SEDMO PREDAVANJE

Berlin, 21. decembar 1915.

Danas ćemo početi time što ćemo prevesti jednu nordijsku pesmu, koju smo pre nekoga vremena već izneli u ovome ogranku. Čitav sadržaj ove pesme je povezan sa Božićem i vremenom koje se nadovezuje na njega. U pesmi se radi o Olafu Astesonu, i ona sadrži činjenicu da je taj Olaf Asteson, ličnost iz sage, na sasvim poseban način prikazao trinaest dana koji se priključuju na Božić i završavaju danom pojave Hrista. I mi se time podsećamo kako u okviru sveta narodnih saga živi shvatanje o primitivnome vidovitom gledanju, koje je ranije postojalo u čovečanstvu. Sadržaj je u bitnome taj, da Olaf Asteson u božićnoj noći stiže na vrata crkve, da zatim dolazi u snoliko stanje i u takozvanoj trinaestnoćnici na svoj način proživljava tajne duhovnoga sveta, kako ih može proživeti kao jednostavno dete primitivne prirode.

Znamo da ovi dani, u kojima donekle vlada krajnja fizička tama na zemlji, gde se zbiva najneznatnije klijanje i nicanje vegetacije, gde spolja sve donekle miruje u fizičkome po­sto­janju zemlje, da se tu budi duša zemlje, da ona tada, upravo kao duša zemlje, ima stanje svoje pune budnosti. Kada se sad ljudska duša u duhovnome jezgru svoga bića sliva sa onim što pro­življava duh zemlje, kad ona u sebi još ima stanje primitivne prirode, niču joj viđenja du­hov­noga sveta, koja će čovečanstvo postepeno morati oper dostići kroz unutarnje stremljenje ka duhovnome svetu. I tako vidimo da taj Olaf Asteson u osnovi proživljava ono, što mi po­no­vo iznosimo iz duhovnoga sveta. Ne radi se o tome da mi umesto „čistilište“ kažemo ka­ma­loka ili svet duša ili duhovni svet, da koristimo drukčije slike od onih u sagi Olafa Aste­sona. Radi se o tome da uvidimo kako je čovečanstvo u razvoju duše izašlo iz prvobitnoga, pri­mitivnog vidovnjaštva, iz povezanosti sa duhovnim svetom koje je ipak moralo biti izgu­blje­no, da bi čovečanstvo moglo usvojiti ono mišljenje, ono svesno stajanje unutar sveta ko­jim mora proći, iz koga se sada opet mora razvijati više posmatranje duhovnoga sveta. Mogao bih kazati kako je to isti duhovni svet koji je napustilo primitivno vidovnjaštvo, u koji se opet uži­vljava razvijeno posmatranje. No čovek je proživeo jedno stanje, u kome se drukčije uživ­lja­vao u taj duhovni svet.

Sada je važno razviti osećanje o tome da je sa promenom zemaljskoga stanja tokom godi­na povezano unutarnje duhovno-duševno postojanje jednoga duhovno-duševnog bića, koje je sa zemljom povezano kao što je čovekova duša povezana sa fizičkim bićem čoveka. I ko ze­mlju smatra onim čime je prikazuju geolozi, kako bi je danas rado prikazivale ostale prirodne nauke u njihovome materijalističkom smislu, taj o zemlji zna koliko i neki čovek o drugome, či­ji mu se model daje u papir-mašeu, koji nije ispunjen onim što duša uliva u spoljnu prirodu čo­veka. Zaista je ono što nam spoljna prirodna nauka daje o zemlji, samo otisak u papir-ma­šeu. I ko ne postiže svest da između zimskoga i letnjeg stanja zemlje postoji duševna razlika, taj je poput onoga koji ne vidi razliku između bdenja i spavanja. Velika bića prirode, unutar ko­jih živimo, doživljavaju stanje duhovnoga probražaja kao i sami čovek, koji je mikro­kos­mički izraz velikoga makrokosmosa. Na tome i počiva određeni značaj sado­življavanja, tako­đe duhovnoga sadoživljavanja sa prirodom. I onaj koji može prizvati svest da se up­ravo u ovih trinaest noći sa zemaljskom dušom događa nešto u čemu može ušestvovati čovek, taj će imati put kojim se sve više i više može uživljavati u duhovne svetove.

Današnje čovečanstvo je izgubilo osećaj za sadoživljavanje onoga što živi u velikome postojanju svetova. Čovek jedva da zna išta više o razlici zime i leta osim da zimi mora ranije upaliti lampu nego leti, da je zimi hladno a leti toplo. Ljudi su u ranija vremena zaista imali sadoživljavanje sa prirodom, koje se izražavalo u tome da su pripovedali, iako na slikovit način, o bićima koja se provlače kroz zemlju dok padaju snežne pahuljice, koja idu kroz pre­dele dok besni nevreme. To današnji materijalistički čovekov um više ne razume u najdub­ljem smislu. U najdubljem smislu čovek opet može srasti sa tim, kad upravi pogled na ono što još pripovedaju davne sage, naročito tako duboke sage kao ona o Olafu Astesonu, koja na lep način predočava kako jednostavan, primitivan čovek pri fizičkoj nesvesnosti urasta u jasno svetlo duhovnoga posmatranja. Hoćemo da još jednom dovedemo ovu sagu pred naše duše, sagu koja je živela u ranijim stolećima, koja je bila izgubljena i ponovo zabeležena iz sećanja naroda. To je jedna od najlepših nordijskih saga, jer na čudesan način govori o dubokim tajnama sveta, ukoliko one to jesu, kojima se ljudska duša povezuje sa dušom sveta.

(Sledila je recitacija „Pesme o snu Olafa Astesona“, data na kraju knjige.)

Kako danas još možemo biti zajedno, dragi moji prijatelji, možda možemo pričati o još ne­čemu što može biti korisno ovom ili onom od nas, kad pogleda mno­štvo onoga što smo to­kom godina duhovnonaučno stekli.

Mi znamo – što je takođe bilo naglašeno u poslednjim javnim predavanjima – da u osnovi onoga što je kao čovekova spoljašnjost vidljivo za spoljna čula, leži duhovno jezgro čove­kova bića, koje se donekle sastoji iz dva dela. Jedan deo smo upoznali kao ono što nam stupa pred duhovno oko, kad ovo duhovno oko doživi iskustvo koje se obično označava kao „stu­pa­nje pred dveri smrti“. Drugi deo unutarnjega života stupa pred ljudsku dušu kad čovek opaža kako je pri svim njegovim voljnim doživljajima prisutan jedan unutrašnji posmatrač, posmatrač koji je uvek prisutan. Kad ljudsko mišljenje produbimo kroz meditaciju, ono pokazuje da je u čoveku, unutar pravoga jezgra njegovoga duhovnog bića uvek prisutno nešto što s obzirom na spoljašnje fizičko telo sudeluje u izgradnji čovečjega organizma, onoj izgrađnji koja najzad ističe smrću. Iz posmatranja, koja smo ovde priredili, znamo da istinska snaga mišljenja ne leži u nečemu izgrađujućem, nego u nečemu donekle razgrađujućem. Ti­me da možemo umreti, da naš organizam u toku života između rođenja i smrti razvijamo tako da se on može razrešiti, razdeliti na svetske elemente, mi smo u položaju da stvorimo organ pomoću koga razvijamo najplemenitiji cvet fizičkoga postojanja čoveka, mišljenje. No unutar ljudskoga života između rođenja i smrti postoji neka vrsta klice života za budućnost, koja je posebno obdarena da korača kroz dveri smrti, dakle ono što se razvija u struji volje i može se uviđati upravo kao karakterističan posmatrač.

Kako rekoh, uvek se sve više i više mora ponavljati da ono što duhovno gledanje dovodi pred čovekovu dušu, nije nešto što se razvija tek kroz ovo duhovno gledanje, nego je ono uvek prisutno, uvek je tu, samo što ljudi ne treba da ga vide, osobito u naše savremeno doba; već se sme kazati: ne treba da ga vide. Jer, razvoj duhovnoga života je naročito u poslednijm vekovima poprimio takav tok, da onaj, koji se ispravno predaje tome što se u današnje mate­ri­jalističko vreme naziva duhovnim životom, sebi upravo širi koprenu nad onim što živi u unu­trašnjosti čoveka. U naše sadašnje doba će se najviše razvijati oni pojmovi i ideje koji najja­če skrivaju ono što je duhovno prisutno u čoveku. Da bi se na pravi način ojačavali za naše posebne zadatke, ukoliko stojimo u duhovnoj nauci, već jednom smemo, upravo u ovo važno doba godine, ukazati na sasvim posebno mračnu stranu današnjega duhovnog života, koja mora biti prisutna isto kao i tama u spoljnoj prirodi, ali koja se mora opažati, čije se postojanje mora dovesti do svesti. Mi donekle proživljavamo jedno mračno kulturno vreme u odnosu na duhovni život. Nismo prinuđeni da uvek iznova upozoravamo kako velike tekovi­ne, na koje je čovečanstvo ovoga mračnog razdoblja tako ponosno, dobro znamo da cenimo. No pritom stvar ipak zaostaje u odnosu na duhovne okolnosti, jer pojmovi i ideje, koji se stva­raju u naše vreme, upravo za one, koji se najrevnosnije unose njih, najviše pokrivaju ono što živi u duši čoveka. I tako se sme pomenuti ovo što sledi.

Naše vreme je naročito ponosno na svoje jasno mišljenje, koje hoće da usvoji kroz zna­čaj­no naučno školovanje. Kažem da je naše doba naročito ponosno; svakako ne tako ponos­no, da bi recimo nastala posledica da ljudi hoće baš mnogo da misle. Ne, to se ne uzrokuje, nego se uzrokuje da ljudi govore: pa da, u naše vreme se mora mnogo misliti, kad hoćemo da znamo nešto o duhovnome svetu. Ipak je vrlo teško nešto misliti o samome tome. No teolozi to čine, razmišljaju o tome! U naše vreme je dakle vrlo napredno, nad mračnim dobom gos­po­dari verovanje u autoritet, tako da se moraju saslušati teolozi, koji mogu razmišljati o duhovnim stvarima. Naše vreme je napredno i u odnosu na pravne pojmove, pojmove o tome šta je pravedno i nepravedno, šta je dobro i zlo. Naše doba je doba mišljenja. Ipak to, da ova predstava stoji tako daleko izvan vere u autoritet, nije vodilo ka tome da svako pristupi dubljem razmišljanju o pravdi i nepravdi, nego o tome misle pravnici. I pošto smo mi već iz­nad doba verovanja u autoritet, mora se prepustiti pravnicima da misle o dobru i zlu, o pra­ved­nome i nepravednome. I s obzirom na telesne uslove, na telesno lečenje važi: pošto čovek baš tačno ne zna šta može biti korisno ili nekorisno u ovo vreme, koje hoće da bude tako slo­bodno od vere u autoritet, ljudi idu kod lekara. To bi se moglo izvoditi na svim područjima. Naše vreme nema mnogo nadarenosti da recimo očajava na Faustov način:

Avaj, koliko leta minu

otkako filozofiju, prava,

a sa njima i medicinu,

revno i trudno izučavah!

Čak sam na svoju žalost pravu,

i bogoslovljem punio glavu.

Šta stekoh, luda, od naukte te?

Znam samo ono što znao sam i pre.[1]

Toga se drži samo jedno, koje zapravo ništa ne želi znati o ovome što zbunjuje Fausta, ali utoliko više želi da zna o onome, o čemu drugi sve jasno znaju na najrazličitijim područjima, gde se želi odlučivati o sreći i nesreći čoveka.

Naše vreme je tako ponosno na svoje mišljenje, tako ponosno da oni, koji su to doveli dotle da recimo u životu ne pročitaju baš ništa filosofsko – sad, ne želim preterati dotle da ni­su čitali Kanta, tek možda neki njegov odlomak – bivaju načisto da se onaj, koji u smislu duhovne nauke nešto tvrdi o duhovnim svetovima, ogrešuje prema neopozivome ustoličenju kantizma. Ipak se često kaže, kako se tokom čitavoga devetnaestog veka radilo na razvijanju ljudskoga mišljenja, na njegovome istraživanju kritičkim putem. I danas se „kritičkim misli­o­ci­ma“ nazivaju mnogi, koji su razabrali samo malo od tih stvari. Tako danas na primer ima lju­di koji kažu da čovek ima granice saznanja, jer spoljni svet opaža svojim čulima; čula pak mogu davati samo ono što u sebi proizvode, dakle čovek opaža svet po tome kako on deluje na njegova čula, te ništa ne može dolaziti iza stvari u svetu, jer on nikad ne može prekoračiti granice svojih čula; čovek može dobijati samo slike stvarnosti! I mnogi, upravo iz dubina nji­hove filosofije, kazuju da čovekova duša ima samo slike sveta, radi čega ni na koji način ne mo­že dolaziti do „stvari po sebi“, te da se ono, što imamo pomoću naših čula, pomoću našega oka, uha i tako dalje, može porediti samo sa slikama u ogledalu. – Sigurno, kada je tu ogle­da­lo koje odražava slike, recimo sliku jednoga pa drugog čoveka, i kada mi pogledamo te slike, time imamo jedan svet slika. Sad dolaze filosofi i kažu: kao što čovek, koji ne vidi direktno dru­goga nego njegovu sliku u ogledalu, ima jedan svet slika, kako ne uviđa „stvar po sebi“ nego slike, tako on zapravo o čitavome svetu ima samo slike. Dok zraci svetlosti i boja pada­ju na naše oči, vazdušni talasi na naše uši, sve su to slike! – Kritičko razdoblje je utvrdilo da čovek u svojoj duši samo zasniva slike, da zato nikada pomoću njih ne može dolaziti do „stva­ri po sebi“. Beskrajna oštroumnost – to sada ozbiljno kažem – bila je u devetnaestome veku doneta sa filosofske strane, da bi se dokazalo kako čovek ima samo slike i ne može doći do „stvari po sebi“. Odakle polazi ova kritička rezignacija, ovo ostajanje na tome koje je vo­di­lo ka „granicama saznanja prirode“, kako se to kaže, kada se dakle otkriva slikovita priroda našega posmatranja? Polazi od toga da je mišljenje našega prosvećenog vremena u mnogome pogledu postalo kratkoumno i zapušteno, da se na pedantan način nabacuje neki pojam iznad koga se ne može izaći, toga se pojma drže kao drvenoga lutka, i više se ne može naći ono što ne daje taj drveni lutak. Može se kazati da je skoro neverovatno kako se mišljenje našega vremena stvrdnulo, udrvenilo.

Sad hoću da vam svu priču sa ovom slikovitom prirodom našega pogleda na svet, i onim što je učinilo takozvano kritičko, napredno mišljenje, jednom objasnim upravo poređenjem sa ovom slikom u ogledalu. Sasvim je naime tačno ono od čega ljudi polaze, da svet, kako ga mi imamo ovde u čulnome postojanju, postoji samo time što on na nas vrši utisak, stvara slike u našoj duši, i dobro je da je čovečanstvo došlo na tu stvar kroz kritičku filosofiju, kroz kanti­zam. U potpunosti dakle možemo kazati da slike, koje imamo o spoljnome svetu, možemo po­re­diti sa slikama u ogledalu. Imamo tu jedno ogledalo, pred njim stoje dva čoveka, ali mi ne gledamo te ljude, nego slike. Tako slike sveta imamo pomoću onoga, što naša duša stvara kao slike o svetu, imamo slike koje možemo uporediti sa dva čoveka, čije slike posmatramo u og­le­dalu. Ipak bi neko, ko nikad nije video ljude već samo slike, mogao da filosofira: „Ne znam ništa o čoveku, već samo znam za mrtve slike u ogledalu“. Tako zaključuju kritički fi­lo­­sofi. Oni tu zastaju. Odmah bi se osećali pobijeni kada bi, od lutka njihovoga mišljenja, mo­gli bar malo napredovati od mrtvoga do živog mišljenja. Kada pak stojim pred ogledalom u kome su dva čoveka, i vidim da jedan ovom drugome zadaje udarac, tako da ovaj čak kr­vari, bio bih budala ako kažem da je jedna slika u ogledalu uda­rila drugu. – Tu više ne vidim sliku u ogledalu, nego kroz sliku vidim realni proces. Nemam ništa osim slike, ali kroz sliku u ogledalu svuda vidim jedan krajnje realan proces. I bio bih budala, kada bih verovao da se to dogodilo samo u ogledalu. To znači da kritička filosofija začinje misao: mi imamo posla sa slikama – ali više ne sa drugim mislima, da ove slike nešto dovode do izražaja, da u njima nešto živi. I kada se ove slike shvataju na živi na­čin, u tome ima više od slika, to onda ukazuje na ono što je „stvar po sebi“, što je realni spoljni svet.

Da li se još može kazati da mogu misliti ljudi, koji daju takvu „kritičku“ filosofiju? Miš­lje­nje je u naše vreme zanemareno u određenome visokom stepenu. Ono je zaista zane­ma­reno. Ipak se zastalo kod kriticizma mišljenja. Češće sam pominjao da je ovaj kriticizam, ova kritička filosofija štaviše napredovala u našoj kulturi, te da je jedan čovek u čestitome nastojanju – svi su oni „časni ljudi“, nastojanje im je sasvim čestito – došao do „Kritike jezika“. Fric Mautner je napisao „Kritiku jezika“, tri debela sveska, kao i filosofski rečnik sa toga stanovišta, koji ima još dva mnogo deblja sveska. I sve vodeće novinarske ličnosti stoje iza novinara Frica Mautnera, i ovo razumljivo smatraju veli­kim delom. I u naše vreme, kad vera u autoritet nema „nikakvoga značaja“, još vrlo mno­gi to smatraju velikim delom, koji se nalaze na istome partijskom stanovištu kao i novine, čiji je žurnalist bio Fric Mautner, jer „danas nema nikakvoga verovanja u autoritet“.

Sad, vidite, Mautner dolazi do toga da objasni kako čovek sebi stvara imenice, prideve, ali sve to ne znači ništa stvarno. Čovek u spoljnome svetu ne doživljava ono što znače reči. On se tako uživljava u reči, da zapravo nema svoje misli i slike u duši, nego samo reči, reči, re­či. – Čovek se nalazi unutar jezika, koji mu daje zalihu reči. I pošto je navikao da se drži je­zika, čovek dolazi samo do naznaka stvari, koje su date u rečima. – To sada treba da bude ne­što sasvim značajno. I kada se pročitaju tri Mautnerova sveska – ako ste nekad priredili nešto što vaša duša prebacuje samoj sebi, dragi moji prijatelji, tada vam je dobra kazna da se osu­dite na čitanje barem polovine ovih svezaka – tada se utvrđuje kako je pisac u najvišem ste­pe­nu ubeđen – pa, to se ne može drukčije izraziti – da je pametniji od najpametnijih ljudi svoga vremena. Podrazumeva se da je onaj, koji upravo sedi na svojoj knjizi, pametniji od ostalih!

Tako je Fric Mautner napokon došao do toga da čovek uvek ima samo oznake. On je šrtaviše došao do nečega još većeg. Vidite, došao je do toga da kaže: čovek ima oči, uši, čulo osećaja – pa, čovek ima jedan broj čula. No čovek bi na primer mogao, kako misli Fric Mautner, da ima ne samo oči i uši, čulo osećaja u čulo mirisa, nego i sasvim druga čula. On bi, na primer, osim oka mogao imati još jedno čulo. Tada bi, kao što okom opaža slike, tim drugim čulom sasvim drukčije opažao svet. Imalo bi se dakle još mnogo toga što nema dana­šnji čovek. I sada se kritički mislilac čak pomalo mistički produševljava i kaže: neizmerno bo­gatstvo sveta nam je dato samo kroz naša čula. I on ta čula naziva „čula slučaja“, jer misli da posedovanje baš ovih naših čula znači svetsko-istorijski slučaj. Kada bismo imali druga čula, svet bi drukčije izgledao. Tako najbolje činimo, kad kažemo da imamo čula slučaja, dakle jedan svet slučaja! No taj svet je neizmeran. – To već odzvanja! Jedan od onih, koji su potrčali za Fricom Mautnerom, napisao je brošuru „Skepsa i mistika“. U ovoj brošuri se sasvim posebno skreće pažnja, da sad čovek iz dubine svoje duše štaviše sme postati mistik, ako više ne veruje u ono što mogu dati čula slučaja. Na dva­naestoj strani knjige nalazimo jedan lepi stav, koji glasi:

„Svet struji do nas, sa par bednih naprava naših čula slučaja primamo ono što možemo shva­tati, to lepimo na staru zalihu naših reči, i tu nema ničega drugog, čime to možemo držati. Svet pak dalje struji, naš jezik takođe, samo ne u istome pravcu, nego prema slu­čajevima istorije jezika, za koje se ne mogu postaviti zakoni“.

Još jedan pogled na svet! Šta on hoće? On kaže: svet je neizmeran, no mi imamo jedan broj čula gde ustrujava svet. Šta činimo sa onim što tu ustrujava ? Šta s tim činimo, prema brbljanju o slučaju ovoga gospodina? Podsećamo se onog što ta gospoda nazivaju pamće­njem. Mi lepimo to na reči koje nam je predao jezik, i jezik sa svoje strane opet dalje struji. Mi dakle govorimo o onome što nam je, u oznakama reči, kroz čula slučaja ustrujalo od neizmernoga postojanja sveta. – Oštroumno razmišljanje! Opet ozbiljno govorim, dragi moji prijatelji, da je to oštroumno razmišljanje. U naše vreme uvek morate biti pametan čovek, da biste mislili tako nešto. I za ove ljudima se već mora kazati da oni nisu samo čestiti – svi su vre­dni poštovanja – nego i da su važni mislioci. No oni su uhvaćeni u mišljenje našega vre­me­na, i nemaju nikakve volje da izađu iz njega.

Jednu vrstu „božićne tuge“ stvorio sam time – ne može se kazati radosti, to je postalo bo­žićna tuga – da sam iz ove povezanosti opet morao posmatrati pojedine stvari, i zapisao sam neke misli koje su formirane tačno po uzoru na mislioca, koji je napisao ovo što sam upravo pročitao. Pogledajmo to još jednom:

„Svet dostrujava do nas, sa par bednih naprava naših čula slučaja primamo ono što možemo shvatati, to lepimo na staru zalihu naših reči, i tu nema ničega drugog, čime to možemo držati. Svet pak dalje struji, naš jezik takođe, samo ne u istome pravcu, nego prema slučajevima istorije jezika, za koje se ne mogu postaviti zakoni“.

Ove sam misli primenio na jednu drugu stvar, sasvim iste misli, iste forme misli. Tu se utvrđuje sledeće: „Geteova genijalnost struji na papir, sa par bednih forma njegovih slova slučaja papir preuzima ono što može shvatati, i može se štampati ono što se može preuzeti prema staroj zalihi slova, tu nema ničega drugog, čime mu se nešto može štampati. Geteova genijalnost pak dalje struji, izraz spisa takođe dalje struji na papir, samo ne u istome pravcu, nego prema slučajevima po kojima se mogu grupisati slova, za koje se ne mogu postaviti zakoni“. – To je sasvim ista misao, tačno sam pazio kod svake reči, to je ista ta misao! Kad neko tvrdi: neizmerni svet dostrujava do nas, mi ga preuzimamo sa par čula slučaja, kako to upravo možemo, lepimo ga na zalihu naših reči, svet dalje struji, jezik struji u drugome pravcu prema slučajevima istorije jezika, i tako protiče ljudsko saznanje – to je upravo sasvim ista misao, kao kad neko kaže: „Geteova genijalnost teče kroz 23 slova slučaja, jer papir upravo time može preuzeti stvar; no Geteova genijalnost ipak nikad nije u tome, ona je neizmerna! Ne možemo preuzeti slova slučaja, ona struje dalje. Ono što je na papiru, takođe dalje struji i grupiše se prema oblicima, u koje se mogu grupisati slova i čiji se zakoni ne mogu saznati“. – Ako sad ti vrlo pametni ljudi iz takvih pretpostavki zaključuju: ono što dobijamo u svetu, upravo je dakle rezultat čula slučaja, i ne može se doći do onoga što je kao najunutarnjije utemeljeno svetu, jer to je isto kao kad neko razmišlja da čovek uvek može preuzeti ono što je živelo u Geteovoj genijalnosti. Jer, ipak je jasno da tu nema ništa od genijalnosti, osim grupisanja 23 slučajna slova. Tu nema ničega drugog! Sasvim iste misli imaju ova gospoda, samo što to ne zapažaju. I toliko vrednosti ima, kad neko kaže: „Ništa, ništa, ništa iko ikada ne može znati o Geteovoj genijalnosti, jer zar ne vidiš da ništa od nje ne može da curi na tebe? Ne možeš je imati išta drukčije, nego što ti daje grupisanje 23 slučajna znaka“ – koliko bi ovo imalo smisla, toliko ga ima i govorkanje koje ova gospoda vrše o mogućnosti ili nemogućnosti saznanja sveta. Isto toliko smisla ima sve ovo mišljenje – ne mišljenje budala, već onih koji su danas doista mudri ljudi, koji samo neće da izađu iz mišljenja našega doba.

No ta stvar ima i drugu stranu. Moramo biti načisto da ovo mišljenje, koje nam pristupa u ovakvome primeru, gde ono ustanovljava granice saznanja, jeste mišljenje našega savre­me­nog doba. Ono danas gospodari, svuda živi. I bilo da danas čitate ovu ili onu filosofsku knji­gu, koja se još čini toliko duboka i često hoće rešava veliku zagonetku sveta – ili je zastire – ili to čitate u novinama, svuda vlada ovo mišljenje. Gospodari put i način ovoga mišljenja, ono takođe uređuje svet. Njega čovek danas ispija sa jutarnjom kafom – svakako ne upravo danas, jer danas u novinama ne bi smela stajati mnjenja, nego inače, kada bi ona smela tu stajati. Čovek ga ispija, ono se sve više i više pojavljuje u dnevnim novinama, u kojima se nalaze mnjenja. No ovaj način mišljenja živi i u čitavome tkivu našega socijalnog suživota. Ovo mišljenje sam pokušao da objasnim u filosofskome razvoju, ali se ono ne može objasniti mislima koje ljudi stvaraju o svim mogućim odnosima u životu; u svemu, o čemu razmišlja čovek, danas živi ovo mišljenje. I uzrok što ono živi jeste u tome, da ljudi nisu mogli razviti volju da zaista osete šta na primer želi da daje duhovna nauka. To je nerazumljivo, ne samo istinskome mišljenju. No podrazumeva se da ono što može davati duhovna nauka, uvek ostaje nerazumljivo za ljude koji su recimo konstruisani po uzoru na Frica Mautnera. No po ovome uzoru je danas konstruisano mnoštvo ljudi. Ovo mišljenje u potpunosti živi u našoj savre­me­noj nauci. Time ne biva rečeno ništa protiv značaja i velikih tekovina ove nauke, ne radi se o tome, nego o tome kako u naše vreme duševni element živi u čitavoj našoj kulturi. Našem vre­menu u potpunosti nedostaje mogućnost da bude pokretljivo u svome mišljenju, da istinski sledi ono što se mora slediti, kad ove misli treba da poimaju ono što ima da saopšti duhovna nauka.

Sada se pak možemo zapitati kako se dešava, da se na primer može napisati knjiga poput ove koju sada imam pred sobom: „Skepsa i mistika“ od Gustava Landauera, knjiga koja samo tako vrca od izvesnoga štimunga samoljublja. Kada se to čita, moglo bi se kazati da sâm čo­vek vrca od samoljublja koje se nalazi u njoj, kao i kad se čita Mautnerova „Kritika jezika“ ili članak iz „Filosofskoga rečnika“. Kako se to dešava? Kako se to dešava, ne doznaje se praće­njem mišljenja. Mogu zamisliti vrlo pametne ljude, koji dobiju u ruke takvu knjigu, pročitaju je i kažu: „To je vrlo pametan čovek!“. Oni su u pravu, Mautner je takođe pametan čovek. Nije stvar u tome, jer pamet se izražava time da se na sasvim logičan način formiraju mo­gu­ći pojmovi, da jedan trabunja iz drugoga, i da se oni opet na neki način formiraju. Nije stvar u tome. Može se imati velika pamet na ovome ili onome području, sasvim prava pamet, no kada se u život unese ono što je nošeno svešću duhovnoga saznanja, tada se svakim korakom razvija takav odnos spram sveta, da postoji osećaj: „Uvek moraš sve dalje i dalje. Svakim da­nom moraš usavršavati svoje pojmove. Moraš se razvijati do verovanja, da uvek možeš napredovati sa svojim pojmovima“. Kod onoga, koji je napisao ovakvu knjigu, ima se osećaj da je on ovako pametan: „21. decembar 1915. Ja sam pametan, i kroz moju pamet sam pos­ti­gao nešto sasvim određeno. Sada to pišem u knjizi. Šta sam ja sada, to pišem u knjizi, budući da sam pametan 21. decembra 1915! Knjiga će zatim biti gotova i opet daje moju pamet!“. – Onaj ko istinski saznaje, nikad nema ovaj osećaj. On pak ima osećaj stalnoga postajanja, stalnu neminovnost da izbistri sve pojmove, da ih razvija. I on po pravilu nema osećaj: „Ja sam pametan 21. decembra 1915.; pišem knjigu, koju je dala moja pamet; ona će biti gotova nakon meseci ili godina“ – nego, kada je napisao knjigu, zapravo se ne osvrće na svoju pa­met, koju je imao kad je počeo da piše knjigu, već on kroz tu knjigu uvek ima osećaj: „Kako si zapravo malo ostvario tom stvari, i kako si zapravo prinuđen da kroz to, što si tu napisao, dalje razvijaš sebe“. Ovo upućivanje na put saznanja, ovaj postojani unutarnji rad skoro da više uopšte ne poznaje materijalističko doba; ono možda veruje da ga zna, ali ga zapravo više ne zna. I, vidite, najdublji razlog se upravo može obuhvatiti rečima: ovi ljudi su tako neobu­zda­no sujetni. Kazao sam da takva knjiga zaista vrca od sujetnosti. Ona je pametna, ali neiz­me­r­no sujetna. U potpunosti nedostaje ona skromnost, ona smernost koja se predaje na upravo pomenutome putu. Ona uopšte ne postoji, kada se 21. decembra 1915. bezuslovno dosuđuje pameti. Tu ne može postojati smernost.

Sada ćete kazati: „Da, ljudi bi ipak bili glupi, kada bi sebe smatrali pametnima“. – Ni oni to ne čine običnom svesti, ali ipak čine u podsvesti. Nikada ne uče da razlikuju između onoga što se kao stvarno oživljava u podsvesti, i onoga što se pokazuje u običnoj svesti. I luciferska priroda čoveka je ta koja današnje ljude goni ka tome da žele biti pametni, da stoje na od­ređenome stanovištu sujete i da odatle mogu sagledavati sve stvari, da o njima recimo mogu suditi. No kada čovek u sebi nosi Lucifera, tada on, dok sa njim posmatra spoljni svet, biva odve­den ka Ahrimanu, i u naše vreme je sasvim razumljivo da se materijalistički gleda na ovaj svet. Kad čovek sa Luciferom u telu počinje da posmatra svet, tada sreta Ahrimana, jer se obojica uzajamno traže ovome čovečjem opštenju sa materijalnim svetom. Otuda takvo mišljenje, koje je vrlo sujetno, nikada ne dolazi do toga da može promisliti sledeće: kad upo­trebim neku reč, podrazumeva se da postoji oznaka za ono što znači ta reč. – Mautner je iz­vršio grandiozno otkriće da nema imenica. Nema ni jedne! One nisu stvarnost, razumljivo ni­su! Mi, zar ne, shvatamo određene predstave, koje zamišljamo na trenutak ukočene, i ime­nu­jemo ih nekom imenicom. Sigurno, imenice nisu stvarnost, kao ni pridevi. Sasvim razumljivo nisu. Sve je to tačno. No ako sad sastavim imenicu i pridev, kada ih unesem u tok jezika, tada oni izražavaju realnost, stvarnost. Tada slika unutar prirode slika, u onome što upravo jeste slika, izlazi iznad same sebe. Nijedna pojedinačna reč nije stvarnost, ali mi ne govorimo u po­je­dinačnim rečima, nego u povezanostima reči. U njima imamo neposredno stajanje u stvar­nosti. Morala su se napisati tri sveska i usto još dvotomni rečnik, da bi se, sa mislima bes­krajne pameti, ljudima prinele sve te stvari, koje naprosto ne gledaju na to da, pošto su poje­dinačne reči samo znaci, njihova veza nije nešto čisto znakovno, nego stoji u realnosti. Danas se beskrajna pamet, beskrajna mudrost upotrebljava za „dokazivanje“ najvećih gluposti.

Da se sada u jednoj kritici jezika, čak kritici mišljenja najzad doživljavaju gluposti, to ne bi bilo posebno rđavo. No isto mišljenje, koje se doživljava u ovim glupostima, u ovim vrlo sujetnim, vrlo pametnim glupostima, živi u čitavome ostalom mišljenju koje ima sadašnje čo­večanstvo. I kada hoćemo da se prihvatimo zadatka koji se krije u našem duhovnom pokretu, u to zaista spada osvešćivanje da oni koji hoće da budu istraživači duha, dolaze do toga da na pravi način vide svoje razdoblje, da se prema njemu postave na pravi način. Tako bih mogao kazati da u praktični element naše duhovnonaučne struje shvatanja sveta jednom već spada naše nastojanje da izađemo iznad mišljenja koje sam okarakterisao kako smo danas videli, da ne idemo sa tim mišljenjem, već da pokušamo da to mišljenje jednom opet drukčije uzimamo. Upravo ćemo vrlo lako, dragi moji prijatelji, dolaziti do razumevanja duhovne nauke, kada sa puta uklonimo prepreke koje su kroz ukočeno, okamenjeno mišljenje ušle u kulturni život sa­da­šnjice. Nasuprot svemu tome, trebalo je da jednom iz naše vlastite duše temeljno odstra­ni­mo ono verovanje u autoritet, koje danas nastupa pod maskom slobode od autoriteta. To spa­da u praktično življenje unutar naše duhovne nauke. I uvek će bivati sve nužnije da barem ima pojedinih ljudi koji doista proziru faktičko stanje, koje se može okarakterisati kako sam to danas učinio, i ne samo da proziru, nego da ga ozbiljno uzimaju na svakome koraku u živ­o­tu. O tome se radi. To nije potrebno spolja dovoditi do prikaza, ali je mnogo učinjeno ako sad postoji jedan broj ljudi koji tako, kako sledi iz ovih naših razlaganja, znaju da se tako po­s­tave na svome mestu u životu.

Na određenome području možemo videti kako, mogao bih kazati, naše vreme kategorički iziskuje da opet dođemo do oživljavanja mišljenja. Postavimo nakratko pred naše duše nešto, što smo često iscrpno postavljali pred njih. Na početku našega računanja vremena je ono biće, koje smo često karakterisali, biće Hrista, prošlo životom čovečjega organizma i sjedinilo se sa aurom zemlje. Time bi zemlja, pošto je luciferskim zavođenjem bila izgubila svoj smi­sao, tek u svome daljem razvitku zapravo dobila pravi smisao. Odigrao se događaj na Golgo­ti. Vidovite prirode, velikim delom u starome stilu, kao jevanđelisti su zabeležili ovaj doga­đaj. Pavle, u kome je na drugi način nikla vidovita priroda – ovo smo takođe karakterisali – Pavle koji je onim, što nazivamo događajem pred Damaskom, duhovno video Hrista, koga je tako dugo poricao dok je o njemu samo slušao na fizičkome planu, zabeležio je Misterijum sa Golgote. Iz ovih zabeležaka je jedan broj ljudi našao povezanost svoje duše sa Hristovim do­ga­đajem. Kroz ovu povezanost sa događajem Hrista kod pojedinih ljudi, raširilo se hrišćan­stvo. Najpre je ono bilo prisutno kao podzemno, tako da pred naše duše uvek može ponovo stu­piti slika: u starome Rimu, dole ispod zemlje, hrišćani, koji su dušom već pojmili Miste­rijum sa Golgote, održavaju službu svome Bogu. Naviše se događa ono što stoji na visini vre­mena, što je istinski sadržaj kulture vremena. Prolazi nekoliko vekova. Što se događalo dole u katakombama, skriveno, prezreno, to ispunjava svet. Iščezava ono što je bilo sadržaj vreme­na, stara rimska duhovna kultura. Hrišćanstvo se širi. No danas je došlo vreme kada su ljudi počeli da misle kako su postali pametni, kako su postali slobodni od autoriteta. Pojavili su se mislioci koji su ispitivali jevanđelja, čestiti i pametni mislioci. Svi oni su „časni ljudi“. Došli su do toga, da u jevanđeljima ne postojii ikakav istorijski dokaz. Ozbiljnim kritičkim radom su decenijama studirali ova jevanđelja. Došli su do toga da u njima ne postoje ikakva stvarna istorijska svedočanstva, da je ikada živeo Isus Hristos. Ništa nije za prigovaranje protiv kriti­čko­ga rada. On je revnosan. Ko ga zna, zna za njegovu marljivost, ko ga zna, zna za njegovu pamet. Nema nikakvoga razloga da se laka srca prezre ova kritička mudrost. No šta zapravo postoji u stvarnosti? Postoji to, da ovi ljudi uopšte ne uviđaju o čemu se u osnovi radi. Isus Hristos nije hteo da čovek tu tako bude komotan, da nakon toga mogu nastupati istoričari koji tako udobno mogu dokazivati Hristovo postojanje na zemlji, kao što je dokazano postojanje Fridriha Velikog. Hristos to nije hteo učiniti tako komotnim za ljude, a to nije ni trebalo uči­ni­ti. Kako je zapravo tačno da je kritički rad o jevanđeljima bio pametan i marljiv, tačno je i da na ovaj način uopšte nije trebalo dokazivati Hristovo postojanje, jer bi to bio materija­lis­tički dokaz. U svemu što se dokazuje na spoljašnji način, u igri je Ahriman. No Ahriman ni­ka­da ne treba da bude u igri kod dokazivanja Hrista. Zato nema ikakvoga istorijskog dokaza, i zato čovečanstvo morati da spozna kako Hristosa, iako je živeo na zemlji, mora tražiti unu­ta­rnjim saznanjem, ne pomoću istorijskih isprava. Hristov događaj mora čoveku prilaziti na duhovni način, tu se ne sme umešati išta od materijalističkoga istraživanja istina. Ne sme se umešati ništa materijalističko.

Najvažniji događaj zemaljskoga razvoja nikada se neće moći dokazati na materijalistički način, takoreći radi toga što kroz istoriju sveta ljudima treba kazati: vaši materijalistički dokazi, ono što uopšte još hoće da važi kao dokaz u materijalističko doba, važi samo za ono što postoji u polju materije. Za duhovno ne treba i ne sme da vam važi ikakav materijalistički dokaz. Tu čak ne smeju imati prava ni oni koji komadaju istorijske isprave. Upravo u odnosu na događaj Hrista u naše vreme mora biti razumljivo, da se do Hrista može doći samo na duhovan način. Nikada ga čovek u stvarnosti neće nalaziti na spoljni način. Čovek može kazati da on egzistira, ali ga stvarno može naći samo na duhovni način. Važno je pomisliti ka­ko je Hristov događaj takav da o njemu moraju u nerazumevanju živeti svi oni koji neće da odobre ikakvo duhovno saznanje.

Čudnovato je da kad se iskažu stvari koje sam sad izrekao, da se dakle Hristos može spo­z­nati na duhovni način, što važi i za ono istorijsko, tada izvesni ljudi razbijaju glavu nad tim, da to zapravo nikako nije moguće, da to ne može biti istinito. – Ja sam to ponovno izgovarao. Sad, naši poštovani antroposofski članovi su još takvi, da na ovome ili onome nedoličnome me­stu puštaju da procuri mnogo toga, jer ono, što imaju u srcima, još uvek ne nose i ne uli­vaju u pravo ubeđenje. Ovo prodire do nekoga čoveka kome to treba prineti u određenoj for­mi, ja sam jednom kazao – ovo je doduše lična primedba, no možda se jednom sme dati lična pri­medba – ja lično uopšte nisam krenuo od Biblije s obzirom na razvoj moje mladosti, nego od prirodne nauke, i smatram posebno značajnim što sam uzeo tok duha i zaista bio ubeđen o unutarnjoj istini onoga što stoji u Bibliji, pre nego sam je čitao; da sam zatim, spoljašnje čitajući Bibliju, bio načisto sa tim, da sam dakle isprobao kako se sadržaj Biblije može naći duhovnim putem, pre no što se naknadno nađe na spoljašnji način.