Poglavlje 12.
Godine provedene u učiteljevom ašramu
Šri Juktešvar me je pozdravio sedeći na tigrovoj koži na podu svoje dnevne sobe sa balkonom: “Došao si.” Glas mu je bio hladan, a izraz lica ravnodušan.
Kleknuo sam da bih mu dodirnuo stopala i rekao mu: “Da, dragi učitelju, došao sam da bih vas sledio.”
“Kako je to moguće, kad se ti ne obazireš na moje želje?”
“Guruđi, nije više tako. Od sada će vaša želja za mene biti zakon.”
“To već bolje zvuči. Sada mogu da preuzmem odgovornost za tvoj život.” “Učitelju, spremno vam predajem taj teret.”
“Moj prvi zahtev je da se vratiš kući svojoj porodici. Želim da upišeš koledž u Kalkuti i da nastaviš školovanje.”
Sakrio sam svoje zaprepašćenje: “Dobro, gospodine”. Zar će me mrske knjige pratiti godinama? Prvo otac, a sada Šri Juktešvar.
Rekao je: “Jednog dana ćeš otići na Zapad, gde će ljudi spremnije prihvatiti drevnu indijsku mudrost ako neobični učitelj bude imao univerzitetsku diplomu.”
“Guruđi, vi najbolje znate.” Iščezlo je moje mračno raspoloženje. To spominjanje Zapada izgledalo mi je zagonetno i nekako daleko. Pružila mi se prilika da svojom poslušnošću ugodim učitelju, što mi je bilo od životne važnosti.
“Kalkuta je blizu, pa možeš doći ovde kad god budeš imao vremena.” “Svaki dan, učitelju, ako to bude moguće! Zahvalno se predajem vašem
autoritetu po pitanju svakog detalja svog života, ali pod jednim uslovom.” “A to je?”
“Da mi obećate da ćete mi otkriti Boga!”
Usledila je višečasovna bitka rečima. Učiteljeva reč je neopoziva, pa se olako ne daje. Ono što je sadržano u tom obećanju otvara nepregledne vidike u metafizici. Guru mora da je prisan sa stvoriteljem da bi ga mogao nagovoriti da se otkrije. Osećao sam da je Šri Juktešvar sjedinjen sa Bogom, pa sam odlučno hteo da iskoristim priliku što sam mu učenik.
“Zahtevne si prirode.” Tada je učiteljev pristanak saosećajno i neopozivo zazvonio: “Neka tvoja želja bude i moja.”
Pao mi je sa srca kamen koji sam godinama nosio. Bio je to kraj neizvesnog traganja. U pravom guruu našao sam večni zaklon.
Učitelj je ustao sa tigrove kože i pozvao me: “Dođi, pokazaću ti ašram!” Osvrnuvši se okolo, ugledao sam na zidu sliku ukrašenu grančicom jasmina i kriknuo sam zaprepašćen.
“Lahiri Mahasaja.”
Šri Juktešvarov glas je podrhtavao od poštovanja: “Da, moj božanski guru.” Kao čovek i kao jogi, veći je od svih koje sam sreo u svom traganju za Bogom.”
Poklonio sam se zanemelo pred poznatom slikom. Iz dna duše sam se zahvaljivao učitelju bez premca, koji je blagoslovio moje detinjstvo i sve do ovog časa vodio moje korake.
Predvođen svojim guruom prošetao sam se kućom i dvorištem oko nje. Prostran, star i čvrsto građen ašram okruživao je svojim masivnim stubovima dvorište. Spoljni zidovi su bili pokriveni mahovinom. Po sivom ravnom krovu lepršali su golubovi i bez ustručavanja delili sa nama ašramski stan. Bašta iza kuće je mamila svojim brašnastim bananama i mango drvećem. Balkoni gornjih soba su sa tri strane okruživali dvorište. U prizemlju, rekao je učitelj, prostrana dvorana visokog plafona poduprtog stubovima koristila se samo za godišnje svečanosti Durgapuđe71. Uzane stepenice su vodile u Šri Juktešvarovu dnevnu sobu s malim balkonom koji je bio okrenut prema ulici. Ašram je bio
1 “Poštovanje Durge”. To je glavna svečanost tokom bengalske godine, a traje devet dana u septembru ili oktobru (Svake godine se datum određuje na osnovu mesečevog kalendara). Odmah zatim sledi desetodnevna svečanost Dasahra (“ona koja uklanja deset grehova”; tri telesna, tri duhovna i četiri koja se stvaraju govorom). Obe puđe (svete svečanosti) su posvećene Durgi, doslovno “Nedostupnoj”, aspektu božanske majke, Šakti, personifikovanoj ženskoj stvaralačkoj sili.
jednostavno uređen. Sve je bilo jednostavno, čisto i korisno. Tu su se nalazile i neke stolice, klupe i stolovi u zapadnjačkom stilu.
Učitelj me je pozvao da prenoćim. Dva mlada učenika koji su se
školovali u ašramu služili su kari od povrća.
Sedeći na slamnoj prostirci pored tigrove kože, zamolio sam učitelja da mi ispriča nešto iz svog života. Činilo mi se da su prijateljske zvezde sasvim blizu, iznad balkona.
“Moje porodično ime je bilo Prija Nath Karar. Rodio72 sam se ovde u
Seramporeu, gde mi je otac bio bogat poslovni čovek. Ostavio mi je ovu veliku kuću, nasleđenu od naših predaka, koja je sada moj ašram. Moje školovanje brzo se završilo, mada sam ga smatrao sporim i površnim. U svom ranom muževnom dobu preuzeo sam na sebe odgovornost domaćina i dobio sam ćerku koja je sada udata. Moje srednje godine života blagoslovio je svojim duhovnim vođstvom Lahiri Mahasaja. Kada mi je umrla žena, pridružio sam se redu svamija i dobio sam novo ime Šri Juktešvar Giri73. To je moja biografija. Učitelj se nasmešio izrazu nestrpljenja na mom licu. Kako i u svim biografskim skicama, reči su osvetlile samo spoljašnje činjenice, a nisu otkrile njegovu unutrašnjost.
“Guruđi, rado bih čuo nekoliko priča iz vašeg detinjstva.”
“Svaka od tih priča je poučna, stoga ću ti ispričati nekoliko!” Njegove oči su zasijale bljeskom upozorenja. “Jednom je majka pokušala da me zaplaši strašnom pričom o duhu u mračnoj sobi. Odmah sam otišao u mračnu sobu i razočarao se ne našavši ga tamo. Otada mi više nikada majka nije pričala priče strave i užasa. Pouka iz toga glasi: pogledaj strahu u oči i on će da nestane.
Druga uspomena iz ranog detinjstva vezana je za moju želju da dobijem ružnog susedovog psa. Da bih ga dobio, nedeljama sam uznemiravao čitavu kuću. Bio sam gluv za ponude lepših kućnih ljubimaca. Iz toga sledi pouka: vezanost zaslepljuje. Ona predmet koji želimo obavija imaginarnim oreolom privlačnosti.
Treća priča se odnosi na prijemčivost i gipkost ili savitljivost mladog
čoveka. Moja majka je usput znala da primeti: “Čovek koji je kod drugog zaposlen jeste poput roba.” To je na mene ostavilo toliki utisak da sam posle venčanja odbijao sva zaposlenja. Zarađivao sam ulaganjem svog dela nasledstva u zemlju. Iz toga sledi pouka: Osetljive dečje uši treba dobro i pozitivno savetovati. Pojmovi stečeni u mladosti urezuju se oštro u duh.”
Zatim se učitelj predao spokojnom ćutanju. Oko ponoći me odveo do uskog ležaja, gde sam slatko i čvrsto spavao prve noći pod krovom svog gurua.
Sledećeg jutra Šri Juktešvar me je inicirao u krija jogu. Tehniku sam već dobio od dvojice učenika Lahirija Mahasaje - svog oca i svog kućnog učitelja, svamija Kebalanande - ali, u prisustvu svog gurua tek sam osetio šta znači moć preobražaja. Od njegovog dodira u mom biću se upalilo veliko svetlo kao sjaj bezbroj sunaca stopljenih u jedan jedini plamen. Do same srži srce mi je bilo preplavljeno bujicom neizrecivog blaženstva.
Tek kasno popodne uspeo sam da sebe prisilim da napustim ašram. Dok sam ulazio kroz vrata svoje kuće u Kalkuti, ušlo je sa mnom i ispunjenje
2 Šri Juktešvar se rodio 10. maja 1855.
3 Šri znači “svet”. To nije ime nego reč kojom se izražava poštovanje. Juktešvar doslovno znači “sjedinjen sa Išvarom”. (Išvara je jedno od božjih imena). To monaško ime Šri Juktešvar je dobio kada je formalno primljen u red svamija. Giri (planina) nije ime, nego jedno od deset ogranaka reda svamija.
učiteljevog proročanstva: “Vratićeš se za 30 dana.” Niko od rođaka nije pravio zajedljive primedbe o povratku “odletele ptičice”, čega sam se toliko pribojavao.
Popeo sam se na svoje malo potkrovlje, kao kod dragog prijatelja, i izustio: “Ti si bio svedok mojih meditacija, mojih suza i oluja u sadhani. Sada sam srećno uplovio u luku svog božanskog učitelja.”
Dok smo otac i ja sedeli u večernoj tišini, rekao mi je: “Sine moj, srećan sam zbog nas obojice: Pronašao si svog gurua na isto tako čudesan način kao što sam i ja pronašao svog. Sveta ruka Lahirija Mahasaje bdi nad našim životima. Pokazalo se da tvoj učitelj nije neki svetac u nedostupnim Himalajima, već je ovde, u susedstvu. Moje molitve su uslišene. U svojoj potrazi za Bogom nisi potpuno nestao iz mog vidokruga.”
Otac je takođe bio srećan što ću nastaviti svoje školovanje. Sledećeg dana sam se upisao u koledž škotske crkve u Kalkuti.
Proticali su srećni meseci. Čitaoci verovatno oštroumno zaključuju da su me retko viđali u učionicama koledža. Nisam mogao da odolim privlačnosti ašrama. Učitelj je bez komentara prihvatio moje stalno pristvo. Na moju veliku radost, retko je spominjao predavanja. Premda je svima bilo jasno da od mene neće nikada postati naučnik, s vremena na vreme uspevao sam da dobijem minimalne prolazne ocene.
Život u ašramu je svakodnevno tekao glatko, bez čestih promena. Moj
guru se budio pre zore. Ležeći, a ponekad i sedeći u postelji, ulazio je u stanje samadhija.74 Jednostavno je bilo otkriti da li se učitelj probudio. Nagli prestanak gromoglasnog hrkanja,75 zatim jedan ili dva uzdaha, ili možda pokret tela. Nakon toga usledilo bi nečujno stanje bez daha, duboko stanje jogijske radosti.
Nije bio predviđen doručak, već prvo duge šetnje s guruom obalom, kojih se živo sećam. Sećajući ih se, lako sam opet s njim. Dok je rano jutarnje sunce grejalo reku, odzvanjao je njegov glas bogat istinom. Zatim bi se kupali, pa pojeli podnevni obrok. Pripremanje tog obroka prema učiteljevim svakodnevnim uputstvima, bio je zadatak mladih učenika koji su ga pažljivo izvršavali. Moj guru je bio vegetarijanac, ali pre nego što je stupio u red, jeo je jaja i ribu. Učenike je savetovao da slede neki jednostavan način ishrane, koji se pokaže da odgovara njihovoj telesnoj konstituciji.
Učitelj je jeo malo. Često je jeo pirinač obojen kurkumom, sokom od cvekle ili spanaća, poprskan bivoljim maslom.76 Nekada bi jeo dal77 od sočiva ili kari od ćane78 sa povrćem, a kao desert kuvan pirinač sa mangom, narandžom ili plodovima kruške. Popodne bi dolazili posetioci. Neprestano se slivala čitava reka iz sveta u mirni ašram. Moj guru se prema svim ljudima ponašao ljubazno i uljudno. Nije iskazivao posebnu pažnju bogatim, moćnim ili obrazovanim, niti je ikoga omalovažavao zato što je siromašan i nepismen. Reči istine bi s poštovanjem slušao iz dečjih usta, dok bi ponekad ignorisao javno uobraženog pandita.
Čoveku koji je sebe spoznao kao dušu, a ne kao telo ili ego, velika većina čovečanstva, iako u sopstvenim očima raznovrsna, međusobno je vrlo
4 Samadhi doslovno znači “usmeriti prema jednom, ili dovesti zajedno”. To je nadsvesno stanje ekstaze u kome jogi shvata istovetnost individualne duše i kosmičkog duha.
5 Psiholozi smatraju da je hrkanje pokazatelj potpune opuštenosti (naravno, samo za onog koji
hrče potpuno zaboravljajući sebe).
6 Pročišćeni maslac topljenjem.
7 Gusta supa od osušenog raspolovljenog graška, sočiva ili nekog drugog mahunastog ploda.
8 Sir od sveže zgrušanog mleka, koji se često seče na kockice, a priprema se s krompirom i karijem.
slična. Na ovoj zemlji učitelj vidi samo dve kategorije ljudi; one koji traže i one koji ne traže Boga. Njegovo merilo za procenu čoveka u osnovi se razlikuje od promenljivih merila ovog sveta.
Gosti bi ponekad popodne ostali i posle osam, kada je vreme za večeru. Moj guru se nije izvinjavao i odlazio da jede sam. Iz njegovog ašrama niko nije izlazio gladan ili nezadovoljan. Nikada ga nije zbunjivala iznenadna poseta, niti je zbog nje bio u neprilici. Prema njegovim veštim uputstvima, učenici su umeli da i od ostataka hrane naprave gozbu. Međutim, ipak je bio štedljiv i dobro je rukovao svojim skromnim sredstvima, govoreći često: “Protegni se prema pokrivaču. Rasipnost će ti doneti samo neprijatnosti.” Bilo da se radilo o gošćenju ili gradnji i popravkama ašrama, ili o nekom drugom praktičnom poslu, ispoljavao je originalnost stvaralačkog duha.
U tihim večernji satima često smo slušali guruovu besedu, primali to bogatstvo koje ni vreme ne može da uništi. Svaka njegova izreka je bila odmerena i isklesana od mudrosti. Njegov jedinstveni način izražavanja bio je ispunjen profinjenim samopouzdanjem. Niko drugi koga sam poznavao nije govorio kao on. Pre nego što bi dozvolio mislima da obuku haljinu govora, odmeravao bi ih na osetljivoj vagi diskriminacije. Izgledalo je da se srž istine koja je iz njega isticala poput mirisnog isparavanja duše, mogla čak i fizički opaziti. Uvek sam bio svestan prisustva žive božje manifestacije. Od težine njegove božanstvenosti, pred njim mi se glava automatski saginjala.
Ako bi gosti primetili da se Šri Juktešvar previše udubio u beskonačno, brzo bi započeo razgovor. Nije bio sposoban za pozu, nikada nije paradirao svojom unutrašnjom udubljenošću. S obzirom da je uvek sjedinjen sa Gospodom, nije mu bilo potrebno posebno vreme da bi s njim uspostavio vezu. Učitelj koji je spoznao samog sebe, za sobom ostavlja stepenice meditacije. Kad se plod javi, cvet otpada. Međutim, sveci često zadržavaju neke duhovne oblike da bi učenicima pružili primer.
Kada bi se približila ponoć, moj guru bi zadremao prirodno kao dete, bez uzrujavanja oko posteljine. Legao bi često i bez jastuka na uzan divan pred kojim je ležala njegova često upotrebljavana koža od tigra.
Nisu bile retke filozofske rasprave koje bi trajale do jutra. Mogao je da ih započne bilo koji učenik koga je nešto istinski interesovalo. Tada nisam osećao potrebu za spavanjem niti sam bio umoran, bila mi je dovoljna učiteljeva
živa reč. Mnogobrojni trenuci mog noćnog obrazovanja su se ovako završavali: “O, svanulo je! Hajde da prošetamo pored reke.”
Kao vrhunac prvih meseci provedenih sa Šri Juktešvarom, bila je pouka “kako da se nadmudri komarac”. Kod kuće smo uvek koristili zavese za zaštitu od komaraca, pa sam bio zbunjen uvidevši da se ta vrsta zaštite ne koristi u ašramu. Insekti su se sasvim odomaćili i bio sam izujedan od glave do pete. Guru mi se smilovao i rekao: “Kupi zavesu sebi, a takođe i meni.” Poslušao sam ga, više nego zahvalan. Svake noći, kada bih spavao u Seramporeu, guru bi me zamolio da namestim zavese oko postelje.
Jedne noći komarci su posebno bili raspoloženi da napadaju, a učitelj je izostavio da mi da uobičajeno uputstvo. Zabrinuo sam se osluškujući zujanje koje je najavljivalo nevolju. Legao sam na postelju, uputio sam molitvu u smeru komaraca da ih umilostivim. Nakon pola sata namerno sam se nakašljao da bih privukao guruovu pažnju. Mislio sam da ću poludeti od ujeda, naročito od zujanja kojim su slavili svoje krvožedne obrede.
Učitelj se nije ni pomerio. Oprezno sam mu pristupio i primetio da ne
diše. Tada sam ga prvi put video u jogijskom transu i bio sam prestravljen.
Pomislio sam: “Možda mu je srce otkazalo.” Stavio sam mu ogledalo pod nos, a ono se nije zamaglilo od disanja. Kako bih se sasvim uverio, držao sam mu nekoliko minuta zatvorena usta i nosnice. Telo mu je bilo hladno i nepokretno. Potpuno ošamućen, krenuo sam prema vratima da tražim pomoć.
Tada je učiteljev glas zaorio od smeha: ”Tako, dakle! Vršiš eksperimente koji obećavaju! Jadni moj nos! Zašto ne ideš da spavaš, zar celi svet zbog tebe mora da se menja? Promeni sebe! Oslobodi se kompleksa komaraca.”
Vratio sam se poslušno u krevet i više se nijedan insekt nije usudio da mi se približi. Shvatio sam da je moj guru pristao da kupim zavese samo da bi mi ugodio, jer se nije bojao komaraca. Svojom jogijskom moći mogao je da ih spreči da ga ujedaju, ili ako je hteo, mogao je da pribegne unutrašnjoj neranjivosti.
Razmišljao sam: “Želi primerom da mi pokaže da ono što treba da postignem jeste jogijsko stanje.” Pravi jogi može da pređe u nadsvesno stanje i da se u njemu zadrži bez obzira na smetnje, kojih na ovoj zemlji uvek ima - zujanje insekata, prodorni bljesak dnevnog svetla, itd. Onda biva nagrađen zvucima i prizorima unutrašnjih svetova koji su lepši od raja iz koga je prognan.79
Komarci su u ašramu poslužili da me, jednog blagog trenutka u sumrak, još nečemu nauče. Moj guru je tumačio svete tekstove, u tome mu nije bilo ravnog. Uživao sam u savršenom miru kraj njegovih nogu. Idilu je narušio jedan komarac i započeo sa učiteljem da se takmiči za moju pažnju. Dok mi je zabadao svoju otrovnu iglu u bedro, automatski sam zamahnuo svojom osvetničkom rukom, ali sam odložio njegovo ubijanje jer mi je baš tog trena pala na pamet Patanđajijeva sutra o nenasilju.80
Učitelj me je pitao: “Zašto nisi dovršio ono što si započeo?” “Učitelju, da li vi to zastupate oduzimanje života?”
“Ne, ali si ti u svom duhu već zadao smrtonosni udarac.” “Ne razumem!”
“Patanđali je pod nenasiljem podrazumevao uklanjanje želje za ubijanjem.”
Šri Juktešvar me je čitao kao otvorenu knjigu. Dodao je: “Ovaj svet je nepodesan za doslovnu primenu nenasilja. Ljudi mogu biti prisiljeni da istrebe
štetočine, ali ne da pod podjednakom prisilom osećaju bes i neprijateljstvo. Svi oblici života imaju podjednako pravo da udišu vazduh maje. Svetac koji otkrije tajnu stvaranja živeće usklađen s bezbrojnim njegovim zagonetkama. Svi koji uspeju da savladaju unutrašnju strast za razaranjem, shvatiće tu istinu.”
“Da li onda treba radije da se žrtvujemo, nego da ubijemo divlju zver?” “Ne, ljudsko telo je dragoceno. Zbog svojih jedinstvenih centara u mozgu
i kičmenoj moždini, ono poseduje najveće mogućnosti za razvoj. Napredan jogi može da obuhvati i izrazi božanstvo u njegovim najuzvišenijim vidovima, za šta nije opremljen nijedan niži oblik života. Istina je da se preuzima dug lakog greha ako se bude prisiljen na ubijanje životinje ili neke druge žive stvari. Međutim, Vede uče da je lakoumno gubljenje ljudskog tela ozbiljno kršenje karmičkog zakona.”
Odahnuo sam, jer se ne događa uvek da sveti spisi podržavaju ljudske prirodne nagone.
9 Sveprisutne moći uz čiju pomoć jogi sluša, kuša, vidi, miriše i pipa ne koristeći čula, u Taitrija aranjaki se ovako opisuju: “Slepac je probušio biser, čovek bez prstiju kroz njega provukao konac, čovek bez vrata nosio, a bez jezika hvalio.”
10 “U prisustvu u ahimsi (nenasilju) savršenog čoveka, neprijatelj se ne može javiti ni u jednom
stvorenju.” - Joga sutre II, 35.
Koliko znam, učitelj se nikada nije suočio s tigrom ili leopardom, ali jednom se pred njim našla smrtonosna kobra, samo da bi osetila snagu njegove ljubavi. To se desilo u Puriju, gde je moj guru imao još jedan divan ašram, smešten u blizini Bengalskog zaliva. S učiteljem je bio njegov mladi učenik Prafula, koji je pričao:
“Sedeli smo napolju u blizini ašrama. Nedaleko od nas pojavila se kobra,
živi užas. Besno je podigla glavu jurišajući na nas. Učitelj je uskliknuo radosno kao da pozdravlja dete. Zaprepastio sam se kad sam video da počinje ritmički da pljeska dlanovima.81 Zabavljao je strašnu posetiteljku. Ostao sam smiren, ali u sebi sam se vatreno molio. Tada je zmija, sasvim blizu učitelja, stala nepokretna kao da je namagnetisana njegovom nežnošću, a onda se uputila između Šri Juktešvarovih nogu prema žbunju u kome je iščezla.
Tada mi nije bilo shvatljivo zašto je učitelj pljeskao dlanovima, a kobra ga nije napala. Kasnije sam shvatio da se naš božanski guru ne boji da će ga povrediti bilo koje stvorenje.”
Jednog dana tokom prvih meseci u ašramu, jednog popodneva zapazio sam da me Šri Juktešvar pažljivo gleda. Rekao mi je:
“Mukunda, previše si mršav.”
Ta primedba je pogodila moju bolnu tačku. Nisam ni sam voleo svoje upale oči i ispijen lik, jer su me od detinjstva pratile hronične probavne smetnje. U mojoj sobi, na polici, stajale su bezbrojne bočice tonika za jačanje, ali mi nijedan nije pomogao. Ponekad sam se pitao vredi li zbilja živeti s tako nezdravim telom.
Učitelj mi je rekao: “Lekovi su ograničenog dejstva, a božanska kreativna sila nije. Veruj u to i postaćeš zdrav i snažan.”
Njegove reči su me uverile istog časa da se ta istina može primeniti i u mom životu. Nijedan od brojnih iscelitelja nije uspeo da me nadahne tako jakom verom.
Onda sam iz dana u dan postajao sve snažniji. Tokom dve nedelje, zahvaljujući tajnom blagoslovu Šri Juktešvara, postigao sam težinu koju sam u prošlosti toliko želeo, a želudačne smetnje su zauvek nestale. Kasnije sam bio u prilici da budem svedok brojnih trenutnih isceljenja osoba koje su patile od dijabetesa, tuberkuloze, epilepsije i paralize. Sumnjam da je iko od njih bio zahvaliniji mom guruu od mene, što me je oslobodio od mog mršavog i ispijenog izgleda.
Šri Juktešvar mi je priznao: “Pre mnogo godina i ja sam žudeo da se udebljam. Dok sam se oporavljao od teške bolesti, otišao sam u posetu Lahiriju Mahasaji. Rekao sam mu da sam bio bolestan i da sam izgubio mnogo kilograma.”
Odgovorio mi je: “Vidim, Juktešvare82 da si sebe sam učinio bolesnim, a
sada misliš da si mršav.”
Nikako nisam očekivao takav odgovor, međutim moj guru je dodao, hrabreći me:
“Da vidimo. Uveren sam da bi se sutra mogao već osećati bolje.” Moj prijemčivi duh je prihvatio njegove reči kao poruku o tajnom lečenju. Potražio sam sledećeg jutra Lahirija Mahasaju i rekao mu, sav blistajući od radosti:
11 Kobra skače na svaki predmet koji se kreće u njenom dohvatu. Potpuna ukočenost je zato jedina nada čoveku da se spase.
12 Lahiri Mahasaja je zapravo rekao “Prija”, a ne “Juktešvar” (ime koje moj guru nije dobio
tokom života Lahirija Mahasaje). Ovde, kao i na nekoliko drugih mesta u knjizi, stavio sam
“Gospodine, danas se osećam mnogo bolje.” Odgovorio mi je: “Zaista! Danas si sam sebe ojačao.”
Protestovao sam: “Ne, učitelju, vi ste taj koji mi je pomogao. Ovo je prvi put posle dugih nedelja da se osećam nešto snažnijim.”
“O, da! Tvoja bolest je bila prilično teška, telo ti je osetljivo. Ko zna kako ćeš se osećati sutra.”
Pretrnuo sam na pomisao da bi se mogla vratiti moja slabost. Sledećeg jutra jedva sam se dovukao do kuće Lahirija Mahasaje i rekao mu:
“Gospodine, opet sam bolestan.” Pogledao me je podrugljivo i rekao:
“Tako, dakle, opet si se onesposobio.”
Moje strpljenje je bilo pri kraju, pa sam reao: “Učitelju, sada vidim da me iz dana u dan ismejavate. Ne shvatam zašto ne verujete mojim iskrenim rečima.”
“Tvoje misli su te naizmenično činile zdravim i bolesnim.”
Moj guru me je pogledao s ljubavlju i rekao: “Video si kako tvoje zdravlje prati u stopu tvoja podsvesna očekivanja. Misao je sila isto kao elektricitet i gravitacija. Ljudski duh je iskra svemoćne božje svesti. Imao sam priliku da ti pokažem kako će se sve u šta tvoj duh snažno veruje, odmah i dogoditi.”
Znajući da Lahiri Mahasaja nikada ne govori ništa suvišno, zahvalno sam
mu odgovorio sa strahopoštovanjem: “Učitelju, budem li mislio da sam zdrav i da ću ponovo imati svoju prethodnu težinu, hoće li se to i ostvariti?”
Odgovorio mi je usmerivši ozbiljan pogled u moje oči: “To će se ostvariti.” Istog trena sam osetio da mi raste snaga, ne samo snaga nego i težina. Lahiri Mahasaja je zaćutao i povukao se u tišinu. Pošto sam kraj njegovih nogu proveo nekoliko sati, vratio sam se u kuću moje majke, gde sam odsedao kada bih boravio u Benaresu.
Majka nije mogla da poveruje svojim očima, pa me je pitala: “Sine moj,
šta se desilo? Da li si natekao od vodene bolesti?“ Telo mi je bilo podjednako zaobljeno i snažno, kao i pre bolesti.
Izmerivši se, video sam da sam u jednom danu dobio pedeset funti. Ta težina mi je ostala zauvek. Prijatelji i poznanici, koji su me videli onako mršavog, bili su zaprepašćeni. Neki od njih su zbog toga izmenili svoj život i postali učenici Lahirija Mahasaje.
|
Šri Juktešvar je zaključio: ”Svime što je stvoreno upravljaju zakoni. Principi koji deluju u spoljašnjem svemiru, a koje naučnici mogu da otkriju, zovu se prirodni zakoni. Međutim, postoje suptilniji zakoni, koji upravljaju duhovnim nivoima i unutrašnjim kraljevstvom svesti. Ti principi se mogu spoznati naukom joge. Učitelj, koji je spoznao sebe, a ne fizičar, jeste čovek koji razume istinsku prirodu materije. Posluživši se tim znanjem, Hrist je mogao da vrati slugi uho, kada mu ga je odsekao jedan od učenika.”84
13 “Zato vam kažem: Što god moleći tražite, verujte da ste to već primili, i biće vam dato.” - Marko 11, 24. Učitelji koji su spoznali Boga, tu svoju spoznaju mogu da prenesu naprednim učenicima, kao što je u ovom slučaju Lahiri Mahasaja preneo Šri Juktešvaru.
14 “A jedan od njih udari slugu velikog sveštenika, pa mu odseče uho. A Isus reče: “Pustite!
Kada se radilo o tumačenju svetih spisa, moj učitelj je bio bez premca. Mnoge od mojih najsrećnijih uspomena povezane su s njegovim govorima. Dragulje svojih misli on nije bacao u pepeo nepažnje i gluposti. Nemiran pokret tela ili trenutak odsutnosti duha, bili su dovoljni da naglo zaustave učiteljevo izlaganje.
Bespoštedno sledeći moju pažnju, tog jutra Šri Juktešvar je prekinuo svoj govor: “Nisi prisutan.”
Protestovao sam: “Guruđi, nisam se ni pomerio, niti sam trepnuo. Mogu da ponovim svaku reč koju ste izgovorili.”
“Upkos tome, nisi me pratio do kraja. Tvoj prigovor me prisiljava da ti kažem da si u svom duhu izgrađivao tri ustanove. Jedna je bila u šumovitoj ravnici, druga na vrhu brežuljka, a treća na obali okeana.”
Zaista su mi se u glavi, podsvesno, vrzmale te nejasne misli. Pogledao sam Šri Juktešvara, izvinjavajući se.
“Šta da radim s učiteljem koji prodire u moja besciljna razmišljanja?”
“Ti si mi sam dao to pravo. Suptilne istine koje tumačim ne mogu da se shvate bez potpune usredsređenosti. Ukoliko zaista nije potrebno, ja ne ulazim u skrivene tuđe misli. Ljudi imaju prirodno pravo da tamo lutaju. Ni Gospod
čak ne ulazi tamo nepozvan, pa se ni ja ne bih usudio da se namećem. “Učitelju, vi ste uvek dobrodošli!”
“Tvoji graditeljski snovi će se ostvariti kasnije, sada je vreme za učenje.”
Svojim jednostavnim načinom, uzgred je moj guru otkrio da zna za tri važna buduća događaja, koji će se desiti u mom životu. Od ranog detinjstva javljale su mi se vizije tri građevine, od kojih se svaka nalazila u drugačijem predelu. Onim redom koji je Šri Juktešvar predvideo, vizije su se i uobličile. Prvo sam u šumovitoj ravnici u Rančiju osnovao školu joge za dečake, zatim američko sedište na brežuljku u Los Anđelesu, i na kraju koloniju svetskog bratstva na jugu Kalifornije, na obali Pacifika.
Učitelj nije nikada davao bahate izjave, poput: “Predskazujem da će se dogoditi to i to!” Više je voleo da njegov sagovornik to nasluti: “Zar ne misliš da bi se to moglo desiti?” Međutim, njegove jednostavne reči su skrivale proročansku moć. Nije bio nikada prisiljen da ih opozove, jer njegova proročanstva, premda prekrivena velom, nikada nisu bila pogrešna.
Šri Juktešvar je po prirodi bio povučen i trezven. U njegovoj ličnosti nije bilo ničega sličnog duhom odsutnom slaboumnom vizionaru. Sa nogama čvrsto na zemlji, a glavom u nebeskom okrilju, divio se praktičnim ljudima. Imao je običaj da govori: “Svetost nije tupost! Božanska opažanja ne čine ljude bespomoćnim. Izražavanjem vrline u aktivnosti, inteligencija se maksimalno razvija.”
U primeru učiteljevog života, uvideo sam kolika razlika postoji između
duhovnog realizma i nerazgovetnog, tamnog misticizma koji mu po svojoj spoljašnosti može biti sličan. Moj guru je nerado govorio o nadfizičkim područjima. Jedina njegova čudesna aura, bila je aura savršene jednostavnosti. U razgovoru je izbegavao aluzije koje bude zaprepašćenje, a na delu se slobodno izražavao. Drugi su govorili o čudima, ali nisu mogli ništa da pokažu. Šri Juktešvar je retko spominjao suptilne zakone, ali ih je u tajnosti primenjivao kako je hteo.
Objašnjavao je: “Ljudi koji su spoznali Istinu ne izvode čuda dok ne dobiju unutrašnju dozvolu. Bog ne želi da se svima, bez razlike,85 otkrivaju tajne
15 “Ne dajte svetinje psima! Ne bacajte svoje bisere pred svinje, da se, pošto ih pogaze, ne okrenu, pa vas rastrgnu!” - Matej 7, 6.
njegovog stvaranja. Sem toga, svaki čovek na svetu ima neotuđivo pravo na svoju slobodnu volju. Takvu nezavisnost, svetac nikada ne osporava.”
Uobičajeno učiteljevo ćutanje je bilo prouzrokovano njegovim dubinskim opažanjem beskonačnog. Nije bilo vremena za beskrajna “otkrovenja” u kojima provode dane učitelji koji nisu spoznali Istinu. Duhovita izreka iz svetih hindu spisa to znalački ovako opisuje: “Kod plitkih ljudi, ribe sićušnih misli prave velike talase, a u okeanskim duhovima, kitovi nadahnuća jedva malo namreškaju površinu.”
Obzirom da je držanje mog gurua uvek bilo neupadljivo, mali je broj
njegovih savremenika u njemu video nadčoveka. Poslovica: “Budala je onaj ko ne može da sakrije svoju mudrost”, nije mogla da se primeni na mog mirnog i nedokučivog učitelja. Iako se Šri Juktešvar, kao i svi ostali ljudi, rodio kao smrtan čovek, uspeo je da se poistoveti s vladarem vremena i prostora. Kada se radilo o stapanju božanskog i ljudskog, za njega nisu postojale nepremostive prepreke. Vremenom sam spoznao da takve prepreke postoje samo u nepostojanju ljudske sklonosti duhovnim pustolovinama.
Kad god bih dodirnuo Šri Juktešvarova sveta stopala, telo bi mi pobožno zatreperilo. Jogiji kažu da učitelj može duhovno da namagnetiše učenika ako ga ovaj dodirne s poštovanjem. Tom prilikom se javlja fina struja koja često odstranjuje nepoželjne obične mehanizme u mozgu poklonika i korisno menja brazde njegovih svetovnih sklonosti. Može se dogoditi da mu se makar na trenutak podignu tajni velovi maje i da proviri u realnost blaženstva. Celo telo mi je bljesnulo žarom oslobođenja kad god bih, po indijskom običaju, kleknuo ispred svog gurua.
Učitelj mi je rekao: “Čak i kada je Lahiri Mahasaja ćutao, ili razgovarao o nečemu drugom, a ne o temama vezanim za religiju, prenosio mi je znanje koje ne može rečima da se izrazi.“
Na mene je Šri Juktešvar podjednako delovao. Ako bih došao u ašram zabrinut ili ravnodušan, primetio bih da se moj stav neosetno menja. Dovoljno je bilo da pogledam svog gurua, pa da me obuzme isceljujući mir. Svaki s njim proveden dan, bio je novi doživljaj radosti, mira i mudrosti. Nikada ga nisam video obmanutog, ili opijenog gramzivošću, ganutošću, besom, ili nekom drugom vrstom ljudske vezanosti.
bglavac
irida
edin.kecanovic
