POGLAVLJE XIV
(1)
Posle Prostora i Vremena, treći veliki princip manifestacije je Ravnoteža. Univerzum je uravnotežen kao celina, sasvim do dole, do najsitnijih delova. Ali ne smemo pretpostaviti da to znači jednoličnu, stabilnu ravnotežu na svakom stupnju Kreacije. Ona je stabilna samo na početku. To je način kako su DO Kosmičke Oktave i Protokosmosa jedno. Ali podudarnost izmeñu Zraka Kreacije i Sistema Kosmosa se tu završava. To podudaranje – da budemo sasvim precizni, to jedinstvo – je obezbeñeno prirodom samog Trojstva, koje je jedno i nedeljivo. Već u noti SI, koja korespondira sa Agiokosmosom, te tri jedno- suštastvene sile, koje su do tada bile ujedinjene, se manifestuju kao odvojene sile. To je ono što obrazuje prvu Trijadu i raña prvi svet, o kome se može ispravno reći da je roñen. Taj fenomen je posebno vredan pomena zbog svoje jednostavnosti – kao i zbog dubine razumevanja. Tek što počnu da se razdvajaju te tri sile se sabiraju u pravcu iste tačke primene. Meñutim, budući da toj kreativnoj konvergenciji prethodi dezintegracija, stabilnost Prve Ravnoteže – koja je obezbeñena jedno-suštastvenom prirodom Trojstva – je prekinuta. To je razlog za odvajanje note SI Velike Oktave i Agiokosmosa. Ovo razdvajanje se progresivno ubrzava duž Zraka Kreacije i Sistema Kosmosa, na dole ka njihovim granicama.
(2)
Pojmovi i znanje, koje smo sada stekli o strukturi Univerzuma, nam omogućava da shvatimo raison d’etre (razlog postojanja) i važnost za brojne grupe korektivnih zakona
koji se umnožavaju od 1 do 96 i deluju duž čitavog Zraka Kreacije (figura 30). Njihov cilj je da u potpunosti nadoknade progresivan gubitak stabilnosti Ravnoteže. Što se više udaljavamo od DO-Protokosmosa, to je ta stabilnost u većoj meri dovedena u pitanje i više je napora potrebno da bi se ponovo uspostavilo ono što ona dobija na kompleksnosti, gubeći svoj intenzitet. Drugim rečima, nepokolebljiva stabilnost Ravnoteže pripada samo Univerzumu u njegovoj celovitosti. Kao za šest kosmosa, koji dolaze posle Protokosmosa i koji žive u krilu te celine, oni su neprestano u stanju nestabilne ravnoteže. Ta nestabilnost ravnoteže se sve više povećava, kako se ona odvaja od Protokosmosa.
Usled svoje prirode nestabilna ravnoteža, u kojoj svet živi, se prekida svakog trenutka, da bi se odmah ponovo uspostavila delovanjem korespondirajućih grupa korektivnih zakona.
To je mehanički aspekt ovog fenomena. Suština ne leži u ovome, već u njegovoj biološkoj važnosti. U stvari, korišćenje nestabilne ravnoteže, uz ovladavanje opasnim efektima Vremena, koje donosi Zakon Sedam, su osnovni uslovi za pojavu Života. Priroda tih uslova ostaje ista duž univerzalne skale, iako život poprima odreñene aspekte na nivou svakog kosmosa.
Ukoliko bi trebalo da zamislimo savršen Svet, baziran na savršenoj i stabilnoj ravnoteži, to bi bila skamenjena slika – slika Smrti. Pre svega drugog, Život je kretanje; kretanje u vidu stalnog toka. Ali kretanje je uvek efekat razlike u potencijalu. Obrnuto, ti različiti potencijali se javljaju u svim oblastima kao posledica narušene ravnoteže.
Kao i perfektno stabilna ravnoteža, prava linija Vremena bi isključila fenomen Života, kao i ideju o mogućnosti za evoluciju. Moramo narušiti ravnotežu, da bismo kreirali kretanje. Uvoñenjem principa Nesavršenosti u koncept Kreacije učinjeno je da Život klija na svakom stepenu Makrokosmosa.
Čovek – Mikrokosmos – je stvoren po Njegovom liku i prilici. Njegovi viši centri, savršeni, savršeno uravnoteženi i stabilni, unutar njega obrazuju njegov sopstveni Protokosmos. Ali ta ravnoteža je narušena na sledećem stepenu, koji se sastoji od tri mentalna centra, stepenu koji je analogan Aghiokosmosu.
(3)
Da sumiramo, možemo reći da je Život posledica vibracione igre na svakom stepenu Univerzuma, igra koja u svakom slučaju poprima oblik poremećaja ravnoteže, za kojim sledi njeno ponovno uspostavljanje.
Taj poremećaj je moguć zato što sve što postoji u Univerzumu, iako stoji u ravnoteži, stoji u nestabilnoj ravnoteži.
Princip Ravnoteže nalazi svoju praktičnu primenu u kompenzaciji za taj poremećaj. Ipak, retki su slučajevi u kojima je kompenzatorsko delovanje uspešno u ponovnom uspostavljanju potpuno ante actum situacije. U principu to ne bi ni bilo poželjno. Kao rezultat principa Nesavršenosti sve što postoji je u stanju kretanja. Posebno u organskom životu, vibraciona igra – poremećaj – kompenzacija – često poprima oblik otvorenog
kruga – spirale. Ovde ponovo možemo da konstatujemo perfektnu logiku sistema. Mi znamo da je translacioni pokret – takav kao evolucija – uvek težak. Spirala usporava brzinu progresa, ipak ga čineći lakšim. U slučaju pada, on koči regresiju.
(4)
Vreme, Prostor i Ravnoteža, tri osnovna stanja Manifestacije i Kreacije Univerzuma, su rodili tri sile u kreiranom Univerzumu: aktivnu, pasivnu i neutralnu, kao što je već spomenuto. Princip Ravnoteže poprima dinamički oblik u trećoj kategoriji, kao i reaktivna sila sa zadatkom da kompenzira poremećaj, da bi se uspostavio balans. Njena manifestacija uvek ima karakter jednosmerne reakcije. Primenjen na celinu Univerzuma, princip Ravnoteže deluje mehanički i pokreće se automatski. Kao rezultat, kod svake akcije, na svakom mestu, u svakom kosmosu obavezno postoji protivteža. Prethodna razmatranja nam omogućavaju da razumemo i shvatimo značenje odreñenih fenomena za koje prirodna nauka ne nalazi objašnjenje. Da počnemo sa velikim problemom smrti. Kako je Život roñen iz poremećaja (ravnoteže), tako je Smrt neophodna zbog principa Ravnoteže. U svakom slučaju, bez izuzetka, poremećaj mora da bude kompenzovan i ravnoteža da bude ponovo uspostavljena. Smrću se stvara ta kompenzacija. Roñenje na svim planovima, jeste rad revolucionarnog i remetilačkog akta, koji je Ljubav. Ljubav sama je roñena pre Kreacije, sa pojavom – u svesti Apsoluta – ideje o Ti, koja se neizbežno javlja iz ideje o ’Ja’. To je bio prvi poremećaj stabilne ravnoteže pre-večnosti. Tako imamo dobar razlog, čak i samo instinktivno, da kontrastiramo Smrt sa Ljubavlju, a ne Život. Iz podjednako dobrog razloga – naspram svih dokaza razumnog uma – ljudsko srce oseća da je Ljubav nadmoćna sila, koja je u stanju da pobedi Smrt.
Pobediti Smrt je geslo ezoterijske nauke. Ali hajde da doñemo do jasnog, zajedničkog razumevanja pravog smisla tog izraza.
Šireći se, te tri sile deluju kroz čitav Univerzum. One se manifestuju na sledeći način u Sistemu Kosmosa i u Zraku Kreacije: Ljubav se javlja kao aktivna remetilačka sila, smrt kao pasivna, stabilizujuća sila, a život kao neutralizujuća sila, koja meri egzistenciju izmeñu granica definisanih prvim dvema silama. Iz prethodnog sledi da je smrt neizbežan uslov egzistencije – i time života – čiji su plodovi u kasnijoj trijadi potomci. Pitanje je da li se borba protiv smrti, da bi se stekao večan život – najviša nada čovečanstva, koju propovedaju sve religije - u realnosti može preduzeti sa razumnim šansama za uspeh. Pitanje je kompleksno. Da bi ga rešio, čovek ga mora proučiti iz mnogo aspekata. Religije se ovim bave na planu verovanja i stvaraju od toga predmet vere. Meñutim, sada, na pragu nove Ere, Ere Svetog Duha, takva pozicija više ne zadovoljava prosvećene duhove. Oni sada žele da shvate i razumeju nešto što se još juče posmatralo kao predmet Verovanja.
Sigurno je lakše tražiti od istinskih vernika da veruju u to pitanje, umesto pokušati da se objasni nešto tako teško objašnjivo. Ali ezoterijska nauka namerava da pruži odgovor na to pitanje.
Lice sveta se menja. Ciklus Sina se završava, kao što je to bio slučaj i sa Ciklusom Oca pre njega. Sa Hristom, Zakon, primljen davno od Mojsija, se okončava i biva zamenjen vladavinom Vere, Nade i Ljubavi. U današnje vreme, sa ratovima i revolucijama u našem veku i sa izuzetnim napretkom prirodne nauke, mi ulazimo u period tranzicije čija je svrha da nam pruži ulaz u Ciklus Svetog Duha. Tokom tog perioda, Vera će progresivno biti zamenjivana Znanjem, a Nada će se okončati u Ispunjenju. To će biti konačan trijumf Ljubavi. 'Jer Ljubav nikad ne prestaje, čak i ako proroštvo prestane, jezici ako umuknu i znanje ako nestane. (Korinćanima, XIII: 8).
(5)
U Tradiciji se pod pobedom nad smrću podrazumeva pobeda naših usavršenih Ličnosti nad smrću. To je značenje Spasenja, predmeta molitvi i cilj religijskih praksi Hrišćanstva. Već smo citirali reči Sv. Pavla: ’Pazite, reći ću vam tajnu: nećemo svi umreti, već ćemo se svi promeniti.’ (Korinćanima, XV: 51).
Istinsko značenje reči ’promeniti’ u ovoj rečenici leži u činjenici da će spoljašnji ljudi, kao i oni, koji su dostigli nivo 5, 6 i 7, pre ili kasnije biti pozvani da napuste fizičko telo. Razlika je u tome, da će ovi drugi to učiniti kao neko ko skida staro odelo, da bi obukao drugo, dok će smrt fizičkog tela za ljude 1, 2 i 3 rezultirati raspadanjem njihovih Ličnosti- fetusa. Smrt je astralni pobačaj. Spasenje dolazi drugim Roñenjem, kada se potpuno razvijena i roñena Ličnost neraskidivo poveže sa pravim ’Ja’ da bi obrazovala Individualnost. Jednom roñena, Individualnost više ne zavisi od fizičkog tela, na isti način kao što dete, koje je roñeno, ne umire, čak i ako je roñenje prouzrokovalo smrt njegove majke. Na to apostol aludira rečima ’nećemo umreti’.
(6)
Upravo smo videli da je Vreme različito u različitim kosmosima. Ukoliko proračunamo život u višem kosmosu u terminima zemaljskih jedinica, dobijamo veoma visoke vrednosti. Ipak, sve to je relativno. Rekli smo da, ako prihvatimo normalno trajanje života zemaljskog čoveka od 80 zemaljskih godina, život astralnog tela, koje pripada Mesokosmosu, korespondira sa 2.400.000 naših godina. To ne predstavlja, kako bismo mogli poverovati, pravu večnost; ta figura samo predstavlja istih 80 godina, ali astralnih godina. Na taj način, jednom, kada je fizička smrt pobeñena, suočićemo se sa problemom pobede nad astralnom Smrću, zatim mentalnom Smrću, raspolažući pri tome životom od oko 80 mentalnih godina. Tek kristalizacijom tela milosti, u krilu Apsoluta, Smrt će konačno biti pobeñena. Biće će se onda naći u stanju primordijalnog Bitka, u krilu stabilne Ravnoteže. To neće biti privremeno Spasenje, već konačno Spasenje.
Ovo stanje blaženstva se više ne može okarakterisati kao život u skladu sa definicijom života, koju smo prethodno dali. Život, kao akt voljne nesavršenosti, prirodno prestaje u trenutku povratka Apsolutu Protokosmosa, gde princip Nesavršenosti nije dopušten.
Neki ljudi smatraju da je to stanje potpunog Ne-Bitka, to znači, Ništavilo, apsolutna Nula. To sigurno nije život u terminima koje poznajemo, ograničen fizičkim roñenjem i smrću. Takva egzistencija, ako još uvek možemo da koristimo taj termin, je smeštena izvan
prostora i Vremena. Ovakvi kakvi jesmo, sigurno ne možemo imati validnu predstavu o takvom stanju. Nasuprot hladne slike – ili one koja tako izgleda – koju često povezujemo sa Nirvanom, Tradicija se poziva na jedini pojam u ljudskom jeziku koji reflektuje božansko stanje: Ljubav. Bog je Ljubav, kaže Sv. Jovan Apostol. Onaj ko postigne trostruku pobedu nad fizičkom, astralnom i mentalnom smrću, će biti primljen u krilo apsolutne Ljubavi koja je bez početka i stalna bez kraja. To je Pleroma pravoslavne Tradicije.
(7)
Ta apsolutna Ljubav je dostupna ljudskoj duši čak i ovde. Meñutim, niti muškarac, niti žena je ne mogu dostići odvojeno. Ona je dostižna samo za par i u uslovima svesne i potpune integracije oboje u jedno Biće sintezom pravog ’Ja’ i ’Ti’, koje ima snage da slomi ljusku svojih pojedinačnih Ličnosti. U praksi, to se može dogoditi samo ako su obe Ličnosti već veoma razvijene i obe bogate iskustvom, koje je svaki od njih odvojeno stekao u spoljašnjem životu.
Kakvo je značenje te duge staze regeneracije, koja, počevši od pada Adama, kao svoj konačni cilj ima savršenstvo koje dotiče božanstvo? Tradicija ne daje konačni odgovor na ovo pitanje. Ona jednostavno ukazuje da su putevi Božji nedokučivi i da: ’Sve je u njemu, od Njega i za Njega.’ Opis stanja blaženstva, koji je kružio i ranoj Crkvi, je uklonjen od strane Očeva Prvog Saveta, da ne bi izbio skandal zbog njegovog karaktera, koji je čini se bio erotičan. Ali u Doktrini nalazimo indikaciju: ljudska ljubav nije ništa do krhotine božanske ljubavi. Već smo na to ukazali.
Sigurno je da se stanje Blaženstva ne može opisati na odgovarajući način ljudskim jezikom, ipak, Tradicija insistira na činjenici da ga je uprkos ogromnih teškoća moguće postići. Sa tim ciljem na umu, ezoterijska nauka je izradila kompletnu nauku o vežbama.
(8)
Konstatovali smo da je smrt jedna od manifestacija principa Ravnoteže, koji automatski odgovara na remetilačku aktivnost čuvstvene ljubavi u kreiranom svetu. Ta ljubav, mada nesavršena, tada raña život. Ljudska ljubav je nesavršena jer je instinktivna i impulsivna. Dok god čovek automatski sledi svoje impulse, njegova ljubav će služiti samo kosmičkim ciljevima celine. Zadovoljstvo, koje on iz toga dobija, je uravnotežavajući element kao nagrada. Takva kakva jeste, ona neće služiti njegovoj ezoterijskoj evoluciji ni na koji način. Ipak, Ljubav je najsigurniji i najmoćniji način da se ostvari ta evolucija. To je zbog toga što je Ljubav jedini objektivan element u našim životima. Ta objektivnost ostaje istinita u svim mnogim aspektima Ljubavi i kroz sve varijetete njenih manifestacija.
Ljubav kao posledica može da služi čoveku u ezoterisjkoj evoluciji. Meñutim, da bi dostigao taj cilj, čovek mora da primeni svestan napor na tu ljubav, ne dozvoljavajući sebi da bude voñen svojim impulsima. Na taj način, on će neutralizovati remetilačko delovanje Ljubavi na sebe, što će sprečiti – i učiniti nemoćnim – intervenciju principa Ravnoteže, sa njegovom reakcijom smrću. U tom slučaju, učešće energije, koju obezbeñuje Ljubav, neće biti utrošeno odmah da bi služilo opštim ciljevima, već će ostati
u čovekovom posedu. Ono tada može biti upotrebljeno da ubrza rast njegove Ličnosti i njen napredak prema drugom Roñenju, prvom opipljivom rezultatu ezoterijske prakse.
To je teorija monaškog rada i suštinski se odnosi na seksualni centar. Mi težimo da ovladamo njegovim impulsima putem vežbi. Bez detaljnog istraživanja prednosti i neprijatnosti ove metode, moramo reći da u novoj Eri ezoterijski rad mora izaći izvan kripti i manastira. Od sada on se umesto toga mora obavljati unutar života, na polju svakodnevnih aktivnosti ljudskog društva. Taj zadatak je sigurno mnogo teži, jer mi unutar života nismo niti zaštićeni manastiru, niti imamo štit od ’A’ uticaja. Sa druge strane, život nudi mnogo efikasnije načine i vodi do manje krhkih rezultata; ezoterijska praksa unutar života takoñe omogućava jednostavnu kontrolu seksualnog centra, dopuštajući kultivaciju manifestacija ljubavi načinima emocionalnog i intelektualnog centra, čineći da se kreativni duh ispolji u svim svojim različitim oblicima. Taj viši red kulture će imati cilj da fokusira sve kreativne napore prema jednoj i istoj tački aplikacije, integralnom razvoju Ličnosti: drugom Roñenju; kristalizaciji astralnog tela i njegovim stapanjem sa pravim ’Ja’ da bi se formirala Individualnost.
Taj rad, koji obavljaju muškarac i žena koji rade zajedno, se može razviti sa izuzetnom snagom i dati veoma brze rezultate … pod uslovom da ta dva bića sa ezoterijske tačke gledišta u potpunosti odgovaraju jedno drugom i takoñe pod uslovom da su savršen par, to jest, da njihova kombinacija – uz ogradu u pogledu osobenosti njihovog ljudskog tipa – reflektuje odnos izmeñu apsolutnog ’Ja’ i ’Ti’, pre Kreacije Univerzuma. To je slučaj kod onih bića, koje ezoterijska nauka poznaje kao polarna bića.
Vratićemo se kasnije na ovo važno pitanje, koje postaje pravo pitanje na početku nove Ere. U vekovima kulture u ciklusu Svetog Duha, ljubavna romansa – karakteristika prethodnog Ciklusa – će ustupiti mesto jedinstvenoj ljubavnoj romansi polarnih bića, onih koji su pozvani da oblikuju društvo sutrašnjice.
Princip Ravnoteže, pomoću koga svi poremećaji i svi slobodni pokreti – posebno organskog života i posebno u njegovoj ljudskoj oblasti – traže i dobijaju kompenzaciju, se javlja kao strog, ali nepristrasan čuvar. Sa Zakonom Sedam on obezbeñuje trajanje sveukupne egzistencije u skladu sa zakonom. Ljudska mudrost je bila svesna te činjenice od pradavnih vremena. To je princip Karme, Nemezis kod Grka (Nemesis, Boginja Pravde u grčkom Panteonu, prim.prev.), Arhanñeo Uriel (ili Urilo prim.prev.) hrišćanske božanske hijerarhije – prema Tradiciji jedan od sedam Duhova Božjih, koji se – kao jedini u Univerzumu – nikada ne menjaju. Oni nadziru ponovno uspostavljanje narušene ravnoteže na svakom stupnju kosmičke skale, uključujući i Mikro-Mikrokosmos.
Karmičko delovanje se pokreće automatski. Uvek treba da se setimo tog automatskog odgovora i da ga uzmemo u obzir barem u svojim unapred osmišljenim aktivnostima. To nije lako, jer smo retko svesni poremećaja i efekata koje naše aktivnosti proizvode. To je razlog zašto karmička aktivnost tako često prekoračuje granice predviñenog. Meñutim, moramo ponoviti da Karma gubi svoj preteći aspekt za jednostavne (just): ona im samo donosi radost. To je zbog toga što njihove aktivnosti nikada ne proizvode poremećaje, koji prelaze opšte i lokalne kosmičke zakone. Jednostavni (Just) ne zapadaju u grešku, dok običan čovek, čak i delujući u dobroj veri i verujući da radi ispravno, čini greške. One
započinju greškama u koncepciji, koje su istinski razlog greha. Greh po sebi ne sadrži nikakav element takozvane mistične prirode. U tom smislu da predstavlja pogrešku, greh može uklonjen adekvatnom kompenzacijom. Tradicija na to ukazuje kada kaže: ’Nema neoprostivog greha, osim greha bez pokajanja.’ Lako možemo razumeti istinsko značenje ove maksime. Pokajanje je pre svega jedan akt svesnosti, koji prirodno rezultira blagom i efikasnom kompenzacijom za grešku koja je počinjena. To je teorija. U praksi to nije tako jednostavno; to zahteva detaljno proučavanje svakog slučaja. Očigledno je lakše počiniti greh, nego ga pronaći i nakon toga napraviti kompenzaciju. Ukoliko pokajanje, u tačnom smislu koji je ovde dat toj reči, ne usledi na vreme, uravnotežujuća karmička akcija automatski snažno deluje. Jednom kada započne, mi smo obavezni da joj se pokorimo pasivno.
Jedna karmička akcija se pokreće automatski i deluje mehanički, ona kompenzira svaki poremećaj na svom sopstvenom planu. Kompenzacija se vrši za svaki račun pojedinačno, kao u trgovačkoj knjizi, a ne izmeñu celokupnosti dobrih i loših rezultata.
(9)
Sada treba da ispitamo uticaj koji princip Ravnoteže vrši na Zakon Sedam. Zbog tog zakona, ciklični karakter koji deluje na svaki dugotrajni pokret stvara rotaciju – bilo sporu ili brzu - koja u svakom slučaju ide u samo jednom pravcu. To neizbežno ima poremećaj kao svoju posledicu. Shodno tome, njemu će biti potrebna kompenzacija. Ta kompenzacija će takoñe poprimiti ciklični oblik, rotirajući u obrnutom pravcu. Tako će svaka oktava rada – to jest, svaka silazna oktava – odmah stvoriti drugu oktavu, koja je njena tačna kompenzacija, ali uzlazna; proizvod originalnog rada. Ako se rad dobro razvija, oktava će onome ko radi doneti odgovarajuće pozitivne rezultate i obrnuto.
Treba da znamo da će svaka silazna oktava aktivnosti, počevši od kosmičke Velike Oktave, automatski stvoriti drugu oktavu – oktavu paralelnu sa njom, na istoj skali, ali uzlaznu – oktavu, koja je rezultat inicijalne akcije. To je generalni zakon, jedna od posledica principa Ravnoteže. U prirodi, te dve vrste oktava su tako osmišljene da pomažu jedna drugoj. Proučavanje primene ovog zakona na fenomene – fizičke, hemijske i biološke – predstavlja divan i veličanstven spektakl u kome čovek može opaziti Inteligenciju koja njima vlada. U odreñenom slučajevima to proučavanje nam takoñe omogućava da pronañemo odgovore na probleme koji bi – prepušteni našem linearnom načinu razmišljanja – u suprotnom ostali nerešivi. To se na primer pokazuje na pitanju ishrane Univerzuma kao celine.
Ishrana biljaka, životinja i ljudskih bića je osmišljena u skladu sa različitim cikličnim grupama. Čovek i životinje apsorbuju kiseonik i ispuštaju ugljen-dioksid; biljke apsorbuju ugljen-dioksid i ispuštaju kiseonik. Čovek i životinje jedu biljke; sa druge strane, njihove izlučevine služe kao hrana biljkama. U svim tim slučajevima i u mnogim drugima, koje je teže opaziti, prisustvujemo jednoj aktivnosti, koja kombinuje uzlazne i silazne oktave, aktivnosti, čija je celina savršeno uravnotežena. Ishrana, kao što znamo, se može precizno opisati kao apsorpcija sunčeve energije kompleksnim procesom metabolizma, koji nauka još uvek ne poznaje dovoljno; paralelno sa time, pošto se organizam iz tih supstanci opskrbi materijama i energijama, koje su mu potrebne, biće izbačeni ostaci, koji će hraniti
biljni svet. Njegovi proizvodi će se kasnije vratiti na sto u vidu hrane. Uzlazna oktava proizvoda metabolizma je balansirana silaznom oktavom, koja transformiše jelo u izlučevine. Možemo pronaći beskonačno mnogo drugih primera balansirane igre oktava u različitim domenima i na različitim planovima: fizičkom, mentalnom i moralnom. Naravno, pokreti proizvedeni u skladu sa tim balansiranim i kompenziranim šematskim planovima ne izazivaju nikakvu karmičku reakciju.
Ako to sada prenesemo sa pojedinačnog slučaja na opšti slučaj i ako ispitamo problem ishrane u celom Univerzumu, budući da je on živo biće, i dalje ćemo morati da priznamo, da on neće naći hranu izvan sebe, jer ništa ne postoji izvan njega. Meñutim, Tradicija insistira na činjenici da je veliki Univerzum, Makrokosmos, živo biće, kao što su to i svi drugi kosmosi Sistema. Konačno, s obzirom da je sačinjena od živih elemenata, čitava celina može biti samo živo biće. Kao živom biću njemu je potrebna hrana. Ali budući da, kao što smo rekli, Makrokosmos ne može da pronañe hranu izvan sebe, to nas vodi do zaključka da je on pronalazi unutar sebe. To je naša prva konstatacija. Posle toga možemo reći da, ukoliko Univerzum u svojoj celini ostaje u savršenom stanju ravnoteže, njegova ishrana takoñe može biti osmišljena u vidu cikličnog sistema udvojenih oktava.
Već smo uočili kako taj mehanizam funkcioniše u vidu toka i kontra-toka energija duž čitavog Zraka Kreacije. Vratićemo se na to sa više detalja u drugom tomu.
(10)
Moramo još da istražimo drugu manifestaciju principa Ravnoteže. Ona se odnosi na organsku vezu izmeñu oblika i sadržaja. Taj problem je širok koliko i komplikovan; plan za ovo poglavlje ne dopušta detaljne analize. Ali bi možda bilo korisno dati jedan primer koji je citiran mnogo puta od početka ovog veka. On se tiče zakona, koji upravlja odnosima izmeñu oblika i sadržaja u političkim režimima.
Taj zakon može lako biti otkriven refleksijom o tom predmetu, ali na žalost, politički lideri bilo kog režima tom problemu posvećuju malo pažnje, a i tada pre instinktivno nego u vidu disciplinovanog razmišljanja. Zakon je precizan: vremenom, elementi koji rastu se
razvijaju i pošto su dostigli vrhunac, počinju da opadaju, degenerišiću se i klizeći ka potpunoj propasti.
Taj zakon upravlja svim političkim režimima, ’klasičnim’ i ’novim’. Okolnosti se menjaju, posebno političke. One se menjaju kao odgovor na modifikacije, koje utiču na ljudsko društvo, za koje se može reći da napreduje u odreñenim aspektima, dok nazaduje u drugim. Princip Ravnoteže se manifestuje na unutrašnjem političkom planu Države, da bi održao odreñenu jednakost izmeñu oblika vlade i političkog sadržaja postojećeg sistema. Ta dva faktora moraju biti u ravnoteži, ipak u stvarnosti, oni su to retko. Iz različitih razloga, vlade u principu sporo odgovaraju na sled dogañaja. Suočeni sa istorijskom evolucijom politički režimi ne bi mogli da očuvaju oblik ureñenja i sadržaj posle jedne odreñene granice. Ali vreme se ne zaustavlja. Posle odreñenog perioda revolucionarna vlada će biti ostavljena iza. Što je nasilnija revolucija, to je kraći period za to potreban. To je bio slučaj sa Francuskom revolucijom 1789. To isto je bio slučaj sa Ruskom revolucijom 1917.
Engleska pruža primer zapanjujuće tradicionalne stabilnosti. Ali često se gubi iz vida da je to stabilnost u pokretu, jedina moguća u Univerzumu, u kome su egzistencija i život bazirani na stalno narušavanoj nestabilnoj ravnoteži. Britanska Vlada čuva svoj tradicionalni oblik kroz vekove, jer državnici te zemlje znaju kako da modifikuju njen sadržaj sa izuzetnom političkom fleksibilnošću – i na vreme.
Vlada cara Nikolaja II – svojeglavo i protiv uprkos dokaza – je istrajala na svojoj želji da održi oblik carevine i autokratski sadržaj svoje vladavine. Rezultat je dobro poznat.
(11)
Ponekad neravnoteža izmeñu oblika i sadržaja može dostići proporcije veće od države. Ne može se poreći da je kriza, u kojoj se čovečanstvo nalazi od početka ovog veka, sadrži najveću opasnost. Pored opasnosti od direktne kataklizme, koju može izazvati lančana reakcija atomske eksplozije, postoji druga opasnost sasvim druge prirode, akumulacija onoga što možemo nazvati gomilanje karmičkih tereta. Kada se dogodi takav slučaj, ravnoteža se ponovo uspostavlja bilo katastrofom, kao što je Potop, ili, ukoliko je težina Karme znatna, intervencijom sa viših kosmosa. To je bio osnovni razlog za inkarnaciju Hrista i Njegovu misiju na Zemlji, Njegovo mučenje i žrtvu. Sasvim očigledno, opasnost od karme, koja se akumulirala upravo pre njegovog dolaska, je bila realna i velika. Apostol Jovan je rekao da je Bog poslao svog Sina, ’koji je trebalo da spase svet’. Moramo verovati da je Hristova propoved, njegova žrtva, koja je predstavljala balans za karmičke terete u tom trenutku, ponovno uspostavila ravnotežu na planeti i spasla svet i čitavo čovečanstvo sa njim.