Autor: FRIC ŠTANGE ( budističko ime: SUMANO SAMANERA)

Rođen 05.12.1874 u Sprottau (Niederschlesien), umro 31.01.1910 u Bandaraweli (Ceylon)

Prevela prof.dr.Spomenka Mujović, povodom 100-godišnjice njegove smrti.

P r e d g o v o r (Iz komemorativnog izlaganja Fricovog prijatelja dr. Ph. Dervala, 1910)

„Fric Štange (Fritz Stange), student prirodnih nauka“ – tako je ceremonijalno akademskom udruženju predstavljen moj potonji prijatelj, a tada brucoš. Bio je izuzetno zgodan mladić, glatke plave kose i elegantnih brkova. Imao je izrazite, krupne, duboko plave oči, prijatan glas i nežan pogled. Bio je pažljiv prema svima i odličan student. U slobodnom vremenu svirao je violinu i bio je obožavatelj Riharda Vagnera i Betovena. Nije propuštao nijedan veći muzički događaj. Da je kojim slučajem ikada iko rekao da će ON postati budistički monah izazvao bi urnebesni smeh.

Uskoro smo se trojica nas studenata, prijatelja počeli intenzivno družiti. Posećivali smo redovno sastanke Teozofskog društva koje je pripremalo dolazak „Učitelja sveta“.

Uskoro je Štange, iz porodičnih razloga, morao da napusti studije i da počne da radi kao poštanski službenik u Kassel-u od 18.08.1900.

Ostao je i dalje iskreni Teozof, živeo je kao vegetarijanac i udubljivao se u izučavanje Budinog učenja. Svi su ga voleli i cenili i na poslu i u društvu. U julu 1903 oženio se pevačicom Idom Nickel (1875 – 1941). Dobili su ćerku Johanne-Luise 11.12.1904. U Kasselu se upoznao sa Robertom Sobczak-om, dobro verziranim u Theravada Budizam. Došao je do Nojmanovog (Neumann) prevoda Budinih govora i studirao ih je vredno uz njegovu pomoć. Ubrzo je sazrela u njemu odluka da i sam potraži izlaz iz sveukupne i sveprisutne patnje koja prožima živote svih bića. U potpunosti je shvatio prvu plemenitu istinu Budinog učenja-istinu o patnji. To što je shvatio nije bilo dovoljno za njegov žedni um i toplo, iskreno srce i on je doneo odluku da se zasmonaši, da ostavi svo imanje i veze i postane član Sange-zajednice Budinih sledbenika.

Otišao je na Cejlon, a za svoje rođake je napisao divan lucidan tekst (koji sledi) sa puno citata iz Jevanđelja kao objašnjenje zašto se odlučio na taj korak (verovatno negde 1905). Tekst je prvi put objavljen za širu publiku posle njegove prerane smrti 1910 godine.

Samo ako pažljivo i sa punim srcem apsorbujemo sadržaj teksta koji sledi bićemo u stanju da procenimo usredsređeni, čisti, plemeniti, čvrsto ukorenjeni rad na oslobađanju našeg sada upokojenog prijatelja.

Po rođenju Fric Štange je bio Nemac, a zamonašio ga je 1906 u Matari na Cejlonu Budistički monah takođe nemačkog porekla venerable-časni Njanatiloka (Nyanatiloka) Thera. Zbog bolesti se Fric (sa monaškim imenom Sumano) morao privremeno vratiti u Nemačku, ali se u jesen ponovo vratio na Cejlon. Jedno vreme je proveo u manastiru na obližnjem ostrvu i dobro je naučio pali jezik, jezik kojim je govorio Buda i na kome su zapisani Budini govori. Kasnije je na jednom pustom brdu napravio kućicu od blata 3 x 4m i meditirao, po uputstvu učitelja (Bude!), kao što su to radili i monasi u vreme Bude. To mesto gde je živeo i gde je kasnije kremiran i danas zovu nemačka kota. Lokalno stanovništvo ga je smatralo svecem i veoma poštovalo. Oko njega je vladala atmosfera čistote, svetosti, zrelosti i nežne čvrstine, što ga je jasno izdvajalo od ostalih ljudi.

Esej koji sledi kao i Sumanova pisma u početku su služila da objasne njegovu neobičnu, iznenadnu, odluku da se zamonaši. Tu, međutim, nema nikakvog izvinjavanja ni kajanja. To je uzbudljivo, inteligentno, inspirativnpo izlaganje o njegovom uvidu u Budin put ka potpunom oslobođenju uma od svake patnje (a, naravno, kroz patnju...-prim prev).

2.

P A B A Đ A – PABBAJJA (na pali jeziku označava zamonašenje-prim.prev.)

„Samom je sebi oslonac“

Jednog svetovnjak se obratio Budi:

„Divno je to Gospodine kako ste jasno objasnili četiri stuba sabranosti pažnje (Satipatthana) koji vode ka pročišćenju bića, prevazilaženju žalosti i tuge, prestanku bolova i jada, ostvarenju blaženstva Nibane! I mi svetovnjaci, o Gospodine, možemo usmeriti, fiksirati, svoje umove, bar s vremena na vreme, na četiri stuba sabranosti pažnje. Dok to radimo odlučno i iskreno, sećanja na svakodnevne brige nestaju i naš um i srce postaju smireni, čvrsti i objedinjeni i mi nalazimo mir.“

Što češće čovek meditira na taj način sve mu je jasnija prava istina ovoga sveta i života i sve mu postaje lakše. Uvek isti zakon i ista pesma:

„Ja ne znam Ananda (Ananda je bio njegov sekretar i rođak) ni jedan jedini oblik (telo-kaja,) čija lepota, prijatnost i zadovoljstvo neće preći u jad, tugu, žalost, bol i očaj jer je svako takvo obličje prolazno i promenljivo , a ista je stvar i sa osećajima (vedana), percepcijom (sanja), mentalnim formacijama (sankara) i svesti (vinjana)“.

Ovaj je svet,međutim, u stalnoj trci za zadovoljstvima, voli zadovoljstva, hvali zadovoljstva.

Retki su oni koji vrednuju stvarno vredne istine u odnosu na masu koja ne vrednuje prave istine. A onda, samo mali broj onih koji uoče prave vrednosti krene u naporno istraživanje u odnosu na veći broj onih koji i pored početnog uvida ostaju gde su i bili....Nesvesni ispraznosti svih pojava mnogi ljudi imaju sulude, nerealne želja tipa:“Eh samo da nema starenja, bolesti i smrti, jada, tuge i očaja... Eh, kada bi nam bar roditelji ostali živi, kada bi nam bar naši najdraži ostali živi! Beda tog zakona prirode! Koliko li samo miliona ljudi dnevno jeca nad grobovima! Beda tog zakona prirode! (da će sve što se rodilo umreti)

I ono što je drago nekome - donosi tugu i žalost, bol, gorčinu i očaj: vezanost je koren patnje. Shodno tome iskorenjivanje patnje je u odstranjivanju (bolesnog) vezivanju. (Ljudi se bolesno vezuju za veoma mnogo stvari i ljudi-prim prev.)

Ko nije svestan bede (te ispraznosti) on misli ovako:“Ovo pripada meni, ovo je moje, ovo sam JA“. Da li takav neko može shvatiti jad i bedu u punom svetlu i izbeći tu bedu koja ga obavija? Međutim onaj ko shvata, budan i svestan, neće se uhvatiti u tu zamku („kao muva na lepak“ i u svakoj će situaciji naći najbolje rešenje umesto kukanja-prim prev). Neće više dodavati „ulje na vatru“ (i postepeno će se oslobađati bespotrebne patnje-prim.prev)

Ovaj zaokret nastaje kada neko shvati pravu istinu o patnji, o njenim uzrocima, o mogućnosti prestanka patnje i putu koji vodi ka iskorenjivanju patnje. Sve dotle „uzalud potrošeno telo – umire, nestaje“. „Zbog nedostatka uvida u te četiri plemenite istine, o učenici moji, (Budine reči) mi smo se svi veoma dugo vrteli u krugu pojavnog sveta (Samsare) podjednako vi i ja (kao mačka za svpojim repom-prim prev):

„I... šta mislite šta je veće: poplava suza koje ste prolili za svojim milima i dragima u nizu života, jureći u nova rođenja i smrti, spojeni sa ne-voljenim, odvojeni od voljenih,.... ili vode četiri velika mora?　

3.

Dugo, dugo ste oplakivali smrti majki i očeva, sinova i kćeri, braće i sestara, često,često ste patili zbog gubitka imovine, zbog boleština.... U svim tim životima prolili ste više suza no što je vode u četiri velika mora! Pa kako je to moguće? Bez kraja i početka je ovaj krug postojanja (Samsara), nepoznat je početak teškog neznanja o pravom stanju stvari (a-viđa). I tako.... već dugo dugo doživljavamo patnju, bedu, punimo groblja – dovoljno dugo da postanemo nezadovoljni sa celim ovim postojanjem i da radimo na oslobođenju od svega toga.

Onima koji uvide tu istinu patnje i bede ona se otkriva u svoj svojoj golotinji, moćno i jasno i u glavi im zvoni:“Što pre na drugu obalu, napred, napred! Neka se dokrajči sva ova masa patnje i jada. Takvom razumevanju i takvoj čežnji značenje asketizma (monaštva) postaje kristalno jasno jer takav način života omogućava posvećenom čoveku da radi na najtežem zadatku – zadatku da postane savršeno dobar, čist ili svet i time slobodan od svake patnje (i ponovnih rađanja).

Za postizanje toga cilja mora se otići u monaštvo jer je svetovni, porodični život pun briga i obaveza druge vrste, često udružen sa neminovnim, makar malim lažima. Nemoguće je biti potpuno iskren, savršeno čestit posvećen samo-kontroli, tišini i kontemplaciji.

„Čovek pada (umire) kao voćka sa drveta, zreo ili upola zreo, iznenadnim padom,

I zato sam, o kralju, postao monah-prosjak, jer mi se ovakav živit čini najprikladnijim“.

„Veoma je teško za svetovnjaka da ostane u svom domu i postigne oslobođenje. Zato, onaj ko se čvrsto odluči za asketski život napušta svoju kuću i ostvalja imanje, bilo veliko ili malo ostavlja poznanike i prijatelje i odlazi u monahe-PABBAJJA.

A ŠTA JE ONDA SA OCEM I MAJKOM, DECOM I ŽENOM?

ŠTA JE SA LJUBAVLJU I DUŽNOSTIMA?

Osećanje dužnosti zavisi od stepena r a z u m e v a nj a. Kada se neka dužnost shvati kao viša od predhodne onda ona niža otpada.

Može biti da se čovek godinama posvećivao porodici, ženi i deci i to mu je bila vrhunska dužnost. Onda dođe rat u njegovu zemlju i on oseća da mora da se žrtvuje za otadžbinu. I on svojom slobodnom voljom odlazi u rat i ostavlja i kuću i ženu i decu....

Kasnije taj isti čovek dodje do razumevanja da je on građanin sveta, ljudsko biće isto kao i ma koji drugi čovek bilo koje zemlje ili nacije. Da su i Francuz i Rus samo napaćena ljudska bića kao i on sam. ŽIVOT je sada sveta stvar za njega, užasno je i varvarsko to masovno ubijanje, ratovanje.....vidljivo uvećavanje patnje. On više ne može da ubija svoje sapatnike ljude. U slučaju da ga silom pozovu na oružje on dobrovoljno ide u zatvor ili dozvoljava da ga ubiju njegovi. Dužnost „ne ubij!“ sada je mnogo viša nego dužnost prema domovini.

Dešavalo se i nekim sveštenicima da su godinama propovedali i mirno živeli sa svojim porodicama, a da su onda, neki od njih, shvatili kako su zapravo neiskrene dogmate. I šta? Više nisu mogli da propoveduju dogme o milosti, oproštaju greha, večnom prokletstvu. Univerzalni zakon mu je postaje jasan, neumoljivi zakon uzroka i posledica, neizbežne posledice dobrih i loših dela (karma). Više ga ne zanimaju beskorisne diskusije, razumeo je patnju i način izlaženja iz patnje-razumeo je spasioca u samom čoveku. On napušta svoj ušuškani položaj pa neka bude što mora biti!

Ko deluje iz svog najdubljeg razumevanja uvek je ispravan i iskren, deluje uvek u saglasnosti sa istinom, bar relativno tako, jer čovekova istina zavisi od njegovog razumevanja.

„Ovo je iznad svega: Budi iskren prema samom sebi

i neka te to prati kao što noć prati dan.

Tada nećeš moći biti lažljiv ni prema kome;

Budi iskren prema onome što je najviše u tebi“

4.

Šta bi čoveku koji je shvatio svu bedu svih živih bića bio preči zadatak nego da postane savršeno ljubazan, savršeno dobar ili svet i da tako i sebe izleči od jada starosti, bolesti, žalosti i očaja. Znajući da to ne može postići u svetovnom okruženju stalne borbe i pohlepe, on se po sili zakona odlučuje za asketizam - monaštvo, baš kao što puna kap mora da padne.

„Nijedan čovek ne može služiti dva gospodara sasvim dobro. Onaj ko se čvrsto odlučio napušta sve za radi blagoslova i dobrobiti sebe samoga, svoje porodice i celoga sveta. Unutrašnji zakon razvoja je van svake diskusije (nepodložan diskusiji)...... Baš kao što samo majka zna porođajne muke tako i monah zna kroz koje muke prolazi. I baš kao što samo majka zna sreću materinstva posle bolnog porođaja, tako i monah zna sreću svoga blaženstva – van svih diskusija, neoborivo. Radosti porodičnog života i radosti monaštva su dve različite radosti, a plemenitija od njih je radost monaštva“.

AKO milioni časnih ljudi smatraju da je odlazak u monaštvo čudovišno, psihopatsko, pogrešno i neprirodno....oni su zapravo u pravu SA NJIHOVE TAČKE GLEDIŠTA. Inteligentan čovek im neće protivrečiti. Oni deluju iz SVOG KONCEPTA dužnosti. Oni su sjajni na mestu na kome se nalaze ako se iskreno staraju o svojim dragim roditeljima, ženi i deci i upinju sve svoje snage da ispune mnogostruke zahteve svetovnog, društvenog života.

U pravu su i oni koji imaju naklonost prema monaštvu, ali ipak ostaju u svetovnom jer su previše vezani za navike života koje su stekli.

E, pa isto su tako u pravu i oni pojedinci koji odlaze u monaštvo jer više nisu vezani iznutra. Čoveka ne vezuju spoljašnje okolnosti, on je vezan samim sobom i slobodan je sam po sebi.

(ako jeste).... Pošto je napustio roditelje, sina i ženu,

ODLAZAK U MONAŠTVO se ne može objašnjavati ni opravdavati nikakvom logikom, razmišljanjem ili elokvencijom. Onaj ko je sagledao istinu i zakone više ne traži dokaze. Tiho i sa čvrstim uverenjem on ide svojim putem. Šta će SVET na to kazati njega baš ni malo ne uznemirava, niti ga se tiče. Svestan, dakle, bede svetovnog života, stalnih naklapanja, svađa, bolesti, starosti i smrti on ide za svojim plemenitim ciljem – da postigne svetost i na taj način pomogne ljudima, ukazujući im da je to moguće.

Eto, zato su kroz istoriju ljudskog roda mnogi mladi, lepi, inteligentni i često bogati ljudi, u naponu svoje mladosti otišli u monaštvo i pored zabrana uplakanih, ožalošćenih roditelja. Tako je učinio i Sidata Gotama, potonji Buda, kada je imao samo 29 godina: „Ošišao sam kosu i bradu i obukao monašku rizu umesto prinčevskog sjajnog odela, napustio kraljevsku palatu i otišao“..) Onaj ko dubinski shvati istinu, on više ne može ostati u bračnim i dr.vezama. Onoga ko živi sam i ne traži partnere, mada još mlad i pun snage

Naravno želja za asketskim životom se može javiti u ma kojem životnom dobu, a onda može uslediti kidanje unutrašnje vezanosti za porodicu i društvo....

....Majka postaje starija sestra, otac stariji brat, supruga kao sestra, sin kao brat, a sva bića -drugari sa-patnici. Vezanost i čežnja nestaju. Takva osoba nema više mesta ni uloge u porodici. U njegovim udovima vlada sada drugačiji zakon: ŠIRA LJUBAV. Iz ljubavi asketa napušta porodicu. Možda je tu ljubav pravog asketskog uma malo teže razumeti, ali nije nemoguće. Rodbina polako shvata Velika istina je da će porodice tih plemenitih ljudi, ako o njima misli sa ljubavlju i podržavaju ih, dobiti ogromne blagoslove.

Kada se sa punim srcem daje potpora monasima – porodica time postaje bogatija, iako se na prvi pogled smanjuje rezerva hrane ili novca. Gubitak će se nadoknaditi čak i ako odlaskom nekog člana u monaštvo porodica gubi (jednog od) hranitelja. Odlazak se događa, na žalost, i iznenadnom smrću nekog člana...pa se oni koji su ostali uskoro nekako snađu. Negovanje uma, rad na svesnosti, na odvezivanju, na oplemenjavanju je najvažniji.

5.

Gubitak rođaka, bogatstva i časti je ništa prema gubitku uvida u prave istine postojanja i života. Isto tako zadobijanje rođaka, bogatstva i časti je ništa prema zadobijanju uvida, znanja. Neka vaš cilj bude zadobijanje uvida (u pravo znanje i istine.)

P r i č i c a: Bivša žena monaha Sangamađija je čula da je on sa drugim monasima došao blizu njihovog mesta. Ponela je sinčića i otišla da ga potraži.On je sedeo pod drvetom i meditirao. Ona reče:“Pogledaj tvog malog sina! Nabavi mu hranu! Sangamađi se nije ni pomerio, niti išta rekao. Ponavljala je nekoliko puta, ali uzalud. „Dobro, onda, evo ti tvog sina pa vidi šta ćeš sa njim“ rekla je sva besna i ostavila dete ispred njega. On se nije ni pomerio. Ona se malo udaljila pa se okrenula da vidi...ali je Sangamađi i dalje mirno meditirao zatvorenih očiju bez ikakve promene. Onda se ona vratila, uzela dete pomislivši:“Gle ovaj monah ne mari čak ni za svoga sina“ i otišla kući.

U Lukinom i dr. jevanđeljima se mogu naći reči Isusa Hrista koji je za svoje učenike govorio da nisu njega dostojni ukoliko nisu „zamrzli“ oca i majku, braću i sestre, ženu i decu i sva blaga svetovna....Govorio im je:“Pustite neka mrtvi sahranjuju mrtve“...Moje kraljevstvo nije od ovoga sveta“

Bez obzira na razlike između Hristovog i Budinog učenja, jedno je isto:

1.Isprazan je posvuda i jadan ovaj svet.

2. Ko žudi da prevaziđe ovaj svet, raskinuće sve ovozemaljske veze ne smatrajući ih za vrednije od prašine. „KO IMA OČI VIDEĆE“

Dan za danom, 24 sata stariji, hiljade i hiljade srca neizbežno kuca sve bližei bliže grobu. „O pusti sve želje na stranu osim želje da spoznaš istinu ,da je prepoznaš i osetiš pa neka biva što god hoće“. Ko god tako ne učini, vara samoga sebe i druge, postavlja prepreke na svom putu i putu drugih, mada se to ne vidi na prvi pogled.

„Ne uzdaj se u prijatelje ni u rodbinu i ne odlaži svpoje spasenje za budućnost, jer će te ionako SVI zaboraviti mnogo pre nego što možeš zamisliti. Zato je mnogo bolje SADA se obezbediti i činiti prave stvari, nego se uzdati u druge. Ako se sada ne pobrineš za sebe KO će se pobrinuti za tebe u budućnosti?SADA je to dragoceno vreme. SADA je dan spasenja!“

NIKO ne može osloboditi nekoga drugoga. Ovde se svako mora osloniti samo na sebe.

Samo si ti gospoddar samoga sebe, Ko bi i mogao biti viši gazda?

Ovakva briga za samoga sebe nema ništa sa egoizmom, ona nema nikakve veze sa pritiskom na druge ljude niti sa eksploatacijom drugih ljudi, niti sa grubošću prema drugima.　

6.

P r i č i c a

Jedan kralj, je jednom rekao Budi:“Jednom sam, Gospodine, u trenucima samoće i meditacije razmišljao o tome KO voli samoga sebe, a ko ne voli. Došao sam do zaključka da oni koji misle i rade zlo drugima ne vole sami sebe iako govore da vole sebe. Zapravo svo zlo koje čine drugima oni čine sebi i to pokazuje da ne vole sebe. Oni koji misle, govore i deluju ispravno, oni vole sebe, mada mogu reći kako ne vole sebe... Jer, svo dobro koje čine drugima, čine sebi takođe i to pokazuje da oni sebe vole. “Tako je veliki karlju“ reče Buda.

Ovakva briga za samoga sebe je nenadmašna i neophodna da bi se čovek razvijao ka svetosti i pomagao drugima na tom putu. „Čovek može, međutim, činiti mnoga dobra i disciplinovati se, ali sve dok ne upozna SEBE neće se osloboditi. Jedina ograničenja koja čovek samom sebi nameće su iz neznanja. Samo prema stepenu spoznaje o samome sebi biće on u stanju da pruži najveću pomoć drugima..........

.......DA DRUGIMA POMOGNE DA SE OSPOSOBE DA SAMI SEBI POMOGNU da ga dovedu do spoznaje o samom sebi i svojoj un utrašnjoj moći!....

Prema tome, što se neko jače zalaže na radu za sopstveno oslobođenje tim će on brže i efikasnije postati pravi blagoslov za druge ljude. Kada on nauči, iskusi i shvati u sebi zakone oslobođenja time će moći pomoći drugima jer je zakon oslobođenja isti za sve.

Svaka druga pomoć, ma koliko plemenita bila tiče se spoljašnjih stvari, a ne sveta unutra. Može li slepac voditi slepca? Neće li obojica pasti u provaliju? Ko je ikada drugima ponudio HLEB za KAMENJE on je morao prvo žestoko da radi u sebi samome „sam, odvojen, izolovan, odlučan, neumoran“

Unutrašnji radnik koji je doživeo i živi istinu govori iz iskustva sa sigurnošću eksperta: “Ovo je ovako“ kaže on, a ne „ovo bi moglo biti ovako“. Zato njegove reči dovode do unutrašnje krize u umovima prijemčivih ljudi, žestoke, ali pozitivne krize koju ranije nisu doživljavali. „Reč mudrih isceljuje“ rečeno je davno. Spoljašnje ponašanje unutrašnjeg radnika je kao i njegov govor.On je uvek istinit, prav, čvrst, nepristrasan, neobičan. Takvi plemeniti ljudi su najveći dobrotvori ljudi, najbolji lekari, vidljivi svedoci činjenice da je odvajanje od svetovnjaštva moguće. Oni samim svojim životima pokazuju uzroke koji stalno pothranjuju patnju kao i put ka eliminicaju patnje. Prema tome i za svetovnjake i za monahe osnovni je rad za lično zadobijanje ispravnih stavova o istini UPOZNAJ SAMOGA SEBE! Budi uvek svestan samoga sebe (svojih postupaka iz i načina u ovom životu)

„I onda, Kunda, može li neko ko je i sam upao u živo blato izvući drugoga iz blata.To ne biva. A može li neko na čvrstom izvući onoga iz blata - to može biti. A može li onda neko neobuzdan, ko ne vlada sobom, nedisciplinovan, ko nije raskrstio sa obmanama, voditi druge da se oslobode zabluda, da dosegnu samokontrolu i disciplinu-to ne može biti

Samo onaj ko je iskorenio sopstvene zablude, ko je postigao samodisciplinu i čistotu može i druge voditi tim putem“

Najveću verovatnoću za oslobođenje od zabluda neznanja pruža pravi monaški život. Mada je Budino učenje opisano kao „plivanje uz vodu, duboko, suptilno i teško ostvarljivo“ ipak u svetu se pojavljuju ljudi koji kada to učenje čuju...osećaju neodoljivu privlačnost ka monaštvu. Ostavljaju sve svetovno i odlaze u monahe, bez odlaganja i obziranja unazad.

7.

Njihov uvid je trebalo samo malo podstaknuti.

Drugi su u stanju da sve svoje veze (mostove) prekinu samo posle OGROMNIH napora. Duboko ukorenjene želje i ideje, grube ili suptilne, tako snažno upletene u svakidašnji život, mogu dugo zaklanjati pravi uvid u značaj monaškog života, a često nedostaje i snaga volje (karaktera) za odricanje od svega svetovnog.

„Tu još uvek postoji stanje grubog uma i tvoje srce nadvladava impulsima želje i besa, impulsima zabluda. Kada ne bi bilo tog stanja uma u tebi ti više ne bi ostao u svetovnom, u uživanju u željama.

p.17 cvetić