RUDOLF ŠTAJNER

 

 

FORMIRANJE SUDBINE

I ŽIVOT NAKON SMRTI

 

 

 

 

Naslov originala

 

Rudolf Steiner

Schicksalsbildung und Leben nach dem Tode

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bibliografski broj: GA 157a

Izdanje: 1981, Rudolf Steiner Verlag

 Dornach ⁄ Schweiz

Prevod: Mirjana Špadijer

 Cetinje 2012.

 

 

 

 

 

 

 

SADRŽAJ

 

 

Prvo predavanje ............................................................................ 2

Berlin, 16. novembar 1915.

 

Drugo predavanje ........................................................................ 11

Berlin, 18. novembar 1915.

 

 

PRVO PREDAVANJE

Berlin, 16. novembar 1915.

 

Na moje duboko zadovoljstvo, nakon dugoga odsustva smem da budem u vašoj blizini, pa bih najpre tri predavanja ove nedelje upotrebio da naše poglede okrenemo na događaje du­hov­noga sveta, koji stoje u bližoj ili daljoj povezanosti sa onim što nas mora toliko zaokupiti i dodirnuti iz važnih, duboko urezanih događaja vremena. Pogled ne treba najpre baciti na same ove događaje, nego na ono što je u svim dušama, u svim osećajima sa njima povezano kao zagonetna pitanja, kao teskobna pitanja o sudbini čoveka i sveta: pogled treba okrenuti na onu dalju sudbinu ljudske duše, kojoj ova podleže na polju svetskoga postojanja, kome je okrenut i pogled duhovne nauke i koji se ne iscrpljuje zemaljskim, materijalnim postojanjem. Dragi moji prijatelji, toliko nam je blisko da u ovo vreme zakucamo na vrata, kroz koja čove­kovo biće nadire kad u bilo kojoj formi napusti svoje zemaljsko telo. Ka tome smo gonjeni, po tome može pogledati ljudsko biće kada mu je potrebna viša uteha, dublji izvor snaga, nego što mu ih može dati ono što dolazi samo od materijalnoga života. Na naša srca kao da danas hiljadostruko kuca glas duhovnoga sveta, takođe i kod ljudi koji često nisu hteli srcem ulaziti i duhovni svet, iako su i njihova srca prozori u ovaj duhovni svet. Kako jasno ovaj duhovni svet u naše vreme hiljadostruko udara na sve prozore, i kako nam mora biti blisko da opet od određene istorijske tačke sabiramo mnogo toga, što možemo znati o ovome duhovnom svetu!

Duhovni svet će gotovo morati priznavati onaj koji je izašao iz najužih predrasuda mate­rijalizma, i ja bih kao usko ograničene predrasude materijalizma nazvao one kojima se uopšte poriče postojanje duhovnoga sveta. Nešto širi pogled imaju već ljudi koji ne poriču taj du­hovni svet, već samo tvrde kako da se o njemu ne može išta znati ljudskim sredstvima. Kako rekoh, kada se ne stoji na sasvim ograničenome stanovištu prve vrste i kad je neko ljudskim životom zahvaćen dotle da barem priznaje duhovni svet, a skoro da može toliko sazreti da odriče samo njegovu spoznajnu prepoznatljivost, o ovome duhovnom svetu će morati misliti ta­ko da znanje koje se može usvojiti, kao i rezultati života koji se mogu postići pomoću ma­terijalnoga sveta, bivaju neznatni spram onoga što se, kao veće bogatstvo, širi u duhovnome svetu koji leži iza čulno-fizičkoga.

Izvesno, u naše vreme ima uskogrudih materijalističkih duša, koje hoće da čitavo biće čo­veka obuhvate tako uskim granicama da čoveka uviđaju samo kao malo razvijeniju životinju, koja ipak postoji samo u smislu životinjskoga razvitka. Izvesno, ima takvih ljudi. No njih će ipak bivati sve manje, jer, kao što smo često videli, već uobičajena nauka ne pušta da se uz­dižu takve predrasude. I kada se samo jednom počne davati pravo da u ljudskoj duši ima još nečega, što štrči iznad spoljašnje prirodnoga, vrlo brzo će moći narastati saznanje kako je nez­natno i usko ograničeno ono što obuhvata fizički čulni svet, naspram onoga velikog i moćnog, što obuhvata čitavi svet. I kada se zatim pogleda na samoga čoveka, kada se biva svestan onoga što živi i može živeti u čoveku, ipak se samo može kazati: kako se daleko pru­ža duhovni svet, kako je veliko njegovo bogatstvo, a čovek je u sebi jedna vrsta mikro­kos­mosa. Neka se to još smatra tako nepoznatim, ali u čovekovome biću se pruža čitavo bogat­stvo duhovnoga sveta. Kako rekoh, neka se za čulno posmatranje još tako skrivaju one dubine duše, unutar kojih dopiru dublje partije duhovnoga sveta – one se ipak pružaju unutar čove­kova bića. Čovek nije samo, poput njegovoga fizičkog tela, sadejstvo spoljašnjih fizičkih sna­ga i supstanci, čovek je dostignuće čitavoga sveta, istinski mikrokosmos. I mnogo toga čime se bavimo i što potražujemo, bilo je određeno da nam u pojedinostima objasni u kojoj je meri čovek dostignuće duhovnoga sveta, koliko u njemu zaista ne treba tražiti samo snage ove ze­mlje, nego bi se moglo kazati: čitavoga neba.

Kada nas pak samo jednom obuhvati ova misao, takođe će nam biti jasno da se uobi­ča­jenim znanjem u osnovi najmanje zna o čoveku. Ovim znanjem se ponešto zna o zakonima prirode, ovo se znanje stiče između rođenja i smrti. No već će se malim udubljivanjem u du­hovnu nauku saznavati da – ne kod samih njenih pristalica, već tek pri postavljanju zagonetke života – kad hoće da se spoznaje čovek, mora se obratiti još nečemu sasvim drugom nego neznatnom spoljnom znanju, koje se između rođenja i smrti može zadobiti spoljnim telesnim sredstvima, spoljnim razumom i čulima vezanim za mozak.

Sad, dragi moji prijatelji, povežite ove misli sa još jednom, sa misli koja takoreći kao crvena nit ide kroz sva naša posmatranja: sa misli ponovnih zemaljskih života. Što kod ove misli o ponovnim zemaljskim životima pre svega najviše mora padati u oči onima, koji su se pomalo bavili našim gledištima, jeste da je vreme, koje ovde provodimo između rođenja i smrti, srazmerno kratko naspram vremena koje u duhovnome svetu provodimo između smrti i novoga rođenja. Sa najrazličitijih smo stanovišta govorili da je po pravilu ono vreme, koje čo­vek treba da proživi između smrti i novoga rođenja, mnogo, mnogo duže od srazmerno krat­koga vremena između rođenja i smrti ovde u fizičkome življenju.

Postoji veza između ove dve misli, koje sam upravo izneo: ono malo što ovde stičemo u znanju i plodovima života između rođenja i smrti, to prema duhovnome bogatstvu svetova, sa kojima je povezan čovek, otprilike stoji u istome odnosu kao kratko vreme između rođenja i smrti prema dugome vremenu između smrti i novoga rođenja. Na delu će vam iz mnogih pos­matanja, koja smo običavali, proisticati da zadatak ljudske duše između smrti i novoga rođe­nja jeste usvajanje sasvim drugih saznanja i snaga, od onih koje se usvajaju ovde u fizičkome življenju. Dragi moji prijatelji, kada stupamo u fizički zemaljski život, kad dolazimo iz duhovnih svetova i bivamo inkarnirani u telo koje nam daje linija nasleđa naših predaka, mi zaista možemo kazati da u naše zadatke spada da imamo sve snage i sva finija grananja ovih snaga, koje upotrebljavamo za organizovanje naših tela.

Vidite, naše telo kakvo dobijamo, biva rođeno od strane naših roditelja. No sa ovim telom se povezuje naše duhovno-duševno biće, koje je pre toga proživelo dugo vreme u duhovnome svetu između smrti i novoga rođenja. Moglo bi se videti – kada bi uopšte bilo opravdano sa­mo načas dovoditi hipoteze u odmeravanje – šta ovo spoljašnje biće čoveka može da postane samo pomoću snaga nasleđa, koje su sebi prisvojile supstance koje su nam predali roditelji, pa bismo videli da sa ovim snagama čovek ne može postati onaj koji jeste. U snage koje pri­kazuju naše spoljašnje fizičko postojanje, u ove supstance i raščlanjenja organa, u forme koje dobijamo od roditelja, mi moramo ulivati ono što sobom nosimo kao duše i iz toga apstra­k­tnog stvarati naše individualne personalnosti. Kao što rekoh, to je prazna hipoteza, ali je možemo postaviti da bismo nešto razjasnili. Zamislite samo šta bi nastalo, kada bi vi mogli biti rođeni samo od strane svojih roditelja! Pri tome previđamo karmu, previđamo da smo naravno rođeni u određenoj familiji i gledamo samo na fizičko nasleđe. Tu biste svi bili jednaki kao ljudi, svi biste imali samo uopšteni karakter fizičkoga čoveka. Da ste vi sasvim odre­đeni individualni čovek, da tako kao individualni čovek ovde sedite pred nama, potiče od toga da je opšti šablon čovečanstva do u najfinije raščlanjenje izrezbaren od strane duhovne individualnosti, koja dolazi iz duhovnoga sveta i uronjava u ono što rađaju otac i majka. Kao što čovek mora imati prste da bi u fizičkome svetu hvatao neki predmet, i kao što ga upravo mora videti da bi ga uhvatio, kao što on za to mora imati organe i mora učiti da nešto uhvati – dete ne može uhvatiti neki predmet, ono to tek mora naučiti – tako on mora učiti potpuno priključenje na sve organe, koji fizički tvore naš organizam.

Svi mi, zar ne, imamo uši, ali slušamo na individualan način. Svi mi imamo oči, ali gledamo na individualan način. To je još najmanje primetno za spoljne organe, ali se već jače primećuje za naše unutarnje ljudsko ponašanje. Zato moramo naše duhovno-duševno uvrstiti u sve ove sasvim uopšteno utvrđene organe, moramo to sasvim individualno uobličiti, pozna­vati snage i unutarnje duhovno-duševne zahvate, da bi individualno uobličili sve što smo dobili kao uši, nos, oči, mozak, sve što smo dobili kao organe nasleđa. To znači da kad rođe­njem ulazimo u fizički svet, moramo imati znanje, i ti ne samo znanje, nego i praktične mo­gu­ćnosti primene čitave ove čudesne građe čoveka, o kojoj tako malo možemo znati pomoću spoljašnje nauke. Moramo na primer unutarnje znati svu finu građu mozga, jer je moramo unutarnje organizovati. I sve ove duhovno-duševne zahvate, sve što nam omogućava da uopšte budemo čovek u čovečjem telu između rođenja i smrti, sve to moramo zaraditi. Isto kao što moramo zaraditi sposobnosti u životu, tako između rođenja i smrti moramo steći sposobnost da možemo biti čovek u fizičkome telu.

To moramo da uočimo, dragi moji prijatelji, to nam mora biti potpuno jasno. Tada ćemo moći i stvoriti neki pojam o tome, šta sve ne saznajemo o čoveku kroz sušto fizičko znanje, a što moramo saznavati kroz ono drugo znanje, koje smo praktično usvojili između smrti i no­voga rođenja. No mi znamo da je ono što smo usvojili između smrti i novoga rođenja, saz­dano na svemu što smo usvojili u ranijem zemaljskom životu. I kao što je na određeni način ovde uređen naš fizički život između rođenja i smrti, tako je na određeni način takođe uređen naš život između smrti i novoga rođenja. Mi, zar ne, u fizički život stupamo rekao bih spa­vajući, sanjajući, kao malo dete. Najpre ne možemo razviti ikakvo sećanje, tek učimo da ga razvijamo. Kada pak tačnije pogledamo, utvrđujemo da u vreme, dok razvijamo sećanje, biva stečeno određeno prilagođavanje na spoljni svet. Dete najpre puzi i tek onda uči da hvata. Tu se stiču određene stvari, sistematski se stiču. No u ovo vreme se vrlo mnogo uči, mnogo više nego se to inače vidi. Zatim svaka pojedina epoha života protiče tako da se ono kasnije gradi na ranijem. Čovekov život se dakle i u svome toku ovde izgrađuje između rođenja i smrti, ne samo u svojoj telesnoj gradnji. Isto je tako uređen život između smrti i novoga rođenja. Potrebno je da samo ponešto dovedemo pred dušu što mi odavno znamo, pa ćemo se osve­do­čiti da je ovaj život uređen.

Vidite, to smo češće naglašavali, nama je ovde, za naš duševni život u fizičkome posto­janju, potrebna neka predstava o „ja“, koje se ne prekida nakon što je jednom u drugoj, trećoj, četvrtoj godini života bilo vezano za trenutak do koga se prisećamo. Kod ljudi, kod kojih se donekle kidaju ove ja-niti, utvrđuje se ometanje duševne ravnoteže. Već sam češće pominjao da ima takvih ljudi, koji zbog toga uvek imaju tešku duševnu bolest. Dolazi do toga da je čo­vek iznenada istrgnut iz povezanosti svoga „ja“. On se ne seća svoga ranijeg života. On reci­mo ide na železničku stanicu, kupuje kartu za određeno mesto. Njegov razum sasvim uredno funkcioniše. Na svim prelaznim stanicama sasvim razumno čini sve što je potrebno. No on se ne seća onoga što je ranije bio. Njegov unutarnji život je proširen samo do na jednu određenu tačku na kojoj se odlučio da kupi kartu i obavi putovanje. Putuje uokolo po svetu, njegov razum je sasvim u redu. Zatim dolazi trenutak, kada on zna: on je „on“. Ranije je njegov duš­e­vni život bio srazmerno ugašen. Razum može da bude u redu, a pamćenje ugašeno. Tada je upravo pokidano „ja“, i čovek podleže teškoj duševnoj bolesti.

Imao sam poznanika koji je na jednome srazmerno visokom položaju iznanada bio spo­padnut takvom bolesti. Pošto je zaboravio sve što je sâm bio, iznenada je dobio poriv da putuje unaokolo. On je, kako bismo kazali, naslepo putovao po svetu od jednoga do drugog mes­ta, i opet se ovde u Berlinu našao u azilu za beskućnike. Ovde je opet došao na to: ti si taj i taj! Međuvreme je doduše bilo vrlo razumno, ali nepovezano sa ostalim životom. Zatim ga po drugi put obuze ova bolest; tada je izvršio samoubistvo dok je u njemu još bila isključena svest, pamćenje sa „ja“.

Vidite, tako u ovome životu između rođenja i smrti „ja“ mora biti kontinuirana nit, i ni u jednome trenutku dnevnoga života ne sme biti pokidana mogućnost podsećanja na sve što je proteklo od trenutka detinjstva do koga se sećamo unazad, pa tako mora da bude i u životu između smrti i novoga rođenja. I tu moramo imati mogućnost očuvanja našega „ja“. Nama je data ta mogućnost, i to time, da prvo vreme nakon smrti protiče upravo kao što sam to češće opisivao. Prvo vreme nakon smrti protiče tako da čovek kao u nekome velikom tablou pred sobom ima sliku svoga upravo odlazećeg života. On ga obuhvata danima, ali uvek tako da je tu celina, donekle odjednom sav njegov dotadašnji život. Čovek to ima pred sobom kao u jednoj velikoj panorami. Kada se tačnije pogleda, ispostavlja se da ovi dani, sa osvrtom na protekli život, takoreći već bivaju opterećeni određenom nijansom posmatranja. U ovim dani­ma se donekle vidi život sa stanovišta „ja“, posebno se vidi sve ono u čemu je učestvovalo naše „ja“. Hoću da kažem da čovek gleda odnose koje je imao prema nekome drugom, ali u takovoj povezanosti da uviđa koje je plodove za njega samoga nosio ovaj odnos prema drugome. On stvari dakle ne vidi sasvim objektivno, nego vidi sve ono što je nosilo plodove za njega. Čovek uvek vidi sebe u središtu toga. I to je beskrajno nužno, jer od ovih dana, gde se vidi sve to što je za njega bilo plodotvorno, polazi ona jaka unutarnja snaga koja je pot­rebna u čitavome životu između smrti i novoga rođenja, da bi se tu mogle učvrstiti ja-misli. Jer, ovome posmatranju poslednjega života, čovek zahvaljuje snagu kojom može učvrstiti „ja“ između smrti i novoga rođenja. Ova snaga zapravo dolazi otuda. I naročito, dragi moji pri­ja­telji – to moram još jednom naglasiti, iako je ono ovde već bilo rečeno – od izuzetnoga je značaja momenat umiranja.

Smrt je nešto što u većini ima dve totalno različite strane. Viđena odavde iz fizičkoga sve­ta, smrt sigurno ima mnoge neutešne, mnoge bolne strane. No zaista je tako da se smrt odavde sagledava samo sa jedne strane. Kad umre, čovek je vidi sa druge strane. Ona je tada najzadovoljavajući, najsavršeniji događaj koji se uopšte doživljava, jer ona je živa činjenica. Dok je ona ovde, takođe za naš osećaj, dokaz nezadrživosti, prolaznosti fizičkoga života čoveka, smrt je, viđena iz duhovnoga sveta, upravo dokaz da duh uvek odnosi pobedu nad svim neduhovnim, da je duh uvek život, koji nikada ne prolazi niti vene. On je upravo dokaz da u stvarnosti nema smrti, da je smrt maja, privid. U tome i leži velika razlika između života od smrti do novoga rođenja, i ovdašnjega života od rođenja do smrti.

Vidite, nijedan se čovek običnim fizičkim sredstvima saznanja ne može sećati svoga vlas­titog rođenja. Niko iz iskustva nikada ne može dokazati vlastito rođenje, jer ga nije video. Ro­đenje je nešto što ovde u fizičkome svetu ne može stajati pred čovekovim okom. Rođenje le­ži pre vremena na koje se čovek seća; on nikada ne vidi svoje rođenje. Smrt se pak od ro­đenja, u svome značaju nakon smrti, razlikuje time što ona uvek stoji kao najveći, najvažniji, najsavršeniji događaj pred duhovnim okom u vreme između smrti i novoga rođenja. Smrt je upravo ono čime imamo našu ja-svest nakon smrti. I kao što je ovde u našem fizičkom životu nemoguće da se sećamo našega rođenja, isto je tako nužno i samorazumljivo da kroz čitavo vreme, koje u duhovnome svetu provodimo između smrti i novoga rođenja, da pred našim duhovno-duševnim pogledom uvek stoji momenat kada se duh oslobađa od tela. Jer, upravo nam iz ove smrti teče povezanost onoga što smo ovde doživeli, snaga koja nam je potrebna da bi se osećali kao „ja“. Moglo bi se kazati: kad ne bismo mogli umreti, uopšte ne bismo mogli doživeti duhovno „ja“. Da možemo doživeti duhovno „ja“, to zahvaljujemo okolnosti da možemo fizički umreti. Tako dakle leže stvari za naše „ja“. Ovo „ja“ biva ojačano i osna­ženo time da mi nakon smrti doživljavamo prve dane u kojima smo još u eterskome telu. Za­tim se odlaže ovo etersko telo, i mi unazad doživljavamo život koji možemo nazvati pro­las­kom čovekove duše kroz svet duša, a taj život već traje duže od kratkoga života koji nepo­sredno sledi fizičkoj smrti, a traje samo nekoliko dana.

Sada je veoma raširen nazor da onaj koji može da uviđa u duhovni svet, odmah sve pre­gleda. To sam već često korigovao. Ništa nas ne čini tako skromnima, kao stvarno uviđanje u duhovni svet. Jer, može se dugo uviđati u njemu, ali istraživanje pojedinih duhovnih činjenica duhovnoga sveta, to je, upravo sa snagama duhovnoga sveta, jedan zaista dugi, dugi posao, i predrasuda je verovati da onaj koji ima uvid u duhovni svet, odmah može davati obavest o svemu. I upravo kao što se ovde u fizičkome svetu malo pomalo istražuju stvari, od epohe do epohe, tako biva i za duhovni svet. No upravo – i sada bih ušao u jednu tačku, koja ipak mora biti važna jednoj ili drugoj duši, koja ovde boravi – upravo apsolutna usklađenost pojedinih duhovnih činjenica koje se postepeno istražuju, kako se one uvek iznova ispostavljaju, takođe može onome, koji još nema uvida u duhovni svet, da bude dokaz, potvrda za ono što se poš­te­nim istraživanjem može dobiti iz njega. U mojoj „Tajnoj nauci“ sam već sa raznih stanovišta naveo određena vremena, koliko traju pojedini isečci u životu između smrti i novoga rođenja. Sad pak postoji jedno drugo stanovište, koje još nije navedeno u mojoj „Tajnoj nauci“ i koje bih sada da navedem, iz jednostavnoga razloga koji ne bih da vam prećutim, da biste iz toga razabrali kako se ovde na čestit i iskren način bavimo duhovnom naukom: iz jednostavnoga razloga što to tada još nisam znao, nego se ono moglo istražiti tek nakon toga. Naime, utvrđuje se određena povezanost između života, koji se ovde na fizičkome planu može raz­vi­jati kao duhovni život, i duhovnoga života između smrti i novoga rođenja.

Vi znate mi naš fizički život ovde provodimo u budnosti i spavanju, da sa jedne strane ima­mo punu svest u budnome stanju, te da onda za normalnoga čoveka protiče jedno nes­vesno stanje između usnivanja i buđenja. Takođe iz onoga što je bilo izlagano u „Kako se stiču saznanja viših svetova?“, znate da život spavanja može biti prozračen svešću, da se mo­že uviđati u ono što se dešava između usnivanja i buđenja. Ako sad dolazi do toga da se sve više i više upoznaje život koji čovek ovde provodi u snu između rođenja i smrti, tada se zaista upoznaje neizmerno bogatstvo života. Neizmerno bogatstvo čovekova života, za normalno ljudsko postojanje, protiče upravo u ovome nesvesnom stanju između usnivanja i buđenja. Tu se događa neizmerno mnogo toga. I u ovome stanju spavanja vrlo brzo pada u oči da je taj život spavanja neizmerno mnogo aktivniji od života između buđenja i usnivanja.

Mi se tokom spavanja nalazimo u našem „ja“ i astralnome telu, a takoreći izvan nas leže naše fizičko i etersko telo. No sigurno, i spoljni život je aktivan, kod mnogih ljudi čak vrlo aktivan. Kod nekoga on naime biva tako aktivan, jer mi sve pasivnosti, koje postoje u spolj­nome životu, uopšte tako mnogo ne odmeravamo. Zaista, kada bi iz naše inicijative moralo proisticati sve što nosi spoljašnji život, bili bismo veoma začuđeni kako bi se sve drukčije do­gađalo. Pomislite samo: vi ustajete svakoga jutra. Jedva da odlučujete o svome ustajanju, to činite iz navike. Doista ne dolazite do tačnijega saznanja šta znači da je čovek tako povezan sa čitavim uređenjem sveta, da čovek izvesno vreme mora provoditi u jednome ili drugom stanju svoga života, da na određeni način mora oscilirati – pa, to bi bilo razmišljanje, koje sasvim protiče po navici. I sada pokušajte da jednom razmislite kako mnogo toga protiče tako da mi donekle kao automati idemo kroz život. Tako dolazite na to da spoznate kako u životu ima neizmerno mnogo pasivnosti između buđenja i usnivanja, ali mnogo aktivnoga u životu između usnivanja i buđenja. Tu postoji potpuna, ogromna aktivnost. Intersesantno je da ljudi koji su srazmerno tromi u spoljnome životu između buđenja i zaspivanja, upravo bivaju marljivi između zaspivanja i buđenja. Tu je čovek neizmerno marljiv, samo što to ne zna u normalnome životu. I kada se tačno uviđa u ono čime se bavi duša – dakle „ja“ i astralno telo – vidi se da je ova delatnost usko povezana sa čitavim čovekovim postojanjem.

Dok koračamo kroz život, mi svesno uzimamo izuzetno malo od ovoga života. Život kakav nam spolja prilazi, uopšte potpuno ne prerađujemo. Mogao bih uzeti jedan bliski pri­mer za to. Vidite, vi sada slušate ovo predavanje, koje recimo traje jedan sat. Pa, iako zaista ništa ne želim da prigovorim ijednome od dragih prijatelja koji ovde sede, ipak smem kazati kako bi bilo moguće čuti neizmerno mnogo više reči ovoga predavanja, nego što ih čuju poje­dini poštovani prijatelji koji ovde sede. Jer, bilo bi moguće da se čuje mnogo više, nego što ja sâm znam o onome što mogu kazati. Vi ćete pak ići kući – ovo treba kazati samo da bi se na­gla­silo nešto drugo – leći u krevet i spavati, i sutra se rano probuditi. I u vreme između usni­vanja i buđenja – svakako sasvim nesvesno za normalnu svest – proradićete mnogo toga što sad uopšte niste u položaju da čujete. Vi to neizrecivo tačno prerađujete u narednome spa­va­nju, možda takođe i u drugim noćima. Vidite da duša, između zaspivanja i buđenja, na sasvim drugi način prerađuje ono što je primljeno. I čak ako se dogodi da je neko vrlo nepažljivo slu­šao, da je tek samo nešto bilo revnosno, već bi se pomoću te predanosti sa njegovom dušom ipak moglo vezati ono što u predavanju leži u duhovnoj potenciji, u duhovnim impulsima. To bi se onda preradilo tokom spavanja, kako mi običavamo, ne samo za naredni život do smrti, nego i preko smrti.

Tako se prerađuje sav život, koji u budnome stanju protiče od buđenje do usnivanja. Sve što doživimo po danu, prerađuje se tokom noći, tako da iz toga takoreći izvlačimo nauk kako da to upotrebimo za sav naš život nakon smrti, do u narednu inkarnaciju. Kad utonemo u san, mi smo vlastiti proročanski prerađivači našega života. Ovaj život spavanja je duboko zago­netan, jer je mnogo prisnije povezan sa onim što doživljavamo, nego što se može povezati sa spoljnom svesti. No, mi sve to prerađujemo sa stanovišta njegove plodotvornosti za naredni život. Šta mi od sebe možemo učiniti time da smo to iskusili, na to polazi naš rad u vreme između usnivanja i buđenja. Kada u duši bivamo energičniji, moćniji, ili kada treba da sebi prigovorimo, mi tada prerađujemo ono što smo doživeli na ovaj način, i to tako, da ono pos­taje plod života. Iz ovoga, dragi moji prijatelji, vidite da je ovaj život između usnivanja i bu­đenja zaista neizmerno važan, da je duboko urezan u čitavu zagonetku čoveka.

Sad istraživaču duha jednoga dana dolazi intencija – pa, moglo bi se kazati da istraživaču duha jednoga dana dolazi namera – da ovaj život spavanja jednom uporedi sa jednim drugim, sa vančulnim životom. I pada mu na um da to uporedi sa danima koji slede tablou života, sa kamalokom. I vidite, dragi moji prijatelji, ovo se predaje tek pogledu istraživanja – dok se on ovde u životu po meri pamćenja seća svega onoga što je doživeo danju, nakon smrti, nakon mometa dok je trajao tablo života, on dobija sećanje na sve svoje noći. I tu mu niče jedna značajna tajna. Čovek se podseća na sav svoj život spavanja. Ovaj povratak se ispostavlja tako, da se zaista od potonje noći, koja je ovde provedena u životu, živi unazad do prethodne i tako sve dalje unatrag. Čovek opet unatrag doživljava sav svoj život, ali onako kako je to sagledao sa noćne strane. Dakle sve ono što je čovek nesvesno mislio i istraživao u životu, on opet doživljava u sećanju koje teče unazad. Čovek zaista prolazi kroz svoj život, ali ne sa dnevne strane.

Koliko to otprilike može trajati? Sada pomislite da čovek otprilike prespava trećinu svo­ga života. Ima ljudi koji naravno spavaju još mnogo duže, ali se u proseku ipak prespava tre­ći­na života. Zato i povratak traje otprilike trećinu provedenoga zemaljskog života, jer se proživljavaju noći. Pomislite kako je to čudesno usklađeno sa ostalim stanovištima koja se utvrđuju. Uvek smo kazivali da život kamaloke traje otprilike trećinu prethodnoga života. Kada se pak uzme ranije rečeno, vidi se da to opet mora biti jedna trećina. Tako su usklađene stvari! Sve pojedinačne stvari uvek zajedno štimuju. To je ono čudesno kod istraživača duha: upoznaje se jedna činjenica, i kad je ona određena, upoznaje se i sa druge strane. To je kao da se stoji na nekome brdu: tu se vidik jednom ima sa jedne, zatim sa druge strane. Uprkos raz­li­čitosti, ono bitno je uvek usklađeno. Zato možemo kazati da se zemaljski život između ro­đe­nja i smrti proživljava tako da nam se on uvek prekida kroz življenje po noći, i tu se podse­ćamo na dnevni život, na stvari koje se dožive danju. No u noćnome životu se čovek drukčije bavi ovim stvarima, on ih je, kako rekoh, samo preradio. Na ono, čega se ne možemo sećati u fizičkome življenju, ipak se podsećamo tokom življenja kamaloke. To je sad jedna važna veza iz koje ćemo pojmiti mnogo toga što se možda bez daljnjega ne bi tako poimalo.

Vidite, naročito u naše sadašnje vreme mnogi, srazmerno vrlo mladi ljudi prolaze kroz dveri smrti. Već sam sa mnogih stanovišta kazao, kakav to značaj ima za ukupan život čove­ka. No najpre samo pogledajmo na dva isečka koja smo sada okarakterisali – na ostale ćemo još dolaziti ovih dana – na život, koji traje samo nekoliko dana, u eterskome telu, gde se pred sobom ima tablo života, a onda na život duše u svetu duša. Budući da čovek na noćni način krstari svojim prethodnim zemaljskim životom, lako će se moći uvideti zašto istraživač duha mora kazati: već su ova dva isečka života između smrti i novoga rođenja drukčija za čoveka koji je srazmerno rano prošao kroz dveri smrti, nego za onoga koji je tek kasno prošao kroz njih. Ovo nam je blisko, jer sada tako mnogo ljudi kroz vrata smrti prolazi u srazmerno ranome uzrastu.

Vidite, zaista pojedini isečci, kaje sam navodio za fizički život, imaju veliki značaj za ovaj život. Naveo sam isečke života: prvi do sedme godine, do izmene zuba, zatim do četr­naeste godine, do polne zrelosti, zatim do dvadeset prve godine i tako dalje, sedam po sedam godina. I kada ozbiljno uzmete šta leži u ovim razaznavanjima tekućega života, nama je tri­deset peta godina važan isečak života. Do tada smo takoreći u nekoj vrsti pripreme, koju kasnije okončavamo i svoj život više izgrađujemo na osnovu onoga što je bilo pripremljeno do trideset pete godine. Ova trideset peta godina života ima vrlo veliki značaj. Do tada do­duše ne traje telesni, već duševni rast nekoga čoveka, koji sada zaista duševno raste. Zatim se izričito mora naglasiti da mnogo od onoga što je zrelo stanje života, može da se dobije tek nakon trideset pete godine života. Sad, ako pak ovu trideset petu godinu života posmatramo sa jednoga drugog stanovišta, ona će nam još značajnije izgledati. Vidite, kad pred dušu do­ve­demo ove sedmogodišnje životne epohe, najpre do sedme godine imamo izgradnju fizič­ko­ga tela, do četrnaeste izgradnju eterskoga tela. Od četrnaeste do dvadest prve godine se učla­nju­je, uobličava ono što nazivamo astralnim telom, zatim duša osećaja do dvadeset osme go­di­ne života, duša razuma ili ćudi do trideset pete godine, i onda dalje duša svesti do četrdeset druge godine. Onda dolazimo do duhovnog Ja, što je jedna vrsta povratnoga razvitka astral­noga tela, i tako dalje. Naredne epohe života ne protiču u sedmogodišnjim periodima, već nepravilno. Tu će tek u budućnosti doći do neke regularnosti. Bez obzira na pogrešno vaspi­tanje, to do trideset pete godine ipak ide sa priličnom pravilnosti.

Sad, može nekome pasti na um dublji značaj čitavoga ovog razvoja života, osobito kad posmatra ljude koji umiru u raznim životnim uzrastima. Pretpostavimo – neka se to najpre navede kao primer – da pratimo dušu jedanaestogodišnje, dvanaestogodišnje, trinaestogo­dišnje devojčice ili dečaka, dušu koja je dakle u tim godinama prošla kroz dveri smrti. Prema onome što sam sada već izlagao, u takvome slučaju etersko telo – koje je u teoriji moglo da zbrinjava još čitave naredne godine – ima u sebi neupotrebljene snage. No i u ostalome pos­toji to da se čovek tokom čitavoga života između rođenja i smrti zaista priprema za smrt. On se uistinu priprema za smrt, jer se sav naš život zapravo sastoji iz toga da on bude jedna pri­pre­ma za smrt, jer mi neprestano radimo na razaranju tela. Kada ga ne bismo mogli razoriti, ne bismo uopšte mogli doći do ikakve savršenosti, jer ovu savršenost takoreći iskupljujemo razaranjem spoljnoga fizičkog tela. Ako sad trinaestogodišnjak prođe kroz dveri smrti, on ne ostvaruje sasvim dugo razaranje, koje bi zapravo mogao ostvariti. On ne učestvuje u onome u čemu bi mogao učestvovati. To se izražava na neobičan način.

Kada pratimo takve duše, u određeno vreme između smrti i novoga rođenja ih u du­hov­no­me svetu srazmerno vrlo brzo nalazimo u jednome, rekao bih, visoko primetnom društvu. Na­la­zimo ih usred onih duša, koje se za naredni život pripremaju tako da se već vrlo brzo moraju spustiti na zemlju, dakle među dušama koje se brzo utelovljuju. Među njima onda ži­ve takve duše koje su kroz dveri smrti prošle u jedanaestim, dvanaestim, trinaestim, četrna­estim godinama, koje tu bivaju smeštene. I kada se tačnije obazrete na ove veze, na svojstven vam se način ispostavlja da ove duše, koje sad brzo silaze u zemaljski život, potrebuju ono što im ove druge duše mogu doneti sa zemlje, da bi sa svoje strane opet ojačale u snagama, koje su im potrebne za utelovljenje. Mladalačke duše dakle ostvaruju jaku pomoć za one du­še koje se sad moraju brzo spustiti na zemlju.

Takva pomoć, koju pod normalnim uslovima ostvaruju mlada deca, koja su bila sasvim normalna, što znači da nisu imala ikakav istaknut duhovni život nego su se tek bila probudila, takva se pomoć na primer više ne može ostvariti kada se umire u kasnijem uzrastu. Tu čovek takođe ima svoje zadatke. Svako mora prisajediniti svoju karmu i ne treba da misli kako bi mogao umreti u ovome ili onome životnom uzrastu, već on umire kada mu to dozvoljava karma. Pomoć koja se može ostvariti za duše koje čekaju svoju inkarnaciju, više se dakle ne može ostvariti ako se umre u docnijem životnom uzrastu. Ovo je u vezi sa tim da čovek u prvoj polovini života na određeni način stoji bliže duhovnome svetu, nego u drugoj polovini. Na jedan drugi način to opet nije slučaj, ali čovek na određeni način bliže stoji duhovnome svetu u prvoj polovini života. Sav život naime protiče tako da što čovek duže živi u fizičkome telu, utoliko je udaljeniji od duhovnoga sveta. Jednogodišnje dete još stoji vrlo blizu duhov­nome svetu. Ako napušta fizički plan, vrlo brzo se nalazi unutar duhovnoga sveta. Tako je do na četrnaestu godinu. Tu se čovek tako nalazi u fizičkome svetu, da lako može doći u svet duša koje brzo teže svojoj ponovnoj inkarnaciji. To uslovljava da je umiranje u vrlo mla­dalačkome uzrastu povezano sa tim, da se već tablo doživljava drukčije nego pri umiranju u docnijem uzrastu. I tu je trideset peta godina života jedna važna granica.

Kad umre čovek od trideset pet godina, on najpre doživljava tablo života, a zatim se vra­ća kroz život svojih noći. No tokom ovoga osvrta na protekli život, kao kada bi progledavao kroz tablo života, čovek kao „iza ogledala“ vidi duhovni svet koji je napustio kada je bio rođen. Perspektiva još ide na duhovni svet. Ako je čovek prekoračio trideset petu godinu ži­vota, to biva sasvim drukčije. To se ne uviđa kao kada je on sâm bio unutra, pre no što je bio rođen. To je nešto od onoga, što nam posebno pada u oči kad umiru toliki mladi ljudi. Jer, „još otpozadi gledati duhovi svet“ ima određeni značaj do trideset pete godine života. Nakon četrnaeste ili šesnaeste godine svakako da nema takvoga direktnog viđenja, ali kada se umre otada do na trideset petu godinu, biva tako da se, kao u nekome tablou života, pri pogledu unatrag još svuda u njemu ogleda duhovni svet. Kada dakle neko umre kao dete, zapravo ne vidi mnogo od protekloga života. Tu skoro da on odmah uviđa u duhovni svet. Kada neko umre kao trinaestogodišnje dete, on već ima pogled unatrag, ali iz toga leži duhovni svet. Nje­ga čovek još jasno ima. Ako čovek umre kasnije, on doduše neposredno nema ovaj du­hovni svet, ali je on sadržan u onome što čovek vidi kao vlastiti život. Čovek je, dakle, do na tridese petu godinu još povezan sa onim iz čega je izašao, tako da onaj, koji umre pre te go­dine, zaista već u ovome prvom isečku života, koji proživljava za nekoliko dana gledajući tablo života, a zatim opet pri osvrtu kroz svet duša, zaista kroz ovo doživljavanje opet nepo­sredno ulazi u neku vrstu zavičaja, koji je napustio svojim rođenjem. On neposredno ima doživljaj: ti ulaziš u jedan svet, iz koga si istupio. To je od ogromnoga značaja, jer svako ko tako umire neposredno biva, kao što ste to videli, sa izvesne strane lakše smešten u duhovni svet od onoga koji kasnije umire. On dakle iz osvrta, koji ima nakon smrti, u svoj naredni život između rođenja i smrti unosi neizmerno mnogo spiritualnoga, neizmerno mnogo duhov­nog. I mnogi, koji rano umiru u naše vreme, sa ovoga će stanovišta biti nosioci duhovnih istina i duhovnih saznanja, kada se u narednoj inkarnaciji opet spuste na zemlju.

Tako se vidi da je ogroman bol, koji se izliva nad svetom, ipak neophodan za ukupan tok postojanja. Jer krv, koja sada teče, postaje simbol za izvesno osveženje spiritualnoga života u izvesnoj budućnosti, koja je neophodna za ukupan razvoj čovečanstva. Jer, drukčije će se spuštati duše koje sad tako rano prolaze kroz dveri smrti, one će se većinom spuštati drukčije nego da u materijalno postojanje ulaze do krajnje granice života i onda umiru. To je i mudrost sveta, da sad jedan broj duša biva pozvan, da bi one već u osvrtu i životu unatrag mogle gle­dati duboke duhovne tajne na način koji je srodan zemaljskome. To je i mudrost sveta, da bi se duše tada mogle ispuniti onim što one snažnije posmatraju kada ga još jednom posmartaju, te postaju snažnije u kraćem zemaljskom životu koji su proživele.

To je prava mudrost sveta. I tako se mora kazati da mnogo od onoga što nas s pravom duboko boli, kad na to možemo upraviti pogled samo sa stanovišta zemaljskoga postojanja, da se dakle mnogo toga pokazuje u svome pomirenom pogledu, kad može da se posmatra sa stanovišta duhovnoga gledanja. Pa, tako je sa čitavim životom. Izvesno, dragi moji prijatelji, zemaljski bol se pre svega ne može umanjiti takvim posmatranjem. On takođe mora da se pro­živi. Jer, upravo je to uslov da se on opet može poravnati. Kada ga ne bismo doživeli u fizičkome svetu, on ne bi mogao biti poravnat. Kada pak takođe moramo patiti zbog mnogo toga u fizičkome svetu, ipak ima i trenutaka u kojima se možemo preneti na stanovišta du­hov­noga. Tada ćemo ćak mnogo toga što nam sa nižih stanovišta mora bolno izgledati, upo­zna­vati upravo kao dug koji moramo prineti višim duhovnim svetovima sa njihovim mud­ros­tima, da ne bi na jednostran, nego na svestran način mogao napredovati razvoj takvoga sveta i čovekova postojanja.

Tek se mora izvojevati ono što izmiruje mnoge bolove, i zato se najpre mora proživeti bol. Duhovna nauka, naravno, ne može da nas poštedi od bola, ali nas može poučiti da ga prinesemo na oltar postojanja i da tražimo njegovo izravnanje, te da uprkos svemu bolu prepoznamo mudrost sveta, koja taj bol mora uzrokavati radi višega cilja. To je ono što nam duhovna nauka može dati kao važan melem za čitavo ljudsko postojanje. Tako sa ovoga stanovišta, mogao bih kazati, takođe opravdano smemo iz osećanja, koja nam može davati duhovna nauka, pogledavajući i na bolne događaje našega vremena, kazati ono što smo ovde često kazivali:

 

 Iz hrabrosti boraca,

 Iz krvi bojeva,

 Iz patnji napuštenih,

 Iz žrtvenih dela naroda

 Izrašće plod duha –

 Uprave li duše duha svesne

 Svoj um na carstvo duhova.