POGLAVLJE X

(1)

Ustanovili smo da u Svetu, kreiranom igrom tri sile, Zakon Tri reflektuje tri fundamentalna stanja Kreacije: statično, dinamično i ravnotežu. Nikada ne možemo dovoljno naglasiti važnost ovog zakona. Sve što postoji u Univerzumu, istinski ili kao potencijal, postoji samo kao milost kombinovanog dejstva ove tri sile.

Sada ćemo proučiti sledeći osnovni zakon: Zakon Sedam. Taj zakon se ne primenjuje niti na kreaciju, niti na postojanje stvari i fenomena u prostoru, već na njihovu evoluciju u Vremenu. On se odnosi na delovanje svih vrsta pokreta na svim planovima i svim stupnjevima Kreacije.

Da bi se bolje razumeo Zakon Sedam i da bi se shvatila njegova važnost, moramo proučiti drugi aspekt ovog problema. Videli smo da je za čoveka, dok živi u takvoj džungli zakona, jedina mogućnost da sebe postavi pod vlast Zakona Izuzetka, ezoterijskog zakona, koji mu omogućava da pobegne od ansambla ’A’ uticaja, čije delovanje u spoljnjem svetu  direktno zadire u naš unutrašnji svet. Kao aktivnost, to izmicanje takoñe potpada pod  vlast Zakona Sedam.

U skladu sa tim zakonom, kao što ćemo uskoro videti, svaka aktivnost je izložena jednoj  ili više promena pravca i kao posledica toga, osuñena na propast. Meñutim, analizirajući delovanje Zakona Sedam shvatićemo karakter te devijacije i njenu neophodnost sa objektivne tačke gledišta. Naučićemo kako se možemo boriti protiv te devijacije i nastaviti u odreñenom pravcu, težeći za svojim ciljevima.

(2)

Priroda Zakona Sedam i njegova objektivna neophodnost rezultira iz destruktivnog karaktera Vremena, drugog uslova Kreacije. Usled delovanja ovog principa

sve što je roñeno ili stvoreno – uključujući i čoveka – je osuñeno na uništenje. Samom Univerzumu od njegovog stvaranja preti opasnost od uništenja usled dejstva Vremena.  Bilo je neophodno prevladati tu opasnost. Zakon Sedam predstavlja načine putem kojih se destruktivno delovanje Vremena u izvesnom stepenu neutrališe.

Pokret se ne može odvojiti od njegovog trajanja. Kako su sve aktivnosti bilo spoljašnji, bilo unutrašnji pokreti, svaka aktivnost zahteva Vreme. Zakon Sedam se precizno rečeno  sastoji u činjenici da svaki pokret, jednom stavljen u dejstvo, podleže na odreñenom mestu devijaciji i zatim, pošto je neko udaljenje prešao u novom pravcu, sledećoj devijaciji, i tada ponovo. Ukoliko je inicijalni impuls dovoljno snažan, pokret će se posle prelaska Heksagona vratiti na tačku na kojoj je počeo. Na taj način, pod uticajem Zakona Sedam, svaka aktivnost, koja je generisana u Univerzumu, se odvija u ciklusima. (figura 31).

Dok je Zakon Tri prirodan zakon, Zakon Sedam je veštački. Ako i ne neutralizuje destruktivno delovanje Vremena u potpunosti, on ga barem ograničava, uvodeći kod svake aktivnosti ili pokreta sukcesivna zakrivljenja, da bi ih zatvorio u cikluse. Na početku, i samo Vreme će biti savijeno u krivu, stvarajući devijaciju od prave linije, da bi se

zatvorilo u Veliki Ciklus, koji okružuje sve sporedne cikluse. Zbog Zakona Sedam do uništenja ne dolazi u prvom ciklusu, niti u narednim ciklusima, sve dok se snaga inicijalnog impulsa ne iscrpi. U meñuvremenu, taj zakon omogućava da se obnovi svaki pokret, koji gubi svoju energiju i svoje ubrzanje, uvodeći dodatne impulse u nju u podesnim trenucima i tačkama.

Veliki Ciklus, koji opasuje Vreme od prvog impulsa božanske manifestacije do Ispunjenja, to znači, do kraja Sveta, se u Tradiciji naziva Večnost. Večnost, kao što smo ranije već ukazali, tako nije beskonačna. Kao i svaka kreirana stvar, ona je ograničena. Ona obgrljuje celokupnu Manifestaciju i sadrži u sebi ispunjenje svih mogućnosti i svih obećanja.

Zakrivljenje Vremena – rezultat Zakona Sedam – predstavlja čak i povratak na ovu tačku polaska posle opasivanja poligona Večnosti. Ovako sagledana, kao što ćemo videti kasnije, Večnost ima odreñeno trajanje, od 2.10 na 15 zemaljskih godina. Ova razmatranja o zakrivljenosti Vremena i svih pokreta – uključujući fizičke, mentalne ili moralne aktivnost bilo koje prirode - nam dopušta da damo definiciju Zakona Sedam.

Definicija: Svaki pokret koji započne u odreñenom pravcu podleže u odreñenom trenutku devijaciji.

Obrnuto: Za svaki pokret, koji ide ka odreñenom cilju, neophodno je uvesti adekvatne dodatne impulse u odreñenim trenucima i tačkama, da bi nastavio kretanje bez devijacije.

Zaključak: Ukoliko je prepušten samom sebi, posle treće devijacije pokret, koji sledi odreñeni pravac, se kreće u dijametralno suprotnom pravcu od početnog.

To su suštinske karakteristike Zakona Sedam.

(3)

U ljudskim aktivnostima na moralnom planu, primena gornjeg navoda se može naći u svakom trenutku. Koliko krvi je proliveno i ime Sina Božijeg koji je propovedao Ljubav? Koliko surovosti, nasilja i hapšenja je izvršeno tokom revolucija u ime slobode i bratstva? Te primere možemo dopuniti jednim beskrajnim nizom.

U trenutku, kada se dogañaju, te devijacije gotovo uvek izmiču opažanju. Mi i dalje zamišljamo da sledimo isti pravac, dok smo, a da to ne shvatamo, neosetno vučeni ka suprotnom pravcu. U tom trenutku naša aktivnost na moralnom planu automatski prima novi impuls, koji dolazi iz reakcije onih oko tog originalnog impulsa. Što je on intenzivniji, što je ’avangardniji’, ’revolucionarniji’, to je snažnija reakcija principa Ravnoteže. Na taj način pokret u suprotnom pravcu, u svakodnevnom jeziku, nazvan reakcija, ima tako neočekivanu snagu, da ponekad gura pokretača inicijalne akcije daleko iza tačke polaska. To je gotovo uvek slučaj sa političkim doktrinama.

Da bi se konsolidovao taj prvi uspeh, drugi impuls mora da dopusti njegovo korišćenje. Istorija nam daje mnogo primera o neophodnosti drugog impulsa: tamo gde je on nedostajao posle dobijene bitke, rat bi često bivao izgubljen.

Moramo ukazati na drugi aspekt ovog zakona. Videli smo da moraju proći dve konsekutivne devijacije da bi se došlo do pravca, koji je suprotan inicijalnom pokretu. To znači da čovek mora predvideti dva konsekutivna dodatna impulsa, da bi održao inicijalni pravac pokreta i osigurao uspeh nekog poduhvata.

(4)

Da bismo napravili korak dalje u proučavanju Zakona Sedam i tako razumeli zašto je on dobio to ime, moramo pogledati odnose izmeñu materije i energije i takoñe prirode cikličnih pokreta, koji su za njih karakteristični.

Moderna prirodna nauka je ustanovila bliske odnose izmeñu materije i energije, u stvari poznate ezoterijskoj nauci od pradavnih vremena. Danas više nije besramno reći da je materija samo statički oblik energije – čija je priroda uvek dinamična. Odreñeni  fenomeni, koji su bili poznati od pradavnih vremena, su već dopuštali jasnu percepciju te ideje: kuglasta munja ili meteor, koji poseduje odreñene karakteristike specifične za materiju, kao što su volumen i boja. Ali nivo znanja u prethodnim vekovima nije  dopuštao produktivno proučavanje ovog fenomena; on je ostao relativno neprimećen zbog retkog pojavljivanja. Nedavni napredak prirodne nauke je vodio do otkrića, ako ne  u svim detaljima, ipak makar delimično, davnog tradicionalnog znanja, pogotovo u oblasti odnosa izmeñu materije i energije. Tradicionalna ezoterijska nauka posmatra manifestaciju sve energije kao oblik cikličnog vibratornog pokreta. Ona dalje uči da je materija sačinjena od relativno ograničenog broja nukleusa različitog kvaliteta i po prirodi slična kuglastoj munji. Ti nukleusi su animirani cikličnim vibratornim pokretima različitih frekvencija i amplituda. Ovde Tradicija uvodi pojam denzitet (density – gustina), koji je primenljiv kako na energiju, tako i na materiju. Najzad, ona postavlja zakon u skladu sa kojim su: gustina materije i gustina vibracija obrnuto proporcionalni.

Uvek u skladu sa tim tradicionalnim učenjem, kvantitet nukleusa u materiji, nukleusa, koji su da budemo precizni, sama materija, je minimalan. Volumen, koji zauzima neki  objekat, kakav god da je, je ispunjen onim što nazivamo veoma brzim linijama kretanja: pokreta ograničenog broja nukleusa. Sve zavisi od gustine tih pokreta i njihove brzine.

Što su teže i sporije vibracije, to je veći broj nukleusa potreban da bi sačinio telo i obrnuto. Mi znamo da se brzinom kretanja mogu modifikovati fizičke karakteristike materije. Na primer, ako rotiramo lagano parče papira na čekrku sa pet ili šest hiljada obrtaja u minuti, ono postaje sposobno da pretesteriše komad drveta. Na toj frekvenciji naš komadić papira izgleda kao disk, mada je u stvari kvadrat. Ukoliko povećamo brzinu rotacija daleko iznad ove gore pomenute, disk će naprotiv za naša čula poprimiti izgled čvrstog objekta koji miruje. Tada ćemo biti u stanju da dotaknemo list papira, ne rizikujući da nam on odseče ruku.

U svetlu ove teorije struktura materije izgleda slično strukturi Univerzuma, koji posmatramo ’iznutra’, sa rotacijama zvezdanih sistema. O tome smo već govorili (poglavlje VIII, str. 67) i rekli da, kada bismo – svoñenjem sebe na proporcije beskrajno malog bića – bili u stanju da posmatramo svoja tela iznutra, kao što posmatramo telo

Univerzuma, ne bismo uočili nikakvu razliku. Struktura Univerzuma je potpuno ista na svakoj skali, uz ogradu uslovljene primenom principa Relativnosti.

(5)

Tradicija posmatra sve pokrete kao ubrzanje ili redukciju vibracija istog reda. Ona odbacuje ideju stabilnosti, budući da sve što postoji, postoji kao rezultat pokreta i nalazi  se u stalnom stanju kretanja. Isto telo može da izvede – i u principu i izvodi – nekoliko pokreta istovremeno. Na taj način je naša planeta Zemlja animirana velikim brojem pokreta, od kojih se dvanaest posmatraju kao primarni. Kao naš satelit, Mesec je prožet sa više od hiljadu. Na mentalnom planu i čak na fiziološkom planu možemo često  posmatrati zbir suprotstavljenih komponenti u jednom i istom obrascu kretanja: jedan  deo napreduje, drugi nazaduje; ni za šta se ne može reći da je stabilno. Sa ezoterijske tačke gledišta stabilnost je nezamisliva; ona je fikcija. Jedina stabilnost koja se može dopustiti je stabilnost u kretanju: ovaj fenomen je od presudne važnosti, kao što je to i onaj koji je omogućio kreiranje materije, kakvu je znamo u njena tri oblika.

(6)

Sada ćemo pogledati aktivnost Zakona Sedam u pokretima, čije vibracije rastu. U tom slučaju, konsekutivna devijacija, o kojoj smo govorili na početku ovog poglavlja, će  kreirati diskontinuitet. Taj diskontinuitet interveniše u rasprostiranju svih pokreta, iako oni mogu izgledati i izgledaju progresivni i neprekidni. U tom kontekstu ćemo ispitati  muzičku oktavu, čija struktura perfektno reflektuje Zakon Sedam.

Kod oktave mislimo na udvajanje vibracija. Muzička lestvica je postavljena unutar granica jedne oktave i sadrži sedam tonova i pet polutonova. Mesta, na kojima nedostaju polutonovi, su na narednoj figuri označena strelicama:

          DO1           RE         MI           FA          SOL          LA          SI        DO2        

figura 33

Prvo se nalazi izmeñu nota MI i FA, a drugo izmeñu SI i DO. Pogledajmo sada put napredovanja vibracija, koje se, kako smo već rekli, javlja diskontinuirano. Naredni dijagrami prikazuju taj diskontinuitet, izražen u frakcijama i celim brojevima sa jedne strane i u krivi diskontinuiteta muzičke lestvice sa druge.

(7)

Rekli smo da svaki postojeći fenomen egzistira u Vremenu i da shodno tome predstavlja pokret. Svi pokreti, kao funkcija Vremena, stoje pod vlašću Zakona Sedam; drugim rečima Zakona Oktava. Akcija Apsoluta, koji je kreirao Univerzum – egzistenciju koja je na svakom nivou obezbeñena Zakonom Tri – je takoñe razvijena u Vremenu u skladu sa Zakonom Sedam.

Zrak Kreacije, u svom napredovanju od Apsoluta do satelita planeta – Meseca u našem slučaju – mora obavezno da sledi silaznu sekvencu oktave. U Tradiciji se ona naziva Velika Oktava ili Kosmička Oktava. To je silazna oktava:

(8)

Iscrpno istraživanje naziva nota, koje obrazuju muzički oktavu, pokazuje direktnu vezu sa notama Velike kosmičke Oktave, kao što se vidi iz narednog dijagrama:

(9)

Vratimo se na problem materije – energije, da bismo razjasnili pitanje atomske strukture, kako je razume ezoterijska nauka. Videli smo da se prva manifestacija energije javlja u obliku cikličnog unutar-atomskog vibracionog pokreta. Taj pokret, koji animira odreñeni broj nukleusa, obrazuje materiju. Ako možemo da kažemo da ti nukleusi, koji se kreću, u stvari obrazuju materiju, onda ne smemo da zaboravimo da se oni sami sastoje od energije u statičkom obliku. Obrnuto, energija nije ništa više nego materija koja poprima dinamički oblik. Dezintegracija atoma nam daje jasan primer takve transformacije. Sa druge strane, pomenuli smo kuglastu munju kao primer za koncentraciju dinamičke energije u obliku nukleusa.

Ovaj proces je suprotan u odnosu na prvi i može se uporediti sa fenomenom atomske fuzije.

Spomenuli smo da je struktura materije izložena uticaju principa Ravnoteže i da je njena gustina obrnuto proporcionalna gustini unutrašnjih vibracija, koje je animiraju. Time u naša proučavanja uvodimo pojam atoma, kako ga razume ezoterijska Tradicija. U skladu sa klasičnom definicijom atom je čestica bilo kog elementa koji se naziva jednostavnim: koji ne može dalje da se deli, a da pri tome očuva sva ona hemijska svojstva koja odreñuju različite načine, na koje se on kombinuje sa drugim telima. Ezoterijska nauka ima drugačiji pogled na to. Evo ga:

Definicija: Atom je najmanja čestica, poslednja podela bilo koje date supstance, koja integralno zadržava sva svoja svojstva: fizička, hemijska, mentalna i kosmička.

Možemo videti da je ta definicija bliža definiciji molekula, iako ide dalje od nje.

Mi tako razlikujemo atome različitih složenih tela, kao i atome onih elemenata  koje hemija posmatra kao jednostavne. Na primer, postoji atom vode, atom vazduha itd… U vezi sa kosmičkim svojstvima atoma, definisanim na taj način, ezoterijska nauka razlikuje različite Redove Materije, klasifikovane u skladu sa gustinom tipičnih atoma koji na svakom nivou korespondiraju sa Velikom Oktavom. Ovaj koncept u principu ne dopušta nikakvu razliku izmeñu Materije i Duha. Ako jedan stavimo naspram drugog, to je korisna konvencija, kao što astronomija i dalje koristi Ptolomejev sistem radi praktičnih ciljeva, iako je svesna da Kopernikov sistem mnogo tačnije reflektuje realnost. Sa tačke gledišta

ezoterijske nauke, koja je u principu monistička, sva je materija u manifestovanom svetu. Materija je manifestacija energije, koja nije drugo do oblik Duha.

To znači, da to možemo tako razumeti, da je samo atom Apsoluta istinski jednostavan i nedeljiv: ovde pojedinačni nukleus Energije-Duha vibrira maksimalnim intenzitetom. To je najlakši atom; u ezoterijskoj nauci njegova gustina-materija/materija-gustina se uzima kao jedinstvo. Tada, spuštajući se niz Zrak Kreacije korak po korak, vibracije progresivno gube brzinu. Sledi, da će na svakoj narednoj noti Kosmičke Oktave konstitucija atoma zahtevati sve više i više materije: atom postaje sve teži i sporiji. Kao što ćemo kasnije videti, tipičan atom na svakom nivou reflektuje oblik kreacije u skladu sa Zakonom Tri, kako je opisano gore (poglavlje IX, str. 81, figura 30, poglavlje X, str. 89, figura 36), na takav način da gustina tih tipičnih atoma sledi note Velike Oktave i može biti predstavljena figurom na sledećoj strani.

Prirodna nauka uzima u obzir samo četiri od sedam nivoa kosmičke materije: ona proučava nivo Zemlje integralno; velika proporcija na nivou Meseca i proporcijalno smanjivanje proporcija na nivoima Planetarnog Sveta i Sunca. Ona ipak ne poseduje načine za opažanje i spoznaju tri viša nivoa. Atomi Planetarnog Sveta – kako je on gore definisan – se već javlja na neki način hipotetički. Jer kada je reč o Suncu, mi znamo samo nekoliko stvari u vezi sa tom zvezdom. Meñutim, napredak prirodne nauke nas je danas doveo do predvečerja važnih otkrića na tom polju, kao i o pogledu našeg znanja o našem satelitu. Bićemo iznenañeni kada objektivno naučimo, da Sunce ima potpuno drugačiji izgled od onog koji opažamo, i da Zemlja, viñena sa Meseca, izgleda sasvim drugačije, nego što je sebi predstavljamo.