To ima ovaj lični karakter, ali može služiti za ilustraciju. Sad, to na nedoličan način prila­zi čoveku koji ne može razumeti da ima nečega takvog, jer on je, izvinite, teolog. On to nije mogao razumeti. Hteo je da u jednome predavanju svojim slušaocima objasni stvar, i to čini na sledeći način. U nekoj knjizi je našao da sam ja nekad vršio službu ministranta. Ministranti su dečaci na misi, koji tu pomažu. Tu je on kazao da, ko je to činio, tome je nemoguće da ne upozna baš ništa iz Biblije. Štajner upravo previđa, da je tu tačno upoznao Bibliju. Kasnije mu te stvari dolaze samo od poznavanja Biblije. – Pa, ova stvar ipak ima kvačice, može se ka­zati kvake. Kao prvo, čitava istorija nije tačna, ali to danas ne ometa ljude da kao faktičko tvrde nešto što nije istina. Kao drugo, ministrant pri misi nikad ne uči Bibliju, nego knjigu za misu; nema nikakva posla sa Biblijom. No važno je uzeti u obzir da ovaj čovek sebi nikako ne može predstaviti postojanje duhovnoga odnosa u tome. On sebi može samo predstaviti da se pomoću slova i povezano sa slovima, dolazi do duhovnoga. Važno je da znamo takve stva­ri, ali da ih praktično znamo. Jer, naš duhovni pokret se neće moći sazidati dok mi stvarno, ne čisto spoljašnje, nego do naše najunutarnjije duševne srži nađemo hrabrosti, da za sve nastupi ono što je povezano sa čitavim smislom i značajem našega pogleda na svet. O, može se kazati da je upravo u naše vreme nastupilo rđavo stanje s obzirom na tu povezanost sa duhovnim sve­tom. Upravo se ljudi, koji se smatraju najbistrijima, danas najmanje osećaju povezani sa du­hov­nim svetom. To ne treba da se kaže kao prekor ili kritika, nego da se zabeleži kao činje­ni­ca. Zato će u naše vreme biti posebno važno oživljavanje unutarnjega razumevanja za takve značajne svetske simbole koji pristupaju u svemu – to su realni simboli, ne puki simboli – što na primer okružuje misteriju Božića. Jer, ova božićna misterija se može duboko, duboko ve­za­­ti sa čovečjom prirodom, bez njenoga vezivanja sa slovima i učenjem. Mi svakako moramo ovu misteriju moći oživljavati u svakome životom položaju, naročito u našim vlastitim duša­ma.

Dok misteriju Božića budimo pred našim dušama, mi je posmatramo i kažemo sebi da nas ona podseća na silazak Isusa Hrista na zemaljski plan, na ponovno rađanje onoga u čoveku, što je izgubljeno kroz lucifersko iskušenje. Ovo ponovno rađanje se dešava u različitim ste­penima. Jedan stepen je onaj, unutar koga mi stojimo. Ponovno rađanje treba da bude ono što se moralo izgubiti za dalji razvoj, a što treba ponovo naći kao osećaj sjedinjenosti ljudskih srca sa duhovnim svetom. Treba sa se rodi Hristos u nama – ovo je samo druga reč za to. Up­ravo ono što hoćemo, čemu uvek težimo, povezano je sa ovom misterijom Božića. I već nije dovoljno da samo posmatramo ovu misteriju, da za dan ili dva u godini priređujemo naše bo­žićno drvo, da ga posmatramo i u sebe primamo svakojake blagodeti, već treba da vidimo ka­ko kroz čitavo naše postojanje ono zaista može da se pojavi u svemu što nas okružuje.

Na završetku bih da vam kao simbol postavim nešto, što je jedan znameniti, davno pokojni pesnik napisao upravo iz osećanja o božićnoj noći.

„Naša crkva slavi razne svetkovine, koje prodiru do srca. Jedva da se može zamisliti išta milije od Duhova, i išta ozbiljnije i svetije od Uskrsa, nešto setnije i tužnije od svete sedmice i prateće svečane Nedelje, koji nas prate kroz život. Jednu od najlepših svetkovina crkva slavi skoro usred zime, kada se najduže noći i najkraći dani, kad sunce ima najveću kosinu prema našim poljanama i sneg pokriva sve livade – svetkovinu Božića. Kao što u mnogim zemljam dan pre svetkovine rođenja Gospoda označava Hristovo veče, tako on kod nas znači sveto veče, sledeći dan kao sveti dan, a noć između njih Božić. Katolička crkva slavi Hristov dan kao dan rođenja Spasitelja sa najvećim crkvenim svečanostima, u većini krajeva se već po­noćni sat slavi kao čas rođenja Gospoda sa blistavom svečanom noći, na koju zovu zvona kroz tihi, tamni, zimski ponoćni vazduh, kad stanovnici sa svetiljkama, ili na mračnim, dobro poznatim stazama snegovitih brda u mrazom pokrivenim šumama i kroz škriputave voćnjake hitaju prema crkvi iz koje dolaze svečani tonovi, crkvi koja iz sredine sela, obavijenoga zale­đenim drvećem, štrči sa dugim, osvetljenim prozorima“.[2]

Dalje piše šta Hristova svetkovin aznači za decu. Zatim opisuje kako u nekome zabitom sta­rom selu živi jedan obućar koji se oženio iz susednoga, ne iz svoga sela; kako su njihova deca upoznala Božić upravo time što im se kaže da im je Sveti Hrostos doneo ovaj ili onaj dar. I kada se dovoljno umore od darova, toga dana umorni ležu u krevet i onda ne čuju ponoćna zvona. Ova deca tako još nisu čula ponoćna zvona.

Deca često pohode susedno selo. Kada su toliko poodrasla da mogu sama ići, pohode svo­ju baku u susednome selu. Baki su deca posebno draga, kao što se često događa da su prao­cima deca još milija nego ocu i majci. Zato baka vrlo rado viđa decu, upravo kada je već pre­sla­ba da bi izlazila. Jedne večeri, koje se najavljuje kao lepo božićno veče, deca su poslata baki. Ona tamo idu pre podne, popodne je trebalo da se vrate, kako je u toj zemlji moguće ići od sela do sela, da bi upravo naveče uz kuću našla Hristovo drvo. No dan je krenuo drukčije nego što se predviđalo. Deca ulaze u strahovitu snežnu oluju. Lutaju po brdima. Skreću sa puta, dolaze u sasvim neprohodan predeo, u strahovitu snežnu oluju.

Vrlo je lepo opisano šta deca proživljavaju, kako pred sobom imaju prirodna dešavanja u noći. Za poželeti je da vam pročitam to mesto, jer se ono ne može tako lepo prepričati, kao što je opisano. To se zaista odnosi na svaku reč. Deca su upravo došla na jednu ledenu povr­ši­nu, nalaze se unutar glečera. Iza sebe čuju pucketanje glečera u noći. Ne možete zamisliti kakav to utisak čini na decu. – Tu dalje teče pripovedanje:

„Pred očima takođe počinje da se nešto razvija. Dok su deca tako sedela, pred njima na ne­bu procveta bleda svetlost ispod zvezda, i kroz nju se rasprostre jedan slabi luk. On je ze­len­kasto svetlucao, svetlost se blago spuštala nadole. No luk je bivao sve svetliji i svetliji, dok se pred njim povukoše i izbledeše zvezde. U ostale predele neba je takođe slao sjaj koji je svetlucavo, blago i živahno tekao ispod zvezda. Zatim su sno­povi raznih svetlosti stali navrh duge, žareći kao zupci krune. To je svetleći teklo kroz obli­žnje predele neba, lako prskalo i u blagim svetlucanjima išlo kroz duge prostore. Da li se sad oluja na nebu tako raširila kroz ne­čuveno sneženje, da se izliva u ovim nemim, krasnim strujama svetlosti, ili je u nedoku­či­voj prirodi postojao neki drugi uzrok za to: malo pomalo je ona postajala sve slabija i slabija, najpre su se gasili snopovi, dok je to po­stepeno i neprimetno bivalo sve slabije i slabije, i na nebu opet ne ostade ništa osim hiljada i hiljada običnih zvezda“.

Deca su tako presedela noć. Nisu čula nikakvu jeku donjih zvona. Imala su sneg i led oko sebe, nad sobom zvezde i noćne pojave u gorju, o kojima do tada ništa nisu čula. – Noć pro­lazi. Ljudi su brinuli zbog dece. Čitavo selo je bilo poslato da ih traži. Našli su ih i doveli ku­ći. Sve ću ostalo preskočiti, samo ću kazati da su deca bila skoro ukočena od hladnoće, da su stavljena u krevet i bilo im je rečeno da bi dobila svoje božićne poklone. Majka je ušla kod dece. To se ovako pripoveda:

„Deca su bila zaglušena vrevom. Još su dobila nešto za jelo, pa odneta u krevet. Docnije uveče su se malo pridigla, u sobu su naišli neki susedi i prijatelji i tu pričali o ovome doga­đaju, majka je pak sela na krevetić u maloj sobi i milovala ih, a devojčica je kazala: ‘Majko, noćas sam, sedeći na brdu, videla Svetoga Hrista ‘“.

To je čudesno lep prikaz. Deca su se probudila bez ikakve pouke o božićnoj svetkovini. Ona su na Božić morala biti dovedena upravo u tako strahovitu situaciju, gore na brdima, u snegu i ledu, samo sa zvezdama nad sobom, i ovim prirodnim pojavama. Bila su pronađena, dovedena kući, i devojčica kaže: „Majko, noćas sam videla Svetoga Hrista!“. – Videla! Videla! Ona ga je videla! – Tako kaže.

Već je duboki smisao u tome, kada se kaže – što smo i mi u povezanosti naše duhovne nau­ke već često naglašavali – da Hrista možemo naći ne samo tu gde ga nalazimo u razvoju zemaljskoga vremena, istorijski postavljenoga u početak našega računanja vremena, tamo gde nam ga pokazuje obred, nego da ga možemo nalaziti svuda, upravo kad smo, u najozbiljnijim trenucima života, postavljenji spram sveta! Mi već možemo nalaziti Hrista. I mi, mogao bih kazati, duhovni učenici, možemo ga nalaziti kad smo dovoljno ubeđeni da sve naše nastojanje mora ići ka tome, da u razvoju čovečanstva opet biva rođeno duhovno i da to duhovno, koje se mora roditi kroz posebnu uposlenost ljudskih duša i srca, da se ono dešava na osnovu ono­ga što je za zemaljski razvitak rođeno ispunjenjem Misterijuma sa Golgote. To je nešto što hoćemo da primimo u ovo vreme. Ako možete, dragi moji prijatelji, u dane o kojima smo da­nas govorili i koji se sad primiču, nalaziti pravi unutarnji osećaj o bivanju i tkanju spoljnoga zemaljskog postojanja, o njegovoj sličnosti sa čovekovim spavanjem i bdenjem, ako možete doživeti dublje saosećanje sa spoljnim dešavanjem, tada ćete sve više i više osećati istinitost reči: „Hristos je tu!“, kao što je on sâm kazao: „Ja ostajem s vama do kraja zemaljskoga vre­me­na!“.

I on se uvek nalazi, samo ako ga tražimo. To treba da bude misao koja nas jača, koja nas snaži upravo na božićnu svetkovinu, ako je slavimo u našem smislu. Prihvatimo ovu misao i pokušajmo da sa njom nađemo ono što moramo uviđati kao istinski sadržaj, kao istinsku dubinu našega duhovnonaučnoga nastojanja. Upotrebimo naše vreme, našu tako osnaženu dušu, da se na pravi način postavimo spram ovoga vremena, kao što to sad hoćemo da opet učinimo, dok od uopštenoga posmatranja, koje smo priredili o du­ho­vnome svetu, sa osećajem koji može nastati iz ovoga posmatranja i ojačava naše duše, da sad pogledamo prema duhovima onih koji stoje na velikim poprištima događaja:

 Duhovi vaših duša, delatni čuvari,

 Vaši uzleti neka donesu

 Naših duša zamoljenu ljubav,

 Vašoj zaštiti poverenim zemaljskim ljudima,

 Da sjedinjena s vašom moći,

 Naša molba pomažući zrači dušama,

 Koje ona s ljubavlju traži.

I za one, koji su već prošli kroz dveri smrti:

 Duhovi vaših duša, delatni čuvari,

 Vaši uzleti neka donesu

 Naših duša zamoljenu ljubav,

 Vašoj zaštiti poverenim ljudima sfera,

 Da sjedinjena s vašom moći,

 Naša molba pomažući zrači dušama,

 Koje ona s ljubavlju traži.

I Duh, na koga smo hteli da se podsetimo ovih dana, čije biće hoćemo da u smernosti i pred­anosti primimo u čitavo naše biće, Duh za koga nam je predočeno kako se za svoje ze­ma­ljsko postojanje odredio kroz svetkovinu Božića, Duh koji je onda prošao kroz Misterijum na Golgoti, neka je on sa vama i vašim teškim dužnostima.

*

Pjesma o snu

Nordijska legenda

                        I

Prisluhni ovom pjevanju.

Pjevat ću ti pjesmu o

Mladiću jednom okretnom

            To bješe Olaf Asteson,

            Koj usnu dugim, dugim snom.

            O njemu pjev mi zbori.

                        II

On na Badnjak je usnuo,

U dugi za tren pade san.

Probudit ne mogo se on,

Dok narod dana trinaestog

Put crkve nije krenuo.

            To bješe Olaf Asteson,

            Koj usnu dugim, dugim snom.

            O njemu pjev mi zbori.

On na Badnjak je usnuo

I spavao je dugo baš.

Probudit nije mogo se,

Dok ptica dana trinaestog

Ne podigla se krilima.

            To bješe Olaf Asteson,

            Koj usnu dugim, dugim snom.

            O njemu pjev mi zbori.

Probudit Olaf nije se

Do dana mogo trinaestog

Kad sunce granu gorama.

Tad brza konja osedla

I pojaši do pred crkvu.

            To bješe Olaf Asteson,

            Koj usnu dugim, dugim snom.

            O njemu pjev mi zbori.

Svećenik već je stajao

Uz oltar, misu čitao,

Kad na crkvenim vratima

I Olaf priču započe

O svojim mnogim snovima,

Što dušu su mu punili

Za onog dugog spavanja.

            To bješe Olaf Asteson,

            Koj usnu dugim, dugim snom.

            O njemu pjev mi zbori.

A pozorno su slušali

I star i mlad na priču tu

O Olafovim sanjama.

            To bješe Olaf Asteson,

            Koj usnu dugim, dugim snom.

            O njemu pjev mi zbori.

                        III

‘Na Badnjak ja sam zaspao.

San jak me svlada ubrzo.

Probudit nisam mogo se

Dok nije dana trinaestog

Put crkve narod krenuo.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Nad oblake me dignulo,

Do morskog dna zaronilo

Pa hoćeš li me slijediti

Veselja malo čeka te.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Nad oblake me dignulo,

U močvari odbacilo,

Te vidjeh užas pakleni

I sjajno svjetlo nebesko.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Putovati sam morao

Dubinom Zemlje najdubljom,

Božanskih bića gdjeno svijet

Sve struji, šumi orljavom.

Ja vidjet nisam mogo ih,

Al čuo sam im silni šum.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Ne njisnu konjic moj

I pseta mi ne lajnuše.

Čak ptica glasna jutarnja

U času tom zamuknula.

I svuda se prostrlo

Tek jedno čudo veliko.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

A prolazit sam morao

Kroz onu zemlju duhova

Trnovitima putima.

Plašt izdero sam skrletni

I nokte s nogu ranjenih.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Galjaru mostu došo sam.

U kraju stoji najvišem,

Na konopcu od vjetrova,

Ožežen zlatom crvenim,

Pobijen čavlom šiljatim.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Duhovska zmija šinu me,

I pseto duha ugrize.

Sred puta stao divlji bik.

Stvorenja tri na putu tom,

Sva ćudi jesu strašno zle.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Zagrižljiv baš je onaj pas,

Na ubod zmija spremna sveđ,

A bik zna bijesno riknuti,

Te k mostu nikog ne puste,

Tko neće štovat istinu.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Po mostu tom sam iđao,

Vrtoglav on i uzan je,

Kroz močari sam gazio,

Što sada leže za menom.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Kroz močvare sa bazao,

Gdje noga do tla ne siže,

A most taj, kad sam prešao

U ustima sam osjećo,

Ko mrtvac zemlju grobljanu.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

Do vode tad sam prispio,

Gdje blješte leda gromade,

Ko sjajno modro plamenje.

A sam Bog tu me vodio,

Te izbjego sam onom zlu.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

I k snježnoj stazi koraknuh.

Tad Njega vidjeh na desno.

To u nebo sam zagledo,

Što na sve strane blistalo.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

I Majku Božju visoku

U sjaju tu sam ugledo.

Pa ona tu mi spomenu

U Broskvalin da otiđem,

Gdje duše na sud izlaze.

            Sjaj Mjeseca se točio,

            U beskraj tekli putevi.

                        IV

Na svijetu drugom bio sam

Kroz noći mnoge dugačke;

I sam Bog znade koliko

Tu vidjeh bijede duševne.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

I Starca jednog ugledah

Pod plaštem ko od olova.

To kazna mu zbog škrtosti,

U kojoj ovdje življaše.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

Izroniše i muževi

Zaodjeti u oganj sam,

Jer nepoštenja tereti

Na bijednim njinim dušama.        

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

I djecu sam vidjevao

Pod nogama sa žeravkom

Što duh im zlo je zgodilo

Na roditeljim zgriješeno.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

Tad naloženo bilo mi,

Da priđem kući vještica,

Gdje one rade u krvi,

Što žive ih je ljutila.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

Sa sjevera u divljima

Zli dusi jaše četama,

A knez od pakla vodi ih.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

Što došlo je sa sjevera,

To najgorim se činilo:

Pred svima kneže pakleni

Na crnom konju jaši svom.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

Al čete s juga drukčije

Su išle s mirom nebeskim.

Mihajlo Sveti pred njima

Jaho uz Hrista Isusa.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

Natovarene grijesima

U strahu duše drhtale.

Zbog djela zlih na potoke

Rastakale se suzice.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

Mihajlo stajo uzvišen

I duše ljudske mjerio

Na svojoj vagi grijehova

A uz njeg stao sudeći

Sveg svijeta sudac, Isus Hrist.

            U Broskvalinu, gdje je sud

            Od Boga ljudskim dušama.

                        V

Oh blažen, tko siromahu

Na Zemlji poda cipele;

Bosonog on tad ne mora

Trnovitome po polju.

            Jezičac vage trznu se,

            Glas duha jeknu istinog.

I blažen, tko na Zemlji je

Siromasima davo hljeb.

Neranjiv on od ugriza

Svih pasa svijeta onoga.

            Jezičac vage trznu se,

            Glas duha jeknu istinog.

Al blažen je, na Zemlji tko

Siromasima žito do.

Jer oštri njemu bikov rog

Tad nauditi ne može,

Kad Galjar-mostom proći će.

            Jezičac vage trznu se,

            Glas duha jeknu istinog.

Preblažen je na Zemlji tko

Siromasima ruha do.

Od lednih santa neće zepst,

Kad ući će u Broskvalin.

            Jezičac vage trznu se,

            Glas duha jeknu istinog.’

                        VI

I mlad i star je slušao

Olafa riječi pažljivo

O svima njegvim snovima.

Jest spavao si dugo baš,

Sad ustaj Olafe Astesone.

                        Preveo Stanislav Župić

[1] Gete, Faust, I deo, Noć. Preveo Branimir Živojinović.

[2] Adalbert Stifter, Berg Kristall.