FIHI MA FIHI

Najpoznatije  Rumijevo  prozno  delo,

„Fihi-ma-fihi“ je zbirka njegovih razgovora sa učenicima u formi pitanja učenika i odgovora učitelja, tj Mevlane. Doslovan  prevod  ovog  filozofskog  traktata „Fihi ma fihi“ glasi: „u njemu je ono što je u njemu“; „u tome je ono što je tu“; „ovo krije ono što krije“, ili „to sadrži to što sa drži“. Jedan od prevoda mogao bi biti i

„ono što je u Mesneviji, to je i ovde“.26 Sa- drži zbirke učenja, govora, rasprava i tu- mačenja na različite teme. Ovo delo je ini- cijacijskog karaktera i njegov duboki, unutrašnji sadržaj značajno objašnjava celokupno Rumijevo mišljenje.

Posle Rumijeve smrti razgovore su u obliku knjige sabrali njegov sin Sultan Ve- led sa nekolicinom Mevlaninih učenika. Pominje se i podatak da ga je sam Rumi napisao, a Sultan Veled mu kasnije dopi- sao neophodne beleške. Njeni tekstovi su puni didaktičkih i mističkih poruka datih kroz lepe i zanimljive priče. Nemački ori- jentalista Helmut Riter smatra da je Fihi ma fihi autentičan izvor za poimanje Ru- mijeve filozofije.

Jedan od čestih posetilaca Mevlaninih izlaganja bio je sultan Muidudinu Perva- na, Rumijev štićenik, i neki od govora ko- je se nalaze u ovom delu predstavljaju obraćanje njemu. Drugi predstavljaju ne- posredne, ali i posredne komentare i tu- mačenja nekih delova Mesnevije.

Razgovori u Fihi ma fihi vođeni su u formi gde učitelj direktno odgovara na postavljeno pitanje, da bi, podstaknut od- ređenim nadahnućem ili nekom drugom okolnošću prešao i na druge teme, koje su najčešće poučnog karaktera. Tema koja se obrađuje često za cilj ima tumačenje ne- kog kur ’anskog ajeta ili Poslanikovog ha- disa koji se prizovu sasvim spontano, ili raspravu o nekom od iznetih mišljenja.

Stil razgovora je familijaran i jednosta- van; to je govorni jezik tog doba koji se upotrebljavao u obrazovanijim sredina- ma. Jezik je potpuno lišen razrađenog i nakićenog stila punog retoričkih figura, koji je često karakterisao dela iz te epohe, i čija izveštačenost nije imala granica.

Priče iz Fihi ma fihi često se preklapaju sa pričama iz Mesnevije i u oba dela su ci- tirani isti odlomci iz Kur ’ana i iste preda- je. Ponekad celo poglavlje zazvuči kao esej u kome su grupisane misli sa datom temom u središtu. Može se raditi o pravoj polemici između dve ili više ličnosti, gde je učitelj pozvan da preseče diskusiju.

Kao i druga dela ovog žanra i Fihi ma fihi ostavlja utisak nepovezanosti, pa je te-

ško pronaći kontinuitet među izloženim temama ili neku doktrinarnu konstrukci- ju. U mnoštva aluzija, anegdota, citata i digresija teško je pronaći jednu osnovnu misao i nit vodilju, Međutim, upravo to unutrašnje jedinstvo mnoštva predstavlja suštinsku karakteristiku Rumijevog dela: i u Mesneviji i Divanu stihovi su nezavi- sni u pogledu smisla, ali su ipak, kao bise- ri u ogrlici međusobno povezani određe- nom duhovnom aromom i tonalitetom, istim stanjem.

Mevlana je veliki značaj pridavao ulo- zi duhovnog vođe. Ta njegova didaktička crta još više dolazi do izražaja u delu Fihi ma fihi. Iako njegove priče nose određenu sirovost stihovanih srednjovekovnih pri-

ča, sam on je govorio: „Moje šale nisu sa- mo šale, one su i pouka, one služe da upute narod i da mu pojasne moju mi- sao.“ Ili: „Sufije koriste slike i analogije ka- ko bi iskrenom čoveku slabog duha po- mogli da shvati istinu.“

Mevlana je na raznim nivoima prilazio svojim slušaocima. Od izvora na koje se poziva, Kur ’an i hadis su na prvom me- stu. ^esto citira pesnika Sana’ija, kome se posebno divio i kome je posvetio prediv-

  

ne ode u svom Divanu, a ponekad navo- di i svoje stihove.

+++

Neko reče:27  „Došao je neki čovek koji

želi da vas vidi“. On ponovi: „Hteo bih da vidim Učitelja.“

Učitelj (Mevlana) odgovori: „On u ovom trenutku ne vidi Učitelja, jer je želja koja ga je ispunila da ga vidi, veo koji sa- kriva Učitelja. Tako je sa svim željama i osećanjima, nežnostima i naklonostima koje ljudi osećaju prema raznim stvarima

–  ocu, majci, nebesima i zemlji, vrtovima, palatama, znanju, jelu i piću. Zaljubljenik u Boga shvata da su sve ove žudnje za- pravo žudnje prema Bogu i da su one ko- prene koje zaklanjaju ljudski vid. Kada odemo sa ovog sveta i osmotrimo stvar- nost bez ovih zaklona, tada ćemo shvatiti da su to sve bili zakloni i velovi i da je na-

še istinsko traganje zbilje (relanosti, stvar- nosti, istine) bilo zbog jedne stvari, da je njihov cilj bila sama ta Stvar. Tada će se re-

šiti sve nedoumice i poteškoće, a u našim srcima ćemo moći da čujemo odgovore na sva pitanja i sve videti u punoj jasnoći.

Odgovor Božiji nije u tome da On na svaki problem odgovara pojedinačno, već

će sva pitanja biti razjašnjena jednim od- govorom.

Primera radi, zimi svi oblače toplu ode-

ću i krzno, traže način kako da se zaštite od mraza. Isto tako, drveće, biljke i žbunje, pod naletom zime, ostaju bez lišća i plodo- va, u sebi kriju i spremaju svoja dobra i hra- nu, kako ih ne bi dohvatio stisak zime. A kada proleće stigne i zasija u svojoj lepoti, tada svi njihovi različiti problemi, problemi ljudi, životinja ili biljaka, bivaju rešeni, a sporedni simptomi nestanu. Tada svi podi-

žu glave i uviđaju uzrok svoje nevolje.

Bog je stvorio ove zastore u korisne svrhe. Jer kada bi se Božanska lepota po-

kazala bez zastora mi ne bismo imali sna- ge da je podnesemo. Mi posredstvom za- stora dobijamo život i zadovoljstvo.

Pogledajmo Sunce. Pomoću njegove svetlosti razlikujemo šta je dobro a šta lo-

še, iz nje crpimo toplotu. Ona čini vrtove i stabla plodnima, i zelene, kisele i gorke plodove pretvara u zrele i meke. Njego- vim dejstvom nastaju rudnici zlata i sre- bra, rubini i komalini. Ali ako bi se više približilo, od njega ne bismo imali nika- kve koristi. Cela zemlja i sva stvorenja na njoj bi sagoreli i nestali.

Kada se Bog pokaže planini kroz za- stor, njene padine postanu ukrašene dr- većem, cvećem i zelenilom. Kada se obja- vi bez zastora, On planinu pretvara u prah.28

Neko upita: „Ali, nije li Sunce isto i zi- mi?“

On odgovori: „Naša namera je bila da napravimo poređenje. Nema ni ‘kamile’, ni ‘jagnjeta’. Sličnost je jedno, a poređe- nje drugo. I pored svojih nastojanja ra- zum to ne može da shvati, ali ni ne odu- staje. Kada bi odustao od svojih nastoja- nja, više ne bi bio razum. Razum je takav

–  neprekidno, dan i noć, on je nespokojan dok misli i upinje se dok nastoji da shva- ti, iako je Bog Neshvatljiv i Nepojmljiv.

Razum je poput noćnog leptira, a Uz- višeni poput sveće. Kada leptir jurne na sveću, on sažeže i nestane. On nije u sta- nju da se odvoji od plamena, ma koliko velika da je patnja od njegove vreline.

Međutim, i pored toga što će sagoreti i nestati u vatri plamena, leptir ne podnosi da od njega bude odvojen. Ako neko živo biće, poput leptira, ne može da se odvoji od plamena sveće i pohrli na njega, to vi-

še nije samo poređenje. Ako se leptirica baci na plamen sveće i ne sagori, onda ta sveća nije sveća.

^ovek koji nije zanesen Bogom i kod koga čak ne postoji žudnja za Njim, nije

čovek. A kada bi mogao da shvati i obu- hvati Boga, onda to ne bi bio Bog. Prema tome, istinski zaljubljenik je onaj čovek koji se uvek trudi i nastoji, on se neumor- no i neprestano okreće oko svetlosti Boži- je. A Bog ga sagara i poništava ga, On ra- zara zastor njegovog razuma.

+++

Poslanik a.s. je rekao: „Noć je duga, ne krati je svojim snom; dan je svetao, ne po- mračuj ga svojim gresima“.

Noć ti je dovoljno duga da u njoj, neo- metan od prijatelja i neprijatelja, izraziš svoje najdublje tajne i zamoliš za svoje potrebe29.

Darovani su ti mir i odvojenost, jer Bog na oči drugih navlači zavesu da bi tvoji postupci (dela) bili iskreni, istiniti i posvećeni samo Njemu.

Noću je licemer razotkriven. Noću su sve stvari sakrivene, a danju se otkrivaju; međutim, licemer se noću otkriva.

„Zašto bih se pretvarao, kad me iona- ko niko ne vidi“ – pita se.

Neko gleda i posmatra, ali su oči lice- mera slepe i ne dopiru do Njega.

Kada padnu u bilo kakvu nevolju, lju- di onda dozivaju Njegovo ime i preklinju Ga; kada boli zub, žigaju uši, u trenutku sumnje, neverice, kolebanja, straha i nesi- gurnosti. Svi Ga tajno dozivaju, sa nadom da ih čuje i molbe im usliši. Oni potajno rade dobra dela, daju milostinju, da bi oterali nemoć i povratii snagu, verujući da On prima njihove darove i vidi njiho- vo delo. Kada im se zdravlje i spokoj po- vrate, tada njihova vera iznenada nestaje i vraća se zabrinutost.

Oni tada ponovo mole: „O Bože! Naše stanje, kada smo Te iskreno dozivali iz ugla tamnice, beše tako jadno i Ti nam usliša naše molbe. Sada smo izašli iz za- tvora, ali nam Tvoja pomoć i dalje treba.

Zato nas izvedi iz ovog sveta tmine i uve- di u svet poslanika, u carstvo svetla. Zar spas i sloboda ne mogu da dođu bez tam- nice, bez patnje? Opseda nas hiljade želja, dobrih i varljivih, a sukob ovih varki do- nosi još hiljade muka i patnji od kojih smo iscrpljeni. Gde je ona nepokolebljiva vera koja uništava sve te varke i iskuše- nja?

Bog odgovara:

„Vaša čulna duša je vaš i Moj neprijatelj.“

Svoga i Moga neprijatelja ne uzimajte za prijatelja“.30

Kada je vaš neprijatelj (čulna duša) za- točen, obuzet bolom i ophrvan nevoljom, tada vam dolazi sloboda i dobijate snagu. Stotinu puta si se uverio da ti sloboda do- lazi od zubobolje, glavobolje i staha.31 Za-

što onda robuješ telesnim, materijalnim stvarima? Zašto po svaku cenu gledaš da ugodiš mesu? Ne zaboravite kraj niti, raz- mrsite telesne strasti da bi došli do večne strasti, i oslobodili se zatvora tmine“.32

+++

Učitelj priča: „Neko reče Kubaji Ta- džuddinu: ‘Ovi bogoslovi žive sa nama i oduzimaju ljudima njihovu veru u Boga.’ „ On odgovori: „Ne, ne žive oni sa nama i ne oduzimaju nam veru. Bože sačuvaj da su oni naši! Ako psu staviš zlatnu ogrlicu, da li ćeš ga zbog te ogrlice zvati hrtom? Kvali- tet hrta je nešto što je specifično za životi- nje, nosio on zlatnu ili ogrlicu od vune.“

Ne postaje se naučnik tako što neko nosi odoru i turban. Učenost je svojstvo koje mora postojati u svojoj suštini, i ne- ma nikakve razlike ako je odeveno u ogr- tač ili tuniku.

Tako su u Poslanikovo a.s. doba lice- meri na sebe navlačili odeću za molitvu kako bi muslimane odvukli od vere. Kako bi inače mogli da muslimane odvedu na

stranputicu ako se ne obuku kao musli- mani? Kada bi jedan hrišćanin ili Jevrej kudio islam, niko ga ne bi slušao.

„A teško onima koji, kad molitvu obavljaju, molitvu svoju kako treba ne izvršavaju,

koji se samo pretvaraju i nikome ništa ni u naruč ne daju!“ 33

Uhvatio si tu svetlost, ali još nisi pro- našao čovečnost. Traži čovečnost, ona je tvoj istinski cilj. Sve ostalo je prazna priča. Kada se reči obilno ukrase, zaboravi se njihova  namera.

Neki bakalin je voleo jednu ženu i po služavki joj je slao poruke:

„Ja sam ovakav, ja sam onakav, zalju- bljen sam, izgaram, nemam mira34. Okrut- na si prema meni. Juče sam bio u takvom stanju. Sinoć mi se desilo to i to“. Pričao je kojekakve slične priče. Služavka dođe kod svoje gospodarice i reče:

„Bakalin ti šalje pozdrave i kaže: Dođi, hteo bi s tobom to i to.“

„Tako hladno?“ – upita ona. „Pričao je on nadugačko – reče ona – ali u suštini to je to.“ Bitna je namera, sve ostalo je glavo- bolja.

+++

Ljudi podižu ova sveta zdanja iz odre-

đenih razloga: ili da se pokažu velikodu-

šnim i tako steknu ugled, ili da bi bili na- građeni na drugom svetu. Istinski pred- met u odavanju počasti svecima i njihovim grobovima treba da bude Bog, sveci nema- ju potrebu da budu počastvovani i uvaža- vani, oni su počastvovani sami po sebi.

Ako lampa zahteva da se postavi na vi- soko mesto, to je zbog drugih, a ne zbog nje same. [ta lampa mari ako je gore ili do- le? Ona je svugde lampa koja svetli. Ali, lampa želi da njena svetlost stigne do dru- gih. Sunce bi bilo isto Sunce i da nije viso-

ko na nebu, ali bi svet ostao u mraku. Ono ne stoji visoko zbog sebe, nego zbog dru- gih. Tako su i sveci (evlije) iznad određenja poput visokog i niskog i poštovanja ljudi.

Pogledaj se kada te dosegne jedan de- lić ushićenja i bljesak milosti drugog sve- ta. U tom trenutku ne primećuješ ni visi- nu ni niskost, ko je učenik a ko učitelj, ne primećuješ čak ni sebe samog, sebe koji ti je najbliži. Ništa od toga ne dopire do te- be. Kako bi onda evlije, kroz koje dolazi ta svetlost i nadahnuće, mogli biti vezani za ono što je visoko ili nisko? Njihova srca su sa Bogom, a Bog je iznad visine i niskosti. Ta visina i niskost se tiču nas koji imamo glave i stopala.35

Muhammed a.s. je govorio: „Ne sma- trajte me višim od Junuza a.s. (Jone), zbog toga što se njegovo uzdizanje dogodilo u utrobi ribe, a moje na nebu, kod Presto- la.“36 To znači: Bog nije ni gore ni dole. Njegovo prisustvo je uvek isto, bilo da je to na nebesima ili u utrobi ribe.

Postoji mnogo ljudi koji imaju neki svoj cilj, dok je Božiji cilj drugačiji. Bog je

želeo da se Muhamedova a.s. vera prosla- vi, da se proširi i traje kroz vreme. Pogle- daj koliko je knjiga napisano o Kur ’anu. Pa ipak, cilj njihovih autora bio je da po- kažu svoj dar.

Zamahšeri37 je svoj Kašaf napisao sa mnogo detalja iz gramatike, retorike, da bi pokazao svoje znanje, ali je ispunio i Božiji cilj, a to je uzdizanje Muhamedove vere. Tako, svi ljudi imaju udela u Boži- jem cilju, bilo da to znaju ili ne. ^ovek i

žena zadovoljavaju svoju strast zbog užit- ka, a iz toga se rađa dete. Isto se dešava kada se bave drugim stvarima iz vlastitog uživanja i radosti, i to su sredstva koja održavaju poredak u svetu. Ona zapravo služe Bogu, iako im to nije namera.

Isto tako, ljudi podižu džamije i mno- go troše da ukrase njihova vrata i zidove. Istinski cilj i predmet poštovanja je Meka,

i to poštovanje je još veće jer im ono nije bila namera.

Veličina svetaca ne znači ništa na ovom svetu. Tako mi Boga, oni imaju uz- višen položaj i veličinu, ali oni nadilaze prostor i vreme. Zamisli da zlatnik staviš na neko mesto, a iznad njega srebrnjak; zlato i tada ostaje vrednije. Ako su meki- nje na situ a brašno ispod njega, jesu li vrednije mekinje ili brašno? Superiornost brašna ne potiče od njegovog položaja koje ima u svetu, već od njegovog mesta u svetu zbilje.

+++

Fakira (sufiju) je bolje ne pitati ništa; jer, pitanja bi ga mogla navesti i naterati da izmisli laži. On mora da odgovori na pitanje koje mu postavi materijalista. Ali on ne može da mu odgovori istinito, jer ovaj nije dostojan ni sposoban da primi takav odgovor, i njegova usta i usne nisu podesna za takav zalogaj. Fakir će morati da mu odgovori u skadu sa njegovim shvatanjem i znanjem, zato će smisliti ne- ku laž kako bi ga se oslobodio. Iako je sve

što kaže fakir istina i ne može biti laž, pa ipak,  u  poređenju  sa  njegovim  ranijim

odgovorom, tvrdnjom i istinom, taj odgo- vor je lažan, dok je za slušaoca srazmerno tačan, pa i više od toga.

Neki derviš je imao jednog učenika koji je za njega sakupljao milostinju. Jed- noga dana ovaj svom učitelju za milosti- nju donese jelo. Derviš pojede jelo. Te no-

ći je u snu imao noćno pražnjenje.

On upita učenika: „Ko ti je dao ovu hranu?“

„Dala mi je jedna lepa devojka“ – odgo- vori ovaj. Učitelj reče: „Tako mi Boga, ima već 20 godina kako nisam sanjao takve snove. To je pod uticajem njene hrane.“

Derviš mora biti obazriv i ne sme jesti bilo čiju hranu. Jer, on je osetljiv, na njega stvari deluju tako da se to vidi, kao crna mrlja na beloj košulji. Nečistoća i masne mrlje se ne vide na odelu koje je godina- ma tamnelo od prljavštine i najzad posta- lo sivo. Isto je i sa dervišem, ni on ne sme da jede hranu koju dobije od grešnih i ne- pravednih ljudi ili materijalista. Njihova hrana deluje na njega, pod njenim dej- stvom rađaju se pokvarene i štetne misli. Zato je i jelo koje je dobio od mlade devoj- ke u njemu pobudilo noćno pražnjenje.

+++

Forma je sporedna za ljubav,38 bez lju- bavi bila bi bezvredna. Sporedno ne može da postoji bez glavnog. Zato se kod Boga ne govori o formi, jer je ona sporedna, a On se ne može smatrati sporednim.

Neko39   se ubaci: „Ni ljubav ne može uzeti formu niti se spojiti bez nje, ona je zbog toga sporedna u odnosu na formu.“ Mi  kažemo:  „Zašto  ljubav  ne  može uzeti oblik bez forme?40 Baš nasuprot, lju- bav je stvaralac forme. Ljubav stvara na stotine  hiljada  formi,  podjednako  oči- glednih i ostvarenih. Iako slika ne postoji bez slikara, a ni slikar bez slike, ipak slika je sporedna, a slikar glavni. To je kao kre-

tanje prsta i kretanje prstena.

Dok nema ljubavi prema nekoj kući, neimar ne izrađuje njenu formu i ne rea- lizuje njenu zamisao. Isto tako, jedne go- dine žito vredi kao zlato, a druge ima vrednost prašine. Oblik žita je uvek isti: njegova vrednost i cena žita proizilaze iz ljubavi. Tako je i sa znanjem kome si tako naklonjen – ono je vredno u tvojim oči- ma, ali se njime niko ne bavi niti ga prou-

čava u vreme kada niko ne stremi nekom znanju.41

Kažu da je ljubav iza svake potrebe za nečim, otuda je potreba suština, a ono za

čim se ima potreba je sporedno. A ja ka-

žem: ove reči koje izgovaraš govoriš iz po- trebe. Te reči su nastale iz tvoje potrebe; one su rođene onda kada si imao potrebu za njima. Prvo je postojala potreba iz koje su nastale ove reči. Prema tome, potreba je postojala bez reči. Dakle, ljubav i potreba nisu sporedne u odnosu na reč.

Neko reče: „Ako su reči bile cilj te po- trebe, kako onda on (cilj) može biti spore- dan?“

Odgovorih: „Cilj je uvek sporedan; jer cilj korena stabla je plod, a on je spore- dan.“

preveo A. Dragović

 

NAPOMENE

*   Svi stihovi ovog priloga su u prevodu autora, osim tamo gde je naznačeno ime prevodioca.

1     Predanje kaže da je jedne noći trista učenjaka iz Balha usnilo identičan san u kome su videli posla- nika Muhameda s.a.v.s. kako usred pustinje sedi u šatoru okružen svojim sledbenicima. Tada u ša- tor uđe Behaudin gde ga primiše s velikim poča- stima. Poslanik s.a.v.s. mu reče da sedne s njegove desne strane, a onda se obrati prisutnima: „Od danas želim da Behaudina zovete sultanu ul ule- ma.“ Kada su sledećeg jutra došli kod Behaudina da mu ispričaju sadržaj sna, on ih je preduhitrio i sam im ga obelodanio. Tako mu je ostao ovaj na- dimak.

2     Krajem 12. veka u Iranu su vladali Harezmi šaho- vi, turskog porekla, čija država se, s malim izuze- cima, prostirala od reke Inda do Eufrata, sa sedi-

štima u Buhari i Hivi. Harezmi su u Iranu smenili Seldžuke.

3     Prenosi se da je sultan Muhamed Harezm šah, da bi ga iskušao, Behaudinu poslao poruku sledeće sadržine: „Ukoliko naš učitelj želi da postane vla- dar Balha, ja sam u tom slučaju spreman da mu još danas predam svoj presto i poverim svoju voj- sku; zauzvrat bih zamolio da mi se dozvoli da na- pustim Balh, jer ni u jednom gradu ne može biti mesta za dva vladara.“ No, Behaudin je, shvativši nameru, odvratio ovim rečima: „Neka vladar Bal- ha bude miran i spokojan; presto, vojska, blago i zemlja – sve to su prolazne stvari ovog sveta koje pristaju sultanima, a mi smo, ipak, samo derviši koje takvim stvarima ne poklanjaju pažnju... Ostavite vi nas da sretnih srca idemo svojim pu- tem, a sultan neka ostane s mirom sa svojim po- danicima i prijateljima.“

4     Haotična društveno-politička situacija dostiže vr- hunac u sedmom/trinaestom veku u Iranu kao posledica slabljenja Seldžuka i pojave i jačanja di- nastije Harezm šahova, od polovine šestog/dva- naestog veka, kada oni osnivaju nezavisnu drža- vu koja se, postepeno, nametnula narodima u skoro svim krajevima zemlje. Država Harezmi ša- hova nije bila dugog veka, jer su zemlju sa istoka ubrzo napali Mongoli. Već na početku 13. veka, na meti napada Džingis kana našlo se područje sred- nje Azije i Irana. Džingis kan je napao Iran 1219. godine i iste godine opustošio grad Buharu, u to vreme važan naučni i književni centar. Njegove horde nemilosrdno i brutalno sravnile su sa ze- mljom područje od Buhare do Hamedana i do 12134. godine bili su uništeni svi centri umetnosti i nauke. Intenzitet nasilja i krvoprolića bio je ne-

što manji za vreme Hulagu kana.

5     Feridudin Atar iz Nišapura, čuveni sufijski pe- snik. Rođen u drugoj deceniji šestog/dvanaestog veka (513/1119) u Nišapuru. Svojim gnostičkim gazelima i mesnevijama, kakva je čuvena Mantik at-tajr (Govor ptica), napravio je preokret u celo- kupnoj persijskoj književnosti, čiji je dostojni, a po nekima i najbolji nastavljač u narednim veko- vima bio Mevlana Rumi. Ni njegovo gnostičko prozno delo Tazkirat al-avlija (Hagiologija) nije ni-

šta manje briljantno.

Priča se da je Atar, ugledavši Behaudina i njego- vog malog sina Dželaludina, povikao: „Gle čuda! Evo nam stiže reka, koja iza sebe vodi moćni okean!“

6     Prestonica maloazijskih Seldžuka u to vreme bila je u gradu Konji, današnjoj Turskoj. Oni su u nje- mu podigli mnogo veličanstvenih građevina, pre- krasnih vrtova sa tekućom vodom, prostranih uli- ca i bazara sa raznoraznom robom.

7     Haotična situacija nastala mongolskom najezdom i pustošenjem naterala je veliki broj obrazovanih ljudi u nekoliko pravaca egzila od kojih je jedan išao ka Indijskom potkontinentu, a drugi na za- pad i u Malu Aziju. Tu, u novim sredinama, per- sijski jezik i književnost našli su plodno tle i dobro napredovali. U Maloj Aziji, Seldžuci su dali utoči-

šte izbeglim pesnicima i naučnicima. Na seldžuč- kom dvoru u Konji okupljala se tadašnja naučna i kulturna elita – naučnici, pisci i pesnici persijskog jezika. Zvanični jezik na dvoru je bio persijski i na persijskom su pisali naučnici, sufije, pesnici i isto- ričari. Osim toga, na ovom jeziku bila je napisana većina pisanih dela iz tog perioda. Pored persij- skog u Konji su se koristili turski i grčki jezik.

8     Predanje kaže da je jednog dana Burhanudin pri-

šao Mevlani i rekao mu: „Sine moj, ti si spreman; među duhovnim putnicima nema ti ravnog; po- stao si lav znanja i spoznaje. Budući da sam i ja je- dan takav lav, ovde nema mesta za obojicu. Zato

želim da napustim Konju. Neka ti ne bude žao, jer

ćete ubrzo posetiti jedan veliki duhovni prijatelj. On će biti tvoje ogledalo, a ti njegovo. On će te uvesti u svet duhovnih tajni, a i ti njega. Jedan drugoga ćete upotpuniti, na ovom svetu neće biti većih prijatelja od vas!“

9     Sledbenik.

10    Pravnik.

11    Bajazid Bistami, rođen u Bistamu u Iranu. Deda mu je bio zoroastrijanac. Poznat je po duhovnom pijanstvu. Od strane ortodoksne struje optužen je za jeres. Veći deo života proveo je kao usamljenik u brdima Taberistana u Persiji. Umro je 877. godi- ne u rodnom gradu, a njegov grob je postao me- sto koje hodočaste sufije iz celog sveta. Iako nije ništa napisao, sačuvane su mnoge njegove eksta- tične izreke: „Kako je velika moja slava!“; „Ja sam

i vinopija i vino i peharnik“; „Izašao sam iz baja- zitstva kao zmija iz svoje košuljice. I tada sam uvi- deo da su zaljubljeni i voljena osoba jedno te isto«; „Ja sam kovač svoga sopstvenog bića“; „Ja sam i presto i šamlica“; „Tvoja pokornost meni ve-

ća je od moje pokornosti Tebi“; „Video sam kako Kaba kruži oko mene!“

Bistami razjašnjava stanje fane, u kojem je čovek tako potpuno rastočen i izgubljen u Bogu da kroz njega neprestano govori Božansko prisustvo. Nje- govi mistični doživljaji u meditaciji transcendira- ju svako razlikovanje subjekta i objekta, i/ili osobi- na koje im se pripisuju. U krugovima sufija njego- va se kazivanja već više od hiljadu godina čuvaju kao blago.

12    Videti: „Abd ar-ra“uf al-manawi, „Fajb al-qadir“,

šarh al-gami“ as-sagir lis-suyuti, al-maktabat at- tigariyy-at al-kubra, misr, 1356. h., II sv., str. 410. (p.p.)

13    Videti: Bećir Džaka, Historija perzijske književnosti, Naučnoistraživački institut „Ibn Sina“, Sarajevo, 1997, str. 216.

Ovo je samo jedna od mnogih varijanti koje opi- suju prvi Rumijev susret sa [emsom; jedna od njih donosi nastavak susreta koji opisuje krajnje egzaltirano: „Kada je čuo ovaj govor ušima svog srca, [emsovo biće uzavre i prekipi te pade u sta- nje duhovnog zanosa i preplavljen čežnjom lju- bavi uzviknu: ‘O Bože!’. Od tog uzvika u Mevla- ninom srcu zasija Božanska svetlost i njemu se u jednom trenu pokaza to da Boga slavi ceo univer- zum, da sva bića ovog svemira, od kamenja do zvezda, neprestano veličaju i slave Uzvišeng Stvoritelja ponavljajući Njegovo Sveto Ime. Bo-

žanska ljubav savlada i [emsa i on pade na zemlju onesvešćen. Mevlana sjaha sa konja i ponese ga u medresu u kojoj je stanovao. Tamo položi njego- vu glavu u svoje krilo, čekajući da se [ems osve- sti. U tom trenutku priseti se reči svog učitelja Burhanudina: Uskoro će ti Allah poslati istinskog pri- jatelja... „Da li je ovo taj čovek“, pomisli Mevlana, gledajući [emsa koji se lagano budio iz nesvesti...

14    Ovako je Sultan Veled, Mevlanin sin, opisao Mevla- nino stanje u vreme njegovog intenzivnog druže- nja sa [emsom: „Iznenada, [ems se pojavio u našim

životima, i tada se Mevlanina sena povukla pred svetlošću njegovog sunca. Iz udaljenih obala sveta ljubavi stigao je prah tišine. Stigao je nečujno, bez buke doboša i tamburina. [ems nas je podučavao o stanjima Božanske ljubavi. Mevlana, koji je dosti- gao same vrhove formalnog znanja, sada je morao početi iz početka. Kao što su svi drugi sledili i pošto- vali Mevlanu, on je sada sledio [emsa, koji već beše dostigao stanje beskrajne ljubavi prema Bogu.“

15    Postoje hagiografske minijature koje pokazuju Rumija kako izvodi Saladina iz njegove zlatarske

radnje na ulicu da bi započeli samu. Kaže se da je Rumi čak i u zlatarevom udaranju čekićem čuo transcendentalnu muziku. Rumi i [ems su se če- sto sastajali u Saladinovoj radnji ili u njegovoj ku-

ći. Onaj koji je lane stigao u crvenoj ([ems), sada se po- javljuje u smeđoj odori (Saladin

16    Izudin Kejkavus II (1246-1260), seldžučki sultan Ruma (Rumelije, Anadolije) od 1211. do smrti, 1220. godine. Bio je najstariji sin Kejhusreva I. Ruknudin Kilič Arslan IV (1248-1265), seldžučki sultan Ruma postaje nakon bitke Kose Dag 1246. godine. Vladao je zajedno sa dvojicom braće, Kej- kavusom II i Kejkubadom II. Pogubljen 1266. od strane Parvane Muinudina Sulejmana.

Parvane Muinudin Sulejman, uticajna ličnost u političkom životu Anadolije posebno u periodu 1261-1277. Njegov unuk Gazi ^elebi, poslednji u lozi Parvane, preobratio je njegovo carstvo u ozbiljnu regionalnu pomorsku silu.

17    Profesor Golamhusein Jusefi u knjizi „Vrelo sve- tlosti“, kaže da je noć kada je Husamudin od Me- vlane Rumija zatražio da poput Senaija i Atara na- piše jedno mistično-gnostičko delo, predstavlja početak jednog ushićujućeg i neponovljivog lite- rarnog događaja koji je doveo do  stvaranja  jed- nog remek-dela u svetskim razmerama, Mesnevije. Od tog trenutka Husamudin je konstantno pod- sticao Rumija da svako veče do jutra piše Mesne- viju. Rumi bi, tako, sricao stihove, a Husamudin ih zapisivao da bi zapisano kasnije naglas čitao pred  njim.

Sve ono što je Mevlana citirao i što su njegovi uče- nici zabeležili Husamudin je u pogodno vreme či- tao pred Mevlanom koji je lično korigovao tekst. Prvi tom Mesnevije je završen nakon dve godine. Pre nego što započelo sa pisanjem drugog toma Mesnevije, umrla je Husamudinova žena i Mevla- ninin tridesetšestogodišnji sin Alaudin, pa je poče- tak pisanja drugog toma odložen oko dve godine, posle čega više nije bilo prekida ili zastajanja u pi- sanju i beleženju Mesnevije. Iza toga, Mevlana je

živio još deset godina što je bilo sasvim dovoljno da se napiše i kodifikuje šest tomova Mesnevije.

18    Atar od Nišapura; (umro 627/1229); njegovo delo Govor ptica (Mantik at-tajr) je vrhunski predstav- nik alegorično-gnostičke književnosti, u njemu je skriveno gnostičko značenje iza egzoterijskog ob- lika. Ovo je, zapravo, onaj isti metod Kelile i Dim- ne u kojoj se poruke prenose kroz razgovore živo- tinja. Protagonisti Atarovog dela su životinje, od- nosno ptice, koje oličavaju ljudske osobnosti, a svaka ptica, koja je uzimana za simbol, odgovara jednom  određenom  sloju  ljudi.

19    Postoje razne anegdote i priče o nastanku Mesne- vije. Jednu od njih zabeležio je poznati srednjeve- kovni putopisac Ibn Batuta: Jednog dana, za vreme

predavanja, Mevlana je primetio uličnog prodavca slatkiša, koga je pozvao da od njega nešto kupi, a onda sa njim otišao. Učenici su, videvši da ga ne- ma, krenuli u potragu za učiteljem, ali su ubrzo shvatili da je Mevlana nestao iz grada. Nekoliko godina kasnije, Mevlana se pojavio ne govoreći ni- kako drukčije sem u rimovanim stihovima. Prema ovoj priči, njegovi učenici su sakupili stihovana i ri- movana predavanja u poetsku zbirku koja je kasni- je dobila svoje poznato ime – mesnevija.

20    Mevlana svoje misli crpi isključivo iz dva izvora: Kur ’ana i predaja/hadisa. ^ak i kada nije inspiri- san ovim svetim tekstovima, on se ni u jednom detalju u svojim učenjima, ne zadužuje filosofima i aristotelovcima. Mevlana je u Mesneviji majstor- ski koristio časni kur ’anski tekst da su za to njego- vo remek-delo kazali da je Kur ’an na pahlavi jezi- ku. On smatra da tri ravni razumevanja kur ’an- skoga teksta od strane puka, onih odabranih, i ko- načno samoga Boga, mogu odgovarati raznim slo- jevima hijerarhije onih koji odluče da isčitavaju tekst Mesnevije. Veliki deo kur ’anskih stavaka na- vedenih u Mesneviji imaju zadatak da unaprede svoju hermeneutičku orijentaciju, koju Mevlana, najčešće, koristi da bi utvrdio i prokomentarisao svoje gnostičke poglede, poput onoga u vezi sa pričama o verovesnicma. Tamimdari, Istorija per- sijske književnosti, 2004, str. 48-49.

21    Kalila i Dimna je zbornik didaktičkih priča – basni različite dužine, u kojima se upotrebom alegorije i metafore obrađuju razne teme iz ljudskog života. U ovim starim indijskim pripovetkama duhovito i misaono obrađene su raznolike teme iz ljudskog

života i kazane mnoge opšteljudske istine. U nji- ma se, uglavnom u moralizatorsko – didaktičnom tonu, govori se o prijateljstvu, zlu i dobru, o čove- ku i njegovom odnosu prema drugim ljudima, o vlasti i vlastodršcima, o sreći i nesreći, o pravdi, nepravdi i pravosuđu, o ljubavi itd... Pančaltantra (tj. Pet priča; petoknjižje), nastala je u Indiji, neko- liko stoleća pre naše ere. Njen original se brzo iz- gubio, ali je tekst sačuvan u arapskom prevodu. Arapi su knjizi promenili ime u Kelila i Dimna pre- ma imenima dvojice šakala, glavnih junaka. Pan-

čaltantra je u 6. veku prevedena sa sanskrta na pa- hlavi, a dva veka kasnije, sa pahlavija na arapski. Ovo delo je sižejno uticalo na zbornik priča 1001 noć, a ulazilo je i u mnoge strane literature, sa ne- kim izmenama i kraćim verzijama, tako da je do srednjovekovne srpske književnosti ovo delo do-

šlo u obliku romana Stefanik i Ihnilat u 13. veku.

22    Mesnevija V, str. 13, Buybook, Sarajevo. Savremeni iranski poznavalac Rumija, dr Zarin- kub kaže: „Mesnevija je nastala kao plod duhov- nog zanosa i uzbuđenja i Mevlana je ovo delo stvarao dugi niz godina – na svakom mestu i u

svakoj prilici kada bi mu emocionalni naboj i in- spiracija to dozvoljavali: u kući, džamiji, hama- mu, u hodu itd. Utkivao je priču u priču i nizao nisku reči jednu za drugom. Na taj način je stva- rao Mesneviju, a Husamudin je zapisivao. Tako je nastalo ovo vrhunsko delo bez ikakvog unapred određenog reda, logike i plana.“

23    Ptica je, u islamskom misticizmu, simbol ljudske duše koja je često predstavljena kao ptica koja le- ti u pravcu neba, ka svom ishodištu. Ptičji let i kri- la simbolizuju prauzornu realnost leta i uspinja- nja duše, njeno oslobađanje iz telesnog i materi- jalnog zatočeništva. Kroz let ptica često se opisuje dugotrajan proces tokom kojeg polaznik na du- hovno putovanje mora preći sve stupnjeve samo- pročišćenja i borbe protiv sopstvenih nagona i strasti, kako bi stekao moć letenja i uspinjanja kroz duhovni svet.

Najčešće pominjane ptice su soko, patka, sova, fe- niks (simorg), paun, papagaj, orao, (ždral) pupavac. Svaka ptica implicira određen simbolički značaj, označen vlastitim ontološkim karakteristikama. Soko je jedna od najomiljenijih ptica koje se po- minju u Mesneviji. On je u islamskoj književnosti korišćen i ranije; Gazali sa njim poredi dušu koja je postigla bliskost sa Bogom, a u Atarovoj poeziji on simbolizuje dvorjane i pismene ljude. U Me- sneviji se pominje u različitim kontekstima, najče-

šće kao savršeni čovek (insan el kamel), biće koje je postiglo najviši stupanj samopročišćenja na pu- tu ka Božanstvu.

Arhetipski suprotstavljena sokolu je sova, simbol materijalizma, ovosvetskog života i tmine, a njeno boravište, tj. ovaj svet, predstavljen je kao ruševi- na. Sova je, takođe, alegorija za ljude koji negira- ju Božiju uputu i poslanstvo, protivnik verovesni- ka i simbol onih koji su čvrsto vezani za ovosvet- sku ruševinu i ne pronalaze svetlo i znanje. /Pro- baj da se svojom pameću digneš u visine; ne ostaj kao sova u večitom mraku/. U drugom tomu Mesnevije, sove govore o sebi kao o neprijatejima Božije po- ruke:

Mi smo ptice slepe i neugledne Solomona zato nismo razumele.

Sa sokolima se ne podnosimo

zato u ruševinama mračnim ostadosmo.

Iz silnog neznanja i slepila mučili smo Božije miljenike.

(Mesnevija 2, stih 3745)

Beskrajna stvaralačka snaga ljubavi sovu može učiniti sokolom:

Beo i neuporediv, takav je soko al’ postane bedan kad lovi miša.

Ako neka sova stremi uvis, Caru ona je k’o soko, ne gledaj je u glavu!

24    Rumi je u svom dobu zabeležio da je jedan kriti-

čar  Mesnevije,  inače  njegov  savremenik,  rekao:

„Mesnevija je priča o Božijim poslanicima i sasto- ji se od moralnih uputa; u njoj nema ni traga o te- ozofskom traganju i uzvišenim tajnama kojima streme sveti ljudi, niti poseduje stupnjeve bogo- traženja i asketizma za napredovanje, korak po korak, ka jedinstvu s Bogom, u njoj nema ni obja-

šnjenja niti definicija svakog tog stupnja, odakle bi se čovek srca (gnostik) mogao vinuti.“ Mevlana  je,  naravno,  odbacio  ovu  kritiku:  „I Kur ’an, kada je objavljen, nevernici su se pod- smehivali i izrugivali se govoreći ‘to su samo pri-

če naroda drevnih, ništa više!’“ (III: 237) (Znakovi vremena 32, str.)

*   Vamik i Azra – Staroiranska legenda o ljubavi iz- među Vamika i Azre.

25    U arapskom jeziku gazel znači razgovaranje sa že- nama, udvaranje, iznošenje priča o mladosti, o ljubavi i opisivanje žena. Terminološki «gazel“ označava posebnu poetsku vrstu koja sadrži ne- koliko distihona (najčešće sedam njih) sa identič- nim ritmom, tako da se drugi polustihovi u svim distihonima rimuju sa začetnim prvim polusti- hom iz prvog distihona. Koncept koji je razvijan u gazelu, uglavnom, obuhvata spominjanje lepote ljubljene, njenu neveru i bezdušnost, priču o ra- stanku i mukama zaljubljenoga.

Sufije su produbljivanjem koncepata u gazelu, uznošenjem ontološkog stepena ljubljene, uspo- stavljajući nad njom na zemlji – uzašašće sve do Onog Ljubljenog u nebesima, u isti onaj tradicio- nalni obrazac, bez da ga izopače, utisnuli gnostič- ki svetonazor i uzimajući samo koliko za simbole prisutne elemente u svetu zaljubljenih, oni su onaj svet uzdigli u stadijum gnostika. Dakle, pr- vobitni ljubavni gazeli, sa najmanje mogućim promenama, prerasli u sada izvrsne gnostičke ga- zele. San’ijevo (umro 535/1140) ime povezano je sa začetkom klasičnog gnostičkog gazela.

26    Izgleda da je Rumi prilikom naslovljavanja ovog dela bio nadahnut odlomkom iz Futuhata Ibn ‘Ara- bija koji nosi naslov: Kitabun fihi ma fihi / badi’un fi ma ‘anihi / ida ‘ayanta ma fihi / ra ‘ayta ‘1-durra yahwihi. (Ovo je knjiga koja sadrži to što sadrži, a sadrži novinu u njenim značenjima. Ako pobliže promotriš ono što je u njoj, videćeš da ona sadrži dragulje mudrosti.“ Rešid Hafizović, Temeljni toko- vi sufizma, Sarajevo 1999.

27    Mevlani.

28    Misli se na događaj iz Kur ’ana kada je Mojsije tra-

žio da mu se Bog objavi...

29    Nemoj je skratiti snom, poveri se Bogu i traži ono

što želiš.

30    Kur ’an. LX, 1.

31    Ili straha od smrti.

32    Kur ’an, LXXIX. 40-41.

33    Kur ’an, CVIl, 3-4.

34    Ni sna, i ne mogu jesti.

35    Sva određenja kao što su gore, dole, napred i na- zad opisuju telo. Prosvetljena duša može biti opi- sana samo onim što nije slučajno, ograničeno ni prolazno.

36    Hadis citiran u Sahihu od Muslima, VII, 101-102.

37    ^uveni gramatičar i komentator Kur ’ana, rođen u Kvarizmu 467/1075, umro 538/1134, autor kur ’an- skog komentara poznatog po imenu „Kaššaf “.

38    Smisao.

39    „Ako ti nedostaje forma, smatraj da to nije ništa.

/Telo nije važno, jer ti si duša.“

40    Onaj ko to kaže, greši.

41    Jer nema ljubavi prema tome.

 

ODABRANA BIBLIOGRAFIJA

1.      Al-Rumi, Jalal al-Din, Divan-i [ems, (preveo Mu- amer Kodrić), Studios, Sarajevo 2005.

2.      Rumi, Dželaludin,  ^etverac (prevela Slavko Ježić), u: Letopis Matice srpske 133, 379, 5; Novi Sad 1957.

3.      Rumi, Galalludin,  Mesnevija I (preveo Fejzulah Hadžibajrić), Ljiljan, Sarajevo 2003.

4.      Rumi, Galalludin, Mesnevija II (preveo Fejzulah Hadžibajrić), Ljiljan, Sarajevo 2002.

5.      Rumi,  Dželaludin,  Mesnevija  III  (preveo  Velid Imamović), Buybook, Sarajevo 2004.

6.      Rumi,  Dželaludin,  Mesnevija  IV  (preveo  Velid Imamović), Buybook, Sarajevo 2005.

7.      Rumi,  Dželaludin,  Mesnevija  V  (preveo  Velid Imamović), Buybook, Sarajevo 2005.

8.      Rumi, Dželaludin, Plače flauta (prevela Ljiljana Bibović), Novi Sad 1985.

9.      Rumi, Dželaludin, Divani [emsi Tabrizi (preveo Ahmed Ananda), Sarajevo 2005.

10.   Dr Ahmed Tamimdari, Istorija persijske književno- sti, Kulturni centar I. R. Iran, Beograd 2004.

11.   Dr Abdul Husein Zarinkub, O historiji islamske civlizacije,Naučnoistraživački institut „Ibn Sina“, Sarajevo 2001.

12.   Feriduddin Attar, Spomenica dobrih, Kulturni cen- tar I. R. Irana, Sarajevo 2004.

13.   M. M. Sharif, Historija islamske filozofije, August Cesarec, Zagreb 1990.

14.   Bećir Džaka, Historija perzijske književnosti, Ibn Sina, Sarajevo, 1997.

15.   Henry Corbin, Historija islamske filozofije, Veselin Masleša-Svjetlost, Sarajevo, 1977.

K. Azizi, Riznica persijske poezije, K. C. Irana, Be- ograd  2001.

16.   Fehim Bajraktarević, Pregled istorije persijske knji-

ževnosti, Beograd, 1979.

17. Iz persijske poezije, (izbor i prepev Fehim Bajrak- tarević), Reč i misao, Beograd 1985.

18.   Nicholson, Reynold Alleyne, [arhe masnavi ma’navi Moulavi I, II, [erkate entešarate ‘elmi va farhangi, Tehran, 1378.

19.   Moulavi, Dželaludin Mohammad, Masnavi ma’navi, Qoqnus, Tehran, 1376.

22. Moulavi, Dželaludin Mohammad, Masnavi ma’navi, dureje kamel Entešarate Behzad, Tehran 1375.

21.   Rejnold A. Nikolson, Sufizam, mistici islama, Ba- bun, Beograd 2004.

22.   James Fadiman, [ejh Ragib Džerrahi, Mudrost sufija, Klepsidra, Sarajevo 2006.

S. H. Nasr, Ptičji let u sjedinjenje u: Nur 41, Kul- turni centar I. R. Irana, Beograd 2004.

23.   Feriduddin Muhammed Attar, Govor ptica, Kul- turni centar I. R. Iran, Sarajevo 2003.

24.   Ahmed Mešić i Muhammed Kjefafi, Dželaluddin Rumi i njegova Mesnevija, Nakšibendijska tekija (Katedra Mesnevija), Tuzla 2007.

25.   Tarikatski časopis „Kelamu’l [ifa’, Hazreti Mevla- nam Ašk – 800 godina, Kaćuni, Bosna i Hercego- vina 2007.

26.   Seyyed Hossein Nasr, Oliver Leaman, History of Islamic Philosophy, Arayeh Cultural Ins., Tehran, 1995.

27.   Mevlana Dželaludin Muhamed Moulavi, Kolijja- te Divane [ams,Našre Rad, Tehran 1374.

28.   Arthur John Arberry, Doscourses of Rumi, Rou- tledge 1993.

29.   Arthur John Arberry, Mystical  Poems of  Rumi, University of Chicago Press 1991.

30.   http://bosnian.irib.ir/index

31.   http://www.dar-al-masnavi.org/index

32.   Seyyed Hossein Nasr, @ivi sufizam - ogledi o su- fizmu,Naučnoistraživački institut „Ibn Sina“, Sarajevo 2004.

33.   Lamija Hadžiosmanović, Filozofija u  Rumijevoj poeziji, u:  „Znakovi  vremena  29/30“,  Sarajevo 2005.

34.   Abdul Hossein Zarrinkub, Izlazak Sunca u: „Zna- kovi vremena 20“, Sarajevo 2003.

35.   Azfal Ikbal, Poruke Mesnevije u: „Znakovi vre- mena 34“, Sarajevo 2006.

36.   Muhamed Ikbal, Obnova verske misli u islamu, Starješinstvo I. Z. u SR Bosni i Hercegovini, Sa- rajevo 1979.

37.   Rešid Hafizović, Temeljni tokovi sufizma, Bemust, Sarajevo 1999.