Možda je dovoljno da zatvorimo oči kako bi nam bila ukazana milost da vidimo i spoznamo Boga? Ne. Nama može biti ukazana milost da vidimo i spoznamo, ali to iziskuje poseban način gledanja.

Lisica je rekla Malom Princu nešto čudesno: „Samo se srcem ispravno vidi. Suština ostaje nevidljiva za oči". Treba znači slušati srcem, gledati srcem.

U jednoj japanskoj priči govori se o učeniku koji sumnja u sopstvenog učitelja: „Kriješ mi najdublju tajnu kontemplacije". Učitelj mu odgovara: „Ne, naprotiv". Učenik ostaje pri svome. Jednog dana hodali su u podnožju planine i čuli pticu kako cvrkuće. Učitelj je upitao učenika: „Jesi li čuo cvrkut ptice?" „Da", odgovorio je učenik. „Sada znaš da ništa nisam sakrio od tebe", rekao mu je učitelj. „Da", potvrdio je učenik.

Znate li šta se dogodilo? Učenik je osjetio srcem, slušao je srcem. To je ta milost koja nam se može ukazati, samo ako umemo da gledamo i slušamo.

Zamislite da posmatram zalazak sunca. Neki seljak mi priđe i pita me: "Šta gledaš? Kao da si opčinjen." Ja mu odgovorim: „Opčinjen sam Ljepo-tom!" Siroti čovjek onda počne da dolazi svake večeri na to mesto, tražeći Ljepotu, i pita se kud se sakrila. Vidi sunce, nebo, oblake, drveće. Ali gde je Ljepota? On ne shvata da Ljepota nije jedna stvar. Ljepota je način gledanja na stvari. Pogledajte oko sebe. Zaista se nadam da će vam biti ukazana ova milost, jer će vas obuzeti spokoj stvo dok gledate, i utonućete u tišinu i mir. Tada ćete videti. Kako se kaže u je-vanđelju po Jovanu: „On je bio u svijetu, i svijet je radi Njega stvoren, ali svijet Ga nije prepoznao". Ako pravilno gledate, možda ga prepoznate. Nadam se da ćete, gledajući ples, videti i onog ko pleše.

Sveto pismo je prst koji pokazuje Svjetlost. Koristimo reci da bismo ih prevazišli i stigli do tišine. Kako?

Uzmimo, na primer ovaj dio: ,,A u posljednji veliki dan praznika, Hristos je ustao i pozvao: 'Ko je žedan, neka dođe k meni i pije'" (Jov. 7;37). Pođimo od pretpostavke da je to što ste pročitali ostavilo utisak na vas. Šta dalje? Ne čitajte dalje, već izgovarajte tu rečenicu: „Ko je žedan neka dođe k meni i pije", obraćajući se svome srcu. Ponavljajte i ponavljajte ove reci, sve dok vam ne ispune srce. Nije neophodno razmišljati o smislu samih reci: vaše srce zna njihov smisao. Kada stignete do ispunjenosti,

reagirat ćete na riječi. Kako? Neki će možda reći: „Svako? Zar to hoćeš da kažeš, Gospode? Lopov, griješ-nik?

Dobro, evo me, daj mi da pijem!" Neko drugi će reći: „Ne verujem. O kom piću je reč? Toliko sam ti puta prilazio i nikad mi ništa nisi dao!" Tu neko osjeća razočaranje, srce mu je ispunjeno gnjevom i ozlojeđenošću, i sasvim je razumljivo što tako govori sa Bogom. To je velika molitva, jer najpoštenije iznosi ono što taj čovjek nosi u svom srcu. Neko treći bi mogao da kaže: „Sasvim mi je jasno o čemu govoriš, Gospode, jer si mi već davao da pijem! Evo me, opet sam ožedneo!"

Ovo je jedan od načina da se uzvrati na poziv Biblije. Ali može doći i trenutak kada ste previše umorni da biste reagovali rečima. Kad vas osećanja preplave, s toliko dubine i snage koje nijedna reč ne može da izrazi, možete samo da ne činite ništa, da ostanete u tišini; odgovor Bogu prevazilazi ma koju reč, neizreciv je.

Ostanite u toj tišini sve dok vam pažnja ne popusti. Tek tada uzmite knjigu i nastavite s čitanjem, do trenutka kada vas uzdrma neka druga rečenica.

Eto načina kako da čitate reci Svetog pisma da biste ih prevazišli, sve do tišine. Čitati, izgovarati i odgovoriti. Malo-pomalo, rezultat će biti tišina. A u tišini nalazite Boga.

Postoji još jedan način kako da se pristupi Svetom pismu. Ostanite u tišini, gledajući i slušajući. A kada dostignete ovaj duboki unutrašnji mir, setićete se neke rečenice iz Biblije.