Glumac

Pitanje: Da li je glumačka profesija korisna za razvoj usklađenog rada centara?

Odgovor: Što više glumac igra to više rad centara kod njega postaje odvojen. Da bi glumio, čovek prvo pre svega mora biti umetnik.

Govorili smo o spektru koji stvara belu svetlost. Čovek može biti nazvan glumcem samo ako je u stanju, da se tako kaže, da proizvede belu svetlost. Stvarni glumac je onaj koji stvara, onaj koji može da proizvede svih sedam boja spektra. Postojali su, a čak i danas postoje takvi glumci. Ali u modernim vremenima glumac je generalno samo spolja glumac.

Kao i svaki drugi čovek, glumac ima određen broj osnovnih položaja; njegovi ostali položaji samo su različite njihove kombi­ nacije. Sve su uloge izgrađene na položajima. Nemoguće je postići nove položaje praksom; praksa može samo da osnaži stare. Što duže nastavljate, teže postaje naučiti nove položaje - manje je mogućnosti.

Sav intenzitet glume glumca je uzaludan: to je samo rasipanje energije. Kad bi ovaj materijal bio sačuvan i potrošen na nešto novo, bilo bi korisnije. Kako stvari stoje, potroši se na  stare stvari.

Samo u vlastitoj mašti i mašti ostalih ljudi može se činiti da glumac stvara. U stvarnosti glumac ne može da stvara. U našem radu ova profesija ne može pomoći; naprotiv, kvari stvari  za sutra.  Što  se pre  čovek odrekne  ovog zanimanja to je  bolje  za

sutra, lakše je početi nešto novo. Talenat se može napraviti za

24  časa.  Genije  postoji,  ali  običan  čovek  ne  može   biti genije. To je samo reč.

Isto je u svim umetnostima. Stvarna umetnost ne može biti rad običnog čoveka.  On ne može da čini, on ne može da bude

„Ja". Glumac ne može imati šta drugi čovek ima - ne može osećati kako drugi oseća. Ako igra ulogu sveštenika, treba da poseduje razumevanje i osećanja sveštenika. Ali on ovo  može samo ako ima sav sveštenikov materijal, sve šta sveštenik zna i razume. I  tako je sa svakom  profesijom; zahteva se specijalno znanje. Glumac bez znanja samo mašta.

Asocijacije rade na određen i precizan način kod svake osobe. Vidim čoveka koji čini određeni pokret. To mi daje šok i od tada asocijacije počinju. Policajac bi verovatno pretpostavio da je čovek želeo da isprazni moj džep. Ali ako pretpostavimo  da čovek uopšte nije razmišljao o mom džepu, ja, kao policajac, ne bih razumeo pokret. Ako sam sveštenik, imam druge asocijacije; mislim da pokret ima nešto sa dušom, mada čovek stvarno razmišlja o mom džepu.

Samo ako poznajem psihologiju i sveštenika i policajca i njihove različite pristupe, mogu razumeti  svojim umom;  samo ako imam odgovarajuća osećanja i položaje u mom telu mogu znati svojim umom kakve će biti njihove misaone asocijacije i takođe koje misaone asocijacije kod njih izazivaju  koje emocionalne asocijacije. To je prva tačka.

Poznavajući mašinu, dajem naredbe svakog trenutka asocija­ cijama da se promene - ali to moram činiti svakog trenutka. Svakog se trenutka asocijacije menjaju automatski, jedna izaziva drugu itd. Ako glumim, moram upravljati svakog trenutka. Nemoguće je prepustiti to impulsu. A ja mogu da upravljam samo ako je prisutan neko ko je u stanju da upravlja.

Moje misli ne mogu da upravljaju - zauzete su. Moja su osećanja takođe zauzeta. Tako mora postojati neko tu ko nije uvučen u glumu, ko nije uvučen u život - samo je tada moguće upravljati.

Čovek koji ima ,Ja " i koji zna šta se zahteva u svakom pogledu može da glumi. Čovek koji nema ,Ja" ne može da glumi.

Običan glumac ne može da igra ulogu - njegove su asocijacije drugačije. Može imati podesan kostim i zauzimati približno odgo­ varajuće položaje, praviti grimase kako producent i autor upra­ vljaju. Autor takođe mora znati sve ovo.

Da bi bio stvaran glumac, pojedinac mora biti stvaran čovek. Stvaran čovek može biti glumac a stvaran glumac može biti čovek.

Svako treba da se trudi da bude glumac.  To je visok  cilj.  Cilj svake religije, svakog znanja je biti glumac. Ali sada su svi glumci.

NjuJork, 2. mart 1924.