F

ETIČKA OSECANJA U SNU

Iz motiva koji mogu postati razumljivi tek pošto se uzmu na znanje moja sopstvena istraživanja o snu izdvojio sam od teme psihologije snova poseban problem: da li se i ukoliko se moralne dispozicije i osećanja budnoga stanja prostiru i  na  snove.  Jer  nas ista protivrečnost u pisanju pojedinih autora  koju smo sa čuđenjem morali primetiti za sve ostale du­ ševne radnje iznenađuje i ovde. Jedni isto tako od­ lučno uveravaju da san ništa ne zna o moralnim zah- tevima kao što drugi tvrde da moralna priroda čo- vekova  ostaje  sačuvana  i  za  san.

Izgleda da pozivanje na svakonoćno iskustvo sa snovima pravilnost prvog tvrđenja uzdiže iznad sva­ ke sumnje. Jesen kaže (str. 553): „Covek za vreme spavanja ne postaje ni bolji ni puniji vrline, naprotiv,

1   Upor. kritiku kod H. Elisa, World of dreams, str. 268.

 

izgleda da savest u snu ćuti, pošto ne osećamo n sa­ žaljenje i pošto i najteže zločine, krađu, ubistvo i liša­ vanje života možemo vršiti potpuno ravnodušno i bez naknadnog   kajanja."

Radeštak (str. 146): „Treba uzeti u obzir da se asocijacije redaju u  snu  i  da  se  vezuju  predstave,  a da pri tom ništa ne mogu ni refleksija ni razum, estetski ukus ili moralni sud; sud je krajnje slab i pre- ovlađuje  etička  ravnodušnost."

Folkelt (str. 4) kaže: „Ali naročito neobuzdani u snu, kao Sto svako zna, su postupci u seksualnom pogledu. Kao Sto je i snevač sam krajnje bestidan i kao što je i sum izgubio svako moralno  osećanje  i svaki  moralni  sud,  tako  i  sve  ostale  ljude,  pa  čak i najpoštovanije osobe i sebe samoga nalazi da vrši radnje za koje bi se u budnom stanju stideo da ih dovede u  vezu s njima."

Ovim pogledima se najoštrije  protive  izjave,  kao što su Sopenhauerove,  da  naime  u  snu  svako  postu­ pa i govori potpuno u saglasnosti sa  svojim  karakte­ rom. R. F. Fišer1 (Fischer) tvrdi da se subjektivna osećanja i težnje, ili afekti i strasti ispoljavaju u sa­ movolji snova, da se moralne osobenosti ljudi odra­ žavaju   u  njihovim   snovima.

Hafner (str. 25): „Ako ne računamo retke izu­ zetke .. . biće krepostan čovek i u snu pun vrline; on će se odupirati iskušenjima, opiraće se mržnji, za­ visti, gnevu i svim porocima; a čovek greha naći će, po pravilu,  i u snu slike koje je imao pred sobom u budnom  stanju."

Sole (str. 36): ,,U snu je istina, uprkos svakom maskiranju u nešto uzvišeno ili nešto nisko; svoju sopstvenu ličnost mi prepoznajemo... Jedan čestit čovek ni u snu ne može izvršiti neki nečastan zločin, ili ako se to  ipak  dogodi, onda se  toga užasava kao nečega što je strano njegovoj prirodi. Rimski car koji je  naredio  da  se  jedan  od  njegovih  podanika  ubije

1 Grundziige des Systems der Anthropologie,  Erlangen 1850 (Prema Spiti).

 

ft to je sanjao da je naredio da se caru odseč© glava nije sasvim grešio u tome ako je svoj postupak prav­ dao time što čovek koji tako nešto sanja mora i u budnom stanju da ima  slične  misli.  I  mi  za  nešto što u našoj unutrašnjosti ne može imati mesta kaže­ mo:  ,To mi ni u snu ne pada na pamet!'."

Suprotno tome misli Platon da su najbolji oni ljudi kojima samo u snu pada na pamet ono što drugi rade   budni.

Pjaf1 (Pfaff), menjajući jednu  poznatu  poslovi­ cu, prosto kaže: „Pričaj mi neko vreme o svojim sno­ vima, pa ću ti reći kako stoje stvari u tvojoj unu­ trašnjosti."

Mali spis Hildebrantov, iz kojeg sam već uzeo mnogobrojne citate,  najsavršeniji  po  obliku  i  misli­ ma  najbogatije  doprinosi   istraživanju   problema   sna na koji sam u literaturi naišao, upravo problem mo­ ralnosti u snu stavlja u sredinu interesa. I za Hilde- branta važi kao pravilo: Ukoliko je  život  čistiji,  uto­ liko je  čistiji  i  san;  ukoliko  je  život  nečistiji,  utoliko je  i  san  nečistiji.

Moralna priroda čovekova ostaje i  u  snu:  „Ali dok nas ni jedna, ma koliko opipljiva računska gre­ ška, ni jedan ma kako romantičan preobraćaj nauke, ni jedan ma kako šaljiv anahronizam ne vređaju ili postanu ma i  samo sumnjivi, ipak se  nikad ne  gubi razlika između dobra i zla, između vrline i  poroka. Kako se mnoge stvari, koje su danju s nama, povla­ če u časovima spavanja — Kantov kategorički impe­ rativ se  tako vezao za nas kao  nerazdvojni  pratilac da ga se ni u snu  ne  možemo  osloboditi...  Ali  se (ova činjenica) može objasniti upravo time što je ono što je u čovekovoj prirodi fundamentalno — to je moralno biće, suviše čvrsto spojeno da bi uzelo učešća u kaleidoskopskom isprevrtanju  kome  u  snu  podle- žu fantazija, razum, sećanje i druge sposobnosti isto­ ga ranga."  (str.  45 i  dalje).

1 Das Traumleben und seine Deutung 1868 (kod Spite, str. 192).

 

U daljoj diskusiji  0  ovom  predmetu  pojavila  su se značajna pomeranja i  nedoslednosti  kod  obe gru­ pe autora. Strogo  uzevši,  za  sve  one  koji  smatraju da se čovekova moralna ličnost u snu raspada ovom izjavom interesovanje za nemoralne snove bilo bi privedeno kraju. Oni bi pokušaj da snevača načine odgovornim za njegove snove, da zbog pokvarenosti njegovih snova  zaključe  da  je  po  sredi loš  karakter u njegovoj prirodi, mogli isto  tako  mirno  otkloniti kao i prividno ist.ovrodni pokušaj da iz apsurdnosti njegovih snova dokažu bezvrednost njegovih inte­ lektualnih sposobnosti u budnom stanju. Ostali, za koje se „kategorički imperativ" prostire i u san, mo­ rali bi odgovornost za nomoralne snove prihvatiti bez ikakvog ograničenja; moglo  bi  im  se  samo  poželeti da ih njihovi sopslveni snovi iste  vrste  koja  zaslu­ žuje takvu osudu ne pomute u njihovom uvažavanju svoje sopstvene moralnosti do koje toliko drže.

A sada, izgleda, da niko sam za sebe ne zna baš tako sigurno koliko je dobar a koliko zao, i da niko ne može poreći sećanje na svoje sopstvene nemo­ ralne snove. Jer bez obzira na one suprotnosti u pro- cenjivanju nemoralnosti sna, kod pisaca obeju grupa pokazuju se nastojanja da objasne poreklo nemoral­ nih snova; i tako se razvija jedna nova razlika u mišljenju prema tome  da li se njihovo poreklo traži u funkcijama duševnog života ili u njegovim somat- ski uslovljenim smetnjama. Tako prinudna logika stvarnosti — i one koji zastupaju odgovornost i one koji zastupaju neodgovornost snova  —  dovodi  do toga da zajednički priznaju da postoji neki naročiti psihički izvor odgovoran za nemoralnost snova.

Svi oni koji ostavljaju da  moralnost  u  snu  i dalje ostaje čuvaju se ipak od toga da preuzmu punu odgovornost za svoje snove. Hafner kaže  (na  strani 23): „Mi nismo odgovorni za snove, pošto je našem mišljenju i htenju uklonjena baza  na  kojoj  naš  ži­ vot jedino poseduje istinu i stvarnost.. . Prema tome, nikakva želja u snu ni akcija u snu ne mogu biti ni vrlina rfi  greh." Ali je čovek odgovoran  za  grešan san ukoliko  ga  indirektno  izazove.  Za  njega nastaje dužnost,  kao  i  u  budnom  stanju,  da  pre  odlaska  na .spavanje   moralno   očisti   svoju   dušu.

Analiza ove zbrke otklanjanja i priznavanja od­ govornosti za moralnu sadržinu snova ide kod Hilde- branta mnogo dublje. Pošto je izneo da se  moraju uzeti u obzir dramatski  način prikazivanja sna, zbi­ janje najkomplikovanijih procesa razmišljanja u naj­ manji delić vremena, a i smanjivanje vrednosti, koju i on sam priznaje, i brkanje  elemenata  predstava  u snu, Hildebrant priznaje da postoji najozbiljnije dvo­ umljenje o tome da li treba  jednostavno  poricati svaku odgovornost za grehe i krivice u snu.

(Str. 49): „Ako ma kakvu nepravednu optužbu, naročito takvu koja se odnosi na naše namere i mi­ šljenje, želimo veoma odlučno da odbijemo, onda se svakako služimo frazom: da  nam  to ni  u  snu  nije palo na pamet. Time, svakako, s jedne strane kon- statujemo da oblast snova smatramo za nešto što je najdalje i poslednje za nas, u kojoj bismo bili od­ govorni za svoje misli, jer su naše misli u toj oblasti tako labavo i slabo povezane sa našim stvarnim bi­ ćem da se jedva još mogu smatrati našima; ali, po­ što se osećamo pobuđenim da baš i u ovoj oblasti iz­ ričito poričemo postojanje takvih misli, mi time ipak u isto vreme indirektno priznajemo da naše samo- opravdanje ne bi bilo potpuno kada ne bi dotle do- piralo. I ja mislim da mi ovde, iako nesvesno, go­ vorimo jezikom istine."

(Str. 52): „Ne može se, naime, zamisliti nijedna akcija u snu čiji prvi motiv ne bi na bilo koji način pre toga prošao kao želja, požuda ili impuls kroz dušu budnoga čoveka." O tom prvom impulsu bi se moglo reći: San te nije pronašao, — on se samo na to ugle­ dao i ispleo ga, on je obradio samo jednu neznatnu količinu istorijskog materijala koji je kod nas  pre toga bio našao, i to u dramatskom obliku; on je na scenu doveo apostolovu reč: ,Ko mrzi svoga brata, taj je ubica'. I dok posle buđenja čitavu, naširoko razra­ đenu tvorevinu poročnog sna možemo, svesni svoje moralne snage, izložiti smehu, ipak materijal od ko­ jeg je prvobitna tvorevina izvedena stvar neće uzeti

sa smešne strane. Čovek se oseća odgovornim za sne- vačeve zablude, ne za celokupni zbir njihov ali sva­ kako za izvestan procenat od njih. „Ukratko ako u ovom smislu koji se teško može pobijati, raz'umemo Hristovu reč: ,Iz pakosnog srca dolaze pakosne misli'

—     onda ćemo se jedva  osloboditi  ubeđenja da  svaki gr eh načinjen u snu nosi sobom bar jedan nejasan minimum  krivice."

Hildebrant, dakle, u klicama i nagoveštajima lo­ ših podsticaja koji preko dana misli  iskušenja  pro­ laze našim dušama nalazi izvor za nemoralnost sno­ va  i  ne  usteže  se  da  ove  imoralne  elemente uzima u obzir pri moralnom procenjivanju ličnosti.  To  su iste misli i ista ocena koje su, kao što  na m je poz­ nato, pobožne i  svete  ljude  svih  vremena  terale  na to da se žale da su teški grešnici.1

Svakako, ne postoji sumnja o tome da se ovakve predstave  koje  odudaraju  jedna  od  druge  javljaju kod većine ljudi, ali i na nekom drugom i ne samo etičkom polju. Osuda ovakvih predstava bila je po­ nekad manje ozbiljna.  Kod  Spite  nalazimo  navede­ nu sledeću izjavu A.  Celera  (Zeller)  u  članku    Irre" u Opštoj enciklopediji nauka od Erša i Grub era (Ersch, Gruber, str. 144): „Duh je retko kada tako srećno organizovan da bi u svakom trenutku  imao punu moć i da jasan tok njegovih misli ne bude uvek iznova prekidan ne samo nebitnim nego i potpuno iskrivljenim i zdravom razumu protivnim predsta­ vama; štaviše, i  najveći  mislioci  morali  su  se  žaliti na množinu loših predstava sličnih  snu, zadirkiva- jućih i mučnih, pošto im smetaju u njihovom naj­ dubljem razmišljanju, u  njihovom  najsvetijem  i naj­ ozbiljnijem  misaonom  radu."

1     Neće  biti  nezanimljivo  saznati  kaka v  je  stav  zauzela sveta  inkvizicija  prema  našem  problemu,  u  del u                                                                                                  Tractatus d e  Officio  sanctissimae  Inquisitionis",  koje  j e     narrisao  Tomas Karena (Thomas Carena, izdanje u Lionu 1659   godine)   nalazi se sledeće mesto:  „Ako neko iznosi krivoverje u  snu   i'nkvizi tori  treba  da  u  tome  vide  povod  da  ispitaju   njegov  način života,  je r  obično  u  snu  ponovo  dolazi  ono  6ime  se  neko  nreko dana   zanimao."   Dr   Eniger   (Ehniger,   S.   Urban ,    Svajcarska).

Iz jedne dalje Hildebrantove napomene pada ja­ snija svetlost na psihološki položaj ovih kontrastnih misli; on kaže da nam san ponekad dozvoljava da zagledamo u dubine i skrovišta našeg bića koji nam u stanju budnosti većinom ostaju zatvoreni (str. 55). Isto saznanje iznosi Kant na jednom mestu svoje Antropologije kad zastupa mišljenje da je san  zbog toga tu da nam otkrije skrivene sklonosti i da nam ot­ krije ne ono što jesmo nego što bismo mogli postati da smo imali drukčije  vaspitanje;  Radeštok  (str.  84) kaže da nam san često samo  otkriva  ono  što  sami sebi nećemo da priznamo, i da ga stoga s pravom nazivamo lažljivcem i varalicom. J. E. Erdman (Erd- mann) izjavljuje: „Meni san nikada nije otkrio kakvo mišljenje treba imati o nekom čoveku; naprotiv, ono što ja o njemu mislim i kakvog sam  raspoloženja prema njemu, to  sam u  snu na svoje  veliko iznena­ đenje već nekoliko puta saznao." I nešto slično misli i J. H. Fihte. „Karakter naših snova ostaje daleko vernije ogledalo našeg celokupnog raspoloženja nego što možemo saznati o tome samo posmatranjem u budnom stanju." Nama se skreće pažnja da iskrsa- vanje ovih pobuda, stvarnih našoj moralnoj svesti, jeste samo analogno nama već  poznatom  raspolaga­ nju sna sa ostalim predstavnim materijalom koji bud­ nom stanju nedostaje, ili pak u njemu igra samo ne­ znatnu ulogu — napomenama  kao što su Beninijeva.

„Certe nostre  inclinazioni  che  si  credevano  soffocate e spente da un pezzo, si ridestano; passioni vecchie a sepolte rivivono; cose e persone acui non  pensiamo mai, ci vengono dinanzi"1 (str.  149),  i  Folkeltova:  ,,I one predstave koje su u budnu svest ušle gotovo ne­ zapažene i koje od budne svesti možda nikad ne  bi bile izvučene iz zaborava vrlo često objavljuju snu svoje prisustvo u  duši" (str. 105). Najzad, ovde je mesto  da  se  setimo  da  je  prema  mišljenju  Sopen-

1 Izvesne naše sklonosti za koje smo verovali da su ugu­ šene i već duže vremena ugašene bude se ponovo; stare i sahranjene  strasti  ponovo  oživljavaju,  pred  nas  izlaze  stvari i  osobe  na  koje  nikada  ne  mislimo.

hauerovom   već   uspavljivanje   bilo   praćeno   pojavom

neželjenih   predstava       (slika).

Kao „neželjene predstave" smemo sad  obuhva titi  celokupan  ovaj  predstavni  materijal,  čija pojava i u nemoralnim i apsurdnim snovima izaziva naše čuđenje. Jedna važna razlika postoji samo u tome: neželjene predstave na moralnom polju pokazuju suprotnost sa našim običnim osećanjem, dok nam one druge ostaju samo neobične. Dosad nije načinjen ni­ jedan korak koji bi nam omogućio da jednim dubljim saznanjem  ovu  različitost  odstranimo.

Kakvo značenje ima sad pojavljivanje neželjenih predstava u snu, kakvi se zaključci za psihologiju budne i snevajuće duše mogu izvesti iz ovog noćnog iskrsavanja kontrastirajućih etičkih impulsa? Ovde možemo ponovo zabeležiti razliku u mišljenju pisaca i njihovu novu različitu grupaciju. Tok misli Hilde- branta i ostalih zastupnika njegovog  osnovnog shva- tanja svakako nećemo nastaviti u nekom drugom pravcu nego u tome da je nemoralnim pobudama i u budnom stanju svojstvena neka moć koja je, doduše, inhibirana da prodre do akcije, i da  u  spavanju ne­ što ispada iz akcije što nas je,  delujući  danju  kao neka inhibicija, sprečilo da primetimo postojanje tog impulsa. San. je tako pokazao stvarnu, premda ne čitavu prirodu čovekovu, i spadao je  među  sredstva da skrivenu duševnu unutrašnjost načini pristupač­ nom našem poznavanju. Samo tako, polazeći od ovih pretpostavki, Hildebrant može snu dodeliti ulogu upozorivača koji nam skreće pažnju na skrivene mo­ ralne štete naše duše, kao što, prema priznanju  le- kara, ponekad može da svesti objavi i neke dotad ne- primećene telesne bolesti. Ni Spitu nije moglo ruko­ voditi nijedno drugo shvatanje kad ukazuje na izvore nadraživanja, koji, na primer za vreme  puberteta, ulaze u psihu i ako snevača teši da je učinio sve što je u njegovoj moći, ako je u budnom  stanju  uvek vodio život strog i pun vrlina, ako se trudio da suz­ bija grešne misli kad god bi se one pojavile, ne do­ zvoljavajući im da sazru i da se pretvore u delo.  Po ovom  shvatanju  mogli  bismo  ove  neželjene  predstave nazvat i željama koje  su  danj u  potisnute  i  u  nji­ hovoj pojavi moral i bismo videti prav i psihički fe­ nomen.

Prem a  neki m  drugi m  autorima ,  n e  bismo  imali nikakvo  prav o   na   ovakav   zaključak.   Za   Jesena   ne ­ željene  predstav e  u  budno m  stanj u  kao  i  u  snu,  u grozničkim   i   drugi m   delirijima,   predstavljaju   „ka ­ rakte r  jedn e  aktivnosti  volje  stavljene  u   mirovanj e i   nekog   na   izvestan   način   mehaničkog   procesa   slika i  predstav a nastali h unutrašnji m impulsima " (str. 360). P o  njem u  jeda n  nemorala n  sa n  z a  snevačev  duševn i život  ne  predstavlj a  ništ a  drug o  nego  da  je  ovaj  na bilo  koji  nači n  jedno m  stekao  saznanje  o  odgovara ­ jućoj  sadržini predstave ;  svakak o da to nije dokaz  za duševni  impul s  snevačev.  Ko d  jedno g  drugo g  pisca, Morija,  mogli  bismo  posumnjat i  da  li  on  i  stanj u  sna n e   pripisuje   sposobnost   rastavljanj a   duševn e   aktiv ­ nosti  n a  komponent e  umest o  d a  i h  razor i  sasvim  bez plana.   On  za  snove  u  kojima  ne  vodimo  račun a   o granicam a   moralnost i   kaže:   ,,Ce   sont   nos   penchants qui  parlent  et  qui  nous  font              agir, sans        que la  con- science  nous   retienne,   bien   que  parjois   elle  nous   aver- tisse.    J'ai   mes                defauts               et   mes penchants vicieux;     a. l'etat   de   veille,   je   tdche   de   lutter   contre   eux,   et   U m'arrive        assez       souvent                              de          n'y      pas succomber. Mais dans   mes   songes   j'y   succombe   toujours   ou   pour  mieux dire      j'agis       par          leur           impulsion, sans     crainte      et        sans remords  ..   .          Evidemment   les   visions   qui   se                    deroulenr, devant   ma   pensee et           qui      constituent        les     reves,     me sont  suggeres   par  les  incitations   que  je   ressens   et   que ma   volonte   absente   ne    cherćhe   pas   a   rejouler."    (Le sommeil,   str .   113).1

1 Naše sklonosti nam govore i podstiču nas na rad a da nas naša svest ne sprečava, mada nam  ponekad  skreće  pa­ žnju. Ja imam svoje nedostatke i svoje poročne sklonosti; u budnom stanju, trudim se da se borim  protiv  njih,  i  dosta često mi se događa da im ne podlegnem. Ali u snovima uvek im podležem, ili bolje rečeno,  radim  po  njihovom  impulsu, bez straha i bez grize savesti .. . Očigledno, predstave (vizije)

Ako  se verovalo u  sposobnost sna da otkriv a jed­ n u stvarn o postojeću, ali potisnut u ili skriven u ne ­ moraln u  dispoziciju  snevačevu,   onda  ovo    mišljenje n e bismo mogli iskazati oštrijim recim a nego recim a Morijevim   (str.   115):    ,,En   reve   l'homme   se    revele done  tout  entier  a  soi-meme  dans  sa  nudite,   et   sa misere  natives.  Des  qu'il  suspend   l'exercise   de   sa volonte,  U  devient  le  jouet  des   toutes   les   passions contre lesquelles, a l'itat de veille la  conscience,  le sentiment  d'honneur,  la   crainte   nous   dejendent."2   Na jedno m drugo m mest u on nalazi pogodn u  reč  (str. 462):  „Dans  le  reve,   c'est   surtout   l'homme   instinetif qui  se  revele  .  ..  L'homme  revient  pour  ainsi  dire   a l'etat de nature quand  U  reve;  mais  moins  les  idees acquises  ont  pinštrć  dans  son   esprit,   plus   les   pen­ chants  en  desaceord  avec   elles   conservent   eneore   sur lui  l'influence  dans  le  reve."3  Zati m   ka o  prime r  na ­ vodi da ga njegovi snovi često prikazuj u kao žrtv u uprav o onog praznoverj a proti v koga se u svojim spi­ sima  najžešće  borio.

Ali vrednos t svih ovih oštroumni h napomen a z a psihološko poznavanje snevanj a kod Morija je  srna-« njen a tim e što se u fenomenim a koje je tak o  pra ­ vilno  posmatra o  ne  ispoljava   ništ a    ka o    dokaz    za

„automatism e psychologique" (psihološki automati ­ zam), koji po  njegovom  shvatanj u  vlad a  snovima. Ovaj automatiza m on shvat a ka o potpun u protivnos t psihičkoj   delatnosti.

koje se pred mojom mišlju odvijaju i koje sačinjavaju san sugerisane su mi podstrecima koje osećam i koje moja odsut­ na  volja  ne  pokušava  da  odbije.

* U snu se, dakle, čovek u potpunosti otkriva samom sebi u svojoj urođenoj golotinji i bedi. Cim obustavlja vrše­ nje svoje volje, on postaje igračkom svih strasti protiv kojih nas u stanju budnosti brane svest, osećanje časti i strah.

8 U snu se, pre svega, otkriva instinktivni čovek .. . Kad sanja, čovek se, tako reći, vraća u prirodno stanje; ali uko­ liko su stečene predstave manje prodrle u njegov duh, utoliko više sklonosti u neskladu s njima zadržavaju još u snu svoj uticaj  nad  njim.

Jedno mesto u Strikerovom (Stricker) delu Stu- dien  iiber  das  Bevmsstsein  (Studije   o  svesti)   glasi:

„San se ne sastoji isključivo i jedino od obmana; ako se čovek u snu, na primer, boji razbojnika, ti raz­ bojnici su, doduše, imaginarni, ali je strah realan." Tako nam je skrenuta pažnja na to da razvijanje efe- kata u snu ne dozvoljava ocenjivanje koje pokla­ njamo ostaloj sadržini sna, i pred nas se postavlja problem: šta od psihičkih zbivanja u snu može biti realno, to jest, šta srne da polaže pravo na to da bude uvršćeno među psihičke procese budnog stanja?