Boris Mouravieff

GNOZA

KNJIGA PRVA

Egzoterijski ciklus

DRUGI DEO UNIVERZUM

POGLAVLJE VIII

(1)

Videli smo da ezoterijska nauka paralelno sa proučavanjem čoveka proučava i  Univerzum. Na taj način sprečava da se čovek izoluje od svog organskog konteksta. Ona sagledava čoveka unutar celine (ensemble) života na Zemlji; jednog elementa planetarnog sveta, koji kruži oko Sunca, jedne od zvezda Mlečnog Puta, našeg sveta, roñenog unutar manifestovanog Apsoluta, koji osigurava njegovu egzistenciju i opstanak.

Činjenica da čovek svojim aktivnostima sve više teži da se izoluje od Zemlje – hodajući na ñonovima cipela, putujući kolima, vozom ili avionom – vodi do nastanka ideje u njegovoj podsvesti da je odvojen od Prirode. Ipak, uprkos svim mašinama, koje su stvorene ili će biti stvorene, on nikada neće prestati da bude integralan deo Majke Zemlje, jer sve u Univerzumu živi i čini deo celine. To je razlog zašto je neophodno proučavati Univerzum dok proučavamo čoveka.

Tradicija posmatra Univerzum kao živo biće. Origen ga u „Principima“ poredi sa džinovskim organizmom, čija je Duša Bog. Ovaj koncept je u gotovo netaknutom obliku očuvan u ezoterijskoj Tradiciji; nalazimo ga izraženog u skraćenom obliku u liturgijskim molitvama i odgovorima, nazvanim Great Ektenia. (ruska reč za litiju prim.ur.).

Ovaj stari koncept je prikazan jednim dijagramom; počevši od Boga, koji je Duša naše Duše, i postepeno stižući do Boga, koji unutar sebe sadrži sve što postoji. Ovaj dijagram je napravljen od dvanaest koncentričnih krugova: pošavši od centra, oni reprezentuju elemente, date u figuri 12.

Ta dvostruka koncepcija jedinstvenog Boga – Duše naših Duša – koji kao Bog grli Univerzum koji je kreirao – je karakteristika ezoterijske Tradicije. Nalazimo je i u Jevanñeljima i tekstovima Apostola, ali ona u principu ostaje nezapažena. Mi smo je već spomenuli, citirajući Sv. Isaka Sirijskog u vezi sa identitetom unutrašnjih i spoljašnjih kaveza. („Filokalija“/“Dobrotljublje“: Sveti Isak Sirijski, 2. 30. pouka).

U vezi sa time možemo citirati govor Sv. Pavla u Atini, koji Luka prenosi sledećim rečima:

„.. A Atinjani svi i putnici iz drugijeh zemalja ne bijašu ni za šta drugo nego da što novo kazuju ili slušaju.

Pavao, stavši nasred Aeropaga, reče: ’Ljudi Atenjani! Po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni. Jer prolazeći i motreći vaše svetinje nañoh i oltar na kome bješe napisano: Bogu nepoznatome. Kojega dakle ne znajući poštujete onog vam ja propovijedam.

Bog koji je stvorio svijet i sve što je u njemu, on budući gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenijem crkvama. Niti prima ugañanja od ruku čovječijih, kao da bi onome trebalo da što koji sam daje svima život i dihanje i sve. I učinio je da od jedne krvi sav rod  čovječij živi po svemu licu zemaljskome i postavio je naprijed odredjena vremena i medje njihovoga življenja.

Da traže Gospodina, ne bi li ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga od nas. Jer kroz njega živimo i mičemo se i jesmo; (Djela apostolska, XVII: 21-29).

(2)

Kosmos, posmatran sa naše planete, nam izgleda onako kako izgleda, jer posmatramo  telo Univerzuma iznutra. Ne sagledavamo ga u njegovoj celovitosti, jer su naša opažanja nastala i interpretiramo ih na našoj sopstvenoj skali, beskonačno maloj u odnosu na tu celinu. To nas vodi u zabludu u pogledu udaljenosti izmeñu zvezda, koje su fokusi žive materije i delovi univerzalnog organizma. Posmatrane iz perspektive unutrašnjosti, one izgledaju ogromne, ipak, gustina Univerzuma u svojoj celini je analogna gustini našeg tela. Čovek u Univerzumu nalikuje mikro-organizmima u ljudskom telu. Kada bismo bili mikrobi, videli bismo svoje telo iznutra – nalik zvezdanom nebu punom galaksija, koje bi bile naši organi. Sa druge strane, kada bismo bili ogromni i kada bismo videli Univerzum na njegovoj sopstvenoj skali, videli bismo živo telo. To je posledica Principa Relativnosti.

(3)

Kakvo je onda značenje ljudskog života u tom Kosmosu kakvog ga znamo? Čovekova egzistencija ima dve glavne svrhe:

-     kao element univerzalnog organizma, on služi njegovim ciljevima;

-     kao izolovana jedinka on može težiti sopstvenim ciljevima;

Da bismo bolje razumeli zašto i kako su ta dva cilja povezana jedan sa drugim, uzmimo jedan primer:

Položaj čoveka u Univerzumu je analogan položaju ćelije u ljudskom telu. Svaka ćelija je deo organa koji sa je druge strane element grupe organa koji osiguravaju pravilno ostvarenje neke odreñene funkcije organizma.

Ispitajmo sa te tačke gledišta ćeliju našeg tela. Radi pojednostavljenja, reći ćemo da je ona izložena dvema kategorijama zakona.

Prvi drži ćeliju na njenom mestu. U ezoterijskoj nauci ga nazivamo Generalnim Zakonom. Drugi ostavlja ćeliji izvesnu slobodu delovanja i naziva se Zakon Izuzetka.

Prvi zakon, koji je konzervativan, obezbeñuje da organ, čiji je ćelija deo, obavi svoju funkciju bez ometanja. U tu svrhu, prvi uslov je da tokom svog života ćelije, koje čine organ, ispune ulogu, koja im je poverena. Taj zakon prisiljava ćelije da ostanu na svojim mestima, da dovrše svoj rad i da mu posvete svoj život.

Evidentno je da, kada taj zakon ne bi držao ćelije tela unutar granica svakog organa, kada ih ne bi prisiljavao da ispune svoju funkciju, ti organi ne bi mogli da postoje. Zato je taj zakon koristan; obezbeñujući egzistenciju svakog organa, on omogućava postojanje čitavog tela.

Meñutim, mi znamo da potpuno uklanjanje odreñenih organa iz tela ne dovodi u pitanje njegov opstanak. Na sadašnjem nivou našeg znanja čak se čini da uklanjanje nekih od njih ne vodi do ozbiljnog narušavanja njegovog funkcionisanja.

I više; organizam toleriše resekciju nekih organa, a da to ne dovede u opasnost ulogu, koju oni igraju u ukupnoj ekonomiji. To pokazuje da nestanak nekoliko ćelija, beskonačno malih delova celog organizma, prolazi nezapaženo: njegovo funkcionisanje je nenarušeno. Pošto je suštinska uloga Generalnog Zakona da nadzire kontinuitet funkcionisanja, taj nestanak za njega prolazi nezapaženo. Zbog toga on ne postavlja daljnje prepreke. Simbolično, može se reći da ćelije, koje pobegnu od ovog zakona, sada ulaze u domen Zakona Izuzetka.

Taj beg nekoliko ćelija je fenomen koji se stalno dogaña. Sve naše ćelije, od epidermnih do nervnih, se neprestano obnavljaju u skladu sa različitim i varijabilnim ritmom. Kao dodatak uz to obnavljanje iznutra, postoje i nestanci, koji se kompenzuju ili ne kompenzuju novim celinama.

Do ove tačke se analogija sa onim što se dogaña sa čovekom zbog Generalnog Zakona i

Zakona Izuzetka može posmatrati kao potpuna.

Ali ona se tu zaustavlja, barem prema sadašnjem stepenu našeg znanja. U toj aktivnosti života, migracijama i smrti ćelija, ne postoji opravdanje za mišljenje da prelazak sa Generalnog Zakona na Zakon Izuzetka rezultira iz bilo kakve svesne aktivnosti ćelija.

Kod čoveka se to odvija drugačije.

Kao ćelija čovečanstva, čovek čini deo organskog života na Zemlji. Taj život u svojoj celini predstavlja veoma osetljivi organ naše planete, koji igra veoma važnu ulogu u ekonomiji sunčevog sistema. Kao ćelija tog organa čovek se nalazi pod uticajem Generalnog Zakona, koji ga drži na njegovom mestu. U stvari, taj zakon mu ostavlja odreñeni prostor na margini ili toleranciju. On mu dopušta neke slobodne pokrete unutar ograničenja koje postavlja. Unutar tih granica, koje su objektivno veoma uzane, mada subjektivno izgledaju široke, čovek može da se prepusti svojim fantazijama ili svojim ambicijama. Bez daljeg upuštanja u definiciju tih granica i detaljnog opisa komponenti Generalnog Zakona, možemo kao primer reći da je jedan od tih faktora glad: zavisnost od rada, da bismo osigurali svoj opstanak.

Lanac: seksualni instinkt; rañanje; roditeljska briga za decu je drugi faktor. Ezoterijska maksima koja se primenjuje na taj aspekt života je to koncipirala na sledeći način: čuvstvena ljubav je neophodna za opšte dobro. Konačno, strah u svojim mnogobrojnim oblicima predstavlja treću grupu faktora. U celini, margina slobodnih pokrete, koje  toleriše Generalni Zakon je ograničena nečim, što je najbolje opisano terminom, manje naučnim, više plastičnim: buržoaska sreća. Karijere u svakoj oblasti ljudskih aktivnosti; sreća; porodica; ljubav; čast itd. sve oni se izložene sine qua non stanju bezuslovnog, iako samo podsvesnog prihvatanja neizbežnosti Smrti.

Dok god čovek prihvata principe konačnog uništenja svoje Ličnosti bez borbe, on može nastaviti u životu, a da ne privuče rastući pritisak Generalnog Zakona na sebe.

Slučaj je potpuno drugačiji ako se on bori da preñe postavljene granice. To izaziva delovanje tog Zakona i njegovih derivata. On deluje simultano na nekoliko planova: fizičkom, mentalnom i moralnom. Čovek je njegovo delovanje na moralnom planu od pradavnih vremena predstavio u vidu personifikacije: ðavo.

U Tradiciji demonologija zauzima značajno mesto. Nalazimo tamo praktične konstatacije, prefinjena i duboka zapažanja o visoko sofisticiranim i podmuklim oblicima, koje poprima delovanje tog ðavola u veoma različitim okolnostima, u kojima on ide tako daleko da koristi dobru veru ljudi za svoje sopstvene ciljeve.

Nalazimo takoñe dragocene savete, zasnovane na sakupljenom iskustvu tokom vekova, koji su od praktične pomoći učenicima ezoterijske nauke; jer čim se postignu prvi pozitivni rezultati, ti učenici će nepogrešivo izazvati protiv sebe aktivno suprotstavljanje tog zakona i igru Lukavog.

Mora se razumeti da svojim ulaskom pod pokroviteljstvo Zakona Izuzetka, čovek deluje protiv Generalnog Zakona, koga je čak i pozvan da porazi, iako samo na individualnom nivou. On ne sme zaboraviti – pod kaznom ’iznenadnog napada’ – da spasenje zavisi od pobede nad ðavolom, koji je, kako smo rekli, personalizovani moralni aspekt Generalnog Zakona. To je tako, iako je on, budući kosmički zakon, prirodno božanski zakon. Čovek ne sme da se plaši, jer je Zakon Izuzetka takoñe božanski zakon: birajući njega, čovek nastavlja da služi interesima celine, ali drugačije i na neuporedivo efikasniji način. Tokom svoje borbe protiv prvog zakona, on je izložen ispitima, koji često poprimaju oblik iskušenja. U Doktrini su ovoj temi posvećene produbljene studije.

Kao što je navedeno, one sadrže dragocene savete praktične prirode, čije detalje ne možemo detaljnije razmatrati u ovom radu. Meñutim, možemo skrenuti pažnju na indirektnu prirodu ñavolske akcije. Ako stremeći pravo ka svom cilju, koji je osloboñenje i spasenje, tragalac uspešno preñe te prepreke i time da dokaz snage, koji će mu omogućiti da izazove autoritet Generalnog Zakona, taj zakon će početi da deluje na njega   indirektno, po pravilu preko njegovih bližnjih, ukoliko oni ne slede istu stazu: to  delovanje se odvija na moralnom planu i često poprima emocionalne oblike apela na najplemenitija, najvelikodušnija i najnesebičnija osećanja: na dobrotu; dužnost; sažaljenje.

On ga gura na dole, insinuirajući da će se na taj način vratiti svojoj dužnosti, da će, čineći tako, hodati ispravnom stazom itd. Ovo će razjasniti dubinu Isusovih reči: ’Čovekovi najveći neprijatelji su oni iz njegovog doma.’ (Mateja, X: 36).

(4)

Ponovimo sada, jer je važno, da je ezoterijski rad po svojoj prirodi revolucionarni rad. Tragalac traga za promenom svog stanja: da prevlada Smrt i dosegne Spasenje. To je cilj, koji navode Pismo i Apostoli. Kako Sveti Pavle kaže: ’Jer ako živite po tijelu, pomrijećete.’ (Rimljanima, VIII: 13). Ali ne zaboravimo što još kaže: ‘Jer svi nećemo umrijeti, nego ćemo se svi pretvoriti.’ (Korinčanima I, XV: 51).

Čovek, koji pasivno živi pod prvim zakonom, neosetno i bez svesti o njemu – čak i ako je izvrstan grañanin – ide ’Širokim putem koji vodi do uništenja; oni koji biraju Zakon Izuzetka kreću ’uzanim putem koji vodi u Život’.

(5)

Započinjući od Apsoluta kao inicijalnog fokusa života, Univerzum se sastoji od široke skale elemenata, koji se šire u mnogim izdancima do spoljne kore; epiderma, koje predstavljaju sateliti svih planeta.

Pre nego što započnemo proučavanje strukture Univerzuma, bilo bi dobro ukratko izložiti stanja Kreacije. Tradicija uči da je Univerzum kreiran žrtvom Boga. Razumećemo taj postulat bolje ako razmotrimo razliku izmeñu manifestovanog Božanstva i nemanifestovanog Božanstva – koje je samim tim bez ograničenja i slobodno od svih uslova.

Žrtva Boga je Samo-ograničavanje putem manifestacije. Kakvi su uslovi tog ograničenja? Njih je tri: Univerzum je kreiran u Prostoru, u Vremenu i zatim u Ravnoteži.

Tri osnovna stanja Kreacije se manifestuju u Univerzumu u vidu tri osnovna principa života: statičkih, dinamičkih i neutralnih principa.

Bilo šta u kreaciji se može analizirati i proučavati u svetlu ova tri principa, koji se javljaju na način analogan onom, koji je opisan kada smo govorili o uslovima kreiranja Sveta. On se uniformno primenjuje na sve nivoe Kosmosa.

Ako kao primer uzmemo stvaranje nekog preduzeća, moći ćemo da kažemo da se prva ideja mora posmatrati kao moguća, projekat se proučava, razvijaju se planovi. Sve to je zasnovano na Statičkom principu. Zatim se prelazi na realizaciju u skladu sa Dinamičkim Principom. Svaki princip deluje u manifestovanom svetu u skladu sa odgovarajućim zakonom, koji će kasnije biti proučen.

U praksi, jedno preduzeće, stvoreno na taj način rizikuje da propadne, ako direktori ne razmotre treći princip, princip Ravnoteže i pažljivo ga ne primene na svoju kreaciju. Princip Ravnoteže mora proizaći iz proučavanja projekta, sve preko njegove realizacije i mora se striktno održati tokom čitavog toka preduzeća. Na veoma uopšten način možemo reći da promoteri – u bilo kojoj sferi ljudskih aktivnosti – održavaju ravnotežu izmeñu napora, koji zahteva njihova kreacija i načina, kojima raspolažu za tu realizaciju. Ukoliko se bavimo naučnim istraživanjima – a to se podjednako primenljuje i na ezoterijske nauke – moramo da održimo ravnotežu, ali na drugačiji način: u tom slučaju, plan za proučavanje mora korespondirati sa prirodom i strukturom objekta, koji se proučava.

(6)

Govoreći o kreaciji u Univerzumu, neophodno je spomenuti predstavu Večnosti. Mi po pravilu imamo pogrešnu ideju o tome. Po navici, predstavljamo sebi Večnost kao produženje Vremena do beskonačnosti. Večnost nije Vreme; ona je, tako reći, vertikalna u odnosu na Vreme. Sledi da ona nije beskonačna, već ograničena: Tradicija kraj Večnosti i kraj sveta postavlja zajedno. Mi tako slavimo Boga u Njegovom pre- ovekovečenom stanju.

Kao i kraj Sveta, mi ga sebi dočaravamo u vidu Ispunjenja, koje je, prema Isusovim rečima, Obelodanjenje ispunjenih dela i činjenica.

(7)

Dva od tri osnovna principa Kreacije, Prostor i Ravnoteža, ne predstavljaju opasnost za kreirani Univerzum. To ne važi kada je Vreme u pitanju. Kao dinamičan princip koji leži u osnovi svih akcija – uključujući i kreaciju i svaku realizaciju – ono podrazumeva sigurnost uništenja svega stvorenog. U vezi sa time se moramo setiti mita o Hronosu koji proždire svoju decu.

Da ublaži tu opasnost, nastalu aktivnošću vremena, božanska Mudrost uvodi jedno sredstvo kako bi izbegla momentalno uništenje stvorenog sveta. Ona deluje kroz jedan od dva zakona, čije ćemo osnove proučiti u narednim poglavljima u njihovim principima; u njihovom radu; i u njihovim efektima. U ovom trenutku će za nas biti dovoljno da  kažemo da je, zahvaljujući tom veštačkom zakonu, direktan tok Vremena zatvoren u

cikluse i to eliminiše njegove destruktivne efekte – naravno, uz odreñene limite. Tako Vreme neće delovati u pravoj liniji, već će se uviti u krivu.

Ovi ciklusi se zatvaraju i ponavljaju. Zahvaljujući toj cikličnoj aktivnosti sam Univerzum i svi elementi, od kojih je sastavljen, mogu da opstanu. Svaki element sledi svoj sopstveni ciklus. Ljudi antike su bile veoma svesni ovog zakona; njihova filozofija nikada nije dopuštala prave linije; ona je bila zasnovana na cikličnom principu.

(8)

Pokušajmo sada da damo opštu sliku strukture Univerzuma. Ovde su elementi koje u ezoterijskoj nauci nazivamo Zrak Kreacije, mnogo reñe Konus Kreacije Sveta.

Možemo nacrtati njegovu figuru na sledeći način. Zemlja ima Mesec kao svoj satelit. To je granica: poslednja stepenica Kreacije, posle koje nema ničega. Mesec – kao i sateliti drugih planeta – nema sopstveni satelit.

Upravljajući pogled prema centru, nalazimo da je Zemlja deo planetarnog sveta, koji  kruži oko Sunca, poglavara našeg sistema. Sunce je jedna od mnogih zvezda galaksije, poznate pod imenom Mlečni Put, sistema kome celina sunčevog sistem pripada. Znamo da Mlečni Put nije jedinstven u tom pogledu. Na nebu možemo otkriti druge galaksije slične našoj i možemo isto tako pretpostaviti da tamo ima svetova, koji bi ličili na njih. Te ogromne jedinice zajedno obrazuju Sve Svetove: čitav sadržaj Univerzuma, koji kruži oko onoga što u Tradiciji nazivamo Centralnim Suncem: Apsolut, tako reći, manifestovani Bog. Ta figura izgleda ovako:

Nastavićemo da koristimo ovaj dijagram. Veoma je podesan za razvijanje i razjašnjavanje našeg razmišljanja. Ne smemo zaboraviti da on predstavlja samo jedan zrak kreacije, ne ceo Univerzum. Niti smemo zaboraviti da je Univerzum kao celina u svojoj strukturi sličan drvetu, gde se, počevši od korena – Apsolut na našoj figuri – cela serija izdanaka pruža sve do lišća, od kojih bi jedan list odgovarao mesecu u našem Zraku.

Ukoliko želimo da konstruišemo figuru, koja bi bila bliža realnosti, moramo locirati sve nivoe figure 28 jedan unutar drugog, uključujući one unutar velikog kruga, koji bi predstavljao Apsolut – u čijem krilu živi sve što postoji – koji sve prima u svoj zagrljaj. (Iz tehničkih razloga grafički prikaz na ovoj figuri se zaustavlja na nivou 5, prim.ured.).