Gospod nikoga ne baca u Pakao nego to ćini sam Duh

545. Kod mnogih je prevladalo mišljenje da Bog okreće svoje lice od ćoveka, odbacuje ga, i da ga tera u Pakao, te   da je na njega ljut zbog njegovog zla; kod nekih ovo mišljenje ide dalje, da Bog kažnjava ćoveka i da mu ćini zlo. Ovo mišljenje oni potvrđuju onim što nalaze u doslovnom smislu Reći, gde stoji nešto slićno, ne znajući za duhovni smisao Reći koji je drugaćiji, i koji objašnjava doslovni smisao; da naime pravi nauk Crkve, koji dolazi iz   unutarnjeg smisla, ući drugaćije, da naime Bog nikada ne odvraća Svoje lice od ćoveka, i da ga nikada ne odbacuje, da On nikoga ne baca u Pakao i da se ne ljuti ni na koga. Svak ćiji je um prosvetljen opaža kad ćita Reć da je ovo istinito, pošto mu ovo opažanje dolazi od same Reći, jer Bog je SŠmo Dobro, SŠma Ljubav, i SŠma Milost; tako isto svaki ćovek opaža da SŠmo Dobro ne može nikome ćiniti zlo, i da SŠma Ljubav i SŠma Milost ne mogu nikoga odbaciti, jer je ovo suprotno samoj suštini milosti i ljubavi, prema tome suprotno SŠmom Božanskom. Dakle, oni  koji misle iz prosvetljenog razuma, kad ćitaju Reć, jasno opažaju, da se Bog nikada ne odvraća od ćoveka; i pošto se nikada ne odvraća, On postupa s njim po Dobroti, ljubavi i milosti, a to znaći da mu hoće dobro, da ga voli, i da je milostiv prema njemu. A iz ovoga oni vide da doslovni smisao Reći, u kome se ovo kaže, skriva u sebi duhovni smisao, i da se ovi izrazi, koji se koriste kao doslovni smisao da bi se Reć prilagodila ćovekovom shvatanju i

njegovom prvom i poćetnom pojmu, moraju objasniti u skladu s duhovnim smislom.101

546. Oni koji su prosvetljeni dalje vide da su dobro i zlo dve oprećnosti, da su oprećni kao Nebo i Pakao, i da je sve dobro od Neba, a sve zlo od Pakla; i da pošto Božansko Gospodnje saćinjava Nebo (br. 7-12), od Gospoda samo dobro utiće u ćoveka, a od Pakla samo zlo; tako Gospod neprekidno odvlaći ćoveka od zla i vodi ga ka dobru, dok Pakao neprekidno ćoveka usmerava ka zlu. Kada ćovek ne bi bio između ove dve oprećnosti, ne bi mogao imati  misao ili volju, još manje slobodu ili neki izbor. Jer sve ovo ćovek ima kroz ravnotežu između dobra i zla; stoga, kad bi se Gospod okrenuo od ćoveka, i kad bi ćovek ostao sam, on ne bi više bio ćovek. Iz ovoga je jasno da Gospod  utiće u ćoveka samo dobrim, kako u dobrog, tako i u zlog ćoveka; ali s tom razlikom što Gospod neprekidno odvlaći rđavoga od zla, a dobrog neprestano vodi k dobru. Ova razlika leži u samome ćoveku, jer je on prijemnik.

547. Iz ovoga se može utvrditi da ćovek ćini zlo od Pakla, i da ćini dobro od Gospoda. Međutim, zato što veruje da što god radi radi od sebe, on prijanja uz zlo kao uz nešto svoje. Na taj naćin ćovek je uzrok svoga zla, nikako Gospod. Zlo u ćoveku je Pakao u njemu, jer isto je kad se kaže zlo ili kad se kaže Pakao. I pošto je ćovek uzroćnik svoga zla, to njega u Pakao vodi njegovo vlastito zlo, a nikako Gospod. Jer Gospod je ne samo daleko od toga da vodi ćoveka u Pakao, nego je On taj koji ćoveka oslobađa od Pakla, a On to ćini onoliko koliko ćovek sam ne želi i ne voli da bude u svome zlu. Ono što ćovek hoće i voli, to isto on hoće i voli i posle smrti (br. 470-484). Onaj ko hoće i voli zlo na svetu, hoće i voli isto to zlo u drugom životu, s tom razlikom što više ne dozvoljava da bude odvraćan od toga zla. Tako se ćovek koji je u zlu vezuje za Pakao, i svojim Duhom je tamo stvarno, a posle smrti ništa toliko ne želi koliko da bude sa onima koji su zli kao on. Stoga, ćovek sam sebe baca u Pakao posle smrti, a ne Gospod.

548. Biće rećeno i kako se ovo odigrava. Kada ćovek uđe u drugi život, njega prvo primaju Anđeli, koji mu pomažu,  i koji s njim razgovaraju o Gospodu, o Nebu, i o anđeoskom životu, poućavajući ga u isto vreme o istinama i o dobrima. Međutim, ako je ćovek, sada Duh, znao o ovim stvarima na svetu pa ih u srcu odricao i prezirao, on posle nekoliko razgovora s Anđelima želii traži da se udalji od ovih Anđela. Anđeli ga ostavljaju ćim ovo primete. Tada,

101 Treba primetiti da se na mnogo mesta u Starom a naroćito u Novom Zavetu, izrićito i u prićama govori da je Bog Sama Ljubav i Milost, dobri Pastir, dobri Otac, itd; isto tako treba primetiti da svaki ćovek, bilo sŠm od sebe, bilo ćitajući Reć Božiju, stvara svoju ideju o Bogu prema stanju svoga života, kao što i svoje ideje o svemu stvara prema tome ko je i kakav je. Osvetoljubiv ćovek će lako u Bogu videti osvetnika, a milostiv ćovek Milostivog Boga, itd.