Da odmah saopštimo rezultat: on je tu i tamo našao neku prazninu, neku nedovoljnost, ali u celini naša igra staklenih perli mora da je izdržala žilavu proveru, inače joj se on ne bi vratio.
Kad bismo ovde pisali neku studiju iz istorije kulture, onda bi izvesno neko mesto i neka scena iz Knehtovog đačkog doba bili vredni opisa. On je, koliko je bilo mogućno, davao prvenstvo mestima gde je mogao sam ili samo sa sasvim malim brojem ljudi raditi i prema nekim od tih mesta sačuvao je zahvalnu privrženost. Često je boravio u Monteportu, nekad kao gost majstora muzike, nekad kao učenik na nekom istorijsko-muzičkom seminaru. Dva puta ga nalazimo u Hirslandu, sedištu uprave reda, kao učesnika na „velikom vežbanju”, dvanaestodnevnom postu i meditovanju. Docnije je on s osobitom radošću, čak nežnošću, pričao svojim najbližim o „bambusovom šumarku”, o prijatnoj isposnici, pozornici njegovih studija I Ginga. Tu je ne samo naučio i doživeo ono presudno, već je, upućivan divnim naslućivanjem ili vodstvom, tu našao jedinstvenu okolinu i jednog neobičnog čoveka, naime takozvanog „Starijeg brata”, tvorca i stanovnika kineske isposnice „Bambusov šumarak”. Čini nam se umesno da tu čudnu epizodu njegovog doba studija opišemo malo iscrpnije.
Učenje kineskog jezika i klasičara Kneht je otpočeo u čuvenoj istočnoazijskoj školi, koja je generacijama bila pridružena školskom naselju starih filologa, svetom Urbanu. Tu je brzo napredovao u čitanju i pisanju. Takođe se sprijateljio sa nekim Kinezima koji su tamo radili i napamet je naučio veći broj Ši Kingovih pesama, kada se, u drugoj godini svoga boravka, počeo sve jače interesovati za I Ging, knjigu preobražaja. Kinezi su mu, doduše, dali na njegovo navaljivanje svakojaka obaveštenja, ali ne i uvod, a u školi nije bilo učitelja za to. Na Knehtovo ponavljanje onoga što mu je na duši ležalo, da mu pribave učitelja za temeljno uposlenje I Gingom, ispričali su mu o „Starijem
bratu” i njegovoj pustinjačkoj kolibi. Kneht je već od pre nekog vremena primetio da svojim interesovanjem za knjigu preobražaja smera u jednu oblast o kojoj su u školi malo hteli da znaju, pa je postao obazriviji u svojim raspitivanjima. Kad je i dalje nastavio sa obaveštavanjima o Starijem bratu, nisu mu sakrili da taj isposnik istina uživa izvesno poštovanje, čak i izvesnu slavu, ali više kao osobenjak autsajder, no kao naučnik. Osetio je da se tu mora sam snaći, završio je što je brže mogao
seminarski rad i oprostio se. Pešice je pošao na put u onaj kraj u kome je onaj tajanstvenik, možda mudrac i majstor, možda ludak, jednom bio zasadio svoj bambusov šumarak. O njemu je bio saznao ovoliko: taj čovek je, pre nekih dvadeset i pet godina, bio naj nadobudnij i student kineskog odeljenja. Izgledao je kao rođen i pozvan za te studije. U tehnici pisanja kičicom i odgonetanju starih spisa nadmašivao je najbolje učitelje, bilo da su rođeni Kinezi ili zapadnjaci. Malo je padao u oči po
revnosti kojom se trudio da i po spoljašnjosti postane Kinez. Tako je sve pretpostavljene, od rukovodioca seminara pa do majstora, uporno oslovljavao ne njihovim titulama i propisnim „vi”, kao što su to činili svi studenti, već sa „Stariji Brate moj”, i to obeležje je konačno ostalo njemu samom kao nadimak. On je naročiti trud posvetio igri proroštva I Janga, kojom je majstorski rukovao pomoću tradicionalne stabljike hajdučke trave. Pored starih komentara knjige proročanstava, omiljena knjiga
mu je bila ona od Džiang Dzia. Očigledno se već tada u kineskom odeljenju škole mogao osetiti racionalistički i pre antimistički, konfučijevski duh, kao što ga je Kneht upoznao, jer je Stariji Brat jednog dana napustio Institut, koji bi ga rado bio zadržao kao predmetnog učitelja, i pošao da luta naoružan kičicom, šoljicom tuša i dvema-trima knjigama. Potražio je jug zemlje. Bio je čas tu, čas tamo kao gost kod braće iz reda. Tražio je i našao pogodno mesto za naselje koje je zamislio.
Upornim podnošenjem pismenih molbi i usmenim razlaganjima, dobio je od svetovnih vlasti i od reda pravo da to mesto kao naseljenik pošumi. Otada je tamo živeo u idili strogo uređenoj na stari kineski način. Čas je bio ismevan kao osobenjak, čas poštovan kao kakav svetac. U miru sa sobom i svetom provodio je dane u meditaciji i prepisivanju starih spisa, ukoliko ga nije zapošljavao rad u njegovom bambusovom šumarku koji je štitio od severca brižljivo uređen mali kineski vrt.
Tamo je, dakle, išao Jozef Kneht, često se odmarajući i ushićen plavim i mirisnim predelom koji je s juga gledao prema njemu, pošto je prešao planinske klance sa sunčanim vinogradskim terasama, sa mrkim zidinama načičkanim gušterima, dostojanstvenim kestenovim svodovima — začinjena mešavina juga i visokih planina. Kada je stigao u bambusov šumarak, bilo je kasno popodne. Ušao je i sa čuđenjem ugledao kinesku baštensku kućicu usred divnog vrta. Jedna česma žuborila je iz drvene cevi. Voda koja je oticala šljunkovitim koritom gotovo je punila jedan ozidan bazen u čijim je pukotinama bujalo mnogo zelenila i kroz čiju je tihu, bistru vodu plivalo nekoliko zlatnih šarana.
Bambusove zastave mirno i nežno lelujale su se nad vitkim jakim stablima; trava je bila isprekidana kamenim pločama na kojima su se mogli čitati napisi u klasičnom stilu. Jedan suvonjav čovek, obučen
u sivožuto platno, s naočarima nad plavim očima koje su očekivale, ustao je sa cvetne aleje nad kojom je bio nagnut čučeći. Prišao je posetiocu, ne neljubazno, ali sa onim malo smetenim zaziranjem
kao kod ljudi koji žive povučeno i sami, upitno upravio pogled ka Knehtu i čekao šta ima da kaže.
Ovaj je zbunjeno progovorio nekoliko kineskih reči koje je bio smislio za pozdrav:
— Mladi učenik je slobodan da se stavi u službu Starijem Bratu.
— Lepo vaspitan gost je dobrodošao — odgovorio je Stariji Brat. — Jedan mladi kolega mi je uvek dobrodošao na šolju čaja i mali prijatan razgovor, a, ako želi, naći će se i prenoćište za njega.
Kneht je načinio kotao[28] i zahvalio se. Domaćin ga je uveo u kućicu i poslužio čajem. Zatim mu je pokazao vrt, kamenje sa napisima, jezerce, zlatne ribe i rekao mu njihovu starost. Do večere su sedeli pod bambusom koji se njihao, izmenjivali učtivosti, stihove i izreke iz klasičara. Posmatrali su cveće i uživali u ružičastoj večernjoj svetlosti koja je gasnula na planinskim potezima. Zatim su se vratili u kuću. Stariji Brat je izneo hleba i voća, ispekao na majušnom štednjaku po jedan izvrstan uštipak za sebe i za gosta i dok su jeli pitao je studenta na nemačkom za svrhu njegove posete. Ovaj je na nemačkom pričao kako je došao ovamo i šta mu leži na srcu, naime da tu ostane dokle to Stariji
Brat dopusti i da bude njegov učenik.
— O tome ćemo govoriti sutra — rekao je pustinjak i ponudio gostu postelju. Sutradan Kneht je seo kraj vode sa zlatnim ribama, gledao u sitni hladni svet tame i svetlosti, u boje koje su se čarobno igrale. Tu su se u tamnom zelenom plavetnilu i mastiljavom mraku njihala tela zlatica koje su s vremena na vreme, baš kad je sav svet izgledao začaran, zauvek zaspao i opčinjen snom, jednim blago elastičnim a ipak zastrašujućim pokretom kroz sanjivu tamu slale munje kristala i zlata. Gledao je dole sve više tonući, više sanjajući no razmišljajući i nije ni osetio kada je Stariji Brat tihim koracima izišao iz kuće, zastao i dugo posmatrao svog tako utonulog gosta. Kad se Kneht, stresajući
utonulost, najzad podigao, onoga više nije bilo tu, ali je njegov glas uskoro pozvao na čaj. Izmenjali su kratak pozdrav, pili čaj, sedeli i slušali kako mali mlaz vode s česme odzvanja melodiju večnosti.
Isposnik je tada ustao praveći se kao da nešto radi u nepravilno sagrađenoj sobi, žmirkajući je gledao Knehta i iznenada upitao:
— Jesi li spreman da obuješ cipele i da putuješ dalje?
Kneht se ustezao a zatim rekao:
— Ako tako mora da bude, spreman sam.
— A ako bi se desilo da neko kratko vreme ostaneš ovde, jesi li spreman na poslušnost i da budeš miran kao zlatna riba?
Student je opet potvrdio.
— Dobro je — rekao je Stariji Brat. — Sada ću da gledam u prutiće i da pitam proročište.
Dok je Kneht sedeo i posmatrao, koliko sa velikim strahopoštovanjem toliko i radoznalo, držeći se mirno „kao zlatna riba”, isposnik je iz nekog drvenog pehara, pre kao iz nekog tobolca, izvadio šaku prutića. To su bile stabljike hajdučke trave. Pažljivo ih je prebrojao, jedan deo svežnja ponovo vratio u sud, jednu stabljiku stavio na stranu a ostale podelio u dva podjednako velika svežnja. Jedan je zadržao u levoj ruci, a iz drugog je tankim osetljivim prstima desne ruke izdvojio majušni svežnjić,
prebrojao prutiće, ostavio ih na stranu, dok nije ostalo malo prutića koje je stegao između dva prsta leve ruke. Pošto je tako posle ritualnog brojanja taj jedan svežanj sveo na nekoliko prutića i sa drugim je počeo raditi isto. Izbrojane prutiće je odvojio, ponovo uzeo oba svežnja, jedan za drugim brojao, male ostatke svežnja stegao između dva prsta, a prsti su sve to radili jednom štedljivom, tihom hitrinom. Sve je to izgledalo kao neka tajna igra spretnosti za koju važe stroga pravila i koja je,
hiljadu puta vežbana, postala virtuozna spremnost. Pošto je to više puta odigrao, ostala su dva svežnjića. Iz broja njihovih stabljika pročitao je jedan znak koji je oštrom četkicom naslikao na jedan mali list. Sada je ceo komplikovani postupak počeo iznova. Prutiće je podelio na dva jednaka svežnja. Ponovo brojanje, odvajanje prutića na stranu, stavljanje između prstiju, dok na kraju nisu opet ostala tri majušna svežnjića, čiji je rezultat bio jedan drugi znak. Pokretom kao u igri, prutići su udarali jedni o druge sasvim tihim suvim čegrtanjem, menjali svoja mesta, obrazovali svežnje. On ih je odvajao, ponovo prebrojavao. Prutići su se pokretali ritmički sa avetinjskom sigurnošću. Posle svake radnje prst je zapisivao jedan znak i na kraju su pozitivni i negativni znaci stajali u šest redova jedni iznad drugih. Prutiće je skupio i marljivo vratio na mesto gde stoje. Mađioničar je čučao na podu pokrivenom asurom, a pred sobom na svom listu imao je rezultat traženja od proročišta, koji je dugo tiho posmatrao.
— To je znak Mong — rekao je. — Taj znak ima ime: ludost mladosti. Gore brdo, dole voda, gore Gen, dole Kan. Dole na brdu izvire izvor, slika mladosti. Ali odluka glasi:
Ludost mladosti ima uspeha.
Ne tražim ja mladog ludaka,
Mladi ludak traži mene.
Pri prvom proročanstvu dajem obaveštenje.
Ako više puta pita, to je uznemiravanje.
Ako uznemirava, ne dajem nikakvo obaveštenje.
Istrajnost vodi napredovanju.
Kneht je zadržao dah od pažljive napregnutosti. U tišini koja je nastajala nehotice je duboko uzdahnuo.
Nije se usuđivao da pita, ali je verovao da je razumeo: mladi glupak je bio došao, smeo je da ostane. Rezultat ga je fascinirao još dok je bio zahvaćen i opčinjen sublimnom marionetskom igrom prstiju i prutića koju je tako dugo posmatrao a koja je tako ubedljivo izgledala puna smisla, iako joj se smisao nije mogao pogoditi. Proročanstvo je govorilo, ono je presudilo u njegovu korist.
Ovu umetnutu priču ne bismo tako iscrpno opisivali da je sam Kneht svojim prijateljima i učenicima nije češće pričao sa izvesnim uživanjem. Vratimo se sada našem stvarnom izveštaju. Kneht je mesecima ostao u Bambusovom šumarku i rukovanje stabljikama hajdučke trave naučio je skoro isto tako savršeno kao i njegov učitelj. Ovaj je svakog dana po jedan čas vežbao sa njim brojanje prutića, uputio ga u gramatiku i simboliku jezika proročišta, pustio ga da se vežba u pisanju i učenju
napamet dvadeset četiri znaka, čitao mu je iz starih komentara, ponekad mu je u naročito dobrim danima pričao jednu priču o Džuang Dzi-u[29]. Osim toga učenik je naučio da gaji vrt, da pere četkice,
da trlja tuš. Takođe je naučio da kuva supu i čaj, da skuplja grančice, da motri na vreme i da rukuje kineskim kalendarom. Međutim, njegovi retki pokušaji da u njihove oskudne razgovore uvuče i igru staklenih perli i muziku bili su potpuno bez rezultata. Izgledali su ili kao upućeni nekom nagluvom ili se uz blagi osmejak prelazilo preko njih, ili je na njih odgovarano nekom izrekom, kao: „Gusti oblaci, nema kiše” ili „Plemeniti nema mrlje”. Kada su međutim Knehtu, na njegovo traženje, poslali iz Monteporta jedan mali klavikord i kada je on svakog dana svirao jedan čas, nije bila stavljena nikakva zamerka. Jednom je Kneht priznao svome učitelju kako bi hteo postići da bude u stanju da I Ging-ov sistem ugradi u igru staklenih perli. Stariji Brat se smejao. „Samo hajde! — uzviknuo je — videćeš. Lep mali bambusov vrt čovek još može da stavi u svet. Ali da li bi vrtlaru pošlo za rukom da svet ugradi u svoj bambusov šumarak, ipak mi izgleda sumnjivo.” — Dosta o tome. Pominjemo još samo da Stariji Brat Knehtu nije ni odgovorio kada ga je ovaj, nekoliko godina docnije — tada u Valdcelu već vrlo cenjena ličnost — pozvao da tamo primi jedan tečaj nastave.
Mesece svog života u Bambusovom šumarku Jozef Kneht je označavao ne samo kao jedno srećno vreme, već takođe često kao „početak svog buđenja”. Od tog vremena u njegovim izjavama češće se nalazi slika o buđenju sa sličnim ali ne potpuno istim značajem, kakav je on ranije pridavao slici poziva. Može se pretpostaviti da „buđenje” treba da znači svagdašnje spoznaje samog sebe i mesta na kome je on stojao u kastalijskom i uopšte ljudskom poretku. Ali nam izgleda da se naglasak sve više i više pomerao na spoznanje samog sebe u tome smislu što se Kneht od „početka buđenja” sve više i više približavao jednom osećanju svoje naročite jedinstvene pozicije i opredeljenja. Međutim, nasleđeni pojmovi i kategorije opšte i specijalno kastalijske hijerarhije sve više i više su mu postajali relativni.
Boravkom u Bambusovom šumarku kineske studije nisu bile ni izdaleka još završene. One su bile nastavljene i Kneht se naročito trudio oko upoznavanja stare kineske muzike. Svuda kod starih kineskih pisaca nailazio je na pohvale muzike kao na jedan od praizvora svakog poretka, morala, lepote i zdravlja. To daleko i uobičajeno shvatanje muzike bilo mu je odavno poznato od majstora muzike, koji je upravo mogao važiti za njeno oličenje. Ne napuštajući nikako plan svojih studija koji nam je poznat iz onog pisma Fricu Tegulariusu, on je svuda prodirao široko i energično. Jedan od pozitivnih rezultata njegovog učenja kod Starijeg Brata sastojao se u tome što je savladao svoje zaziranje da se vrati u Valdcel. Svake godine on je tamo učestvovao ma na kom višem tečaju i, ne znajući upravo ni sam kako je do toga došlo, postao je ličnost koju su u Vicus lusorumu gledali s interesovanjem i priznanjem. Pripadao je onom najužem i najosetljivijem organu cele igre, onoj anonimnoj grupi isprobanih igrača u čijim se rukama upravo nalazila svagdašnja sudbina ili bar svagdašnji pravac i moda igre. Ta grupa igrača, u kojoj takođe nisu nedostajali činovnici ustanove igre, ali koji nikako nisu i dominirali, mogla se uglavnom naći u nekim zabitnim, tihim prostorijama arhiva igre. Okupljeni studijama kritike igre, borili bi se za uvlačenje u igru novih područja gradiva ili za njihovo odstranjivanje, debatovali bi za ili protiv izvesnog uvek promenljivog ukusa u obliku,
spoljašnjem rukovanju, i onog sportskog u igri staklenih perli. Svako ko se tu odomaćio, bio je virtuoz igre; svako je svakom bio vrlo tačno poznat po svojim talentima i osobenostima. Bilo je kao u krugu nekog ministarstva ili u nekom aristokratskom klubu gde se vladajući i oni odgovorni od sutra ili prekosutra nalaze i upoznaju jedni s drugima. Tu je vladao jedan prigušeni i uglađeni ton, ljudi su bili ambiciozni ne pokazujući to, i pažljivi i kritični do preterivanja. Ta elita novog pokolenja iz Vicus lusoruma važila je za mnoge u Kastaliji, a takođe i za neke napolju u zemlji, kao poslednji cvet kastalijske tradicije, kao krem jedne isključivo aristokratske duhovnosti. Pokoji mladić je godinama
slavoljubivo sanjario o tome da jednom bude njen član. Za neke, opet, taj odabrani krug pretendenata na viša dostojanstva u hijerarhiji igre staklenih perli bio je nešto omrznuto i pokvareno, neradna klika
dignuta nosa, duhovno proigrani geniji bez smisla za život i stvarnost, naduveno i u osnovi gotovansko društvo elegantnih i laktaša, čiji je poziv i životna sadržina jedna zabava, besplodno samouživanje duha.
Kneht je bio neosetljiv za oba shvatanja. Za njega nije ništa značilo da li ga studenti u svojim ogovaranjima veličaju kao retku zverku, ili ga ismevaju kao skorojevića i laktaša. Važne su bile samo njegove studije koje su sada sve bile uvučene u oblast igre. Osim toga važno mu je bilo samo još ono jedno pitanje, naime da li je igra zaista ono najviše u Kastaliji i da li je vredna da se za nju založi život. Jer njegove sumnje nisu bile bezuslovno ućutkane uigravanjem u sve skrovitije tajne zakona
igre i mogućnosti igre, bliskim upoznavanjem sa šarolikim lavirintima arhiva i kompleksnim unutrašnjim svetom simbolike igre. On je već u sebi iskusio da vera i sumnja idu zajedno, da jedna drugu uslovljavaju kao udisanje i izdisanje i da su sa napredovanjima u svim oblastima
mikrokozmosa igre prirodno takođe bili porasli i njegov vid i njegova osetljivost za sve problematično u igri. Idila u Bambusovom šumarku možda ga je neko kratko vreme smirila ili takođe zaludela. Primer Starijeg Brata mu je pokazao da iz te problematike ipak uvek ima izlaza. Čovek se mogao, kao on, načiniti Kinezom, zatvoriti se iza neke žive ograde vrta i živeti u nekom dovoljno lepom savršenstvu. Moglo se, možda, takođe postati Pitagorejac ili inok i skolastičar — ali to je bio
samo izlaz, odricanje od univerzalnosti, mogućno i dopušteno samo malom broju. Odricanje od današnjice i sutrašnjice u korist savršenog, ali prošlog, to je bila uzvišena vrsta bekstva i Kneht je na vreme osetio da to nije njegov put. Ali šta je bio njegov put? Sem svog velikog dara za muziku i za igru staklenih perli, znao je i za druge snage u sebi — za izvesnu unutrašnju nezavisnost, za visoku svojeglavost koja mu, istina, nije zabranjivala ili otežavala služenje, ali koja je od njega zahtevala da
služi samo najvišem gospodaru. I ta snaga, ta nezavisnost, ta svojeglavost u njemu nije bila samo jedna crta u njegovom liku, ona nije bila samo unutra upravljena i delatna, već je delala takođe  upolje. Jozef Kneht je još za vreme đakovanja, a naročito u doba rivalstva sa Pliniom Desinjorijem, češće dolazio do saznanja da neki drugovi vršnjaci, a još više oni mlađi, ne samo da su ga voleli i tražili njegovo prijateljstvo, već su bili skloni da mu puste da vlada njima, da ga pitaju za savet, da
mu odobre da vrši uticaj na njih, i to saznanje se češće ponavljalo. Ono je imalo krajnje prijatnu i laskavu stranu, godilo je slavoljublju i jačalo samosvesnost. Ali ono je takođe imalo i jednu sasvim drugu stranu, mračnu i strašnu. Jer već sklonost da sa visine gleda na one drugove koji su u svojoj slabosti, svom odsustvu svojeglavosti i dostojanstva tražili savet, vođenje i uzor, ili čak tajna želja koja mu se povremeno javljala da ih (bar u mislima) učini poslušnim robovima — imala je nečeg zabranjenog i ružnog. Osim toga, on je za vreme perioda sa Pliniom okusio sa koliko se odgovornosti, napora i unutrašnjeg opterećenja plaća svaka sjajna i reprezentativna pozicija. On je znao takođe koliki je teret majstor muzike katkad nosio. Bilo je lepo i nekako omamljivo imati moć nad ljudima i blistati pred drugima. Ali to je nosilo i neku demoniju i opasnost. Svetska istorija se sastojala iz
neprekidnog reda vladara, vođa, tvoraca i zapovednika. Oni su svi, sem beskrajno retkih izuzetaka, lepo počinjali a rđavo završavali; svi su težili za vlašću tobož radi dobra, a zatim su postajali opsednuti i opijeni vlašću tako da su je voleli radi nje same. Valjalo je da onu moć koju mu je priroda dala leči i izleči time što bi je stavio u službu hijerarhije. To mu je uvek bilo samo po sebi razumljivo. Ali, na kom bi mestu njegove sile mogle najbolje služiti i rađati plodove? Sposobnost da
druge, a naročito mlađe, privlači i da više ili manje vrši uticaj, bila bi od vrednosti za oficira ili političara, ali ovde u Kastaliji nije za to bilo nijednog mesta. Tu su takve sposobnosti bile od koristi samo učitelju i vaspitaču. Ali Kneht je imao malo želje baš za te delatnosti. Da je išlo samo po njegovoj želji, on bi život nezavisnog naučnika, ili pak život igrača staklenih perli, stavio ispred svakog drugog. Sa tim je stajao pred starim, mučnim pitanjem: da li je ta igra zaista bila najviše, je li ona zaista bila kraljica u duhovnom carstvu? Nije li ona, uprkos svemu i svačemu, na koncu ipak samo igra? Je li ona zaista vredna potpunog predavanja, doživotne službe? Ta čuvena igra jednom, generacijama ranije, počela je kao neka vrsta surogata umetnosti i bila je na putu, bar za mnoge, da postepeno postane neka vrsta religije, mogućnosti skupljanja, uzdizanja, molitve za visoko razvijene inteligencije. To što se u Knehtu zbivalo, vidi se, bio je stari spor između estetskog i etičkog. Nikada potpuno izgovoreno, ali takođe nikada potpuno prećutano, to pitanje bilo je ono isto koje se ovdaonda u njegovim đačkim pesmama u Valdcelu tako mračno i preteče pojavljivalo. Ono se odnosilo ne samo na igru staklenih perli, ono se odnosilo na Kastaliju uopšte.
Baš u vreme kad ga je ta problematika mnogo mučila i kad je u snovima često doživljavao rasprave sa Desinjorijem, desilo mu se jednom, dok je prelazio jedno veliko dvorište valdcelskog grada igranja, da je neki glas doviknuo njegovo ime — glas koji on nije odmah poznao, ali mu se
činio dobro poznat. Kad se okrenuo video je jednog visokog mladića sa bradicom koji mu je žustro pritrčao. To je bio Plinio koji ga je u navali uspomena i nežnosti srdačno pozdravio. Dogovorili su se da se sastanu uveče. Plinio, koji je već odavno bio završio studije na svetovnim visokim školama i postao činovnik, došao je na kratak raspust kao gost nekog tečaja igara staklenih perli, kakav je pre nekoliko godina već svršio. Večernji sastanak, međutim, ubrzo je doveo oba prijatelja u zabunu.
Plinio je tu bio kao učenik-gost, tolerisani diletant spolja koji je, istina, s velikom revnošću pratio svoj tečaj, ali tečaj za spoljašnje i ljubitelje. Razlika je bila suviše velika. On je sedeo prema stručnjaku i posvećenom, koji je, i pored svojih obzira i učtivog odazivanja na prijateljevo interesovanje za igru staklenih perli, morao dopustiti da ovaj oseti da on ovde nije kolega već dete i da je svoje zadovoljstvo nalazio na periferiji jedne nauke koja je drugom bila poznata do srži. Kneht je pokušavao da skrene razgovor o igri, molio je Plinija da mu priča o svojoj službi, svom radu, o svom životu tamo napolju. Sada je Jozef u tome bio zaostao i dete koje je postavljalo neslućena pitanja, a drugi ga je obazrivo poučavao. Plinio je bio pravnik, težio je političkom uticaju, bio je na putu da se veri sa ćerkom jednog od vođa stranke, govorio je jezikom koji je Jozef samo upola razumevao. Mnogi izrazi koji su se ponavljali zvučali su mu prazno, bar za njega nisu imali nikakvog
sadržaja. Ipak se moglo primetiti da je Plinio tamo u svome svetu nešto značio, tačno znao i imao ambiciozne ciljeve. Ali dva sveta, koja su se nekada, pre deset godina, u dvojici mladića radoznalo i ne bez simpatija dodirivala i uzajamno osećala, sada su nepomirljivo i tuđe zjapila jedan prema drugom. Trebalo je priznati da je taj svetski čovek i političar sačuvao izvesnu privrženost prema Kastaliji i bio je već po drugi put žrtvovao svoj raspust igri staklenih perli. Ali najzad, mislio je Jozef, to ipak nije bilo mnogo drukčije no kad bi se on, Kneht, jednog dana obreo u Pliniovoj službi i kao radoznao gost pustio da mu pokažu koje sudsko zasedanje, nekoliko fabrika, ustanove društvenog staranja. Obojica su bili razočarani. Kneht je našao da je njegov nekadašnji prijatelj ogrubeo i postao površan. Desinjori je, naprotiv, našao da je njegov ondašnji drug vrlo ohol u svojoj ekskluzivnoj duhovnosti i ezoterici, izgledalo mu je da je postao pravi „samo još duh” ushićen sobom i svojim sportom. Međutim, upinjali su se, i Desinjori je umeo o koječemu da priča — o svojim studijama i ispitima, o putovanjima u Englesku i na jug, o političkim skupovima, o parlamentu. Jednom je takođe kazao jednu reč koja je zvučala kao pretnja ili opomena. Rekao je: — Videćeš, uskoro će biti nemirnih dana, možda ratova, i nije nemoguće da čitava vaša kastalijska egzistencija jednom opet ozbiljno bude dovedena u pitanje. Jozef to nije primio suviše ozbiljno, samo je rekao: — A ti, Plinio? Hoćeš li biti za ili protiv Kastalije?
— Ah — rekao je Plinio sa usiljenim osmejkom — teško da će neko mene pitati za mišljenje.
Uostalom, prirodno, ja sam za nesmetani dalji opstanak Kastalije, inače ne bih bio ovde. Pa, ma koliko vaši zahtevi u materijalnom pogledu bili skromni, Kastalija staje zemlju lep iznos godišnje.
— Da — nasmejao se Jozef — iznos čini, kao što su mi kazali, oko jedne desetine onoga što je za vreme ratnog stoleća naša zemlja godišnje trošila na oružje i municiju.
Našli su se još nekoliko puta i koliko se više približavao kraj Pliniovom tečaju, toliko su bili jedan prema drugom revnosniji u učtivostima. Ipak, obojica su se osećali lagodnije kad su prošle dve ili tri nedelje i kad je Plinio otputovao.
Tada je majstor igre staklenih perli bio Tomas fon der Trave. Čovek čuven, svetski, koji je mnogo putovao, pomirljiv i naj učtivi je predusretljiv prema svakome ko mu se približi. Ali u stvarima igre bio je najbudnije i asketske strogosti, veliki radnik, što nisu ni pomišljali oni koji su ga poznavali samo sa reprezentativne strane — na primer u svečanom ruhu kao rukovodioca velikih igara ili prilikom prijema inostranih delegacija. O njemu se govorilo da je mlak, hladan čovek
razuma, koji sa muzikom stoji samo u odnosu učtivosti i među mladim i oduševljenim ljubiteljima igre staklenih perli povremeno su se o njemu čuli pre negativni sudovi. Takvi su sudovi bili pogrešni.
Jer, iako nije bio entuzijast i na velikim javnim igrama radije izbegavao da dodiruje velike i uzbudljive teme, ipak su njegove sjajno izgrađene, po obliku nenadmašne igre znalcima pokazivale blisko ponavljanje najdubljih problema sveta igre.
Jednog dana je magistar igre rekao da mu pozovu Jozefa Knehta. Primio ga je u svom stanu, u domaćoj odeći i pitao ga da li bi mu bilo mogućno i prijatno da idućih dana uvek u to doba dođe na pola sata. Kneht još nikada nije bio sam kod njega i naredbu je primio začuđeno. Za danas majstor mu je podneo jedan opširan tekst, jedan predlog koji mu je uputio neki orguljaš. To je bio jedan od bezbrojnih predloga čije ispitivanje spada u poslove vrhovnog nadleštva igre. U pitanju su mahom bili predloži za prijem novog materijala u arhiv: Jedan je, na primer, osobito tačno proradio istoriju madrigala i u razvitku stila otkrio neku krivulju, koju zapisuje muzički i matematički da bi bila
prihvaćena u jezičku riznicu igre. Jedan je ispitao latinski Julija Cezara s gledišta njegovih ritmičkih svojstava i u tome našao najupadljivije podudarnosti sa rezultatom dobro poznatih istraživanja intervala u vizantijskom crkvenom pevanju. Ili drugi put je neka sanjalica pronašla novu kabalu[30] za notne znake iz petnaestog veka. A da i ne govorimo o burnim pismima s puta skrenulih eksperimentatora koji, na primer, takođe poređenjem Geteovog i Spinozinog horoskopa, umeju da izvlače najčudnije zaključke i prilažu često geometrijske crteže u više boja vrlo lepa i jasna izgleda.
Kneht je s revnošću radio na današnjem predlogu, sam je već češće imao u glavi predloge te vrste,
iako ih nije slao. Svaki aktivan igrač staklenih perli sanjari o stalnom proširenju oblasti igre, dok one ne obuhvate ceo svet. Ili, naprotiv, ta proširenja on stalno sprovodi u svojoj predstavi i u svojim privatnim vežbama igre staklenih perli. Za ona proširenja koja su se pri tom izgleda afirmisala, on gaji želju da od privatnih postanu službena proširenja. Prava, poslednja finesa privatnog igranja visoko razvijenih igrača sastoji se baš u tome što oni toliko vladaju izražajnim, imenodavnim i oblikovnim snagama zakona igre, što su prihvatili i potpuno individualne, jedinstvene predstave ma koje igre sa objektivnim i istorijskim vrednostima. Jedan cenjeni botaničar je jednom o tome rekao šaljivu reč: „Kod igre staklenih perli sve mora biti mogućno pa i to da se pojedina biljka zabavlja sa gospodinom Line-om na latinskom jeziku.”
Kneht je, dakle, pomagao magistru u analizi date šeme. Pola sata je brzo prošlo. Drugog dana je tačno bio tu i tako je dve nedelje dolazio svakog dana da pola sata radi sam sa magistrom igre. Već prvih dana je primetio da mu ovaj daje da brižljivo i do kraja kritički proradi i potpuno beznačajne navode, uprkos tome što se njihova neupotrebljivost odavala pri prvom ispitivačkom pogledu. Čudio se da majstor ima vremena za to i postepeno je počinjao zapažati da ovde nije reč o tome da se majstoru učini usluga i da se malo oslobodi rada. Ti radovi, iako nužni, trebalo je pre svega da budu prilika da njega, mladog posvećenika, majstor najmarljivije ispita u najpristojnijem obliku. Nešto se zbivalo s njim, kao ono nekada u dečačko doba kad se pojavio majstor muzike. On je to odmah primetio i po držanju svojih drugova. Ono je bilo zazorno, na rastojanju, ponekad ironično — poštovalačko. Nešto se spremalo, on je to osećao, samo je to bilo manje usrećujuće no onda.
Posle njihove poslednje sednice majstor igre staklenih perli je svojim malo visokim, uglađenim glasom, svojim tačno naglašenim govorom bez ikakve svečanosti rekao:
— Dobro je, sutra ne treba više da dođeš, naš posao je zasad završen. Uskoro ću te svakako morati opet pomučiti. Najlepše ti hvala na saradnji, bila mi je od vrednosti. Uostalom, mislim da bi sada trebalo da podneseš molbu za prijem u red. Nećeš naići na teškoće, ja sam vlast reda već izvestio. Ti si saglasan s tim? — A tada, dižući se, dodao je: — Uzgred još jednu reč — možda si i ti sklon, kao što većina dobrih igrača staklenih perli u mladosti čini, da našu igru povremeno upotrebljavaš kao neku vrstu oruđa za filozofiranje. Same moje reči neće te od toga izleći ti, ali ja ih ipak kažem: čovek treba da filozofira samo legitimnim sredstvima, sredstvima filozofije. Ali naša igra nije ni filozofija, ni religija, ona je jedna posebna disciplina, a po karakteru najviše srodna
umetnosti, ona je igra sui generis. Dalje se stiže ako se toga pridržava, nego ako se to uvidi tek posle stotinu neuspeha. Filozof Kant — retko ko ga bolje poznaje, ali je bio glava od ranga — rekao je o teološkom filozofiranju da je ono „čarobna svetiljka priviđenja”. Ne smemo to načiniti od naše igre staklenih perli.
Jozef je bio iznenađen, a tu poslednju opomenu gotovo je prečuo od uzdržanog uzbuđenja. Kao munja brzo prostrujalo ga je: te reči su značile kraj njegove slobode, svršetak njegovih studija, prijem u red i njegovo skoro uvršćenje u hijerarhiju. Zahvalio je dubokim poklonom i smesta otišao u valdcelsku kancelariju reda. Tu je našao da je u stvari već unet u spisak onih koji treba da budu novoprimljeni. Kao i svi studenti njegovog stepena, već prilično tačno je poznavao pravila reda i
setio se odredbe da je svaki član reda koji je zauzimao službeni položaj višeg ranga ovlašćen da izvrši prijem. Tako je izrazio molbu da dopuste da majstor muzike izvrši ceremoniju. Dobio je ispravu i kratak odmor i idućeg dana otputovao svom zaštitniku i prijatelju u Monteport. Poštovanog starog čoveka zatekao je malo bolesnog, ali je bio radosno pozdravljen dobrodošlicom.
— Došao si kao poručen — rekao je starac. — Uskoro ne bih više imao ovlašćenje da te kao mladog brata primim u red. Sada baš dajem ostavku na službu, moje razrešenje je već odobreno.
Sama ceremonija bila je jednostavna. Idućeg dana je majstor muzike pozvao, kao što to statuti zahtevaju, dva brata reda kao svedoke. Prethodno je Kneht dobio jedan stav iz pravila reda kao zadatak za vežbanje iz meditacije. To je bio ovaj stav: „Ako te visoka vlast pozove na kakav položaj, onda znaj — svaki uspon u stepenima položaja nije korak u slobodu, nego u okove. Što viši položaj, to dublja vezanost, Što veća sila položaja, to stroža služba. Što jača ličnost, tim više zabranjena samovolja.” Okupili su se u magistrovoj muzičkoj ćeliji, u onoj istoj u kojoj je Kneht nekada dobio svoje prvo uvođenje u veštinu meditovanja. Majstor je pozvao inicijanta da u čast trenutka odsvira
horsku predigru od Baha, zatim je jedan od svedoka pročitao skraćen tekst pravila reda, a sam majstor muzike je postavljao ritualna pitanja i od mladog prijatelja uzeo zavet. Poklonio mu je još sat vremena. Sedeli su u vrtu i majstor mu je dao prijateljska uputstva u kome smislu treba da primi pravila reda i da po njima živi.
— Lepo je — rekao je — što u trenutku kada se ja povlačim ti stupaš na upražnjeno mesto, to je kao da imam sina koji će jednom, kao sada ja, postaviti svog čoveka. — A kad je video da Jozefovo lice postaje žalosno: — No, nemoj biti snužden, ni ja to nisam. Ja sam vrlo umoran i radujem se dokolici koju još hoću da uživam i nadam se da ćeš u tom uživanju i ti vrlo često učestvovati. I kad se idući put ponovo vidimo, oslovljavaj me sa ti. Dok sam bio na položaju to ti nisam mogao ponuditi.
Otpustio ga je sa osmejkom što osvaja srce, koji je Jozef poznavao već od pre dvadeset godina.
Kneht se brzo vratio u Valdcel, otuda je dobio samo tri dana odsustva. Tek što se vratio, bio je pozvan kod magistra igre koji ga je primio sa kolegijalnom veselošću i poželeo mu srećan prijem u red. — Da bismo postali potpuno kolege i drugovi na poslu, — produžio je — nedostaje samo uvršćenje na jedno određeno mesto u našoj građevini. — Jozef se malo uplašio. Sada je imao da izgubi svoju slobodu. — A, — rekao je snebivljivo — nadam se da ću možda biti potreban ma na kom skromnom mestu. Da vam priznam, ja sam se svakako nadao da još neko vreme mogu slobodno da studiram. — Magistar mu je čvrsto pogledao u oči svojim pametnim, lako ironičnim osmehom.
— Neko vreme, veliš, ali koliko je to dugo?
Kneht se zbunjeno smejao.
— Zaista ne znam.
— To sam i mislio — saglasio se majstor — ti još govoriš studentskim jezikom i misliš još studentskim pojmovima, Jozefe Knehte, i to je na svom mestu, ali vrlo skoro neće više biti na svom mestu, jer si nam potreban. Ti znaš da i docnije, čak i na najvišim položajima naše vlasti, možeš dobijati odsustvo radi studiranja, ako možeš da ubediš vlast u vrednost tih studija. Moj prethodnik i učitelj, na primer, kao magistar igre i star čovek molio je i dobio punu godinu dana odsustva za svoje
arhivske studije u Londonu. Ali on svoje odsustvo nije dobio „za neko vreme”, već za jedan određen broj meseci, nedelja, dana. S tim ćeš ubuduće morati da računaš. A sada imam nešto da ti predložim.
Potreban nam je odgovoran čovek za jednu specijalnu misiju, a koga van našeg kruga još ne poznaju.
U pitanju je bio ovaj zadatak: benediktinski manastir Marijafels, jedna od najstarijih škola u zemlji, koji je sa Kastalijom održavao prijateljske veze, a naročito je decenij ama već bio privržen igri staklenih perli, molio je da mu za neko vreme daju nekog mladog učitelja radi upućivanja u igru i radi stimulisanja nekolicine poodmaklih igrača u manastiru. Magistrov izbor pao je na Jozefa Knehta.
Zato ga je tako obazrivo ispitivao, otuda je njegovo stupanje u red ubrzano.