9.  FIZIKA PARANORMALNE MOCI

Skeptici cesto tvrde da je paranormalna moc nemoguca zbog toga sto je nespojiva sa poznatim zakonima fizike. Ovo glediste, dabome, oslanja se na uverenost da su fizicki "zakoni" istiniti, i to bas 100,00 o istiniti, i istiniti za sva vremena. Ovo verovanje, kad ga pogledamo naspram istorije naucne misli, pokazuje se kao prilicno nepouzdano, kao pretpostavka kojoj se ima sta zameriti. Osim toga, kao sto cemo videti, ima modela koji tvrde da je paranormalna moc barem saglasna sa onim sto danasnja fizika zna, ako nije i ukljucena u to. Pre toga pogledajmo sa stanovista fizike sta je o paranormalnoj moci, po uverenju parapsihologa, dosad pouzdano utvrdeno.

U srcu naseg znanja, avaj, lezi jedna tajna mi ne znamo kako paranormalna moc deluje. S druge strane, ogledi su dali rezultate koji ne mogu biti razumno objasnjeni delovanjem slucajnosti, a ni podvalom (ovu tvrdnju jos jednom cemo temeljito razmotriti u nasem zavrsnom poglavlju), rezultate koji po pravilima metodologije naucnog rada moraju biti prihvaceni kao istinske anomalije, kao stvarni efekti. Mi uspesno merimo jacinu tih efekata, kao i delovanje (na njih) drugih merljivih cinilaca kao sto su odlike licnosti, uverenja i izmenjena stanja svesti. Ustanovili smo da takvi efekti mogu biti pojacani procedurama kao sto su izjasnjavanje ponavljano mnogo puta, da bi se na kraju odlucilo "vecinom sopstvenih glasova" (kao sto je Rizl omogucio Stepaneku), kao i nesto egzoticnije uzimanje uzoraka po proceduri koju je ingeniozno smislio Din Radin. Nalazimo da radni modeli teorija koji nastoje da objasne ove efekte - i to Honortonov model sa smanjenjem suma (buke) i Stenfordov model zvani PMIR - imaju naucnu koherentnost i daju predvidanja koja se mogu eksperimentalno potvrditi. Na paranormalnu moc moze se delovati pomocu ljudskog htenja (pozitivno, ali i negativno), makar i da ucesnici toga nisu svesni. Medutim, ima nekih slucajeva kad je zaista vrlo tesko sagledati paranormalne pojave kao delovanje ma kog i ma kakvog ljudskog cula; ocigledan primer za to jeste prekognicija, znanje o necem sto se jos nije desilo.

Ako je paranormalna moc nesto kao signal, sto je implikacija narocito modela sa redukcijom suma, koji bi poznati izvor energije mogao davati snagu za prenosenje tog signala ?

KIBERNETSKI MODEL

Pocnimo razmatranjem jednog radnog modela pomocu koga su naucnici objasnjavali ljudsko opazanje i ljudsko delovanje to je  kibernetski  model,  "covek  kao  masina", "mozak kao kompjuter". Taj model kaze da informacije ulaze kroz cula i tako dospevaju u mozak. Do svakog naseg cula informaciju donosi neki fizicki prenosnik  signala  -  na primer, zrak svetlosti koji padne na mreznjacu naseg oka i u njoj izazove odredene hemijske promene. Onda mozak dekodira te, tako dobijene, informacije (i, nesumnjivo je dokazano, izvrsi filtraciju, to jest odbaci mnoge koje  su  mu  nevazne  i  nepotrebne;  a kolika je tacno aktivnost mozga u tumacenju primljenih informacija i u utvrdivanju njihovog znacenja - o tome psiholozi imaju razlicita misljenja). Ako postoji potreba da se na osnovu pristiglih ili na osnovu nekih ranije prikupljenih informacija deluje, to jest da se stupi u akciju, mozak ce ozganizovati poruke i poslati  ih  nervnim  putevima,  i  to upravo onim nervnim putevima koji su prikladni za akciju sto je mozak zeli da preduzme informacije ce poteci iz mozga u  poprecno-prugaste  misice,  ili  u  druge organe, u zlezde, one mogu uticati na nas hormonalni status i tako dalje. Izrazicemo se pojednostavljeno ljudski organizam je tu viden kao primalac informacija, koje mu stizu posredstvom nekog fizickog transmisionog medijuma, primalac koji informacije obraduje, a onda na osnovu njih deluje onako kako mu je pozeljno.

Da li je moguce sagledati paranormalnu moc kao jos jednu funkciju ovako videne ljudske masine ? Rajn je tvrdio da je paranormalna moc "nefizicka", a time je hteo da kaze da paranormalna moc nikako nije deo tog robota-coveka; ali upravo on je skovao termin

vanculno opazanje, a kakav je ogroman vrednosni sud vec ugraden u te reci Tu nas sam jezik kojim govorimo prisiljava da mislimo o ESP kao o jednoj narocitoj, posebnoj vrsti opazanja i, u manjoj meri, o psihokinezi kao o nekoj narocitoj, posebnoj vrsti akcije, delovanja. Kod ESP, nasa prva nagonska pomisao jeste da je tu posredi jedan opazajni proces, sto nas obavezuje da potrazimo nekekav fizicki prenosni medijum za ESP, nesto sto bi bilo analogno zracima svetlosti koji padaju u nase oci i donose nam informacije. Ima ironije u okolnosti da se time postize upravo suprotno od onoga sto je Rajn zeleo i mislio kad je sacinio termin "vanculno opazanje".

Medutim, ima vrlo jakih razloga da zakljucimo da je nemoguce (ili da je, barem, krajnje neverovatno) da bi ma koji fizici poznat prenosilac informacija mogao pronositi ESP signale. Da ne bismo zamarali citaoca obiljem podataka o izvesnim (potpuno neuspesnim) ogledima u kojima su pokusana povezivanja elektromagnetizma i paranormalne moci, preci cemo odmah na sustinu. Pogledajmo samo oglede sa koriscenjem psihokineze da se deluje "na slepo". U tim ogledima ljudi zele da bacene kockice padaju tako da ostane okrenuta na gore jedna odredena, zeljena strana, ali niko im ne kaze koja je to strana. Dakle, oni naprosto moraju prizeljkivati da kockica padne "kako treba", iako ne znaju kako je to. Drugim recima, po kibernetskom modelu, da bi covek ipak doznao kako to kockica treba da padne (koji broj se zeli dobiti), morao bi da se posluzi vanculnim opazanjem, a posto ono sigurno nije jednako pouzdano kao kad coveku jasno i glasno kazemo koji broj se zeli, onda je, po kibernetskom modelu, jasno da bi trebalo da postizu vece psihokineticke rezultate sa kockicama oni ispitanici kojima je receno koju stranu kockice treba da prizeljkuju. Ali ogledi nisu to pokazali.

Pazljivi citalac verovatno je vec razabrao da se ogledi opisani u ovom poglavlju nastavljaju, odnosno da su neki i sad u toku. U ogledima sa nehoticnim koriscenjem paranormalne moci ispitanici uopste ne znaju da ih neko testira u vezi sa njihovom eventualnom paranormalnom moci. Kad se stvari posmatraju sa kibernetske tacke gledanja, ogled u kome neko mora da upotrebi ESP da bi dokucio sta se u ogledu zaista hoce, a zatim mora da upotrebi PK da bi to sto se hoce ostvario, jeste jedan otezan ogled (jer ima tako mnogo da se uradi), pa prema tome ne bi trebalo da ispitanici postizu neke velike uspehe. Medutim, snaga paranormalnih efekata ispoljena u ovakvim testovima jednaka je, pa i veca, nego kad ispitanici znaju koje se delovanje od njih ocekuje.

Postoji jedan mogucan nacinza spasavanje kibernetskog modela i teorije o postojanju nekog prenosioca signala. Taj nacin je sledeci kazemo da mozda postoji neki drugi cinilac koji kompenzuje stetu koju cinimo kad ispitaniku ne kazemo sta se, zapravo, od njega ocekuje. Recimo da neznanje da je uopste u toku nekakav ESP test, ili prepustanje mutnoj uopstenoj nadi da ce pasti "ona prava" strana kockice, pa ma koja to bila, oslobada ispitanika svake treme, svake briznosti. A briznost i trema rdavo deluju na paranormalnu moc. Moze li taj cinilac delovati kao protivteza onom negativnom, a negativno je valjda kad covek ne zna da nesto treba da uradi ili ne zna sta tacno treba da uradi ?

Ovo je slab argument i moze se zacas ponistiti rezultatima jednog od Smitovih mnogobrojnih masinskih PK ogleda. Ispitanicima je govoreno da treba da uticu na jednu REG masinu da postane pristrasna, to jest naklonjena pojedinim, a ne nekim drugim, rezultatima. A u stvari su bile namestene dve REG masine naporedo; jedna je bila jednostavan binarni aparat, a druga, mnogo slozenija, stvarala je mnogostruke impulse i tek posle njihovog, u sustini, "glasanja" (dakle, na osnovu dobijene vecine medu njima) emitovala je binarne signale. Ispitanici su podjednako uticali na obe. Drugim recima, psihokineza je delovala jednako na oba masinska sistema, iako je jedan bio mnogo slozeniji od drugog. To je, sa stanovista kibernetskog modela, sasvim neocekivano, a posto su psiholoski uslovi bili isti za obe masine, nema mogucnosti da neko tvrdi da su psiholoski cinioci (briznost i slicno) pomogli jednoj masini, a ne i drugoj.

Dakle, kibernetski radni model percepcije i akcije nailazi na izvesne probleme kad ga pokusamo preneti na oblast paranormalnih moci. Ima jos nekih osobenosti paranormalnih moci koje te probleme cine jos tezim, sto cemo sada videti.

ESP DELOVANJE NA DALJINU

Dozvolicemo sebi da budemo malo nestasni pocecemo necim sto teoriji o fizickom prenosiocu ESP signala ne smeta nimalo, iako su neki skeptici tvrdili da smeta. Mnogi ogledi pokazali su, naime, da nema nikakvih dokaza da ESP deluje slabije ako se povecava razdaljina izmedu osobe i predmeta (ili dogadaja) koji ta osoba pokusava da oseti. Najdramaticnija potvrda za tako nesto ostaje, dabome, ESP ogled u kome je ucestvovao americki astronaut Ed Micel iz programa "Apolo"; on je sa ogromne daljine, cak sa Meseca, pokusao da posalje telepatske poruke ispitanicima na planeti Zemlji i postigao rezultate koji sugerisu ESP.

Prema tome, veoma je mali broj izvedenih ogleda iz oblasti paranormalnih moci u kojima je uticaj udaljenosti sistematski meren, a uticaj drugih cinilaca, kao sto je psiholosko ocekivanje uspeha ili neuspeha, odstranjen. Najpoznatiji izuzetak predstavlja obimna studija koju je izveo Karlis Osis, clan Americkog drustva za istrazivanje paranormalnih moci. U tim ogledima Osis je obezbedio da primaoci telepatskih poruka ne znaju gde je koji posiljalac, a neki od posiljalaca bili su udaljeni cak 1.600 kilometara. Da su primaoci znali gde je koji posiljalac, to je moglo, putem dejstva verovanja, uticati na njih (mogli su postizati losije rezultate kad je udaljenost veca iz ubedenja da tako "mora" biti), ali posto nisu znali gde je koji posiljalac, ta mogucnost je odstranjena. Postignuti su sledeci rezultati sa povecanjem udaljenosti posiljaoca, efekat je zaista slabio, ali samo veoma malo. U drugim studijama postizani su veoma dobri rezultati pri udaljenosti od sto milja ili hiljadu milja, pa i znatno vise. Pomenuti astronaut Edgar D. Micel setao  se  po brdovitim visijama Meseca, juzno od kratera Fra Mauro, januara 1971. godine. Njegovi pokusaji da posalje telepatske poruke ljudima na Zemlji, koji su u tom trenutku bili od njega udaljeni 384.000 kilometara, postigli su izvestan uspeh. Na osnovu tog svemirskog, kao i mnogih zemaljskih ogleda, zakljucujemo da udaljenost nije prepreka za vanculno opazanje.

Da li to predstavlja problem za teorijski model u kome postoji signal i fizicki prenosnik signala ? Ne; ni najmanje. Skeptici koji to tvrde naprosto nisu u pravu. Pomislite samo na vas radio. Ako je signal dovoljno jak, primacete zeljenu stanicu otprilike jednako uspesno i kad ste na deset, ali i kad ste na sto kilometara od nje; a ako je prijemnik dovoljno osetljiv, tacno podesen, i ako ima ugradenu opremu za optimizaciju signala, primacete tu stanicu otprilike isto tako uspesno i kad ste mnogo vise od sto kilometara udaljeni od nje

   postojace neki gubitak na kvalitetu prijema, ali vi to necete mnogo osetiti. Neosetljivost ESP na povecanje udaljenosti nije problem Neke druge stvari, medutim, jesu problem za model sa fizickim prenosnikom ESP signala. Naravno, sasvim druga stvar je psihokineza; ako je i ona nezavisna od dejstva udaljenosti (a ima dokaza o tome, dovoljno da nas navedu na ozbiljno razmisljanje o toj mogucnosti), onda je zaista tesko i zamisliti koja bi fizicka osnova mogla postojati za te aktivne PK efekte.

FIZICKE ODLIKE CILJEVA

Istrazivanja su pokazala da fizicka priroda ciljnih predmeta (dakle, onih o kojima ispitanik treba nesto da dozna pomocu svojih paranormalnih sposobnosti) u ESP ima vrlo malo ili nimalo uticaja na rezultate (ako se izuzmu psiholoski cinioci koji se kod coveka javljaju zbog fizicke prirode ciljnih predmeta). Bilo je izvestaja o uspesnom ESP otkrivanju stvari koje su bile samo na mikrofilmu, na primer. Jos od najranijih dana ESP testiranja belezen je uspeh u postupku poznatom kao DT u kome osoba treba da pogodi koje su karte u zapakovanom, dobro zamotanom spilu karata za igranje - i to dvadeset pet karata redom, odozgo. Tesko je zamisliti ikakvu vrstu culnog opazaja ili fizickog prenosnog

signala koji se ne bi spetljao pri takvoj krajnjoj primaknutosti dvadeset pet razlicitih ciljeva.

Ako se okrenemo psihokinetici, nailazimo na slicne probleme. Na primer, u PK ogledima sa bacanjem kockica ispitanici postizu jednako dobre rezultate i kad im se podmetnu mnogo lakse ili mnogo teze kockice, ili kockice napravljene od sasvim drugog materijala. Dodajmo tome i "slozenu nezavisnost" Smitove udvojene REG masine, pa cemo videti da se problemi za pristalice modela sa fizickim prenosom signala nagomilavaju veoma brzo.

VREMENSKA PREPREKA

Od svih ESP fenomena, prekognicija je onaj koji zadaje najvece glavobolje. Poznato je da su pojedini fizicari javno izjavljivali da za njihov nacin razmisljanja telepatija nije problem, ali da je prekognicija nesto sasvim, sasvim drugo. Ako jedan dogadaj prethodi sopstvenom uzroku - ako se nalazi ranije u vremenu od svoga uzroka - dakle, ako informacija o uzroku lezi negde u buducnosti - onda je, reklo bi se, veoma nerazumno traziti ma kakve fizicke prenosioce takvog "signala". Koji bi to materijalni prenosnik mogao da nam donese signal iz buducnosti ? Ne raspolazemo valjanim poredenjima o uspesnosti prekognicije kada je rec o dogadajima u buducem vremenu, u razlicitim vremenskim razmacima; neka saznanja o tome postoje, ali su nedovoljna i nepouzdana. Ali vec i sama cinjenica da prekognicija postoji dovoljna je da nas zaboli glava. Osim ako...

Osim ako je to sto nama izgleda kao prekognicija, zapravo, samo PK. Sta ako ispitanik, umesto da predoseti kakav ce biti raspored karata u buducnosti upotrebi svoju psihokineticku moc da izmanipulise rad one osobe (ili masine) koja ce kroz neko vreme poceti da mesa te karte ? Drugim recima, ispitanik bi mogao psihokineticki da narusi predstojeci proces slucajnog rasporedivanja karata; izazvao bi pojavu odredene naklonosti ka nekom odredenom redosledu karata. Rajn je, u svojim istrazivanjima o prekogniciji, bio svestan ovog problema, pa je smislio takozvani "meteoroloski kljuc", a to je nasumicno odredivanje ciljnih sadrzina na osnovu toga kolika ce biti temperatura u nekim udaljenim predelima u nekom buducem trenutku. Ali nasli su se ipak neki kriticari koji su sugerisali da je ispitanik uspevao, svojom psihickom paranormalnom snagom, da utice na vremenske prilike u krajevima koji su stotinama ili hiljadama kilometara daleko. Medutim, to je pomisao stvarno vrlo daleko od pameti.

T

akva alternativna objasnjenja su moguca, ali mi smo skloni da ih odbacimo, i to zbog spontanih slucajeva prekognicije. Sta cemo sa mnogobrojnim predosecanjima katastrofe u Aberfanu ili eksplozije u Fliksborou ? Priznati se mora da takvi slucajevi jos nisu dokaz da prekognicija postoji, ali ni sama nauka ne moze dati takav dokaz (nego samo bolje nalaze u prilog toj tezi). Objasniti prekogniciju tako da pojedinac u stvari nije raspolagao prekognitivnom sposobnoscu nego je svojim htenjem izmenio temperaturu Zemljine atmosfere ili izazvao odron nekog brda, to zapravo znaci progutati kamilu, a  ne moci progutati komarca. Nije logicki nemoguce, samo je do krajnosti neverovatno. Ako prekognicija postoji, ona postavlja neresive probleme  pred  svaku  teoriju  o  prenosenju ESP signala pomocu nekog fizickog prenosnika koji bi sa sobom nosio i neku odredenu kolicinu  energije.

KA NOVOJ DEFINICIJI PARANORMALNIH MOCI ?

Na srecu, postoje i nove teorije za koje se ne moze uociti da pate od onih problema koji smetaju kibernetskom modelu. Te teorije razvili su fizicari, oslanjajuci se veoma na kvantnu mehaniku, iz koje su uzimali pojedine modele, ali i opsti kvantnomehanicki nacin misljenja. Vreme je, sada, za dva upozorenja.

Kao sto smo pomenuli, skeptici kao sto je psiholog C. E. M. Hansel tvrdili su da paranormalna  moc  ne  moze  postojati  jer  bi  bila  suprotna  zakonima  fizike. Mi  smo

psiholozi i nismo kvalifikovani da dajemo tako kategoricne izjave o fizici. Otvoreno priznajemo da ne umemo proceniti vrednost ili tacnost nekih finijih poenti u fizickim teorijama o kojima ce sada biti reci. Ali mozemo razmotriti njihovu logiku (u smislu   jesu li razlozne) i mozemo razmotriti da li su naucne (da li pruzaju neka predvidanja koja bi se mogla testirati).

Drugo upozorenje je sledece. Iako cemo se mi usredsrediti na logicnost ovih zamisli, a nastojati da se ne zaglibimo u strucne i tehnicke detalje fizike, ovo poglavlje sadrzace i neke delove koji ce biti poprilicno naporni za citanje. To je zato sto cemo se baviti izvesnim idejama koje su u ponecemu cudnovate maltene "do nenormalnosti". Teorije i modeli u oblasti subatomske fizike ponekad zvuce doista kao Alisa u zemlji cuda, do te mere da telepatija izgleda, u poredenju s njima, cak i "pitoma", banalna stvar. (Ovo su neki atomski fizicari eksplicitno rekli.) Ako ovo sto cemo govoriti bude zazvucalo kao cudnovatost koja se protivi zdravom razumu, vi zavirite u fiziku - u njoj je to tako Sam Albert Ajnstajn rekao je sledece "Kvantna teorija pomalo me podseca na sistem opsena nekog izuzetno inteligentnog paranoika koji ju je smuckao od nepovezanih elemenata svojih misli." Ali srecom za nas, logika fizike, koliko god da je "uvrnuta", ipak nije sasvim nerazumljiva. U "kvantnoj ludnici", kako je tu oblast nauke nazvao Pol Dejvis, ipak ima sistema.

SVET OD TACKICA MUTNO VI>ENIH - "FUZI" SVET

Pocnimo jednim kratkim, pojednostavljenim objasnjenjem nacina na koji fizicari razmisljaju o Vaseljeni. Vekovima se verovalo da je atom najosnovniji, najmanji komadic materije, i da je sva materija sacinjena medusobnim povezivanjem atoma. Tek sasvim nedavno pocelo je istrazivanje na subatomskom nivou - otkriveno je, naime, da se atom sastoji od nekih jos manjih delova. (Kazemo "nedavno" u istorijskim razmerama, naravno.) Dokazi da te cestice manje od atoma zaista postoje svuda su oko nas    atomsko naoruzanje, na primer, pa Cernobilj u Rusiji, a u Americi Ostrvo Tri Milje (gde se zbio udes slican Cernobilju) i tako dalje. Mnogi od nas su u skoli ucili da se atom sastoji od tri razlicite subatomske cestice. To su protoni, pozitivno naelektrisane cestice koje se nalaze u jezgru atoma; neutroni, nenaelektrisane cestice koje se takode nalaze u jezgru atoma; i elektroni, negativno naelektrisane cestice koje su mnogo sitnije (proton ili neutron veci su od njih oko 1.800 puta) i koje hitro lete u krug, u krug... oko jezgra. Atomi razlicitih hemijskih elemenata sastavljeni su od razlicitog broja protona, neutrona i elektrona. Jedan hemijski element je, na primer, kiseonik, to je onaj element koji moramo udisati da bismo ostali zivi; jedan atom kiseonika sastoji se od odredenog broja protona, neutrona i elektrona. I gvozde je hemijski element, ali ima sasvim drugi broj protona, neutrona i elektrona u svome atomu. Ali, vidite, i aluminijum je hemijski element, a ima, opet neki drugi, svoj broj protona, neutrona i elektrona u svome atomu; i tako dalje. E, sad, mladi citaoci su mozda culi da je kasnije otkriveno postojanje i subsubatomskih cestica - jos manjih. Znaci, proton se sastoji od nekih jos manjih delova. I neutron se sastoji od nekih jos sitnijih delova. Neke od tih cestica nazivaju se hadroni, druge leptoni, a najpoznatije medu njima jesu kvarkovi (ima ih nekoliko vrsta...). Cela stvar podseca, zar ne, na one ruske lutke-babuske u velikoj je manja, u toj manjoj je jos manja, i tako dalje. Samo, mi se necemo daleko upustati u to jer nam nije potrebno.

Lako je zamisliti atom kao mali suncev sistem u sredini miruje jedno minijaturno "sunce" (to je jezgro atoma) nacinjeno od protona i neutrona koji su se nagurali u jednu grudvu, a oko njega se zustro okrecu "planete" (to su elektroni). Nazalost, ova slika prijatna za oko veoma je daleko od istine.

Sad, zazvucace neverovatno, ali istinito je nauka je dokazala da elektroni, bas, i nisu cestice. Jer, kad bi bili cestice, u trenu bi doslo do nekih sasvim besmislenih posledica. Prihvaceno je u fizici da se elektroni ponekad ponasaju kao cestice, ali ponekad, nasuprot tome, kao talasi. Kazimo to jos preciznije ponekad je korisno zamisljati ih kao cestice, ali za neke druge poslove vise nam se isplati da ih sagledavamo kao talasanja.

Sledeca nevolja sastoji se u tome sto u onoj staroj, klasicnoj fizici svaki komad materije ima sasvim odredene odlike, pa ima i neki svoj polozaj (tacno mesto gde se nalazi), ali i neko svoje kretanje (na primer, miruje na jednom mestu, ili se krece u nekom pravcu nekom brzinom) - a u atomskoj fizici ne. Stara fizika videla je vasionu kao (dacemo jedno dobro znano poredenje) ogroman bilijarski sto na kome se nalaze kugle. Ova moderna kvantna mehanika (koja, zajedno sa teorijom relativnosti, cini osnov danasnje nauke) to ne priznaje, nego nam kaze pre nego sto se izvrsi merenje - dakle, pre nego sto neko uzme da osmatra jedan sistem cestica - odlike tih cestica su neodredene. Istina je, bukvalno, bas ova cestica pokriva u isti mah jedan veliki raspon mesta gde mozda jeste (mogla bi biti), a mozda i nije. Isto tako ona je razvucena i rasirena po jednom velikom rasponu brzina mozda se krece ovom brzinom, ili onom, ili nekom vecom, ili manjom... Sve te moguce brzine istinite su za nju jednovremeno. Tu je na delu jedna fluktuacija, jedno razlivanje po velikom broju mogucnosti. Zato se kaze da su osobine jedne subatomske cestice "fuzi" - razlivene su, razmrljane, kao oblacic sacinjen od mnogih sicusnih tacaka mogucnosti. Jedna analogija potice od fizicara Evana Harisa Vokera ako neki covek stoji na ulaznim vratima jedne kuce i jednom nogom je vec unutra, a drugom nogom je jos napolju, onda su istinite obe tvrdnje, i da je unutra, i da je napolju. Obe te izjave istovremeno su tacne. Analogno tome, elektron je u svakom trenu u mnogim vratima, mnogim svojim "nogama" i jeste na mnogim mestima, i nije na njima, ima mnoge (razlicite) brzine, ali i nema ih.

Ovu "razmrljanost slike" bilo koje cestice u kvantnom svetu mi mozemo napisati pomocu jednog matematickog izraza koji se naziva "talasna funkcija". To je funkcija vremena i osobina ispitivane cestice. Bilo koju cesticu mogli bismo pogledati u bilo kom trenutku i dobili bismo saznanje o mogucem, to jest verovatnom rasponu njenih brzina. To se onda moze nacrtati na papiru kao funkcija koja izgleda, stvarno, kao jedan talas sa zaobljenim vrhom - takozvana kriva normalne distribucije.

Ova talasna funkcija znaci da kad bacimo pogled na jednu cesticu, tada je najverovatnije da cemo je zateci u nekoj srednjoj ili prosecnoj vrednosti. Ali moglo bi se desiti da je uhvatimo i u nekoj manjoj ili vecoj vrednosti. Sto je vece rastojanje od sredine tog nacrtanog talasa, u levu ili desnu stranu, to je manja verovatnoca da cemo cesticu tamo opaziti. Tu se opet pojavljuje nacelo rasipanja kao u testiranju paranormalnih moci i statistickom proucavanju rezultata nasih ogleda o ESP, PK i slicnom. Uistinu, za fiziku cestica moze se reci da je po svom karakteru temeljno statisticka. Bas kao sto teorija statistike daje veoma precizne jednacine pomocu kojih izracunavamo sta je najverovatnije da se desi pukim slucajem ili za koliko su rezultati nekog ogleda odstupili od te ciste, puke slucajnosti (recimo, neko je pogodio tacnu kartu cesce nego sto bi po cistoj verovatnoci trebalo ocekivati da nasumce "potrefi", ili je kockica cesce padala bas zeljenom stranom nagore, i tako dalje), tako isto mozemo tacno izracunati koliko je verovatno da kod posmatrane cestice ustanovimo neku  vecu  ili neku  manju  brzinu kretanja (vecu ili manju od one prosecne, to jest srednje) i tako dalje. Drugim recima, da statisticki iskazemo kolika je verovatnoca da se izmerena vrednost nade na nekom odredenom mestu na toj krivoj normalne distribucije.

Uistinu, ako izmerimo brzinu jedne cestice, pa neke druge, pa trece... stote, hiljadite... i ako sve te izmerene vrednosti stavimo na papir, od tih tackica dobice se opet grafikon, i to ponovo jedna kriva linija u obliku talasa. Ona ce se otprilike podudariti sa malopre pomenutom krivom linijom koja je oznacavala za samo jednu cesticu koliko je verovatno da ona ima ovu ili onu odredenu (mogucu) brzinu. Medutim, to sto ce se ukupan oblik kriva podudariti, ne znaci da mi za jednu, bilo koju, cesticu mozemo predvideti gde ce se ona, na toj krivoj, naci. Moze se naci bilo gde. Dakle, kad se latimo posla i izmerimo brzinu jedne cestice, onda je pred nama jedna istinska nasumicnost, jedna prava nepredvidljivost moze se pokazati da je ona negde na sredini te talasne funkcije, ili negde malo levo ili malo desno, ili mnogo levo ili mnogo desno. Ne postoji nacin da se to za jednu cesticu predvidi, predskaze, da se zna unapred, pre merenja. Tu imamo, dakle, sistem koji je istinski slucajan, nasumican u svom ponasanju. I naravno da je to upravo

ona osobina prirode koju su iskoristili Smit i drugi za pravljenje REG masina koje sluze za proizvodnju nasumicnih signala. Konkretan nasumicni prirodni proces koji su uzeli bilo je radioaktivno raspadanje stroncijuma 90.

Sledeca kljucna poenta koju ovde treba shvatiti jeste dok mi nismo tacno izmerili brzinu jedne cestice, ta cestica zaista nije ni imala neku odredenu brzinu. Dakle cestica se kretala, da, ali je fluktuirala preko celog svog raspona mogucih brzina, a nijedna nije bila njena stvarna brzina. To znaci da posmatrac utice na ono sto posmatra. A tek kad pogledamo kako se ta merenja vrse, stvari postaju jos mnogo cudnije.

PROBLEM MERENJA

Razmotrimo jedan elektron koji leti kroz prostor. Spremili smo se da mu izmerimo brzinu. Za to imamo jedan merni uredaj koji ce to zabeleziti. Zdrav razum nam kaze sledece   mericemo, kazaljka ce pokazati jednu  tacno odredenu  vrednost, i gotov posao. Na nesrecu, ne mora biti tako. Jer i nas detektor, nas merni instrument, sagraden je od atoma; sagraden je, dakle, od velikog broja cestica; prema tome, moze se opisati (ceo merni instrument ) kao jedna talasna funkcija mnostva cestica. Cudan nacin gledanja na stvari, ali nema bezanja od toga, to vam je logicna ekstrapolacija logike fizike. Ako je brzina cestice neodredena (a to je aksiom, od toga polazimo), onda je i polozaj kazaljke neodreden. Brzina naseg elektrona je fluktuirajuca i "razmrljana po celom rasponu mogucnosti" (ona je "fuzi"), pa, prema tome, i kazaljka (igla) naseg mernog instrumenta svakako mora biti razmrljana i tamo, i ovamo, i malo na nekom trecem, cetvrtom, petom mestu... svuda pomalo. Ali to je besmislica. Mi dobro znamo da se ta igla nalazi na jednom mestu, posmatrac je vidi i ona jeste tu gde jeste. Miruje na nekoj pojedinacnoj, odredenoj vrednosti. Tu vrednost ocitavamo.

Evan Haris Voker je za objasnjavanje ovog problema parafrazirao dobro znani paradoks sa Sredingerovom mackom. Mi pomocu  naseg  mernog  instrumenta  nastojimo  da izmerimo brzinu jednog, "naseg" elektrona. Ali pretpostavimo da se vrlo blizu kazaljke mernog instrumenta, levo, nalazi jedna zicica. Ako se kazaljka pomakne samo malo na tu stranu, dogodice se kontakt i okidanje jednog mehanizma sa cekicem. Cekic se nalazi u vazduhu, iznad glave jednog zarobljenog pacova (mi smo ga uhvatili) koji je zbog toga veoma nesrecan. U slucaju okidanja mehanizma, cekic ce se sjuriti pravo u glavu tog ubogog glodara. I - ubice ga. Brzina naseg elektrona je neodredena, sto znaci da bi i kazaljka morala zauzimati istovremeno mnogo raznih mesta u prostoru (na svom mogucem rasponu kretanja). Znaci, neizbezno zakljucujemo da je pacov vec mrtav (jer igla zauzima mnoge polozaje malo levo, i malo vise levo, i tako dalje, a sve to pacovu, podjednako, znaci kraj). Ali pacov je svakako i ziv,  jer  igla  se,  istovremeno,  nalazi  i negde desno, i malo vise desno, i jos vise desno, i tako dalje. Pacov tako ostaje i ziv i mrtav sve dok konacno ne izvrsimo ocitavanje, dok se ne uverimo gde igla jeste, to jest dok ne ustanovimo koju smo brzinu naseg elektrona ocitali. A tada  je,  tek,  pacovu stvarno presudeno. Ovo izgleda kao smesna kojestarija, ali to je dobro poznati "problem merenja" koji nije resen. On ostaje pred fizikom i pred fizicarima. Mozemo ga iskazati i ovako na koji nacin se jedan razmrljani sistem izostri u tacnu vrednost prilikom cina merenja ?

Od te tacke pocinju razlicita misljenja samih fizicara. Dakle - neslaganja u misljenjima u fizici samoj. Najvise pristalica ima (to jest, najpopularniji je) stav Nilsa Bora i njegovih saradnika. To je "kopenhagensko  tumacenje".  Ono kaze da makroskopski  sistemi  (kao sto su  merni uredaji) naprosto ne mogu biti razmatrani na isti nacin  kao mikroskopski sistemi (elektroni, protoni i tako dalje), pa se zato o njima i ne moze  razgovarati  u kvantnim terminima. Kad se kroz tu pricu prode sasvim do dna, do  njene  sustine,  to glediste znaci merenje je merenje, cin merenja se naprosto dogodi, i gotovo. Nema se sta dalje analizovati. Merenje naprosto bude kako bude; naprosto jeste. Nema nacina da obrazlozimo kako se jedno pojedinacno merenje  izostrilo,  ali  mozemo  govoriti  o ogromnom broju merenja odjednom kao o jednoj statistickoj celini.

Ovo glediste ima neke svoje probleme. Kao prvo, pojedini fizicari (medu kojima se narocito istakao fon Nojman) prionuli su na posao i opisali, zaista, kvantnomehanickim terminima pojedine merne instrumente; to im je prilicno dobro poslo za rukom, tako da je to poduhvat koji zavreduje svako postovanje. Nema sumnje da pod izvesnim uslovima, narocito pri ekstremnim temperaturama, makroskopski dogadaji postaju opisivi bas kvantnomehanickim terminima. Drugi problem je u tome sto kopenhagensko tumacenje u sustini zakucava nasred puta jedan kocic sa tablicom na kojoj pise "Odavde vise nema shvatanja". Takvo glediste po svoj prilici nece vecito ostati na snazi. Tu kao da se naslucuje prisustvo onog Raderfordovog tutora.

Ima drugih, alternativnih objasnjenja. Postoji teorija Evereta i Vilera,  ali  ona  je najneobicnija od svih, jer kaze da se, pri cinu merenja, "kolabiranje talasne funkcije" (suzenje i izostrenje talasa tako da se on od mutnog raspona raznih mogucnosti pretvori u jednu jedinu vrednost) ne desava uopste. Iza toga stoji zamisao da se sva moguca ocitavanja, to jest ocitavanja svih mogucih vrednosti, zaista desavaju... negde. A posto mi u nasoj Vaseljeni izvrsimo samo jedno (ocitamo samo jednu konkretnu vrednost, na primer brzinu tog elektrona), onda, znaci, postoji i beskonacan broj drugih vaseljena i u svakoj se izvrsi, u isti mah, ocitavanje po jedne (ali ne iste)  vrednosti  bezbroj ocitavanja. Dakle, ostvare se svi moguci pojedinacni, konkretni ishodi. Mi ne  mozemo doznati za njih, ali oni postoje; a taj beskonacni (ili neizracunljivo veliki) broj vaseljena mnozi se svake sekunde sa beskonacnostima sve novih i novih mogucnosti.

Ovaj model prihvacen je dovoljno ozbiljno da ga u raznim naucnim casopisima uzmu u razmatranje, ali kao sto je napisao jedan komentator "To je potpuna i konzistentna slika, ali poprilicno uznemiravajuca, a nacina da je proverimo nema." Bizarna je ironija da je upravo Dzon Viler, fizicar koji je svoje ime povezao sa ovim modelom, imao drskosti da se pismeno obrati Americkom udruzenju za unapredenje nauke (AAAS), zahtevajuci (neuspesno) da Parapsiholosko drustvo bude izbaceno iz clanstva, jer "iz radionica nauke treba ukloniti cudake". U toku te svoje kampanje Viler je sasvim neutemeljeno napao Dz. B. Rajna, a kasnije mu se za to izvinio. A vi pokusajte da igde u parapsihologiji nadete ista tako "otkaceno" kao sto je ova pomenuta teorija o beskonacnom daljem mnozenju beskonacnog mnostva vaseljena  

Sa naseg gledista, teorija o mnostvu vaseljena nema mnogo znacaja za izucavanje paranormalnog, jer nema prakticno nikakvog nacina da se proveri niti da doprinese nasem razumevanju paranormalnih moci. Medutim, za kolabiranje talasne funkcije postoji i treca kategorija objasnjenja, koja se ponekad pominje kao kolabiranje vektora stanja i  koja nam moze biti  zanimljivija. Mnogi  fizicari  su u svojim dubokim razmisljanjima zakljucili da negde u kvantnom sistemu sigurno ima i nekih "skrivenih varijabilnih cinilaca", nekih promenljivih velicina cije postojanje mi zasad ne opazamo, ali koje cemo morati da otkrijemo da bismo upotpunili opis kvantnog sveta i  razresili problem merenja. Koje bi to varijabilne velicine mogle biti ? Na fizickom nivou za njima se tragalo mnogo godina, uzalud. Onda se pocela javljati sumnja da bi te varijabilne velicine mogle biti nadene u delovanju same ljudske svesti. Godine 1961. americki fizicar Judzin Vigner predlozio je to, ali samo kao neobaveznu spekulaciju, a 1967. godine i na ozbiljniji nacin. Ta skola misljenja ostaje u fizici heterodoksija, vera jedne usamljene manjine, ali manjine ljudi koji su, ipak, razumni i ozbiljni teoreticari fizike.

Ima razloga da verujemo da se tu moze naci neki afinitet sa parapsihologijom. Jer svaki sistem ideja  koji prihvata  da posmatrac, vrsilac merenja, moze presudno uticati na posmatrani dogadaj, i da svest tog posmatraca moze sama po sebi biti presudno orude tog delovanja, otvara vrata paranormalnih moci. S tim u vezi mozemo razmotriti jos jedan, dalji, cudnovati vid merenja.

Zamislimo dve cestice, A i B, koje su povezane nekom unutaratomskom ili vanatomskom spojnom silom. E, sad zamislimo da se dogodi neka eksplozija koja ce rascepiti ovaj par tako da A odleti na jednu stranu, a B da bude bacena na suprotnu stranu, daleko.

Zamislimo, dalje, da smo namestili dva detektora (dva merna instrumenta) tako da izmerimo brzinu jedne, a i druge cestice.

Kad opazimo cesticu A u letu, tom prilikom cemo "videti" jednu odredenu, konkretnu, njenu brzinu; to ce biti jedna konacna vrednost, recimo - 4 cm/sec. Dakle, vektor stanja cestice A kolabiran je u procesu merenja. Ali zakon o odrzanju energije kaze da ce, pod tim uslovima, i cestica B morati da ima zamah jednak kao A, ali u suprotnom smeru. To znaci da je merenjem cestice A ujedno kolabiran i vektor cestice B, posto onoga trena kad smo izmerili A mi odmah znamo tacno koliki je zamah (momenat sile) cestice B, sto ce merenje, zatim, i dokazati. To je delovanje na daljinu. Ovo "kolabiranje iz daljine" vektora stanja B osmatranjem koje je izvrseno nad A (dakle, prostorno dalekim, a ta udaljenost moze, u ovom paradoksu, biti ogromna, bilo kolika) ilustruje problem koji se sastoji u tome sto kvantnomehanicki vektor stanja nije lokalni vektor, a to znaci da nije ogranicen na jedno malo podrucje prostora. Po jedan takav daleki kolaps dogodice se kad god jedan posmatrac izmeri nesto u jednom sistemu ili u vise sistema koji su u proslosti bili zajedno, bili jedan sistem (za takve se kaze da su "u korelaciji"). U nasem primeru, korelacija je uspostavljena tako sto su cestice A i B u jednom ranijem vremenu bile spregnute u jedan par.

To je slavni EPR paradoks. Skracenica EPR dolazi od prezimena trojice fizicara koji su ga otkrili Ajnstajn, Podolski i Rozen. Implikacije EPR paradoksa su jednostavne, ali sezu duboko. Jedan posmatrac moze, u nacelu, da utice na dogadaj koji se nalazi na bilo kojoj udaljenosti od njega. Cim opazi cesticu A i time izvrsi uticaj na nju, automatski je izvrsio uticaj i na B, ciji vektor istog trena jednako kolabira. To znaci da je kolabiranje vektora stanja prostorno invarijantan dogadaj - odnosno, udaljenost u prostoru savrseno je beznacajna. U izvesnim vidovima ovog paradoksa pojavljuju se i elementi temporalne invarijantnosti, a to znaci da ni udaljenost u vremenu nema nikakvog uticaja. Zasli smo, dakle, u oblast efekata koje fizika itekako moze da osmotri i dokaze, ali koji nisu vezani ni prostornim ni vremenskim  ogranicenjima. Sve to, dabome, ima jak prizvuk paranormalnog; nalazi se u jednoj oblasti razmisljanja koja je daleko od svakodnevnog zdravog razuma i one intuicije na koju se vecina ljudi oslanja.

To je, otprilike, granica do koje su spremni da idu oni fizicari, a ima ih znatan broj, za koje parapsihologija nije oblast izvan dopustivog naucnog razmisljanja. Oni bi sugerisali sledece (a) kvantna mehanika je tako neizvestan "posao" da nijedan ESP efekat ne mozemo odbaciti kao potpuno nemoguc, a pogotovo sto efekti prostorne i temporalne invarijantnosti ukazuju na izrazitu mogucnost da se ESP dogadaji stvarno mogu desavati;

(b) klasicni "problem merenja" u u kvantnoj mehanici mozda nece biti resen sve dok ne

steknemo bolje razumevanje pojma "posmatrac", a u  tome  mozda  i  svest  moze  imati neku ulogu (ali vec kod reci "svest" mnogi fizicari pocnu da se osecaju nelagodno). Neki fizicari su se, ipak, drznuli da zakorace i malo dalje. Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku Brajan Dzozefson izjavio je da, cak i da niko na svetu nikada nije prijavio nijedan ESP dogadaj, teorijski fizicar bi uz malo maste mogao, na osnovu stecenih znanja o kvantnoj fizici, predskazati da ce se neki ESP dogadaji desiti kad-tad Fizicar Olivije Kosta De Boregard otisao je jos dalje svojim saopstenjem da najosnovniji aksiomi kvantne fizike nalazu da do ESP efekata mora doci (to jest, mora ih biti) zbog prostorne i temporalne invarijantnosti u EPR paradoksu.

Vec te dve tvrdnje bile bi dovoljno zanimljive, ali Evan Haris Voker postavio je teoriju koja je jednim delom pouzdana fizika, jednim delom verovatna intuicija, ali jednim delom i prilicno "razmahano" nagadanje; teorija daje neka jasna predvidanja o paranormalnim fenomenima. Nema nikakve sumnje da su kvantnomehanicki teorijski modeli paranormalnih moci pomogli da pojedine zbunjujuce ESP efekte shvatimo na nove, jednostavne nacine; takode su doprineli da postignemo barem jedan sasvim nov, zaista zapanjujuci tip ESP efekta. Eksperimentalne potvrde tih kvantnomehanickih teorija dale su intrigantne rezultate. Krenucemo jos malo po Vokerovoj liniji razmisljanja (koju su razvijali, ali sa izvesnim varijacijama, i drugi teoreticari, nekoliko njih), a onda cemo

pomenuti     neke     dobijene     rezultate     koji     sugerisu     da    ta     teorija,     mada     naizgled ekstravagantna, moze dati nove i zanimljive uvide.

SVEST I MATERIJALNI SVET

Vokerova teorija pokusava da obuhvati tri kljucna promenljiva elementa u ESP ogledu   posmatraca, posmatranje i posmatrani sistem. U ovom modelu oni  postaju  svest, povratna sprega i nasumicnost. Kako ?

Kao prvo, Voker ima jednu teoriju o medudejstvu izmedu telesnog mozga (u covekovoj lobanji) i neceg sto ocigledno izmice svakom pokusaju merenja, a  to  je  um,  ili  svest (Voker tu upotrebljava i termin "volja", ali cemo ga mi izbeci jer nosi izvesne konotacije koje nam ne bi bile od pomoci). Nasumicnost ulazi u sliku zato sto mozak, koji je jedan zapanjujuce slozen organ, sadrzi u sebi veoma veliki broj nasumicnih ili kvazinasumicnih procesa ili elemenata procesa. Svest je sposobna da mocno utice na delovanje mozga, naprosto tako sto kolabira mnoge vektore  stanja  (mnoge  talasne  funkcije)  u  njemu   Prema tome, po Vokeru, medudejstvo svest-mozak simetricno je sa medudejstvom svest-kvantni sistem. Razlika je samo u tome sto se jedno desava u covekovom organizmu, a drugo izvan njega.

Ovo moze zvucati bizarno. Nismo navikli da razmisljamo o svom sopstvenom mozgu kao o REG masini - generatoru nasumicnih dogadaja (osim, mozda, kad sanjamo ili kad se neko malo zesce napije). Medutim, Vokerov model postulira samo nekoliko takvih osnovnih procesa, medu kojima je najistaknutiji proces  kvantnomehanickog "elektronskog tunelovanja" na sinapsama (sastavcima gde nervni signal treba da preskoci iz jedne nervne celije u drugu). Ovo je dovoljno verovatno, ili barem nije jasno neverovatno, ako imamo u vidu fizicka ogranicenja sinapsnog sistema. Mogli bismo obratiti paznju na cinjenicu da jedan drugi nobelovac, ser Dzon Ekls, koji je Nobelovu nagradu za medicinu dobio za svoj rad u oblasti delovanja centralnog nervnog sistema, ima slicne ideje o medudejstvima izmedu svesti i mozga. Dovoljno je da svest izvrsi samo mali uticaj na nekoliko nasumicnih dogadaja u mozgu, pa da to povuce za sobom, lancano, prave kaskade efekata u milionima nervnih celija u mozgu. Dakle, svest moze mocno da utice na covekove mozdane procese, na delovanje njegovog sopstvenog mozga. Nismo bas sigurni da li Voker o ovom efektu kaze ista drugo osim da se on desava; ali imamo pravo da postavimo pitanje da li to ima neke implikacije na oblast paranormalnih moci.

Povratna sprega je u ovoj teoriji naprosto skraceni naziv, naznaka, za sve one nacine na koje je svest spregnuta sa cinom posmatranja, u terminima priticanja (u svest) onih informacija koje se posmatranjem pribavljaju. U pojedinim varijantama kvantnomehanicke teorije o paranormalnoj moci, taj cinilac presudno ogranicava paranormalne dogadaje, tako da, ako nema povratne sprege, nikakvog ESP efekta nece moci da bude jer on nece imati cime da bude aktiviran. (Nedostajace "okidac".) O tome cemo jos nesto reci kasnije.

Najzad, u Vokerovoj teoriji pojavljuje se, iz tehnickih razloga, kao bitan zahtev i to da svest mora imati sposobnost ne-lokalnog delovanja. A to znaci da svest mora imati moc da deluje i izvan mozga u kome ima uporiste mora imati moc da stupi u medudejstvo sa posmatranim fizickim sistemom.

To je, dakle, osnovna priroda ovog teorijskog modela. Po njemu, svest moze da utice na nasumicne dogadaje neposredno, i to na dva mesta u telu i izvan tela; u oba slucaja na taj nacin sto opaza nesto i time kolabira vektor(e) stanja u posmatranim dogadajima. Pogledajmo, sada, koje konkretne prognoze, a time i testovi, odatle proisticu.