U  zoru  i  u  sumrak86    učitelj  je  ovako  podsećao  učenike  na  potrebu  za

krija jogom: “Tiho se šunja tama maje. Požurimo unutra, kući.” Novi učenici bi ponekad izražavali sumnju, jesu li dostojni da se bave jogom.

Šri Juktešvar ih  je  tešio:  “Zaboravite  prošlost.  Prošli  životi  svih  ljudi  crne se od sramote. Nepouzdano je ljudsko ponašanje sve dok  se ljudi  ne  usidre  u Bogu. Ubuduće, sve će biti bolje, ako sada uložite duhovni  napor.”

Uvek  je  u  ašramu  bilo  mladih  učenika,  jer  se  učitelj  celog  svog  života

interesovao za njihovo duhovno i intelektualno obrazovanje.  Čak  i  neposredno pred   smrt,   primio   je   na   školovanje   dva   šestogodišnja   dečaka   i   jednog

šesnaestogodišnjeg  mladića.  Usmeravao  je  njihov  duh  i  život   sa   pažljivom disciplinom u kojoj je etimološki ukorenjena reč discipulus - učenik. Stanovnici ašrama su  voleli  i  poštovali  svog  gurua.  Tihi  poziv  udarcem  dlanom  o  dlan  bio je  dovoljan  da  mu  se  željno  odazovu.  Kada  je  bio  raspoložen  da  se  povuče  i

16     Prelazna razdoblja zore i suraka smatraju se izuzetno povoljnim za meditaciju. Zemljin dnevni ciklus, od svetla  do tame i obrnuto, neprestano dramatično podseća  ljude da  je sve stvoreno u mayi ili suprotnostima. Cilj jogija je da ulivanjem svoje svesti  u  Bogu,   jedinom  jedinstvu, izbegne ropstvo u dualnosti.

ćuti,  niko  se  nije  usuđivao  da  progovori.  Kada  bi   odzvanjao   njegov   radosni smeh,  deca  su  ga  smatrala  svojim  drugom.

Učitelj je retko zahtevao od drugih neku ličnu uslugu, a nije prihvatao ni pomoć učenika ako ne bi  bila  spontana  i  iskrena.  Oprao  bi  sam  svoju  odeću bez reči, ako bi učenici zanemarili taj časni zadatak.  Nosio  je  tradicionalnu odeću oker boje za svamije. Njegove cipele bez pertli, u skladu s jogijskim običajem, bile su  od  tigrove ili  jelenske  kože.  Tečno je  govorio  engleski, francuski, hindu i bengalski, a prilično dobro je poznavao i sanskrit. Strpljivo je učio svoje mlade učenike promišljenim rečenicama koje je smislio za učenje engleskog i sanskrita.

Šri Juktešvar je bio pažljiv prema svom telu, ali ne  i  zaokupljen  njim. Isticao je da se beskonačno uvek ispoljava u duševnom i telesnom zdravlju. Odvraćao je od svake krajnosti. Jednom je jedan učenik, jako zaokupljen svojim telom, počeo dugotrajan post, na šta se  guru  nasmejao  i  rekao:  “Zašto  psu  ne baciš kost.”87

Zdravlje mu  je   bilo   odlično i   nikada ga  nisam video bolesnog.88

Učenicima  je  dozvoljavao  da  idu  kod  lekara,   ako   se   činilo   potrebnim.   Svrha toga bilo je poštovanje svetovnih običaja. “Lekari moraju da nastave svoj  posao lečenja  božjim  zakonima  primenjenim  na  materiju.”   Hvalio   je   superiornost mentalne  terapije,  i  često  ponavljao:  “Mudrost  je  najveći  čistač.”

Obično  je  govorio:  “Telo  je  nepouzdan  prijatelj.  Dajte  mu  ono  što  mu pripada, ali ništa više. Bol i uživanje su prolazni. Sve dualnosti podnosite mirno, istovremeno  nastojeći  da  izmaknete  njihovoj  moći  nad  vašim  duhom.  Kroz  vrata mašte     ulazi    bolest,    podjednako    kao i                    ozdravljenje.     Ne        verujte u      postojanje bolesti, čak ni kada ste bolesni. Posetilac na koga ne obraćate pažnju, otići će.” Među Šri           Juktešvarovim učenicima   bili su    i   mnogi            lekari kojima            je govorio: “Onaj  ko  je  proučio fizičke zakone,       lako           će izučiti    zakone           duše.

Neposredno  iza  telesne  strukture  skriven  je  suptilan  duhovni  mehanizam.”89

Savetovao je svoje učenike da u sebi ujedine vrline Istoka i Zapada. On je sam po svojim spoljašnjim običajima bio  izraziti  Zapadnjak,  ali  je  u  sebi imao orijentalni duh. Hvalio  je  napredne  i  higijenske  navike  Zapada,  a  i religiozne ideale koji su vekovima Istok obavijali oreolom.

Disciplina  mi  nije  bila  strana.  Otac  je  kod  kuće  bio  strog,  a  Ananta

često i vrlo oštar, međutim, školovanje kod Šri Juktešvara ne može da se opiše drugačije nego kao vrlo drastično. Po svojoj prirodi sklon savršenstvu, moj guru je prema svojim učenicima bio izuzetno kritičan, bilo da se radilo o važnim stvarima, ili o suptilnim nijansama ponašanja.

Jednom prilikom je primetio: “Lepo ponašanje,  bez  iskrenosti,  jeste  poput lepe  mrtve  gospođe.  A  ikrenost  bez  uljudnosti  je  kao  hirurški  nož  -  delotvoran,

17     Moj guru je  smatrao  da  je  post  idealno  sredstvo  za  čišćenje  organizma,  ali  spomenuti  učenik se  previše  bavio  svojim  telom.

18     Jednom  u  Kašmiru  je  bio  bolestan,  ali  ja  tada  nisam  bio  tamo.

19       Čarls Robert  Ričet,  dobitnik  Nobelove  nagrade  za  fiziologiju,  ovako  je  pisao  u   pariskom

časopisu Le Journal (1927): “Metafizika službeno još nije nauka, još nije priznata, ali biće. …U Edinburgu sam pred stotinu fiziologa mogao potvrditi da naših pet čula nisu jedina sredstva spoznaje, i da  delić  stvarnosti  drugim  putevima  stiže  do  inteligencije.  …To  što  je  nešto  retko, ne znači da ne postoji.  Zar  nešto  ne  treba  da  se  proučava  zato  što  je  teško  i  složeno?  …Oni koji su se rugali metafizici kao okultnoj nauci,  biće  posramljeni  upravo  kao  oni  koji  su  se rugali hemiji zato što se traganje za kamenom mudrosti pokazalo iluzornim… Što  se  tiče principa, treba  se  držati istih onih kojih su se  držali Lavoazije, Klaud Bernar i Paster - eksperiment svuda i uvek. Pozdravimo tu novu nauku,  koja će izmeniti tok ljudske misli.”

ali  neprijatan.  Međutim,  kada  je  iskrenost  povezana  sa  uljudnošću,  pomaže  i dostojna  je  divljenja.”

Očigledno je učitelj bio zadovoljan mojim duhovnim  napretkom,  jer  ga  je retko  spominjao.  Međutim,  slušao   sam   prekore   kada   se   radilo   o   drugim stvarima. Glavni moji gresi su bili odsutnost duha, povremeno padanje u tužna raspoloženja, nepoštovanje nekih pravila ponašanja i  povremeno  odsustvo metodičnosti.

Učitelj je primetio: “Gledaj kako  ti  je  otac  dobro  organizovao  svoje aktivnosti i kako su one u svakom pogledu uravnotežene.” Dva učenika Lahirija Mahasaje ubrzo su se srela, pošto sam počeo da odlazim na hodočašće u Serampore.  Otac  i  Šri  Juktešvar  divili  su  se  jedan  drugom.  Njihov  unutrašnji

život  je  bio  od  duhovnog  granita  koji  nije  podlegao  zubu  vremena.

Od nekog usputnog učitelja, u nekom svom prošlom životu, prihvatio sam nekoliko pogrešnih pouka. Rečeno mi je da učenik ne treba  da  se  napreže  u svojim svetovnim dužnostima. Kada  bih  zanemario,  ili  aljkavo  obavio  svoje zadatke, nisam bivao kažnjen. Ljudska priroda lako usvaja takve pouke. Pod Juktešvarovim štapom, koji  nikoga  nije  štedeo,  uskoro  sam  se  probudio  iz prijatnog  sna  neodgovornosti.

Šri Juktešvar je govorio: “Oni koji su isuviše dobri za ovaj svet, svojim prisustvom krase neki drugi. Sve dok udišeš zemaljski vazduh, obavezan si da sa zahvalnošću služiš zemlji. Samo onaj ko je sasvim ovladao stanjem bez daha,90 oslobođen  je  kosmičkih  imperativa.  Neću   propustiti   da   te   obavestim   kad postigneš  to  konačno  savršenstvo.“

Moj guru se nije mogao podmititi čak ni ljubavlju. Nije  bio  popustljiv  ni prema onima koji su mu se, poput mene, svojevoljno ponudili za učenike. Bez obzira na to da li smo bili sami, okruženi drugim učenicima ili nepoznatim osobama, govorio je uvek bez okolišavanja i strogo je davao ukore. Čak ni najneznatniji propust, površnost, i najsitnija nedoslednost nisu mogli da umaknu njegovim prekorima. Teško je bilo podneti takav ponižavajući postupak, ali sam odlučio da mu dopustim  da  poravna  sve  moje  psihičke  kovrdže.  Dok  je  radio na toj titanskoj promeni, mnogo puta sam se zateturao pod težinom njegovog disciplinskog čekića.

Uveravao me je: “Ako ti se  ne  dopadaju  moje  reči,  možeš  da  odeš  kad god zaželiš. Ništa drugo od  tebe  ne  želim  nego  da  se  popraviš.  Ostani  samo ako  osećaš  da  je  to  za  tebe  korisno.”

Danas sam učitelju zahvalan, više nego što rečima  mogu  da  izrazim,  za svaki ponižavajući udarac mojoj taštini, i za svako vađenje  pokvarenog  zuba  u mojim metaforičkim čeljustima. Teško je razbiti tvrdo jezgro ljudskog samoljublja sredstvima koja nisu gruba. Kada se jednom razbiju, u nama se konačno stvara prolaz za božansko, koje je uzalud nastojalo da proklija kroz kamena srca sebičnosti.

Toliko je bila  prodorna  Šri  Juktešvarova  intuicija,  da  je  često  odgovarao na neizrečenu misao, ne obazirući se na ono što je učenik  govorio.  Površinski smisao ljudskih reči retko  ukazuje  na  motive  zbog  kojih  su  izrečene.  Ovakav  je bio savet mog gurua: “Nastoj da osetiš misli  koje  leže  u  pozadini,  iza  bujice reči.”

Međutim, božanska pronicljivost je neprijatna svetovnom  uhu. Stoga učitelj nije bio popularan među površnim učenicima.  Mudri,  kojih  je  uvek  malo,  veoma su ga poštovali. Usuđujem se da kažem da bi  Šri  Juktešvar  bio  najtraženiji učitelj  u Indiji,  da  nije  bio  tako otvoren  i strog  na  rečima.

20     Samadhi;  sjedinjenje  individualne  duše  sa  beskonačnim  duhom.

Priznao mi je:  “Strog  sam  prema  onima  koji  dođu  da  ih  podučavam.  To je moj način, uzmi ga ili ostavi, nikada ne pravim kompromise.  Međutim,  ti  ćeš prema  svojim  učenicima  biti  mnogo  blaži,  jer  je  to  tvoj  način.  Ja  nastojim  da

čistim samo vatrom strogosti i da žarim više nego što prosečan čovek može da podnese. Blag pristup ljubavlju takođe menja. Ako se mudro primene, nepopustljive i popustljive metode podjednako su delotvorne. Ići ćeš u strane zemlje, gde ljudi baš ne cene grube napade na svoj ego. Na Zapadu učitelj ne može da širi puruku Indije ako ne poseduje  obilnu  zalihu  strpljenja  i obazrivosti.” Ne želim da se izjašnjavam o tome koliko su se učiteljeve reči kasnije pokazale istinitim!

Mada su mu njegove oštre reči onemogućile  da  stekne  veliki  broj sledbenika dok je boravio na zemlji,  njegov živi duh se  još  i  danas ispoljava  u celom svetu kroz istinske poklonike njegove krija joge  i drugih njegovih učenja. Osvojio je u ljudskim dušama veće posede nego što je ikada Aleksandar Veliki sanjao da će ih osvojiti na zemlji.

Učitelj je imao običaj da sitne, zanemarljive nedostatke iznosi pažljivo, s izrazom velike ozbiljnosti. Jednog dana je došao moj otac da se pokloni Šri Juktešvaru. Verovatno je očekivao da će učitelj da me pohvali. Bio je zapanjen kada je primio dugačak izveštaj o mojim nesavršenstvima, pa je  požurio da  me vidi. Nije znao da li da se smeje ili da plače: “Sudeći po rečima  tvog  gurua, očekivao sam da si potpuno propao.”

Jedini  razlog Šri Juktešvarovog  nezadovoljstva  mnome  u to vreme,  bio  je

što   sam,   uprkos   njegovog   blagog   upozorenja,   nastojao   da   preobratim   jednog

čoveka  na  duhovni  put.

Ogorčen, brzo sam potražio  svog  gurua.  Dočekao  me  je  oborenog pogleda, kao da je svestan svoje krivice. Jedino sam tada video božanskog lava krotkog. Sa uživanjem, do dna sam iskapio taj jedinstveni trenutak, rekavši: “Gospodine, zašto ste me tako  nemilosrdno  osudili  pred  ocem?  To  ga  je zapanjilo.  Da  li  je  to  bilo  pravedno?”

U Učiteljevom glasu sam osetio izvinjenje: “To se neće ponoviti.”

Istog trenutka sam bio razoružan. Kako je spremno  veliki  čovek  priznao svoju grešku! Mada nikada  više  nije  narušavao  duševni  mir  mog  oca,  moj  guru me je i dalje bezobzirno sekirao gde god, i kad kod mu je to bilo zgodno.

Dok bi  opširno  kritikovao  ostale  učenike,  novi  učenici  bi  mu  se  često pridružili, mudri poput gurua, pravi  uzori  besprekornog  oštroumnog  razlikovanja. Međutim, onaj  ko  napada,  ne  sme  da  bude  bez  odbrane.  Isti  zajedljivi  učenici bi ubrzo  pobegli,  čim  bi  učitelj  javno  odapeo  u  njihovom  smeru  nekoliko  strela iz  svog  analitičkog  tobolca.

Šri Juktešvarov komenatar o tim beguncima je  bio  ovakav:  “Mekane unutrašnje slabosti, koje se čak i na najblažu kritiku bune,  jesu  poput  obolelih delova  tela  koji  izmiču čak  i  pred  najnežnijim  dodirom.”

Ima učenika koji traže gurua prema svojoj slici i prilici. Takvi bi se ponekad žalili da ne razumeju Šri  Juktešvara.  Jednom  prilikom  sam  im odgovorio: “Ne razumete ni Boga. Kada budete  u  stanju  da  shvatite  sveca,  i sami ćete biti sveci. Među milijardama tajni, koje svake sekunde dišu ovaj neobjašnjivi vazduh, ko bi se usudio da zahteva neposredno  razumevanje nedokučive prirode jednog učitelja?”

Učenici su dolazili, a i odlazili. Svi koji su čeznuli za glatkim putem saosećanja i lako stečenih priznanja, to u ašramu nisu nalazili. Učitelj  je  nudio utočište i duhovno vođstvo za večnost,  međutim,  mnogi  su  želeli  i  balzam  za svoj  ego.  Radije  su  odlazili  da  prihvate  bezbrojna  poniženja  života,  nego  ma

kavu poniznost. Šri Juktešvarovi jarki zraci, kao i jasni prodorni sjaj njegove mudrosti, bili su suviše snažni za njihovu duhovnu bolest. Potražili bi  nekog manjeg učitelja, koji bi im u hladovini laskanja dopuštao miran san neznanja.

Tokom prvih meseci provedenih s učiteljem, strahovao sam od njegovih prekora. Međutim, ubrzo sam uvideo  da  su  oni  rezervisani  samo  za  one  učenike koji su tražili njegovu verbalnu vivisekciju. Ako bi  neki  učenik  na  mukama protestovao, Šri  Juktešvar  bi  zaćutao,  ne  uvredivši  se.  Ponekad  reči  nisu  bile gnevne,  već  mudre  i  nelične.

Učiteljeva pronicljivost nije bila namenjena ušima nepripremljenih slučajnih

posetilaca. Retko bi  nekada  nešto  rekao  o  njihovim  nedostacima,  čak  i  ako  bi bili očigledni. Međutim, prema učenicima koji su ga  molili  za  savete,  osećao  je veliku  odgovornost.  Zbilja  je  hrabar  guru  koji  se   ne   prihvata   da   preobražava grubu rudu, egom prožetog čovečanstva! Hrabrost sveca se zasniva na njegovoj samilosti  prema  slepima  koji  posrću  po  ovom  svetu.

Kada sam prevazišao svoje unutrašnje ogorčenje, zapazio sam da se broj Šri Juktešvarovih opomena  značajno  smanjio.  Gotovo  neprimetno,  učitelj  je postao blaži prema meni. Vremenom sam srušio sve zidove racionalizacije i podsvesne uzdržanosti, kojima se obično štiti ljudska ličnost91. Nagrada za to je bila da sam bez napora živeo u skladu sa svojim  guruom.  Otkrio  sam  da  je postao poverljiv, uviđavan, i da me voli. Po prirodi povučen, svoju naklonost, međutim,  nije  izražavao  rečima.

Moj  temperament  je  uglavnom  sklon  predanosti.  Prvo   sam   bio   zbunjen kada  sam  otkrio  da  je  Šri  Juktešvar  pun  đnane,  a  naizgled  bez   bhaktija,92   i najčešće  se  izražava  terminima  hladne  spiritualne   matematike.   Međutim,   kada sam svoju prirodu postepeno prilagodio  njegovoj,  nisam  primetio  da  se  moja predanost   Bogu   smanjuje,   već   da   se,   štaviše,   povećava.   Prosvetljeni   učitelj   u

21      Podsvesne racionalizacije našeg uma su nešto  sasvim  drugo  od  nepogrešivog  vođstva  istine, koja je posledica nadsvesti. Psiholozi  sa Zapada su uglavnom svoja istraživanja ograničavali  na istraživanje podsvesti i duševnih bolesti, koje se leče psihijatrijom i psihoanalizom. Manje se izučavalo poreklo i osnove obrazovanja normalnih mentalnih stanja i  njihovih  emocionalnih  i voljnih izraza, što je, zapravo, osnovni predmet, a indijska filozofija ga nije zanemarila. U sistemima sankhje i  joge  postoji  precizna  klasifikacija  veza  u  normalnim  mentalnim modifikacijama, kao i karakterističnim funkcijama buddhi (diskriminativnog intelekta), ahamkare (principa ega) i manasa (uma ili čulne svesti). Predvođeni francuskim naučnicima  sa  Sorbone, mislioci sa Zapada započinju da istražuju mogućnosti ljudske božanske percepcije.

Rabi Izrael H.  Levithal  je  rekao  1929.  godine:  “Tokom  poslednjih  20  godina  psiholozi su bili pod Frojdovim uticajem, pa su se sve vreme bavili istraživanjem podsvesti.  Istina  je  da podsvest otkriva mnoge tajne  koje  mogu  da  objasne  ljudska  dela,  ali  ne  i  sva  njihova  dela. One mogu da objasne abnormalnosti, ali  ne  i  ono  što  je  iznad  normalnog.  Nova  psihologija, koja je nastala u francuskim školama, otkrila je kod čoveka novo područje koje je  nazvala nadsvest. Suprotno od podsvesti, koja je predstavljala potisnute tokove naše prirode, ona otkriva visine do kojih naša priroda može da se vine. Čovek  je  trostruka,  a  ne  dvostruka  ličnost.  Naše svesno i podsvesno biće krunisani su nadsvesnim. Pre mnogo godina,  engleski  psiholog  F.V.H. Majers je izjavio da “duboko u našem biću leži skrivena  gomila  smeća,  ali  i  riznica  puna blaga.” Nasuprot psihologiji, koja se usmerila na kopanje po smeću, ova nova psihologija nadsvesti usmerava pažnju na riznicu, jedino područje kojim može da se objasne ljudska velika, nesebična, herojska dela.”

22      ana -  mudrost  i  bhakti  -  predanost,  su  dva  glavna  puta  ka  Bogu.  U  svim  religijama  sveci

su postizali obogotvorenje putem tog jednostavnog pojma kosmičkog ljubljenog. Obzirom da je apsolutno nepojmljivo (acintja) i bez kvaliteta (nirguna), ljudska misao i čežnja su ga uvek personifikovale u liku univerzalne majke. Kombinacija personalnog teizma i  filozofije  apsolutnog, drevno je postignuće hinduističke misli izražene u Vedama  i  Bhagavad  giti.  To  pomirenje suprotnosti zadovoljava srce i mozak.  Bhakti  (predanost)  i  đnana  (mudrost)  u  suštini  su  jedno isto. Prapati (nalaženje utočišta u Bogu) i saranagati (uzdavanje u boždu milost), pravi su putevi do najvišeg znanja.

svakom  slučaju  može  da  vodi  razne  učenike,  uzimajući  u  obzir  njihove  urođene sklonosti.

Mom odnosu prema Šri Juktešvaru, iako donekle škrtom na rečima, nije nedostajala rečitost. Na  svojim  mislima  bih  često  nalazio  njegov  ćutljivi  potpis, pa reči nisu bile potrebne. Dok sam  sedeo  ćuteći  pored  njega,  osećao  sam kako se njegovo obilje tiho preliva preko mog bića.

Šri  Juktešvarov  nepristrasan  sud  jasno  se  pokazao  tokom  prvih  mojih letnjih  praznika.  Radovao  sam  se  prilici   da   nekoliko   meseci   neprekidno provedem  u  Seramporeu  sa  svojim  guruom.

Učitelj je bio zadovoljan oduševljenjem  koje  sam  pokazao  prilikom dolaska, pa je rekao: “Preuzećeš brigu o ašramu. Tvoja dužnost će biti primanje gostiju i nadzor ostalih učenika.”

Dve nedelje kasnije, primljen je u ašram na školovanje mladi seljak iz istočnog Bengala.  Vrlo  inteligentan,  ubrzo  je  stekao  Šri Juktešvarovu  naklonost. Iz nekog neshvatljivog razloga, učitelj je prema novom učeniku zauzeo nekritičan stav.

Pošto je dečak proveo sa nama samo mesec dana, učitelj je dao nalog: “Mukunda,  neka  Kumar  preuzme  tvoje  dužnosti,  a  ti  se  pozabavi  kuvanjem  i

čišćenjem.

Kumar, kome je položaj vođe udario u glavu, postao je  sitničav  kućni tiranin. Ostali učenici, u svojoj ćutljivoj pobuni, svakodnevno su se i  dalje obraćali meni za savete.

Posle tri nedelje, čuo sam iz susedne sobe Kumara kako  se  žali  našem guruu:  ”Mukunda  je  nemoguć!  Mene  ste  postavili  za  nadzornika,   a   ipak   svi odlaze  kod  njega  i  slušaju  ga.”

Oštar učiteljev ton Kumaru je bio nepoznat: “Zato sam njega postavio u kuhinju, a tebe  u  salon.  Na  taj  način  si  shvatio  da  pravi  vođa  želi  da  služi,  a ne da vlada. Želeo si Mukundin položaj, ali nisi se pokazao dostojnim tog položaja. Vrati se svom prethodnom poslu pomoćnika kuvara.”

Nakon  tog  ponižavajućeg  događaja,  učitelj  je  prema  Kumaru  zauzeo  svoj

prethodni stav neobične popustljivosti. Ko  može  da  reši  zagonetku  privlačnosti? Naš guru je u Kumaru otkrio  očaravajući  izvor  -  izvor  kojim  ostali  učenici  baš nisu bili očarani.  Premda  je  novi  dečak  bio Šri Juktešvarom miljenik,  nisam bio ni zbunjen, niti nezadovoljan. Lične  sklonosti  i  nesklonosti,  koje  nalazimo  čak  i kod učitelja, obogaćuju  život.  Po  prirodi  ja  se  retko  obazirem  na  detalje,  a  od Šri Juktešvara  sam tražio  nešto  više od površne  pohvale.

Jednog dana Kumar mi je bez ikakvog  razloga  uputio  nekoliko  otrovnih reči, koje su me jako povredile.

Upozorio sam ga, osećajući intuitivno istinitost svog upozorenja: “Toliko si naduven,  da  ćeš  se  rasprsnuti.  Ako  se  ne  budeš  lepše  ponašao,  jednog  dana  će ti  zatražiti  da  napustiš  ašram.”

Kumar je, sarkastično se  smejući,  ponovio  te  reči  našem  guruu,  koji  je tog trenutka ušao u sobu. Očekujući da ću sigurno biti izgrđen, krotko sam  se povukao  u  ugao.

Učiteljev odgovor je zvučao neobično hladno: “Možda je Mukunda u pravu?”

Nakon  godinu  dana  Kumar  je  otišao  da  poseti  kuću  u  kojoj   je   proveo svoje detinjstvo. Nije se obazirao na neodobravanje Šri Juktešvara, koji nikada autoritativno  nije  upravljao  kretanjem  svojih  učenika,  već   je   izražavao neodobravanje svojim ćutanjem. Posle nekoliko meseci, kada se dečak vratio u Serampore,   na   njemu   se   videla   neprijatna   promena.   Stasiti   Kumar,   jasnog   i

spokojnog lica je nestao. Pred nama je stajao seljački  dečak,  koji  je  u  poslednje vreme  stekao  i  nekoliko  loših  navika.

Učitelj  me  pozvao  i  slomljenog  srca  počeo   sa   mnom   da   raspravlja   o tome  kako  dečak  sada  nije  podoban  za  ašramski  život.

Učiteljeve oči su bile  pune  suza,  ali  se  brzo  pribrao  i  rekao  mi: “Mukunda, prepuštam tebi  da  kažeš  Kumaru  da  sutra  napusti  ašram,  jer  ja  to ne mogu da učinim. Dečak nikada ne bi pao tako duboko da  me  je  poslušao. Otišao je i  upao  u loše  društvo,  odbacio je  moju zaštitu.  Nemilosrdni  svet mora još neko vreme da mu bude guru.”

Nije me oraspoložio Kumarov  odlazak.  Pitao  sam  se,  tužno,  kako  neko ko ima moć da zadobije  ljubav  jednog  učitelja,  može  da  bude  zaveden svetovnim dražima. Uživanje u vinu i seksu urođeno je ljudima - za to  nije potrebna nikakva profinjena percepcija. Lukavstvo čula može da se  uporedi  sa večno zelenim oleanderom i njegovim šarenim, mirisnim cvetovima; a svaki deo biljke je otrovan. Zemlja isceljenja leži u ljudskoj  nutrini  i  zrači  sreću  koju slepo tražimo u hiljadama pogrešnih smerova.93

U  vezi  sa  Kumarovim  brilijantnim  umom,  učitelj  je  jednom  primetio: “Britka inteligencija je mač sa dve oštrice. Može, kao i nož, da se upotrebi konstruktivno i destruktivno - da se iseče čir neznanja,  ili  samome  sebi  da  se odrubi glava. Inteligencija je na pravom putu tek kada um prizna neizbežnost duhovnog zakona.”

Moj guru se družio slobodno sa muškarcima i ženama, koji su mu  bili učenici. S obzirom  da  je  video  jednakost  njihovih  duša,  nije  bio  pristrasan,  niti je  među  njima  pravio  razliku.

Govorio je: “U snu ne znaš da li si muškarac ili žena. Upravo kao što muškarac,  glumeći  ženu,  ne  postaje  žena,  tako  ni  duša  kada  glumi  muškarca  ili

ženu, nema pol. Duša je čista božja slika, nepromenljiva i apsolutna.”

Šri Juktešvar nije  izbegavao  žene,  niti  ih  je  krivio  kao  zavodnice. Muškarci takođe  dovode  žene  u  iskušenje.  Jednom  sam  pitao  svog  gurua  zašto je neki svetac nazvao ženu “vratima pakla”?

Odgovorio je sarkastično: “Mora da mu  je  u  mladosti  neka  žena poremetila duševni mir, inače ne bi optuživao žene, nego svoju nesavršenu samokontrolu.”

Ako  bi  se  neki  posetilac  ašrama  usudio  da  ispriča   dvosmislenu   priču, učitelj bi na  to  odgovorio  gvozdenim  ćutanjem.  Govorio  je  učenicima:  “Ne  dajte da vas šiba izazovni bič lepog lica. Kako robovi čula  mogu  da  uživaju  u  svetu? Izmiču im njihovi suptilni ukusi.  Čoveku  sa  elementarnim  žudnjama,  uzaludne  su sve   finije   raznolikosti.”

Dok je u majinom ropstvu, čovek mora da započne sa vežbanjem telesne samokontrole. Moj guru je, strpljivo i sa razumevanjem, savetovao sve one koji su ga molili za pomoć u prevazilaženju  prirodnih  nagona.  Učitelj  je  isticao: “Kao što je legitimna i svrhovita glad, a lakomost nije,  tako  je  i  polni  nagon usađen  u  čoveka  radi  produžavanja  vrste,  a  nikako radi  podsticanja  nezajažljive

žudnje. Iskorenite sada  naopake  želje,  inače  će  vas  napastvovati,  čak  i  kada  vam se astralno telo  odvoji  od  telesnog  omotača.  Čak  i  kada  je  telo  slabo,  neka  mu se  duh  neprestano  odupire.”

23      Šankara, veliki vedantista je napisao: “Dok je budan, čovek se neumorno trudi oko  čulnih uživanja. Kada se  sva čula umore, zaboravlja čak i uživanje koje mu je na dohvat ruke i odlazi da  spava,  kako  bi  se  odmorio  u  duši,  svojoj  pravoj  prirodi.  Natčulno  blaženstvo  se  lako  postiže i daleko nadilazi čulna uživanja koja se uvek završavaju sa gađenjem.”

“Čuvajte svoju snagu. Budite kao prostrani okean,  koji  mirno  upija  u sebe sve čulne tokove. Sitne žudnje narušavaju vaš duševni mir i iscrpljuju vas. One su poput  otvora  u  rezervoaru,  koji  dopuštaju  isceljujućim  vodama  da natapaju  pustinjsku  zemlju  materijalizma.  Ako  je  pogrešno  usmerena,  silovita

žudnja je najveći neprijatelj ljudske sreće. Kao lavovi samosavlađivanja krećite se svetom, i ne dozvoljavajte da se vaša čula igraju s vama kao mačka  s  mišem. Poklonik se na kraju oslobađa svih nagonskih prisila. Svoju potrebu za ljudskom ljubavlju preobražava u žudnju za Bogom kao jedinu ljubav,  zato  što  je sveprisutna.”

Šri Juktešvarova majka je živela u  četvrti  Rana  Mahal  u  Benaresu,  gde sam  prvi  put  posetio  svog  gurua.  Ljubazna  i  dobronamerna,  ipak  je  bila  žena

čvrstih stavova. Jednom sam stojao na  njenom  balkonu  i  posmatrao  majku  i sina kako razgovaraju.  Svojim  mirnim  razumnim  načinom,  učitelj  je  pokušavao da je u nešto uveri.  U  tome  očigledno  nije  uspevao,  jer  je  ona  snažno odmahivala glavom i rekla:

“Ne, ne, sine moj, odlazi! Tvoje mudre  reči  ništa  mi  ne  znače!  Ja  nisam tvoja  učenica!”

Šri Juktešvar se povukao ne suprotstavljajući joj se, poput deteta koga su izgrdili. Bio sam  dirnut  njegovim  velikim  poštovanjem  prema  majci,  čak  i  kada se nije ponašala najrazumnije. Ona je u njemu videla samo svog dečaka, a ne mudraca. U tom beznačajnom događaju bilo je neke privlačnosti. On  je neočekivano osvetlio neobičnu narav mog gurua iz novog ugla. Bio je iznutra ponizan, a spolja nesavitljiv.

Redovnička  pravila  ne  dozvoljavaju  svamiju  da  održava   svetovne   veze, pošto ih je svečano raskinuo. Ne može da obavlja porodične obrede domaćina. Međutim,  Šankara,  drevni  reformator  reda  svamija,   nije   se  držao   propisa.   Kada mu  je  umrla  voljena  majka,  spalio  je  njeno  telo  nebeskom  vatrom   koja   je planula  s  njegovog  podignutog  dlana.

I ako ne na tako spektakularan način, Šri Juktešvar se nije obazirao na zabrane. Kada mu je umrla majka, organizovao je  obrede  spaljivanja  pored svete reke Gang, i u skladu s drevnim običajima nahranio mnoge brahmine.

Zabrane u šastrama trebalo je da pomognu svamijima da prevaziđu sve uskogrude  identifikacije.  Šankara  i  Šri   Juktešvar   su   se   potpuno   stopili   sa neličnim duhom, pa nije bilo potrebno da se spašavaju pravilima. Neki učitelj se ponekad namerno ne obazire na neko pravilo, s ciljem da  istakne  da  je  princip pravila iznad njegove  forme,  i  da  ne  zavisi  od  nje.  Tako  je  Isus  dozvolio učenicima  da  beru  kukuruz  na  dan  odmora.  Neizbežnim  kritičarima  je  odgovorio s oporom duhovitošću:  “Subota  je  stvorena  radi  čoveka,  a  ne  čovek  radi subote.”94

Retko  bi  Šri  Juktešvar  počastvovao  svojom  pažnjom  neku  drugu  knjigu,

osim svetih spisa. Međutim, ipak je  bio  upoznat  sa  savremenim  naučnim otkrićima.95

Kao blistav kozer, uživao je da sa svojim gostima razmenjuje mišljenja o bezbrojnim temama. Svojim humorom i  obesnim  smehom,  oživljavao  je  svaki razgovor.  Mada  često  ozbiljan,  učitelj   nikada   nije   bio   mračno   raspoložen. Govorio je: “Tražiti Boga ne znači izobličavati lice. Uvek  mislite  na  to  da  je susret  s  Bogom  pogreb  svih  žalosti.”

94   Marko  2,  23-27.

95      Ako  je  želeo,  učitelj  je  mogao  trenutno  da  uskladi  svoj  duh  s  duhom  bilo  kog  čoveka. Jogijska  moć, navedena u Patanđalijevim joga sutrama III, 19).

Neki od filozofa, profesora, pravnika i naučnika, koji su dolazili u ašram, očekivali su da će sresti ortodoksnog  bogomoljca.  Nadmoćan  osmeh,  ili podrugljiv tolerantan pogled, pokazivao je pridošlicama da ne očekuju više od nekoliko pobožnih otrcanosti.  Međutim,  pošto  su  nerado  odlazili,  pokazivalo  je da su se uverili da Šri Juktešvar dobro poznaje specifičnosti područja njihovog znanja.

Prema gostima moj guru je bio blag i ljubazan. Dočekivao ih je sa očaravajućom srdačnošću. Međutim, nepopravljivi ljubitelji sebe ponekad bi doživljavali   isceljujući   šok.   U   učitelju   bi   naišli   na   hladnu   ravnodušnost,   ili

žestoko  protivljenje  -  drugim  rečima,  na  led  i  gvožđe!

Jednom je poznati  hemičar  ukrstio  kolja  sa  Šri  Juktešvarom.  On  nije  hteo da prizna Božje postojanje, jer nauka nije pronašla sredstva  kojima  bi  se  mogao otkriti. Učitelj mu je rekao uz strog pogled: “Dakle, zbog nekog  neobjašnjivog razloga nije vam uspelo da u  epruvetama  izolujete  vrhovnu  silu!  Preporučujem vam da izvedete jedan poseban eksperimenat. Tokom 24 sata dnevno ispitujte bespoštedno  sopstvene  misli.  Tada  se  više  nečete  čuditi  što  Bog  nije  prisutan.”

Jedan slavni pandit je  doživeo  sličan  šok.  Sa  hvalisavim  žarom,  on  je učenjima iz svetih spisa potresao  noseće  grede  ašrama.  Čitav  ašram  je  odjekivao dok  je  recitovao  odlomke  iz  Mahabharate,  upanišada  i  Šankarinih  komentara.

Učitelj  je  upitnim tonom, kao  da  je  do  tada vladala tišina, rekao:

“Čekam  da  vas  čujem.”  Pandit  je  time  bio  zbunjen.

Šri Juktešvarove reči su izazvale u meni smeh koji sam jedva uspeo da odagnam, dok sam čučao u svom uglu, na pristojnoj udaljenosti od posetioca: “Možete li mi reći nešto svoje, na  osnovu  sopstvenog  iskustva?  Koji  ste  sveti tekst upili i usvojili? Kako su te večne istine obnovile vašu prirodu? Zar se zadovoljavate time da budete šuplji vergl, koji mešanički ponavlja tuđe reči?”

Panditova zbunjenost je bila komična, rekao je: “Odustajem! Nemam nikakvu unutrašnju spoznaju.”

Možda je po prvi  put u životu shvatio  da  tačno  pisanje  zareza  ne iskupljuje od duhovnih uplitanja.

Kada je nadrinaučnik  otišao,  moj  guru  je  primetio:  “Ti  beskrvni nadrinaučnici isuviše odišu knjiškim znanjem. Oni bi radije da filozofija bude lak intelektualni  sport.  Njihove  uzvišene  misli  ni  slučajno  nisu  povezane  ni   sa grubim  spoljašnjim  delovanjima,   niti  sa   pokorom  unutrašnje  discipline!”

Drugom prilikom, učitelj je  istakao  uzaludnost  isključivo  knjiškog  znanja. Primetio  je:  “Ne  mislite  da  se   razumevanje   sastoji   u   bogatom   rečniku.   Sveti spisi podstiču želju za samospoznajom i samoostvarenjem samo ako se usvajaju polako,  jedna  strofa  za  drugom.  Neprekidan  intelektualni  rad  prouzrokuje  taštinu i  lažno  zadovoljstvo  sa  neproverenim  znanjem.”

Šri  Juktešvar  je  izneo  svoje  iskustvo  iz  vremena  kada  su  ga  podučvali

svetim spisima. To se dogodilo u šumskom ašramu iz istočnog Bengala, gde je posmatrao pedagoške postupke čuvenog  učitelja  Dabru  Balava.  Njegova jednostavna  i  istovremeno  teška  metoda,  bila  je  uobičajena  u  staroj  Indiji.

Dabru Balava je sakupio učenike u samotnoj šumi. Pred njima je ležala otvorena Bhagavad gita. Po pola sata bi uporno  zurili  u  jedno  poglavlje,  a zatim bi zatvorili  oči.  Prošlo  bi  pola  sata. Učitelj  bi  dao  kratak  komentar.  Opet bi,  nepokretni,  meditirali  jedan  sat. Na  kraju  bi  guru pitao:

“Jeste li razumeli?”

Jedan  iz  grupe  se  usudio  da  kaže:  “Da,  gospodine”.

“Ne potpuno. Tražite u rečima duhovnu životnost,  koja  je  vekovima obnavljala  Indiju.”  U  ćutanju  je  prošao  još  jedan  sat.  Učitelj  je  otpustio  učenike i  obratio  se  Šri Juktešvaru:

“Poznaješ li Bhagavad gitu?”

“Iako sam mnogo puta umom i očima pročitao njene stranice, zapravo je ne razumem.”

“Hiljade njih  su  mi  odgovorili  drugačije.”  Veliki  mudrac  se  nasmešio učitelju i blagoslovio  ga.  “Ako se  čovek usmeri samo na  spoljno  pokazivanje duhovnog bogatstva  svetih  spisa,  koliko  će  mu  vremena  ostati  za  nečujno ronjenje  po  neprocenljive  bisere?”

Šri Juktešvar je podučavao svoje učenike istom intenzivnom metodom usredsređenosti. Govorio je: “Mudrost se ne usvaja očima, nego atomima. Kada ste uvereni u istinu svim svojim bićem, a ne samo svojim mozgom, možete skromno da garantujete njeno značenje.” Uvek je upozoravao učenike da znanje iz knjiga nije nužan korak na putu ka duhovnoj spoznaji. Primetio  je:  “Rišiji  su jednom rečenicom izražavali tako duboke misli, da ih naučnici komentarišu generacijama. Nedogledna literalna prepreka je za trome duhove. Zar  ijedna misao može brže da nas oslobodi od misli: Bog jeste - ili samo Bog?”

Međutim,  nije  lako  vratiti  se  jednostavnosti.  Ljudima  je  manje   stalo   do Boga, nego do učene pompeznosti. Njihov ego je polaskan  time  što  može  da shvati  takvu  učenost.

Ljudi  koji  su  se  ponosili  svojim  visokim  svetovnim  položajem,   u učiteljevom prisustvu, onome što su posedovali, najčešće su dodavali i poniznost. Jednom je u ašramu na morskoj obali u Puriju, došao na razgovor sudija  za prekršaje iz lokalnog  suda.  Taj  čovek,  poznat  po  svojoj  bezobzirnosti,  mogao  je da  nas  izbaci  iz  ašrama.

Upozorio sam svog gurua na mogućnost takvog despotskog ponašanja. On je seo i nije ustajao dok je posetilac dolazio, s nepopustljivim izrazom na svom licu. Čučao sam kraj vrata, pomalo nervozan. Šri Juktešvar me nije zamolio da donesem stolicu, pa se sudija zadovoljio drvenom kutijom. Očevidno, nije se ispunilo njegovo očekivanje da se prizna njegova važnost.

Usledila je metafizička rasprava. Gost se spoticao o pogrešna  tumačenja svetih spisa.  Pošto  je  njegovo  znanje  bivalo  sve  manje  i  manje,  njegova  srdžba je  bila  sve  veća  i  veća.

Razum ga je napustio, ali ipak je mogao da viče: “Znate  li  da  sam  bio najbolji na postdiplomskim studijama?”

Učitelj mu je odgovorio smireno:  “Gospodine  sudijo,  zaboravljate  da  ovo nije sudnica. Iz vaših  detinjastih  primedbi  zaključio  bih  da  vam  karijera  u koledžu nije bila vredna pomena. Univerzitetska diploma nema veze sa vedskom spoznajom. Sveci se ne proizvode masovno svakog semestra, kao knjigovođe.”

Nakon zaprepašćenjem ispunjene  tišine,  posetilac  se  srdačno  nasmejao. Izjavio je: “Ovo je moj prvi susret sa nebeskim suncem.“ Kasnije je pravnim terminima,  koji  su  očigledno  bili  deo  njegovog  bića,  zatražio  da  i  formalno postane  “kandidat”  za  učenika.

Šri Juktešvar je u nekoliko prilika, kao i Lahiri Mahasaja, obeshrabrivao “nezrele” učenike koji su želeli da se pridruže redu svamija. Oba učitelja su govorila: “Žuta odeća bez spoznaje Boga dovodi društvo u zabludu. Zaboravite spoljašnje znakove odricanja, koji mogu da vas  oštete  izazivajući  lažni  ponos. Ništa nije važno, sem vašeg svakodnevnog dohovnog napretka. Za  tu  svrhu služite  se  krija  jogom.”

Moj guru se lično brinuo o detaljima vezanim za upravljanje imanjem. U nekoliko slučajeva nesavesni ljudi su pokušali da otmu učitelju zemlju koju je nasledio od predaka. Odlučno, čak i sudskim putem, Šri Juktešvar je nadmudrio svakog svog protivnika. Izložio se tim  bolnim  naporima  jer  nije  želeo  da  bude guru koji prosi, ili je na teret svojim učenicima.

Jedan od razloga što je moj guru bio  zastrašujuće  otvoren  i  što  se  nije služio diplomatskim lukavstvima, bila je materijalna nezavisnost. Suprotno učiteljima koji moraju da laskaju onima koji ih izdržavaju, moj  guru  nije  bio izložen otvorenom ili  suptilnom  uticaju  tuđeg  bogatstva.  Nikada  ga  nisam  čuo da traži novac, niti da napominje kako mu je za nešto  potreban.  U  njegovom ašramu školovanje je bilo besplatno i otvoreno svim učenicima.96

U Serampore je jednog dana došao u ašram drski predstavnik suda,  da pozove Šri Juktešvara na sud. Učenik po imenu Kanai i ja, bili smo prisutni. Službenik se ponašao uvredljivo prema učitelju. Prezrivo se cereći, rekao je: “Za vas će biti dobro da izađete iz ašramske hladovine i udahnete sveži vazduh sudnice.” Nisam mogao da se uzdržim. Pristupio sam mu i rekao: “Još jedna bezobrazna reč, i bićeš na tlu!”

Kanai je povikao istovremeno: “Ti, ništarijo, kako se  usuđuješ  da  huliš  na Boga u ovom svetom ašramu?” Međutim, Šri Juktešvar se  postavio  zaštitnički prema svom napadaču: “Ne uzbuđujte se zbog sitnice.  Čovek  samo  izvršava svoju dužnost.”

Začuđen tim neočekivanim dočekom, službenik se brzo izvinio i nestao. Zaprepastio sam se kako čovek tako žestoke naravi može  da  bude  tako  smiren. Učitelj je savršeno odgovarao vedskoj definiciji božjeg  čoveka:  “Nežniji  od  cveta, kada  se  radi  o  blagosti,  a  snažniji  od  groma  kada  su  ugrožena  načela.”

Na ovom svetu uvek ima onih koji, Prema Brovingovim rečima, “ne podnose svetlo, jer su sami mračni.” Poneki autsajder je umeo da  prebaci učitelju neku imaginarnu uvredu. Moj nepokolebljivi guru bi ga učtivo saslušao, analizirajući  sam  sebe  da  bi  video  nema  li  u  optužbi  zrnce  istine.  Pri  takvim

96      Od pamtiveka je u Indiji školovanje bilo besplatno. Gurukula (guruova  porodična  kuća,  kao sedište  znanja)  bila  je  uobičajena  u  drevnom vremenu.  Po  navršenoj  devetoj  godini,  učenika  su u nju primali “kao sina” i on bi u njoj ostajao  do  svoje  tridesete  godine.  Kasnije  bi odlazio  da prihvati dužnosti domaćina  i  službenika.  Običaj  je  bio  da  mladi  čovek  daruje  novac  svom  guru za godine besplatnog izdržavanja i obučavanja.

Profesor   S.   V.   Venkatesvara   piše:   “Savremeni   dečaci   provode   godišnje   u   školi   osminu

vremena, a indijski dečaci su tamo provodili sve svoje vreme.  U  školi  se  učitelji   često  nisu menjali, a nisu se menjale ni grupe  učenika.  Vladao  je  zdrav  duh  solidarnosti  i  odgovornosti,  uz obilje  prilika  da  se  pokažu  individualnost  i  samodovoljnost.  Kulturni   standard   je   bio   visok, strogo su se poštovali dužnost i disciplina, koje su učenici sami sebi nametali, a negovali su se nesebičnost  i  požrtvovanost,  udruženi  sa  samopoštovanjem  i  poštovanjem  drugih.  Takođe  je  bio visok  i  akademski  standard,  a  sve  je  bilo  prožeto  duhom  plemenitosti  i  otmenosti,  kao  i  svešću o velikoj svrsi ljudskog života. …Siromaštvo nije bilo prepreka za najviše obrazovanje. Nije bila ograničena  sloboda  učitelja  potrebom  da  se  dopadne  publici,  da  bi  stekao  njihove  moralne simpatije i materijalne  priloge.  Uz  jednostavan  život  i  duboko   razmišljanje,  poučavanje  je predstavljalo  poziv,  a  ne  zanimanje.  Indijski  učitelj   je   veličao   ideal   učenog   siromaštva,   pred kojim  je  kraljevska  kruna  bila  beznačajna.  Uživao  je  veliki  društveni  ugled,  a  bio  je   i   vođa društvene  zajednice,  ne  samo  učitelj  omladine.”

Mnogi mathovi i ostala sedišta visokog obrazovanja mogu da se pohvale učiteljskim nasleđem starim više od 1000 godina. Slavan univerzitet u Nalandi se održavao doprinosima 100 sela. Nije naplaćivao školarinu, a 3000 ljudi koji  se  u  njemu  boravili,  imali  su  besplatan  stan, hranu i ostale potrebne stvari. Na univerzitetu je studiralo 10.000 studenata. Okolna sela  su se ponosila što su veliku školu snabdevala pirinčem, mlekom, maslacem, orasima, voćem, itd. Kraljevi, bogati trgovci i takozvani mali ljudi, rado su pomagali  svaku  kulturnu  ustanovu,  koja uprkos tome spolja nije podlegala nikakvoj kontroli. Čak ni kraljevi nisu mogli  da  zapovedaju guruima i ostalim poštovanim ličnostima iz sveta obrazovanja.

prizorima   uvek   bih   se   setio   jedne   od   učiteljevih   jedinstvenih   primedbi:   “Neki nastoje  da  se  uzvise  sekući  glave  drugima!”

Svečeva pribranost koja nikada ne zataji, ostavlja veći utisak od same propovedi. Kaže se: “Ko se teško  srdi,  bolji  je  od  junaka,  a  ko  sobom  vlada, bolji je od osvajača grada!”97

Često sam razmišljao o tome kako je moj  veličanstveni  guru  mogao  da bude car ili ratnik pred kojim drhti svet, da  se  usmerio  na  svetovni  uspeh  i slavu. Umesto toga, odabrao je da juriša na ona unutrašnja utvrđenja gneva i samoljublja,  čiji  je  pad  čovekova  veličina.

Učiteljev  ašram  u  Puriju

Moj dom u Kalkuti

97     Mudre  izreke  16,  32.