POGLAVLJE XIII

(1)

Setićemo se da je Vreme drugi veliki princip u Kreaciji i Manifestaciji Univerzuma. Univerzum – sa svim što sadrži – postoji u Vremenu i Prostoru. Njime vladaju dva fundamentalna zakona, Zakon Tri i Zakon Sedam, čija je svrha da zatvore destruktivno delovanje Vremena unutar velikih i malih krugova i tako omoguće kreaciji trajanje.

Naš pojam Vremena je neodvojiv od pojma kretanja. Da to predstavimo na drugačiji način, mi konceptualizujemo vreme u terminima kretanja, koje je sa svoje strane izloženo Zakonu Sedam. Pokušajmo sada da prodremo u pravu prirodu Vremena, onoliko koliko nam je to moguće. Činjenica da smo - sa svim svojim konceptima – uronjeni u Vreme, otežava to istraživanje i očigledno ograničava njegov obim.

Proučavanje Vremena iznosi na svetlo princip Relativnosti. Ovaj princip obuhvata sve manifestacije fenomena Vremena i prikazuje ih kao oblike koji iščezavaju u stalnom kretanju pod svetlom Čarobne Lampe. Sve što postoji, postoji u Vremenu, sve do trenutka kada će se oglasiti Sedam Truba da proglase da je rad, koji je preduzeo Apsolut, dovršen. Tada će Kraljevstvo Sveta postati Kraljevstvo Božije i Njegovog Hrista, Alfe i Omege manifestacije. U viziji Sv. Jovana na ostrvu Patmosu anñeo se zakleo da tada više neće biti Vremena.

(2)

Proučavajući Vreme ne smemo nikada izgubiti iz vida subjektivnost naših čula. Mi ne možemo doseći objektivno osim kroz medijum subjektivnog. To je osnovni razlog za ezoterijske studije: one omogućavaju spoljašnjem čoveku da pruži objektivnu validnost svom subjektivnom načinu mišljenja. On to može dostići tehnikom sličnom onoj koja se primenjuje na precizne instrumente: pre nego što ih upotrebimo, odreñujemo grešku u čitanju kod svakog.

Kada na ovaj način uzmemo u obzir „subjektivnost“ instrumenata, dobijamo od njih tačno čitanje bez obzira na njihove nedostatke. Da bismo posmatrali fenomene našeg unutrašnjeg sveta i spoljnog sveta sa preciznošću, moramo prepoznati i odrediti grešku u čitanju našeg mentalnog instrumenta za opservaciju, jedne od glavnih alatki Ličnosti. Sva ezoterijska učenja su orijentisana ka tom cilju, koji se dostiže drugim Roñenjem – kada čovek postigne novi oblik svesti i postojanja, koje je sasvim različito, objektivno – i koje spoljašnji čovek može da zamisli samo na nejasan i nerazumljiv način.

Sve dok naša priroda ostane subjektivna i tako relativna, mi možemo proučavati Vreme samo indirektno, uz pomoć principa Relativnosti.

(3)

Naša percepcija vremena varira. To je tačno na dva načina: ona varira od jedne osobe do druge i za svaku osobu varira s obzirom na njenu fizičku ili mentalnu kondiciju. Uticaj godina, zdravlja i emocionalnog stanja su dovoljno poznati. Pored tih opštih primera, postoje pojedinačni slučajevi, kada vreme potpuno prestane: na primer tokom spavanja bez snova, kratkog gubitka svesti ili pod opštom anestezijom. Ali možemo učiniti da vreme nestane i dobrovoljnim, svesnim naporom, posebno naporom koncentracije. Praktikujući ovo istrajno, opazićemo ovaj fenomen već od prvih vežbi. Kako sve više pojačavamo svoju koncentraciju, tako sve manje opažamo vreme. Ako metodičkim i stalnim naporom uspemo da eliminišemo iz svog polja opažanja sve osim fizičkog ili etičkog predmeta, na koji smo usredsreñeni, i ako smo uz to u stanju da održimo usmerenu pažnju na toj pojedinačnoj tački – što omogućava kontemplaciju – vreme potpuno nestaje. Obrnuto, što je više čovekova pažnja raspršena, to se više ono na njega rasteže.

Taj fenomen je objektivan sam po sebi. On je zakon. Razlog za njegovo postojanje – kao i mehanizam putem koga deluje – će biti objašnjen kasnije, u Doktrini Sadašnjosti.

Zanimljivo je ukazati na drugi fenomen: našu sposobnost da modifikujemo brzinu naše percepcije vremena. To se dogaña mnogo puta tokom dana. Ne obraćamo pažnju na to, jer se taj fenomen odvija mehanički na maloj skali. Ali on može biti proizveden i dobrovoljno na mnogo većoj skali.

Jedan teniski šampion nam je ispričao da kada tokom meča primi posebno tešku loptu, on je iznenada vidi kako mu se izuzetno sporo približava. Toliko sporo da on ima neograničeno vreme da proceni situaciju, donese ispravnu odluku i konačno vrati loptu majstorskim udarcem, koji pobuñuje divljenje eksperata.

Primeri u kojima se vreme širi su rezultat znatnog ubrzanja vibracija u centrima, posebno u motoričkom centru, koji upravlja našom percepcijom fenomena kako spoljnjeg, tako i unutrašnjeg sveta.

U principu, što više brzina percepcije nekog pojedinca raste, to će mu sporije izgledati kretanje opaženog objekta. Obrnuto, što je slabija percepcija, to će mu se bržim činiti pokret ili proticanje vremena.

Subjektivno, možemo razlikovati četiri kategorije pokreta u pogledu njihovog odnosa prema brzini percepcije:

-     Pokreti tako male brzine, da se objekat u kretanju čini nepokretnim. Primeri: fenomen rasta generalno; kretanje velike i male kazaljke na satu;

-     Pokreti, čija brzina je uočljiva, ali kod kojih naša percepcija oblika pokreta ostaje nepromenjena – velika većina pokreta u svakodnevnom životu. Primeri: hodanje, plesanje, automobili, avioni, brodovi, kazaljka sekundara na satu itd.

-     Pokreti toliko brzi, da je naša percepcija objekta u kretanju u toj meri iskrivljena, da možemo uhvatiti samo trag tog pokreta. Primeri: brzi gestovi, pogotovo ako se ponavljaju;  vibracioni pokreti kao podrhtavanje račvi itd;

-     Pokreti toliko brzi, da predmet u kretanju „nestaje“. Primeri: putanja metka itd.

Ove kategorije su subjektivne, u tom smislu, da će različiti ljudi različito opažati istu brzinu datih pokreta – pogotovo ako su ti pokreti približavaju granici odreñenih kategorija.

Ali za svaku odreñenu osobu te kategorije su objektivne u odnosu na njenu sopstvenu brzinu percepcije. To je važno primetiti. Modifikujući našu percepciju pokreta, možemo proceniti rezultat pokušaja da kontrolišemo motorički centar i motorički sektor dva druga centra.

Sticanje sposobnosti da svesno modifikujemo brzinu percepcije u oba smera igra važnu ulogu u ezoterijskoj evoluciji, budući da se primenjuje na sve pokrete. Kako je sva mentalna aktivnost u suštini kretanje, uz odgovarajući trening je moguće primeniti to na misli, prvo da bismo uhvatili ideje, koje bi nam inače pobegle, i drugo, da bismo prodreli do njihovih najfinijih detalja sa većom oštrinom. Istovremeno, ova sposobnost značajno povećava našu sposobnost za rad. Primenjen na osećanja, ovaj trening nam omogućava  da direktno percipiramo latentne aspiracije velikih kolektiva – nacija, ili čak grupa nacija – i da im damo oblik. Na individualnom planu to otvara neslućene dubine emocionalnog života.

Velike voñe čovečanstva, čija su postignuća dala novi pravac istoriji čovečanstva, kao što je Aleksandar Veliki, posedovali su tu sposobnost u veoma razvijenom obliku. To objašnjava veliku tajnu njegove izvanredne sposobnosti da koriste vreme, nešto što bi u suprotnom ostalo neobjašnjivo.

U vezi sa ovim razmatranjima, moramo spomenuti jedan od aforizama Tradicije, koji kaže: ’Tačnost štedi vreme.’

(5)

Uzevši princip Relativnosti u obzir, pokušajmo sada da odredimo neke jedinice vremena. Videćemo da su one prirodne, ali da se njihova vrednost – u suštini apsolutna – različito meri kada se primenjuje na različite stupnjeve Kosmosa.

Dah je karakteristika organskog života. Nije rečeno da je čovek stvoren od zemaljskog praha: ’Bog je udahnuo kroz njegove nozdrve dah života i on je postao živa duša.’ Zar nije kralj David podigao svoj glas: ’Neka sve što diše, slavi Večnost.

Ukoliko je, kako smo upravo rekli, disanje suštinska karakteristika organskog života, primum mobile koji prenosi pokrete do svih organa i reguliše njihov rad, bilo bi logično uzeti period udaha i izdaha vrste kao osnovnu jedinicu vremena.

Organski život na Zemlji je podreñen ljudskoj vrsti i sledi njenu evoluciju. Ubrzanim maršom napretka čovek preuzima sve veću kontrolu nad evolucijom životinjskog i biljnog sveta. On transformiše tlo, menja tok vode, istražuje i eksploatiše unutrašnjost Zemlje i dezintegriše atome. Možemo predvideti da će u sasvim skoroj budućnosti ubrzanje i racionalizacija organskog života dostići svoj limit. Iako toga nije svestan, čovek time efikasno doprinosi razvoju našeg Zraka Kreacije i time i razvoju naše planete i njenog satelita.

Sagledano na drugačiji način, čovek u sebi sadrži sve elemente Prirode. Zbog toga je normalno uzeti trajanje udaha i izdaha kod odraslog čoveka kao osnovnu jedinicu vremena za Tritokosmos koji čini organski život na Zemlji.

Znamo da je za odraslog čoveka trajanje svakog udaha i izdaha otprilike 3 sekunde. To je prva osnovna jedinica Vremena.

Druga osnovna jedinica za sav organski život je jedan ceo dan. Za čoveka i životinjski svet jedan ceo dan obuhvata ciklus budnog perioda za kojim sledi san; aktivnost koju naizmenično smenjuje odmor. Najzad, najveća prirodna jedinica vremena za čoveka je dužina njegovog života. Mi je u principu procenjujemo na osamdeset godina.

U poreñenju sa te tri jedinice zajedno, uočićemo izmeñu njih odnos od otprilike 1 prema

30.1.             U stvari, svakih 24 časa sadrži 28.800 udaha od po 3 sekunde, dok osamdeset godina sadrži 29.200 dana. Ukoliko sada podelimo 3 sekunde, koliko traje udah i izdah, istim koeficijentom od 30.000, dobićemo desethiljaditi deo sekunde. To je trajanje munje, što je naš najkraći vizuelni utisak.

Sa druge strane, ukoliko trajanje daha kod čoveka iznosi 3 sekunde, on je u Prirodi – pogotovo kod biljnog sveta – mnogo sporiji. Ciklus udaha i izdaha kod biljaka traje 24 sata; udisanje se odvija tokom dana, izdisanje tokom noći. Kao deo organskog života na Zemlji čovek takoñe učestvuje u respiratornom ritmu prirode, čiji ciklus, kao što je spomenuto, ostaje konstantan 24 časa. Tokom sna čovekovo disanje u stvari menja svoj ritam, kao i svoj hemijski sadržaj.

Iz prethodne napomene možemo zaključiti da koeficijent od 30.000 ostaje konstantan u skali jedinica vremena za Mikrokosmos, kao i u odnosu izmeñu respiratornog ciklusa i ciklusa višeg kosmosa, organskog života na Zemlji. Ta razmatranja nam omogućavaju da to predstavimo sledećom tabelom:

ČOVEK                      ORGANSKI ŽIVOT NA ZEMLJI Utisak  ............................ 0.0001 sekunde                                                    —

Respiratorni ciklus............. 3 sekunde                                          24 časa Budno stanje i san...........  24 časa                                                              ?

Normalno trajanje života .  80 godina                                                ?

Bilo bi primamljivo primeniti isti koeficijent od 30.000 na organski život kao celinu. To bi, meñutim, bila greška. Brzo ćemo videti zašto. Organski život na našoj planeti bi bio ograničen na 80 x 30.000=2.400.000 što je očigledno nedovoljno.

(6)

Koristeći moderne metode odreñivanja starosti praistorijskih ljudskih i životinjskih skeleta, antropologija je ustanovila periodnu tablicu u skladu sa evolucijom ljudske vrste od njenog odvajanja od viših životinjskih vrsta. Ti podaci su samo približni, ali prikazuju veličinu reda na koji se odnose.

Da bi se bolje razumela osnovna uloga čoveka i njegove evolucije unutar opšte evolucije organskog života i da bi se iz toga shvatila važnost njegove misije u evoluciji našeg Zraka Kreacije, uključujući Tesarokosmos – korisno je baciti kratak pogled na rezultate, do kojih je došla antropologija koristeći samo metode prirodnih nauka:

Starost čoveka prema ovoj tablici ne bi trebalo da nas iznenadi. U stvari, nekoliko dodatnih podataka nam pružaju opštu predstavu o sporosti evolucije ljudske rase:

1.      Maksimalan obim mozga antropoidnog majmuna nikada nije veći od - 600 – 800

2.      Obim mozga pitekantropusa (visina od 165 – 170cm)                        -         850 – 950

Čovek ove vrste je već koristio osnovne reči i hodao uspravno.

3.  Kod sinantropusa, prvog humanoidnog tipa,
mozak žene je imao kapacitet od	-      1050
mozak muškarca kapacitet od	-      1100 -1200

(Da bi se izbeglo jednostrano tumačenje podataka iz poslednje kolone, citirala bih naredno: „Izmeñu razvitka psihe i veličine mozga nema direktne veze. Mozak slona je tri puta veći od mozga čoveka, ali mozak čoveka je 1/40 njegovog tela, a slona samo 1/440. Što je razvijenija psiha životinje to je veća relativna veličina njenog mozga.“ Prim. prev.).

Davanje prednosti korišćenju desne ruke u odnosu na levu – indikator koji karakteriše čoveka – se prvo jasno opaža kod sinantropusa, iako je uočljivo već kod pitekantropusa. Ta dominacija desne ruke je praćena lakom asimetrijom mozga.

Sinantropus koristi reči.

4. Obim lobanje modernog čoveka varira izmeñu                                         - 1400-1500 To je funkcija njegovog kapaciteta za rad i budući da je imao sposobnost da ispusti

odreñenu skalu glasova – koja mu omogućava da razradi jezik – taj primitivni čovek je

stupio na dugu stazu materijalnog progresa.

(7)

Iz gornjeg prikaza možemo jasno videti da – u najmanju ruku na sadašnjem stadijumu nauke – ne bismo mogli da primenimo isti koeficijent od 30.000 na susedne kosmose, kako to neki autori sugerišu. Sa druge strane, podaci iz prethodne tabele nas vode do sledećeg opažanja: isti koeficijent od 30.000 izražava odnos izmeñu čovekovog daha i daha organskog života: tako bi bilo logično primeniti ga na skalu čovekove evolucije, a ne na evoluciju kosmosa. Ako se tablica sa jedinicama vremena i primenjuje na spoljašnjeg čoveka – uključujući i čoveka 4 – ona ne bi bila ista i za čoveka koji je dosegao viši stepen svesti, unutrašnjeg čoveka 5, 6 i 7. Na osnovu ovog principa, rasporedili bismo jedinice vremena prema različitim stupnjevima čovekove ezoterijske evolucije, kako je to  prikazano u sledećoj tabeli. Treba da obratimo pažnju na to da se prva kolona odnosi na čoveka 1, 2, 3 i 4, koji i dalje predstavlja spoljašnjeg čoveka, ali balansiranog.

Treba da se setimo da je kod tipova 1, 2 i 3 zemaljskog čoveka fizičko telo potpuno razvijeno. Integralnim razvojem Ličnosti i drugim Roñenjem, koje sledi – čovek stiče astralno telo. Postavši čovek 5 on više ne pripada samo Tritokosmosu, već istovremeno i Mesokosmosu, koji korespondira sa notom FA Velike Oktave. Kažemo da je sada obdaren planetarnim životom. Postavši čovek 6 sa roñenim i razvijenim mentalnim telom, on će učestvovati u Deuterokosmosu. Pošto je konsolidovao rezultate, postignute tu, on postaje čovek 7. Time dolazi do kraja evolucije, koja je moguća za čoveka koji živi na Zemlji. Obdaren telom milosti (ili mentalnim telom) on će biti primljen u Veliko Bratstvo o kome je Sv. Pavle rekao da će u njemu Sin biti:

Prvoroñeni meñu mnogom braćom (Rimljanima, VIII: 29).

Sledi tabelarni prikaz:

(8)

Princip relativnosti je bio poznat od najranijih vremena. Apostol Pavle je rekao: ’Jedan dan pre Gospoda je kao hiljadu godina.’. U Mojsijevoj molitvi čitamo: 'Za tvoj pogled hiljadu godina je nalik jučerašnjem danu … kao straža u noći'.

Kod Gnostika nalazimo sličnu indikaciju, koja, kako se čini, potiče iz istog izvora: 'Dan svetla je hiljadu godina sveta (Pistis Sophia).

Ne znamo tačno šta se u ovom tekstu podrazumeva pod rečima ’dan’, ’noćna straža’ i ’dan svetla’. Meñutim, možemo videti jasno utvrñen princip. Tek istraživanjem antičkih izvora se može doći do toga da se interpretacije harmonično usaglase.

(9)

Ovo su indikacije – neizbežno sažete – koje možemo da izvedemo iz sažetog   proučavanja tablice ekvivalentnosti Vremena. Čovek 5, dostigavši drugo Roñenje i stekavši time astralno telo, čini deo Mesokosmosa, dok još uvek živi na Zemlji.

To bi mu pružilo mogućnost da kontemplira o sledećem višem kosmosu, o Deuterokosmosu. Kosmosu Sina. To je razlog zašto u himni Istočnog ciklusa nalazimo narednu izjavu, koja bi  suprotnom zvučala neobično: ’Vidim tvoju palatu, Gospode.’

Planetarni život od preko dva miliona godina je sigurno bogata nagrada za trud, koji se zahteva od učenika ezoterijske nauke. Čak i ako ne uzmemo u obzir solarni život, preimućstvo čoveka 6 i 7, već i život čoveka 5 relativnoj i ograničenoj svesti naše Ličnosti izgleda kao Spasenje i beskrajan Život koji je predmet molitve u hrišćanskoj liturgiji. Ipak, budući da je svaki kosmos po sebi trodimenzionalan i analogan drugima, i percepcija vremena u različitim kosmosima je takoñe ista. To je usled toga, što je samo vreme različito u različitim kosmosima. Iz ovoga sledi da ako je život fizičkog tela normalno ograničen na 80 zemaljskih godina, život astralnog bi bio ograničen na 80 astralnih godina, ili godina Mesokosmosa i tako dalje. Uspinjući se stepenima kosmosa – u životu ograničenom, osim u slučaju izuzetnih okolnosti, na 80 godina u skladu sa njegovim

nivoom Relativnosti – ljudska Individualnost će doseći prag Protokosmosa, da tamo bude pozdravljena kao bludni sin u krilu Apsoluta I.

(10)

Utvrdili smo karakteristike vremena za Mikrokosmos, domen fizičkog tela, za  Mesokosmos, domen suptilnog tela, i za Deuterokosmos, domen mentalnog tela, konsolidovanog telom milosti. Ono što se nalazi iza Deuterokosmosa je nedostupno čoveku sve dok zadržava fizičko telo. To je ekvivalentno izjavi da kolona Deuterokosmosa u prethodnoj tabeli predstavlja gornju granicu vremenske relativnosti zemaljskog čoveka. Meñutim, da bi tablica bila kompletna, moramo dodati još jednu kolonu, u ovom slučaju sa leve strane od Mikrokosmosa. Ona bi bila označena kao Mikro-mikrokosmos, to jest, svet mikroskopskih organizama, baze i osnove ljudskog tela. Primenivši isti koeficijent od 30.000, ali u suprotnom pravcu, dobijamo 24 sata za život jedne obične ćelije ljudskog organizma i 3 sekunde za čitav dan. Da bi bila tačna, kompletna analiza ekvivalentnosti izmeñu Mikrokosmosa čoveka i Mikro-Mikrokosmosa bi iziskivala proučavanje čoveka samog kao celine sedam kosmosa. U ovom trenutku bi bilo dovoljno da se podsetimo da u skladu sa principom Relativnosti život u Mikro-Mikrokosmosu doduše traje 24 časa čovekovog života, ali se oseća i doživljava u trajanju od 80 godina, dok taj dan, koji iznosi 3 sekunde čovekovog života, izgleda potpuno kao i čovekov dan od 24 časa. To sa druge strane objašnjava fenomen brzine fizioloških reakcija, neophodnih da obave čitavu seriju kompleksnih operacija u našem organizmu, koji bi inače ostao neobjašnjiv. Princip Relativnosti nam omogućava da razumemo da u suštini ćelije imaju sve vreme, koje im je potrebno, da obave te operacije. Ako čovek oseti efekte uzimanja alkohola gotovo odmah, to je zbog toga što jedna ili dve sekunde predstavljaju osam ili šesnaest sati za Mikro-mikrokosmos – i to je dovoljno vreme za njega da obavi svoje operacije, koje će proizvesti efekte na različitim mestima u organizmu.

(11)

Na kraju našeg kratkog proučavanja Vremena moramo se dotaći i pitanja dimenzija. Govorimo o svetu koji ima tri dimenzije, ili o trodimenzionalnom svetu. U stvari, ako nekom objektu, koji već u potpunosti poseduje sve tri dimenzije, ne damo ni trunku postojanja u vremena, on odmah nestaje. Zato, sve ono što postoji u Prostoru, postoji i u Vremenu, tako da se može reći da ono predstavlja četvrtu vertikalu; četvrtu koordinatu, dodatu Dekartovim koordinatama.

Naša percepcija vremena čini da se ono javlja kao linija. Karakteristični pojmovi vremena: Budućnost i prošlost, zajedno sa tačkom Sadašnjosti, gde se budući dogañaji misteriozno transformišu u prošle dogañaje, su identični onima koji karakterišu geometrijsku liniju,  gde je sve smešteno ili ispred ili iza date tačke.

Vratićemo se kasnije na proučavanje ovog važnog problema, kada budemo objasnili Doktrinu Sadašnjosti. U ovom trenutku, biće dovoljno reći da Vreme ne poseduje samo jednu, već tri dimenzije i da te dimenzije striktno odgovaraju dimenzijama Prostora. Već smo napravili aluzije na te više dimenzije. U ovom trenutku ćemo se ograničiti na to da kažemo da je budna svest, svest ’Ja’ naše Ličnosti, ekstremno relativna i da nije u stanju

niti da shvati, niti da direktno opazi niti te dve više dimenzije Vremena, niti njihove efekte. Ona ih meša sa četvrtom dimenzijom, u pojedinačnoj percepciji celine, koja je Linija Vremena.

Peta dimenzija predstavlja geometrijsku tačku svih mogućnosti datog trenutka, od kojih se samo jedna ostvaruje u Vremenu – dok sve druge ostaju neostvarene. To je jedna vrsta plana. Linija Vremena ga probija u tački gde je locirana jedna mogućnost koja se – kao posledica toga – realizuje. A za šestu dimenziju, to je Vreme Univerzuma; zahvaljujući svom volumenu, ono ne sadrži samo sve mogućnosti, već dovršenje svih mogućnosti svakog trenutka – kompletan ciklus svih linija Vremena.

Najzad, postoji i sedma dimenzija, koja je tačka; tačka smeštena istovremeno i u Prostoru i u Vremenu.

Linija Vremena; Večnost i Svemir; to su termini iz našeg svakodnevnog jezika koji korespondiraju sa četvrtom, petom i šestom dimenzijom. Termin nulte tačke korespondira sa sedmom i poslednjom dimenzijom, koja bi se možda mogla posmatrati kao pre-inicijalna dimenzija.

Pojam nulte tačke igra veliku ulogu u ezoterijskoj filozofiji. To nije praznina. To je seme i završetak, Alfa i Omega svega što postoji.