POGLAVLJE XII

(1)

Proučili smo strukturu Univerzuma u obliku Zraka Kreacije, njegovu konstituciju u skladu sa Zakonom Tri i njegovo funkcionisanje u skladu sa Zakonom Sedam. Već to prvo proučavanje Kosmosa nam omogućava da razumemo dubinu ovog termina, kome je antika ispravno pripisivala značenje Reda i Lepote. U prethodnim poglavljima smo opisali Univerzum u terminima reda, podvlačeći njegovo stvaranje i funkcionisanje. Videli smo  da se taj red primenjuje na striktno jednobrazan način. Kao vozilo volje Apsoluta on vlada Univerzumom, kako u njegovoj celini, tako i u najmanjim delovima. To potvrñuje davnu ezoterijsku formulu: ’Kako gore, tako dole.’ Sada ćemo početi sa proučavanjem Univerzuma sa stanovišta života, koji ga animira i koji u okviru strukture, koju smo  proučili, na neki način formira pokretni okvir Univerzuma. To će nam omogućiti da bolje razumemo, iako samo delimično, neizrecivu lepotu Kosmosa.

Ne zaboravimo da je naš kapacitet zamišljanja ograničen. Čak i najbogatije slike koje pokušavamo da uobličimo, su nezanimljive i bezbojne. U okruženju u kome živimo ne možemo – bez kalkulacije i bez specijalnog treninga – da u potpunosti shvatimo meru tih kontinuiranih promena, budući da naša percepcija teži ka tome da registruje stereotipe objekata koji nas okružuju. Mi smo tako normalno transportovani do statičkog sveta sa  dve dimenzije, iako u stvari pripadamo trodimenzionalnom svetu, uvijenom u Vreme, koji sadrži čak i više dimenzija – skrivenih od nas, tako da ih ne percipiramo direktno. Predstave o Univerzumu i njegovom životu, koje možemo zamisliti – prožete od beskonačno velikog do beskonačno malog neprekidnim vibracijama Ljubavi – te  predstave će uvek biti ravne, banalne i nikada neće reflektovati njegovu neizrecivu lepotu osim iz daleka i na čisto konvencionalan način. Tek putem progresivne evolucije, dostigavši nivo bića čoveka 4 i pošto preñemo prag i postanemo čovek 5, direktna kontemplacija o Kosmosu nam postaje dostupna u svom dvojnom aspektu Reda i Lepote.

Ipak, napori spoljašnjeg čoveka da shvati taj red i lepotu nisu uzalud. Oni su čak nužni. To je isto kao i kod proučavanja prirodnih nauka; čovek prvo mora da uči, da bi kasnije razumeo.

U tom duhu ćemo pristupiti ovom poglavlju.

(2)

Kako možemo sebi da predstavimo Univerzum, uzevši u obzir tu faktičku ogradu? Drvo je jedna slika. Isus ju je koristio, govoreći o sebi kao o stablu vinove loze i o svojim učenicima kao o čokotima. Možemo sebi predstaviti ’tout ensemble’ (čitavu celinu) Zraka Kreacije, koji obrazuje razgranatu krošnju drveta … trostruki koren, iz koga izranjaju  deblo i grane. Ta skeletna figura je prekrivena pupoljcima, iz kojih rastu listovi, cvetovi i najzad plodovi. Drvo je živo i kroz svoje grane iznosi različite manifestacije života: manifestacije koje stoje u meñuzavisnosti, korisne, čak neophodne jedna drugoj, budući da osiguravaju postojanje, rast i razvoj celine. Iako je ta slika daleko od savršenstva, ona je podesna i mi ćemo se pozvati više puta na nju. Njeno nesavršenstvo je u tome da različiti delovi – na svojim različitim nivoima Drveta – ne nalikuju potpuno jedan drugom. Ako grane i liče na deblo, a grančice liče na grane, cvetovi, lišće i peteljke imaju potpuno drugačiji pojavni oblik nego ’drvo’. Život Kosmosa takoñe ima mnogo nivoa, sa sedam osnovnih; svih sedam nivoa njegove manifestacije su osmišljeni kao slika prvog, u srcu u kome živi preostalih šest. Sve u svemu, postoji sedam kosmosa ili tačnije, sedam redova kosmosa – čiji je trostruki koren jedan – koji postoje i žive jedan unutar drugog, sledeći grananje Zraka Kreacije.

Vremenom je to drevno učenje, koje je povezivalo svaki Zrak Kreacije sa muzičkom skalom sedam kosmosa, delimično zaboravljeno ili namerno deformisano. Ezoterijska nauka je uvek bila predstavljena u šiframa. Petoknjižje i Jevanñelja predstavljaju svedočanstvo za to. Ali dok je istinsko značenje Doktrine bilo sakriveno, u ta vremena se vodilo računa o tome da se prenese profani – u ovom ili onom značenju – deo istine, koja je izgledala kao potpuno i sistematsko objašnjenje. Tako je tokom vekova i čak  milenijuma, kroz uspone i padove civilizacija, mogućim tragaocima davano dovoljno indikacija da ih podstaknu na dublje istraživanje.

(3)

Skraćena verzija drevnog učenja u vezi sa Sedam Kosmosa nam je predata, prvenstveno u Kabali Rabi-Ben-Aliba, koji govori o dva kosmosa: malom kosmosu, koji simbolizuje čoveka i velikom kosmosu, koji simbolizuje Univerzum. Potpuna analogija izmeñu Mikrokosmosa i Makrokosmosa – da upotrebimo grčku terminologiju – reflektuje čitavu paradigmu geneze, koja je gore citirana: ’čovek kreiran po slici i prilici Boga.’, teza, koja jasno priznaje princip jedinstva Sveta. U isto vreme, ovo učenje je bilo ograničeno na opis dva kosmosa, dok kompletna doktrina, kao što je rečeno, ne razmatra samo dva kosmosa, već sedam kosmosa, koji zajedno čine potpuni ciklus života stalnog ponovnog rañanja.

Treba napomenuti da sistem Sedam Kosmosa unutar sebe sadrži sve što postoji, to jest, integralno Biće koje zamišljamo – suviše astronomski – kao Veliki Univerzum. Sa druge strane taj sistem sadrži sve što dotiče život tog Bića, njegovu celokupnu organizaciju i sve njegove manifestacije. To je važno zapamtiti, jer Znanje, u punom ezoterijskom smislu te reči, neminovno izvire iz te činjenice: izučavanjem sistema – uz obavezan uslov, da se proučavanje delova uvek obavlja u odnosu na celinu.

(4)

Makrokosmos u njegovoj celini:

Ovo su primarni podaci za ovu doktrinu.

Svaki kosmos je živo biće. Svaki je trodimenzionalan slično Mikrokosmosu – to je da tako kažemo čovek – i nalik njemu živi u Vremenu. Svaki kosmos se graniči sa dva susedna kosmosa i ta trijada sukcesivnih kosmosa čini jednu potpunu celinu. Meñutim, on ne stvara nepropusne barijere izmeñu trijada, budući da – a to je važno zapamtiti – centralni kosmos date trijade obrazuje kako niži element na trijadi iznad, tako i gornji element na trijadi ispod.

Razmatrajući Zrak Kreacije, već smo rekli - i to je primenljivo na integralnu celinu Makrokosmosa – da različitim kosmosima unutar njega vladaju identični zakoni. Ali njihova primena na svakome od njih, iako slična, nije apsolutno identična. Primetićemo usput da se aktivnost može preduzeti u jednom odreñenom kosmosu u skladu sa zakonima drugog kosmosa. Klasičan primer takve aktivnosti su sa jedne strane bolesti bakteriološkog ili virusnog porekla i sa druge strane, aktivna borba protiv tih bolesti putem vakcinacije, terapije serumima itd. To je mešanje dva kosmosa jedan drugom u domen, kosmosa čoveka i kosmosa mikro-organizama. Mešanje zakona višeg kosmosa u ljudski život je reñe, ili nam se tako čini. To uključuje fenomene koje u svakodnevnom jeziku nazivamo čuda.

(5)

Nastavimo sada sa komparativnim istraživanjem pojma Kosmosa i Zraka Kreacije.

Ako su Zraci Kreacije piktoreskno definisani kao grane Velikog Drveta koje je Univerzum, i ako je drvo, čiji je trodelni koren manifestovani Apsolut, tada se Sistem Kosmosa javlja kao život na tim istim granama.

Taj život izvire iz istog trodelnog korena, Apsoluta I, od koga u potpunosti zavisi. Tu, na početku se Zraci Kreacije i Sistem Kosmosa spajaju. To nam omogućava da

identifikujemo Apsolut I kao Protokosmos ili Prvi Kosmos.

Vidimo da naš Zrak Kreacije pokazuje samo jednu granu, duž koje se javlja život različitih elemenata Sistema Kosmosa.

Ovde se moramo zaustaviti da bismo sprečili grešku u koncepciji, koja bi mogla biti inspirisana ovom slikom Drveta. Prema analogiji, odreñeni aspekti ove slike nam mogu pomoći da shvatimo naš predmet bolje, ali ona ne predstavlja sve odnose izmeñu Zraka Kreacije i Sistema Kosmosa na svim nivoima. Naša mentalna lenjost i stalna tendencija ka učmalosti – inerciji materije koja se ispoljava kod novih koncepata – nagoni nas na brze zaključke i neosnovane generalizacije.

Ne zaboravimo da analogija nije sličnost; još manje je identičnost. Moramo koristiti simbole uz oprez i opomenuti sebe da ne prekoračimo granicu podudaranja izmeñu dijagrama i objekta koji se proučava.

Smatramo da je ovo pravi trenutak za ovu opomenu, jer sa proučavanjem Sistema Kosmosa ulazimo sve dublje u domen novih pojmova.

Sa druge strane novi karakter tih pojmova, bilo naučenih ili osmišljenih, zahteva svestan napor od svakoga. Na odreñeni način to je kreativan napor. To je relativno teška materija za naš um, koji uvek odbija taj napor. Može se simbolično reći da svaki novi koncept ostavlja trag na površini mozga. Što je misao, koja formira koncept novija i izazovnija, to je dublji žljeb koji ona ostavlja u mozgu. Da bi se taj žljeb fiksirao, potrebna je koncentracija pažnje i misli. Misao mora postati fina i oštra, kao vrh igle. Onda će ona utisnuti žljebove dovoljno duboko da se oni ne ispune odmah, tako da je za cerebralnu materiju moguće da obavi svoj rad na utvrñivanju.

U meñuvremenu, ovaj proces nailazi na dve prepreke. Jedna je mentalna iscrpljenost, koja je posledica iscrpljenosti rezervi sila koje su neophodne za željenu koncentraciju. Kasnije ćemo videti da je ta rezerva u spoljašnjem čoveku minimalna. On po pravilu živi na granici svojih nervnih snaga. Apsorpcija energija je gotovo odmah kompenzovana utroškom snage istog reda veličine. Ovo istovremeno iscrpljivanje neophodnih energija vodi čoveka do toga, da napusti stazu koja ga vodi do novog i nepoznatog i njegove misli klize unazad do staze na kojoj su bile ranije, proces koji ne zahteva niti svesni napor niti koncentraciju. Druga prepreka proizilazi iz toga da se sama cerebralna materija opire tim izoštrenim mislima, koje je, kao i vrh igle, ranjavaju.

Brzi zaključci, lake generalizacije i slogani su uobičajene tehnike, kojima troma i inertna strana čovekove prirode pokušava da nagna tragaoca da napusti istraživanje u domenu novog i nepoznatog … koje zahteva, kako smo rekli, svestan i kreativan napor.

Za borbu protiv te dvostruke prepreke, koja različitim ljudima stvara različite teškoće, preporučuje se praktičan metod – čiji je predmet dvostruk. Sa jedne strane, on nudi vežbe koje nam omogućavaju da akumuliramo snagu i da tako obrazujemo rezerve energije. Sa druge strane, on nudi vežbe čiji je cilj da oplemeni rad cerebralnih ćelija. Te ćelije – opskrbljene najvećom postojanošću unutar granica života u telu – mogu biti obučene. Njihova senzitivnost može postići gotovo čudesnu prodornost. (pronicljivost, oštrinu). Plemenita priroda se razlikuje po stepenu finoće svojih ćelija. Zbog toga, evolucija je u principu moguća za sve; vrata su širom otvorena. Ali da bi se ovaj skok izveo, zahteva se stalan, svestan i kreativan napor, bez koga se oplemenjivanje ćelija zaustavlja. Ono se u principu zaustavlja kada je formiranje individue završeno. Život tada počinje da crpi ovu strukturu, što suviše često vodi do mentalne skleroze ’stvrdnjavanja’ mozga, koja čini da čovek gubi sve više od svog kapaciteta za prilagoñavanje i kapaciteta

–  najvažniji razlog za tu oštrinu – za oblast nepoznatog.

Bez spominjanja drugih uzroka, na koje smo već ukazali i na koje ćemo se vratiti kasnije, ideje i činjenice iznete u ovom odeljku objašnjavaju zašto su ezoterijske studije nasleñe samo manjine, koja je okupirana pitanjima duha, i sposobna da nalik vitezovima Grala, osvoji znanje.

(7)

Konstatovali smo da su kod korena Zrak Kreacije i Sistem Kosmosa jedno te isto. Odmah posle (tog početka) počinju razlike. Odnos izmeñu koraka u prvom i izmeñu onih u drugom su različiti, sledeći varijacije u oktavi; u Sistemu Kosmosa one su konstantne.

Odnosi izmeñu susednih kosmosa su isti kao i odnosi izmeñu beskonačno male količine i beskonačno velike. Zbog Zakona Sedam ti odnosi nikada ne dostižu svoj limit, to jest, od Nule do Beskonačnosti, što bi neminovno rezultiralo prekidanjem lanca i padom sistema.

Pokušajmo sada da razumemo značenje imena, koja su data različitim ešalonima Sistema Kosmosa.

Već smo razgovarali o Protokosmosu i o Apsolutu. Sledeća dva stepena, Aghiokosmos i Megalokosmos, su povezani sa notama SI i LA Velike Oktave, to znači, Svim Svetovima i Mlečnim Putem Zraka Kreacije. Ova dva stepena predstavljaju psihološki i fiziološki život Makrokosmosa, Veliki Univerzum, viñen kao živo Biće. Ovakvi kakvi jesmo, mi sigurno ne možemo razumeti taj pojam, niti sebi predstaviti sliku onoga, o čemu smo upravo  govorili. Ta vrsta znanja i razumevanja ne može doći osim kao posledica ezoterijskog razvoja, tako da u ovom trenutku ono ima samo teorijsku vrednost. Na našem nivou bića praktični smisao sistema počinje tek sa Deuterokosmosom.

Ali zašto Deuterokosmos, to jest, drugi kosmos, kada je on u stvari četvrti stepen sistema? Odgovor na ovo pitanje bi čitalac mogao da da sam. To je usled toga (poglavlje XI, str. 97)

što izmeñu Apsoluta I i Apsoluta II, Sunca, ne postoji posrednik suštinski različite prirode. Na nivou note SI Velike Oktave, koja korespondira sa Aghiokosmosom, nalazimo nebulu. Ona emituje neizmernu energiju, iz koje se rañaju galaksije sunca-zvezda procesom kondenzacije atoma. Tako, dok Apsolut I, DO Velike Oktave korespondira sa Protokosmosom, Apsolut II, DO kosmičke bočne oktave, dolazi drugi i analogan je prvom. Ostavimo za trenutak Mesokosmos po strani kao pitanje na koje ćemo se vratiti mnogo kasnije. Treba samo uzgred da spomenemo da je život na tom stepenu Sistema u Tradiciji ponekad predstavljen slikom nižeg Neba, kojim vladaju Prinčevi Vazduha ili gasni Arhoni. Spomenuli smo to da bismo locirali Mesokosmos u odnosu na FA Velike Oktave i notu SI bočne oktave.

Ispitajmo sada problem Tritokosmosa i Tesarokosmosa. Počećemo sa ovim drugim. Tradicija ne daje indikacije o predmetu Tesarokosmosa, a Doktrina još manje. Ne nalazimo ništa više do nekoliko aluzija u tekstovima koji se bave tim problemom, koje je napredak prirodne nauke stavio van dnevnog reda.

Dok je Tritokosmos život na Zemlji – i život Zemlje, utoliko što je ona živo biće – pojam Tesarokosmosa se na sličan način odnosi na naš satelit. To znači da je Mesec, iz perspektive Sistema Kosmosa, tek fetus, koji se približava kraju trudnoće: Tesarokosmos  još nije roñen. On mora da apsorbuje energije i elemente, neophodne zbog svog nepotpunog rasta. U stvari, masivna zaliha tih elemenata mu je postala dostupna u obliku napretka tehnologije, ubrzanim umnožavanjem novih organizacija ljudskog društva, množenjem stočnog fonda i racionalizacijom poljoprivrede. Ti elementi obećavaju brz i povećan rast u sledećem veku. Kao i fetus u majčinoj utrobi, Tesarokosmos vrši ogroman uticaj na Tritokosmos i tako i na čoveka, koji je integralni deo organskog života na zemlji i tako doprinosi rastu Meseca, kosmičkog fetusa.

To je sve što se za sada može reći o Tesarokosmosu.

Vratimo se na Tritokosmos. On nosi ime trećeg, iako Mesokosmos stoji izmeñu njega i Deuterokosmosa, drugog kosmosa; ali isti razlozi koji su nas naveli da Deuterokosmos posmatramo kao drugi su i dalje validni, iako izmeñu njega i Protokosmosa postoje dva druga kosmosa.

Tritokosmos je Zemlja viñena kao živo biće. Unutar ograničenih mera naših mogućnosti percepcije, Tritokosmos je organski život na Zemlji. Pokušajmo da odredimo njegovu poziciju u odnosu na dva susedna kosmosa. Razmotrimo Deuterokosmos – Sunce sa celinom (ensemble) svog sistema – kao jedinstvo. Lako možemo konstatovati da je u efektu odnos izmeñu dva kosmosa uporediv sa onim izmeñu beskonačno velike količine i beskonačno male količine – iako samo sa astrofizičkog aspekta. Da to predstavimo na drugačiji način, Deuterokosmos je sledeći viši kosmos Tritokosmosa.

Koji je onda sledeći kosmos ispod Tritokosmosa?

To može biti samo organizam koji je, iako beskonačno mali u odnosu prema čitavoj celini, najreprezentativniji u organskom životu na Zemlji. Budući da je on priključen Tritokosmosu, čovek je bez sumnje njegov najreprezentativniji organizam.

Čovek je tako Mikrokosmos, shvaćen – kao i svaki drugi kosmos – u slici i prilici Boga.

Ovde bismo mogli spomenuti jednu neobičnu stvar: lako nam je da zamislimo Deuterokosmos kao Hrista u njegovom kosmičkom aspektu, ili čak kao individualizovanu solarnu predstavu u tradicionalnoj antropomorfnoj slici, koja verovatno odgovara objektivnoj realnosti. Ali nam je teško da zamislimo Tritokosmos – ili čak Mesokosmos – u istom antropomorfnom obliku. Ipak, u vezi sa ovim drugim, govoreći o Nebeskoj Hijerarhiji ili o Prinčevima Vazduha, Tradicija se uvek okreće slikama te vrste, dodajući im ponekad zoo-morfne figure.

(8)

To je mesto Mikrokosmosa, osmišljenog na ovaj način, u skali Sistema Kosmosa. Predstavljen je na figuri 43. Ne smemo i dalje misliti da je Mikrokosmos konačni nivo organskog života na Zemlji. Znamo da se fiziološki život čoveka zasniva na životu mikro- organskog sveta ili svetova, počevši od transmitera života, nosilaca principa vrste, spermatozoida i jajne ćelije. Jer postoji čitava skala ćelija, velikih i malih; protozona, bakterija i virusa, koji čine svet oko nas, ali su nevidljivi bez instrumenata.

Vrativši se na princip grupisanja kosmosa u vidu drveta, iz prethodno navedenog možemo zaključiti da je život čoveka, kao Mikrokosmosa, omeñen sa jedne strane organskim životom na Zemlji – Tritokosmosom – čiji beskrajno mali deo predstavlja, i sa druge  strane, životom sveta mikro-organizama, koji evoluiraju unutar njega i čija je svaka  jedinica podjednako beskrajno mala u poreñenju sa njim. Naredna figura prikazuje te odnose:

Ova figura će nam pomoći da razumemo kosmičku bočnu oktavu, koja je, sagledana u terminima aktivnog aspekta, bočna oktava Deuterokosmosa (figura 45).

To nas vodi do konstatacije da sa jedne strane razvoj Univerzuma još uvek nije završen duž našeg Zraka Kreacije – budući da Tesarokosmos još nije roñen – sa druge strane i evolucija čoveka kao individualnosti takoñe gotovo miruje, obeležavajući vreme na nivou tri niža centra, to jest, na nivou tri razdvojene sile u spoljašnjem čoveku. Za njega je neophodno da shvati njihovo jedinstvo i to je praktičan cilj ezoterijskog proučavanja i rada. Zadaci koje treba obaviti, da bi se dostigao razvoj Makrokosmosa i Mikrokosmosa, su prikazani na narednoj figuri:

Ideje i činjenice, koje su objašnjene u ovom poglavlju, omogućavaju čitaocu da uoči ulogu, koju je namenjena čoveku u celini Sistema Kosmosa i odgovornost koja mu je namenjena.

(9)

Napretkom nauke i tehnologije čovek ostvaruje sve veću kontrolu nad materijom i do izvesne mere nad organskim životom Zemlje na biološkom planu. Organski život, kao što smo videli, služi kao transmisijska stanica za životodarnu energiju, koja se kreće ka Zemlji i Mesecu, kroz interval Velike Oktave FA – MI. Taj zadatak je razarajući.

U normalnim okolnostima mira na Mesec se transmituju nedovoljne količine energije kao rezultat rada na ljudskom društvu i flori i fauni, koja ga okružuje. To iziskuje intervencije na delu Deuterokosmosa, koje izazivaju nemire u Tritokosmosu. Zadatak ovog drugog je da poveća energiju, koja je potrošena do tog nivoa, da bi obezbedio ishranu i rast kosmičkog fetusa, Tesaroskosmosa.

To je na primer kosmičko poreklo ratova i revolucija ili epidemija i čitave velike skale drugih katastrofa, koje muče čovečanstvo. Davno je primećeno da masovna pojava sunčevih pega rezultira olujama na Zemlji i psihološkim stanjem, koje vodi do konflikata na socijalnom, meñunarodnom i rasnom planu.

Što je čovečanstvo brojnije i što je uspešnije u povećanju poljoprivrednog fonda, šireći oblasti obradive zemlje itd. to će note LA, SOL i FA bočne oktave povećavati čistotu i snagu svoje rezonance, sledeći kosmičke zakone, tako da će odreñena razmena energije, koju svaki pojedinac treba da proizvede, izgubiti na važnosti naspram kvantiteta i život na Zemlji će postati srećniji i lakši.

Ali dok se to ropstvo, nametnuto čoveku, postepeno smanjuje, pred njim se javljaju drugi problemi i nastaviće da se javljaju. To će mu se dogoditi na drugom i višem planu, ali pre nego što se to dogodi, čovečanstvo mora uspešno proći testove i iskušenja zrelosti. Napredak tehnologije se ubrzava i u tom pogledu naš vek je pun obećanja. Ali kada je reč

o moralnom napretku, on će se dogoditi na sasvim različit način. Da bi se uspostavila ravnoteža izmeñu Nauke i S(a)vesti (Science and Conscience), spoljašnji čovek mora učiniti svestan napor na ezoterijskom planu, pre nego što čovek bude mogao da efikasno doprinese, kao što mora – svojom sopstvenom evolucijom – harmoničnoj evoluciji  Sistema Kosmosa.