovani  za  razvoj  skrivenih  duhovnih snaga. Problemi duha nisu vam strani i na svome ste kad se bavite filozofskim idejama. Obrazovani ste i dobro načitani. Posedujući

učenost na mnogim poljima poznati ste kao pametan čovek, jer se lako snalazite u svim vrstama poslova; vi ste jedan primer kulturnog čoveka. Ukratko, treba da budete predmet zavisti.

U jutru ste se probudili pod uticajem neprijatnog sna. Lako depresivno raspoloženje je iščezlo, ali je ostavilo trag u određenoj vrsti zamora i nesigurnosti pokreta. Idete do ogledala da se očešljate i slučajno vam ispada češalj. Podižete ga i taman što ste ga obrisali, ispuštate ga ponovo. Ovog puta ga podižete već nestrpljivo i zbog toga ga ispuštate po treći put. Pokušavate da ga zgrabite u vazduhu, ali umesto toga leti ka ogledalu. Uzalud skačete da ga dohvatite. Propast! ... zvezdaste naprsline pojavljuju se na antiknom ogledalu na koje ste tako ponosni. Pakao! Zapisi nezadovoljstva se pokreću. Morate da istresete svoju ozlojeđenost na nekom. Našavši da je vaš sluga zaboravio da  stavi  novine pored jutarnje kafe, čaša strpljenja se preliva i odlučujete da ne možete više podneti u kući tog bednog čoveka.

Vreme je da izađete. Dajući prednost lepom danu, a pošto odredište nije daleko, odlučujete da pešačite dok vas vaša kola polako prate. Sjajno sunce vas omekšava. Pažnju vam privlači gomila okupljena oko onesvešćenog čoveka na pločniku. Uz pomoć posmatrača vratar ga stavlja u taksi i odvoze ga u bolnicu. Zapažate kako je neobično poznato lice vozača povezano u vašim asocijacijama i podseća vas na slučaj koji se dogodio prošle godine.

Vratili ste se kući sa vesele rođendanske proslave. Kako je ukusan kolač bio tamo! Vaš sluga koji je zaboravio jutrošnje novine upropastio vam je doručak. Zašto da to sada ne nadokna­ dite? Na kraju krajeva, kolač i kafa su izuzetno važni! Evo otmenog kafea gde ponekad idete sa prijateljima. Ali zašto ste se setili neprijatnog slučaja? Skoro ste potpuno  zaboravili  na jutrošnje nezadovoljstvo... A sad, da li kolač i kafa stvarno imaju tako dobar ukus?

Vidite dve dame za susednim stolom.  Kakva  šarmantna plavuša! Ona vas pogleda i šapuće prijateljici, „To je vrsta mu­ škarca koji mi se sviđa."

Svakako da nijedna od vaših nevolja nije vredna traćenja vremena ili nerviranja. Potrebno je istaći kako se promenilo vaše raspoloženje od kada ste sreli plavušu i kakvo je bilo na kraju dok ste bili sa njom? Vraćate se kući pevušeći veselu melodiju i čak vam i slomljeno ogledalo izaziva samo osmeh.  Ali šta je sa poslom zbog kog ste jutros izašli? Tek sada ste ga se setili... baš mudro! Ipak, nema veze. Možete telefonirati. Podižete slušalicu i operator vam daje pogrešan broj. Zovete opet i dobijate isti broj. Neki čovek oštro kaže da mu je muka od vas, kažete da to nije vaša greška, sledi svađa i iznenađeni ste što čujete da ste budala i idiot i da ako opet pozovete... Izgužvani tepih pod vašim stopa­ lima nervira vas i trebalo bi da čujete ton glasa kojim ukoravate slugu koji vam uručuje pismo. Pismo je od čoveka kog poštujete i čije dobro mišljenje uvažavate. Sadržaj pisma je tako laskav da vaša iritiranost postepeno opada i biva zamenjena prijatno širećim osećanjem koje se ulagivački podiže. Završavate sa čitanjem  u skoro veselom raspoloženju.

Mogao bih da nastavim tu sliku vašeg dana, vi slobodni čoveče. Možda mislite da sam preterao. Ne, to je istinit scenario uzet iz života.

To je bio dan iz života čoveka veoma poznatog i ovde i u inostranstvu, dan koji  jc rekonstruisao  i opisao iste večeri kao živopisan primer asocijativnog mišljenja i osećanja. Recite gde je sloboda kad ljudi i stvari poseduju čoveka u takvom stepenu da zaboravlja svoje raspoloženje, posao i samog sebe? Da li kod čoveka podložnog takvoj promenljivosti može postojati ikakav ozbiljan stav prema traganju?

Sad bolje razumete da čovek ne mora nužno biti ono što izgleda da jeste, da pitanje nije u spoljašnjim okolnostima i činje­ nicama već u unutrašnjoj strukturi čoveka i njegovom stavu prema ovim činjenicama. Ali možda je to istina samo za njegove asocijacije; što se tiče stvari o kojima nešto „zna", možda je situacija  drugačija.

Ali pitam vas, kad bi iz nekog razloga svako od vas bio onemogućen  da svoje  znanje praktično  koristi nekoliko  godina,

koliko  bi  ga  ostalo?  Zar  ne  bi  bilo  kao  sa  materijalima  koji vremenom presuše i ispare? Setite se poređenja sa čistim listom papira.  I  zaista  tokom  našeg života  sve  vreme  učimo  nešto,  a rezultate  tog  učenja zovemo „znanjem".  A  uprkos  tom  znanju, zar se ne dokazujemo često kao neznalice,  udaljene od stvarnog života  i  prema  tome  loše  mu prilagođene?  Poluobrazovani,  mi smo  kao  punoglavci,  ili  pre  kao  „obrazovani"  ljudi  sa  malo informacija o mnogo stvari ali sve nejasno i neadekvatno. Zaista to  je  samo  informacija.  Ne  možemo  to  zvati  znanjem,  jer  je znanje neotuđivo vlasništvo čoveka; ni više ni manje. Jer čovek

„zna" samo onda kad on „jeste" to znanje. Što se tiče  vaših ubeđenja - zar se nikada nisu menjala? Zar nisu i ona takođe podložna kolebanju kao i sve ostalo u nama? Zar ne  bi  bilo tačnije da ih pre zovemo mišljenjima nego  ubeđenjima,  podjed­ nako zavisnim od našeg raspoloženja kao i od informacije ili možda jednostavno stanja našeg varenja u datom trenutku?

Svako od vas je pre nezanimljiv primer živog automata. Mislite da ,,duša", čak i „duh", moraju činiti što i vi činite i živeti kao što vi živite. Ali je možda dovoljno imati ključ za namotavanje opruge vašeg mehanizma.

Vaše dnevne količine hrane pomažu vam da namotate i produžite besciljne ludorije asocijacija uvek iznova. Različite misli se izdvajaju iz te pozadine, a vi pokušavate da  ih  povežete  u celinu i predstavite kao vredne i vaše vlastite. Takođe izabiramo osećanja i osećaje, raspoloženja i iskustva i iz svega toga stvaramo varku unutrašnjeg života, nazivamo se  svesnim i razumnim bićima, govorimo o Bogu, o večnosti, večnom životu i drugim višim stvarima; govorimo o svemu zamislivom, sudimo i disku- tujemo, definišemo i vrednujemo, ali propuštamo da govorimo o sebi i svojoj sopstvenoj stvarnoj objektivnoj vrednosti, pošto smo ubeđeni da, ako ima nešto što u nama nedostaje, to možemo dostići.

Ako sam ovim što sam ispričao uspeo makar malo da vam razjasnim u kakvom je haosu biće koje nazivamo čovekom, bićetc u  stanju  da  odgovorite  na pitanje  šta mu  nedostaje  i šta  može

zadobiti ako ostane takav kakav je, koju vrednost može da doda vrednosti koju sam predstavlja.

Već sam rekao da postoje ljudi  koji  su  gladni  i  žedni  istine. Ako bi oni proučavali probleme  života  i  bili  iskreni  prema  sebi, vrlo brzo bi se uverili da nije moguće živeti kako su živeli do tada i nije moguće biti kakvi su bili do tada; da je izlazak iz te situacije suštinski važan i da čovek može razviti svoje skrivene kapacitete i snage samo čišćenjem svoje vlastite mašine od prljavštine koja se sakupila tokom njegovog života. Ali da bi se  poduhvatio tog čišćenja na racionalan način,  mora  videti  šta  je  potrebno  očistiti, gde i kako; ali da to sam vidi skoro je nemoguće. Da bi video bilo šta od toga čovek mora posmatrati spolja; a za to je potrebna uzajamna  pomoć.

Ako pamtite primer koji sam dao u vezi sa identifikacijom, vidite kako je čovek slep kad se identifikuje sa svojim raspo­ loženjima, osećanjima i mislima. Ali da li je naša zavisnost od stvari ograničena jedino na ono što se može videti na prvi pogled? Ove stvari su tako duboko utisnute da ne mogu da se ne primete. Sećate se kako smo govorili o ljudskim karakterima, grubo ih deleći na dobre i loše?

Kako čovek stiče znanje o sebi, neprestano pronalazi nove oblasti u svojoj mehaničnosti, nazovimo je automatizmom, područja gde njegova volja, njegovo „ja želim", nema snagu, oblasti koje mu nisu potčinjene, tako konfuzne i suptilne da je nemoguće naći u njima put bez pomoći i autoritativnog vodstva nekog ko zna.

To je ukratko stanje stvari u carstvu samosaznanja; ali da biste znali morate pronaći kako da znate. Ne možemo to pronaći sami.

Pored samosaznanja, postoji drugi aspekt traganja,  samoraz- voj. Pogledajmo kako stvari tu stoje. Jasno je da čovek prepušten sam sebi ne može isisati iz malog prsta znanje kako da se razvije i, još manje, šta tačno da razvije u sebi.

Postepeno, susrećući ljude koji tragaju, razgovarajući sa njima i čitajući bitne knjige, čovek biva uvučen u sferu pitanja koja se odnose  na  samorazvoj.

Ali na šta može ovde naići? Pre svega na jedan bezdan neoprostivog šarlatanizma, zasnovanog potpuno na pohlepi da se zaradi novac prevarom lakovernih ljudi koji traže izlaz iz svoje duhovne impotencije. Ali pre nego što čovek nauči da razlikuje žito od kukolja mnogo vremena mora proteći, i možda će sam nagon za nalaženjem istine zatreperiti i nestati iz njega, ili će postati bolesno izopačen, a njegova otupljena sklonost će ga odvesti u takav lavirint odakle put vodi, figurativno govoreći, pravo ka đavolu.  Ako  čovek uspe da izađe iz  te prve močvare, može upasti u novu baruštinu pseudo-znanja. U tom  slučaju istina će biti poslužena u tako nesvarljivom i bledom obliku koji proizvodi utisak patološkog delirijuma. Ako je istrajan biće mu pokazani putevi i sredstva razvoja obećanih skrivenih snaga i sposobnosti, koji će mu dati bez mnogo muke snagu i vlast nad svim, uključujući živa bića, inertnu materiju i elemente. Svi ovi sistemi, zasnovani na raznolikim teorijama, izuzetno su primam­ ljivi, nesumnjivo baš zbog njihove maglovitosti. Posebno su privlačni za poluobrazovane, za one koji su poluupoznati sa pozitivističkim znanjem.

S obzirom na činjenicu da najveći  broj  pitanja  koja  se izučavaju sa tačke gledišta ezoteričkih i okultnih teorija često idu izvan granica podataka dostupnih modernoj nauci, te teorije često gledaju na nju sa visine. Mada s jedne strane priznaju poziti­ vističkoj nauci vrednost, s druge, potcenjuju njenu važnost i ostavljaju utisak da nauka nije samo neuspeh nego nešto još mnogo gore.

Koja je onda korist od pohađanja univerziteta, od proučavanja i naprezanja nad zvaničnim knjigama, ako teorije ove vrste omogućavaju pojedincu da sa prezirom gleda na sva druga učenja i donese presudu o naučnim pitanjima?

Ali postoji jedna važna stvar koju ne daje proučavanje tih teorija; ne donose objektivnost po pitanjima znanja, čak manje od nauke. Zaista ono naginje ka tome da zamrači čovekov mozak, i oslabi njegov kapacitet za rezonovanje i zdravo razmišljanje i vodi ga ka psihopatiji. To je efekat takvih teorija na poluobrazovane

koji ih prihvate kao autentično otkrovenje. Ali njihov efekat nije mnogo drugačiji na same naučnike,  koji su se možda zarazili, makar i malo, otrovom nezadovoljstva postojećim stvarima. Naša misaona mašina u stanju je da bude ubeđena u šta god želite, ako se na nju ponovo i istrajno utiče u zahtevanom smeru. Stvar koja može izgledati apsurdnom  na  početku  postaće  na  kraju racionalna,  ako  se ponavlja  dosta  često i sa  dovoljno  ubedljivosti. I baš kao što će jedan tip ponavljati gotove fraze koje su se ugnezdile u njegovoj glavi, tako će drugi tip pronalaziti kompliko- vane dokaze i paradokse da objasni šta on govori. Ali obojica su podjednako ništavni. Sve ove  teorije  iznose  tvrdnje  koje,  kao dogme, obično ne mogu da se provere. Ili  u  svakom  slučaju  ne mogu da se provere  sredstvima koja su nam dostupna.

Onda preporučuju one metode i puteve samorazvoja za koje se kaže da vode stanju u kom se njihove tvrdnje mogu proveriti. U principu, ovom ne može da se stavi primedba. Ali dosledno praktikovanje ovih metoda može dovesti suviše vatrenog tragaoca do veoma neželjenih rezultata. Čovek koji prihvata okultne teorije i veruje svom poznavanju te oblasti neće biti u stanju da odoli iskušenju da isproba u praksi znanje metoda koje je postigao u svojim istraživanjima, to jest, preći će od znanja ka akciji. Možda će delati oprezno, izbegavajući metode koje su sa njegove tačke gledišta veoma rizične a primenjujući pouzdanije i autentičnije načine; možda će opažati sa najvećom brigom. Svejedno, iskuše­ nje da se primene i insistiranje na nužnosti da se tako čini, kao i naglašavanje zasnovano na čudesnoj prirodi rezultata  uz prikrivanje njihovih tamnih strana, navešće čoveka da ih isproba.

Možda  će  čovek,  isprobavajući  ih,  pronaći  metode  koje  su štetne za njega. Možda će, u njihovoj primeni, čak i dobiti nešto od njih. Generalno, sve metode za samorazvoj koje se nude, bilo za proveru, bilo kao sredstvo, ili kao cilj, često su kontradiktorne i nerazumljive.  Postupajući  po  njima  sa  tako  zamršenom,  malo poznatom mašinom kao  što je ljudski organizam i  sa tom stra­ nom našeg života blisko povezanom sa onim što zovemo našom psihom,   najmanja  greška  u  njihovom   sprovođenju,   najmanja

omaška ili neumeren pritisak mogu naneti nepopravljivu štetu mašini.

Zaista  je  sreća  ako  čovek  pobegne  iz  ovih  močvara  više  ili

manje nepovređen. Nažalost, mnogi od onih koji su zaokupljeni razvojem duhovnih snaga i kapaciteta završavaju karijeru  u duševnoj bolnici ili unište svoje zdravlje i psihu do tog stepena da postanu potpuni invalidi, nesposobni da se prilagode životu. Njihovi redovi su ispunjeni onima koje privlači  pseudo-okulti- zam, a ne žude ni za čim čudesnim i misterioznim. Postoje takođe oni posebno bezvoljni pojedinci koji su propali u životu i koji, iz razmišljanja o ličnoj  dobiti, sanjaju o razvoju snage i sposobnosti u sebi za podjarmljivanje drugih. I konačno postoje ljudi koji jednostavno traže zabavu u životu, načine da  zaborave  svoju tugu, da pronađu razonodu od dosade svakodnevnice i načine da pobegnu od svojih konflikata.

Kako njihove nade o postizanju kvaliteta na koje su  na početku računali opadaju, tako im postaje lako da padnu u namerni šarlatanizam. Pamtim klasičan primer. Jedan tragalac za psihičkom snagom, čovek koji je bio imućan, načitan, koji  je širom putovao u svojoj potrazi za svakakvim čudima, završio je tako što je bankrotirao i istovremeno se razočarao u sve svoje potrage.

Tragajući za drugim sredstvima za život, došao je na ideju da iskoristi pseudo-znanje na koje je potrošio tako mnogo novca i energije. Brže učinjeno nego rečeno. Napisao je knjigu, birajući jedan od onih naslova koji krase korice okultnih knjiga, nešto kao Kurs razvoja skrivenih snaga u čoveku.

Taj kurs je bio napisan u obliku sedam predavanja i predstav­ ljao je kratku enciklopediju tajnih metoda za razvoj magnetizma, hipnotizma, telepatije, vidovitosti, bekstva u astralno carstvo, levitacije i drugih privlačnih sposobnosti. Kurs je bio dobro reklamiran, pušten u prodaju po veoma visokoj ceni, mada je na kraju primetan popust (do 95%) bio ponuđen istrajnijim ili štedljivijim kupcima pod uslovom da ga preporuče prijateljima. Zahvaljujući  opštem  interesovanju  za  takve  stvari,  uspeh  kursa

prevazišao je sva očekivanja njegovog priređivača. Uskoro je počeo da prima pisma od kupaca u entuzijastičkom tonu, punom poštovanja i uvažavanja, naslovljena sa „dragi učitelju" i ,,mudri mentore" u kojima se izražava najdublja zahvalnost za čudesno izlaganje i najvredniju instrukciju, koji su im dali mogućnost veoma brzog razvoja raznih okultnih sposobnosti.

Ta su pisma činila značajnu kolekciju i svakoga je iznenađivalo dok na kraju nije stiglo pismo koje ga informiše kako je neko uz pomoć njegovog kursa, za otprilike mesec dana, postao sposoban da levitira. To je zaista prevršilo čašu njegovog čuđenja.

Ovo su njegove stvarne reči: „Začuđen sam apsurdnošću stvari koje su se dogodile. Ja, koji sam napisao kurs, nemam potpuno jasnu ideju o prirodi pojava o kojima sam učio. A ovi idioti ne samo da su našli smisao u tom brbljanju nego su čak nešto i naučili iz njega, a sad je neki super idiot čak naučio da leti. Sve je to, naravno, glupost. Može da ide u pakao... Uskoro će ga staviti u ludačku košulju. Dobro će mu poslužiti, bolje da se klonimo takvih budala."

Okultisti, da li razumete  argument ovog autora jedne  od knjiga o psihorazvoju? U ovom slučaju, moguće je da je neko možda slučajno naučio nešto, jer često čovek, mada sam neznalica, može govoriti sa čudnovatom tačnošću o raznim stvarima,  bez  znanja kako to čini.  Istovremeno,  svakako,  takođe  govori  takve  gluposti da je svaka istina koju može  izraziti  ugušena  i  potpuno  je nemoguće iskopati zrno istine  u toj gomili svakakvih gluposti.

„Otkud ta čudna osobina?" možete se zapitati. Razlog je veoma jednostavan. Kao što sam već rekao nemamo naše vlastito znanje, to jest, znanje koje je dao sam život, znanje koje ne može biti odvojeno od nas. Sve naše znanje, koje je prosto informacija, može biti dragoceno ili bezvredno. Upijajući ga kao sunđer, lako ga možemo ponoviti i pričati o njemu logično i ubedljivo, a da ga uopšte ne razumemo. Podjednako nam je lako da ga izgubimo, pošto nije naše, nego je jednostavno presuto u nas  kao kad  se tečnost sipa u  sud. Mrvice istine razbacane su svuda; i oni koji znaju  i  razumeju  mogu  videti  i  čuditi  se  kako  ljudi  žive  blizu

istine, a ipak su tako slepi i nemoćni da prodru do nje. Ali u traganju za njom mnogo je bolje uopšte se ne upuštati u tamne lavirinte ljudske gluposti i neznanja nego tamo ići sam. Jer bez vodstva i objašnjenja nekog ko zna, čovek na svakom koraku, a da to i ne primeti, može trpeti napetost, poremećaj u svojoj mašini, posle kog mora da se provede mnogo više vremena na njenoj popravci nego što mu je bilo potrebno da je ošteti.

Šta možete misliti o ispunjenoj individui koja kaže o sebi „da je čovek savršene skromnosti i da njegovo ponašanje nije u nadležnosti onih koji ga okružuju, pošto on živi na mentalnom planu na koji se ne mogu primeniti standardi fizičkog života"? U stvarnosti njegovo je ponašanje nedavno bilo predmet istraživanja psihijatra. To je čovek koji svesno i uporno „radi" na sebi više sati na dan, to jest, ulaže sve svoje napore da produbi i dalje ojača psihičku izopačenost, koja je već tako ozbiljna da sam ubeđen da će uskoro završiti u ludnici.

Mogao bih navesti stotine primera pogrešno  usmerenog traganja i kuda ono vodi. Mogao bih vam reći imena ljudi dobro poznatih u javnom životu koji su dovedeni do ludila kroz okultizam, a koji žive u našoj sredini i zadivljuju nas svojom eks- centričnošću,

Mogao bih vam reći tačan metod kojim su rastrojeni, u kom carstvu oni „rade" i „razvijaju" sebe i kako to pogađa njihov psihički sastav i zašto.

Ali ovo pitanje moglo bi biti temom dugog i posebnog razgovora pa, zbog nedostatka vremena, neću dozvoliti sebi da se zadržim na tome sada.

Što čovek više proučava prepreke i obmane koje ga očekuju na svakom koraku u tom carstvu, ubeđeniji je da je nemoguće ići putem samorazvoja kroz slučajne instrukcije slučajnih ljudi, ili uz onu vrstu informacije odabranu iz čitanja ili slučajnog razgovora.

Istovremeno, postepeno vidi jasnije prvo slabašno svetlucanje, zatim jasnu svetlost istine koja je nadahnjivala čovečanstvo kroz vekove. Počeci inicijacije izgubljeni su u tami vremena, u kom su se smenjivale epohe. Naziru se velike kulture i civilizacije, koje se

nejasno  pojavljuju iz  kultova i  misterija,  stalno  se menjaju,  nestaju i  iznova  pojavljuju.

Veliko Znanje je prenošeno sukcesivno iz doba u doba, od naroda do naroda, od rase do rase. Veliki centri inicijacije u Indiji, Asiriji, Egiptu, Grčkoj, osvetljavaju svet blistavom svetlošću. Duboko poštovana imena velikih začetnika, živih prenosilaca istine, prenošena su sa poštovanjem sa generacije na generaciju. Istina je učvršćena posredstvom simboličnih pisanih dela i legendi i preneta masama ljudi na čuvanje u obliku običaja i ceremonija, usmenom tradicijom, hronikama, u svetoj umetnosti kroz nevid­ ljive kvalitete igre, muzike, skulpture i različitih rituala. Saop- štavana je otvoreno posle određenog iskušavanja onima koji tragaju za njom i čuvana je usmenim prenošenjem u lancu onih koji znaju. Nakon određenog vremena, centri inicijacije nestali su jedan za drugim i drevno znanje je potonulo u dubine, skrivajući se od očiju tragalaca.

Nosioci tog znanja takođe su skriveni, nepoznati onima koji ih okružuju, ali nisu prestali da postoje. S vremena na vreme odvo­ jena struja se probija do površine, pokazujući da negde duboko dole u unutrašnjosti, čak i u našim danima, teče snažna drevna struja pravog poznavanja bića.

Probiti se do te struje, pronaći je, to je zadatak i cilj traganja; jer, našavši je, čovek može sa sigurnošću da se preda putu kojim namerava da ide; tada ostaje samo da „zna" da bi ,,bio" i,,činio". Na tom putu čovek neće biti potpuno sam; u teškim trenucima primiće podršku i vodstvo, jer svi koji slede taj put povezani su neprekidnim lancem.

Možda je jedini pozitivan rezultat svih lutanja na zamršenim stazama i putevima okultnog traganja taj da će, ako sačuva sposobnost zdravog suđenja i mišljenja, čovek razviti posebnu sposobnost razlikovanja koja se može nazvati slutnjom. Odbaciće puteve psihopatije i pogrešnog i istrajno će tragati za ispravnim putevima. I ovde, kao u samospoznaji, dobro će poslužiti princip koji sam već naveo: „Da bi činio neophodno je znati; ali da bi znao nužno je pronaći kako znati."

Čovek koji traži celim svojim bićem, celim svojim unutrašnjim sopstvom, dolazi do nepokolebljivog uverenja da je pronalaženje znanja radi činjenja moguće samo pronalaženjem vodiča  sa iskustvom i znanjem, koji će preuzeti njegovo duhovno vodstvo i postati  učitelj.

Tu je, pre nego bilo gde drugde važnija čovekova slutnja. On bira vodiča za sebe. Svakako je neophodan uslov da bira  za vodiča čoveka koji zna, inače je sav smisao biranja izgubljen. Ko može reći gde vodič koji ne zna može odvesti čoveka?

Svaki tragač sanja o vodiču koji zna, sanja o njemu, ali retko se pita objektivno i iskreno, da li je vredan da bude vođen? Da li je spreman da sledi put?

Izađite jedne jasne zvezdane noći na neko otvoreno mesto i pogledajte u nebo, na te milione svetova iznad vaše glave. Setite se da možda u svakom od njih vrve milijarde bića, sličnih vama ili možda superiornijih po svojoj organizaciji. Pogledajte Mlečni put. Zemlja se čak ne može nazvati ni zrncem peska u tom beskraju. Postepeno nestaje i bledi, a sa njom, vi. Gde ste vi? I zar nije ono šta želite jednostavno ludost?

Pred svim tim svetovima zapitajte se koji su vaši ciljevi i nade, vaše namere i sredstva da ih ispunite, zahtevi koji vam se mogu postaviti i vaša spremnost da se suočite sa njima.

Dug i težak put je pred vama; pripremate se za čudnu i nepoznatu zemlju. Put je beskrajno dug. Ne znate da li će biti moguć odmor tokom puta niti gde će to biti moguće. Treba da se pripremite za najgore. Ponesite sve što je potrebno za  put  sa vama.

Potrudite se da ništa ne zaboravite, jer posle će biti prekasno i neće biti vremena za povratak po zaboravljeno, da ispravite grešku. Odvagajte svoju snagu. Da li je dovoljna za ceo put? Koliko brzo možete krenuti?

Setite se da duži boravak na putu zahteva nošenje propor­ cionalno više zaliha a to će usporavati vaše napredovanje kako na putu tako i u pripremama za njega. Svaki minut je dragocen. jednom se odlučivši za polazak beskorisno je gubiti vreme.

Ne računajte na mogućnost povratka. Taj eksperiment vas može skupo koštati. Vodič je prihvatio samo da vas odvede tamo i, ako želite da se vratite, on nije dužan da se vrati sa vama. Bićete prepušteni sebi i teško vama ako zastanete ili zaboravite  put, nikad se nećete vratiti. A čak i ako pamtite put ostaje pitanje, da li ćete se vratiti zdravi i čitavi? Jer mnoge neprijatnosti čekaju usamljenog putnika koji nije upoznat sa putem i običajima  koji tamo vladaju. Imajte na umu da vaš pogled ima osobinu da predstavi udaljene objekte kao da su  blizu.  Prevareni  blizinom cilja kom stremite, opčinjeni njegovom lepotom i ne znajući meru vlastite snage, nećete zapaziti prepreke na putu; nećete videti brojne rovove na putu. Na zelenoj livadi prekrivenoj brojnim cvetovima, u bujnoj travi, duboka je litica sakrivena. Veoma je lako spotaći se i pasti preko nje ako vam oči nisu koncentrisane na korak koji preduzimate.

Ne zaboravite da usmerite svu svoju pažnju na  najbliži  deo puta, ne brinite o dalekim ciljevima ako ne želite  da  padnete preko litice.

I ne zaboravite svoj cilj. Pamtite ga sve vreme i održavajte u sebi aktivan napor prema njemu, da ne izgubite pravi smer. I jednom kad krenete, budite posmatrač; ono šta  prolazite ostaje iza vas i neće se opet pojaviti; tako da ako propustite da primetite na vreme, nikad nećete primetiti.

Nemojte biti previše radoznali i ne gubite vreme na stvari koje privlače vašu pažnju a nemaju vrednost. Vreme je dragoceno i ne treba ga traćiti na stvari koje se ne odnose direktno na vaš cilj.

Pamtite gde ste i zašto ste tu.

Nemojte braniti sebe i pamtite da nijedan napor nije učinjen uzalud.

A sada možete krenuti na put.

NjuJork, februar 1924.