Filtrirana stvarnost

Osvrnuću se na još nešto povezano s našom percepcijom stvarnosti. Izneću to u vidu analogije. Predsednik Amerike mora da održava kontakt sa svojim građanima. Papa u Rimu mora da održava odnos sa čitavom crkvom. Naravno, njima stižu milioni poruka, ali očigledno je da oni ne mogu sve da ih prime, a još manje da lično na njih odgovore. Okruženi su, dakle, ljudima od poverenja koji rediguju poruke, kontrolišu ih, filtriraju. Na kraju, nešto stigne i na pisaći sto predsednika ili pape. To je baš ono što se nama događa. Preko svake pore i ćelije u našem telu, preko svih naših čula, u dodiru smo sa stvarnošću, ali samo filtriramo stvari. Ko izvodi ovu operaciju? Naša uslovljenost? Naša kultura? Naša programiranost? Način na koji smo naučeni da gledamo i da živimo svoja iskustva?

Čak i naš jeziik može biti filter. Sve se do te mere filtrira da ponekad ne vidimo stvari koje su nam pred nosom. Dovoljno je pogledati nekog paranoika - neprestano se oseća ugrožen nečim što ne postoji, stalno tumači stvarnost terminima određenih iskustava iz prošlosti ili nekih stanja koja je proživeo.

Ali, postoji još jedan demon koji je odgovoran za ovu autocenzuru. Zove se prianjanje, želja, čežnja. Koren patnje je čežnja. Čežnja iskrivljuje i uništava percepciju. Stra- hovi i želje nas proganjaju.

Semjuel Džonsbn je rekao: "Svest o tome da će biti obešen za nedelju dana čudesno usredsređuje čovečji um." Sve ostalo se briše i koncentriše se samo na strah, želju ili čežnju.

Kada smo bili mladi, drogirani smo na raznorazne načine. Vaspitavani smo da osećamo potrebu za drugima. Radi čega? Da bismo bili prihvaćeni, uvaženi, poštovani,

da bi nam se tapšalo - radi onoga što nazivaju uspehom. Međutim, to su reci koje ne odgovaraju stvarnosti. Šta je uspeh? To je ono što je, po mišljenju neke grupe ljudi, pozitivno. Ali neka druga grupa može odlučiti da je to negativno. Ono što je dobro u Americi može biti smatrano lošim u Avganistanu. Uspeh, u nekom političkom krugu, može biti smatran neuspehom u drugim krugovima. Sve su to običaji, ali mi ih tretiramo kao da su sama stvarnost, zar ne?

Kada smo bili mladi, programirani smo da ne budemo srećni. Učili su nas da je za sreću

potreban novac, uspeh, partner lepog izgleda, dobar posao, prijateljstvo, duhovno uzdizanje, Bog, i ko zna šta još. Ako ne dođete do tih stvari, govorili su nam, ne možete biti srećni. Ovo ube-đenje da ne možemo biti srećni bez nečega, definisaću kao usmerenost, kao cilj. Kada jednom ubedimo sebe u to - i to prodre u našu podsvest, učvrstivši se u korene našeg bića - onda smo gotovi.

"Kako možeš da budeš srećan bez zdravlja?" uzvraćate mi. U redu, kazaću vam nešto. Upoznao sam ljude koji su umirali od raka i bili srećni. Kako su mogli da budu srećni, kada su znali da će umreti? Pa ipak su bili.

"Kako bih mogao da budem srećan  bez novca?" Neko ima milion dolara u banci i oseća se nesigurno; neko drugi bukvalno nema para, ali uopšte ne izgleda nesigurno. Programiran je na drugi način, to je sve. Uzaludno je savetovati prvom čoveku šta treba da učini - on treba da shvati. Saveti nisu od velike pomoći. Neophodno je shvatiti da smo programirani, da je reč o pogrešnom ube- đenju. Potrebno je da ga sagledamo kao lažno, kao običnu fantaziju.

Šta ljudi rade čitav svoj život? Bore se; samo se bore. I to se naziva samoodržanje. Kada prosečan Amerikanac kaže da se bori za goli život, to uopšte nije istina! On se bori za mnogo više nego što mu je potrebno za život. Dođite u Indiju i shvatićete. Nisu neophodni svi ti auto-

mobili, televizori, šminka za lice, tolika odeća itd., ali probajte da ubedite prosečnog Amerikanca u ovo o čemu govorim. On je podvrgnut pranju mozga - programiran je. I tako prosečni Amerikanci rade i bore se da bi pribavili predmete svojih želja koji će ih učiniti srećnim.

Čujte sada  jednu patetičnu priču - vašu priču, moju, svačiju priču. "Sve dok ne budem imao to što želim (novac, prijateljstvo, bilo šta) neću biti srećan. Moram da se borim da to pribavim i, kad ga budem imao, moraću da se borim da ga zadržim. Biće tako uzbudljivo, jedno vreme. Oh, tako sam uzbuđen, imam ga!" Ali koliko traje? Nekoliko minuta, možda nekoliko dana. Kada konačno kupite vaš novi auto, koliko traje emocija? Sve dok vam se ne ukaže novi cilj.

Kada se govori o emocijama, istina je da se posle nekog vremena zamorimo od neke emocije. Govorili su mi da je molitva najvažnija stvar; govorili su mi da je Bog najvažnija stvar; govorili su mi da je prijateljstvo najvažnija stvar. Pošto nisam znao šta je u stvari molitva, šta je Bog, šta je prijateljstvo, to je činilo da se dobro osećam. Ali, posle nekog vremena, javila bi se dosada - dosada od molitve, od Boga, od prijateljstva. Zar to nije patetično? I tu nema izlaza, jednostavno nema izlaza. To je jedini model koji nam je ponuđen - da budemo srećni. Nije nam usađen drugi model.

Naša kultura, naše društvo i, žao mi je što moram to kažem, naša religija, nisu nam dali druge modele. Nekog proglase kardinalom

-   kakva čast! Čast? Jeste li rekli čast? Ne, to je pogrešna reč. Sada će i drugi težiti istom položaju. Zapali ste u ono što se u Jevanđelju opisuje kao "svet" i izgubićete svoju dušu. Svet, moć, prestiž, pobeda, uspeh, čast i tako dalje, stvari su koje ne postoje. Osvoji se svet, ali se izgubi duša. Čitav vaš život ostaje prazan i bez duše. Nema ničega.

Postoji samo jedan izlaz - da deprogramiramo sebe! A kako se to radi? Postaje se svestan činjenice da smo

programirani. To se ne može promeniti naporom volje; ne može se promeniti kroz ideale; ne može se promeniti prihvatajući nove navike; možda će se promeniti ponašanje, ali vi nećete. Jedini način da doživite promenu je svesnost, shvatanje.

Kada vidite samo kamen u kamenu, i parče papira u parčetu papira, nećete više misliti daje kamen dragoceni dijamant, a parče papira ček na milion dolara. Kada to shvatite, promenićete se. U vašoj težnji za menjanjem nema više nasilja. U suprotnom, ono što nazivate promenom samo je pokušaj da drukčije rasporedimo nameštaj. Ponašanje se promenilo, ali se vi niste promenili.