5.  ESP, SNOVI I ZONA SUMRAKA

Razmotrili smo da li su neke odlike karaktera povoljne za paranormalnu moc, ali jasno je da koriscenje svake ljudske vestine, sposobnosti i svakog cula zavisi od okoline. Preduzeti su obimni napori sa ciljem da se stvore ambijenti, fizicki i mentalni, u kojima bi se paranormalna moc mogla bolje ispoljavati.

Ova istrazivanja pocela su, zapravo, sezdesetih godina, kada je jedna mlada generacija parapsihologa, pretezno Rajnovih ucenika, pocela da stice utisak da su njegovi metodi za testiranje ESP jalovi, a nacela donekle naivna. Rajnov rad bio je pionirski, ali potice iz tridesetih godina, kad je  u psihologiji vladajuca skola misljenja bio bihejviorizam. Bihejvioristi su ljudi koji tvrde, u sustini, da psiholozi jedino mogu proucavati one dogadaje i ona ponasanja koji su vidljivi i merljivi - dakle, koji se ispoljavaju u spoljasnjem svetu. U bihejviorizmu posvecuje se vrlo malo paznje,  ili  nimalo, unutrasnjem zivotu coveka, unutrasnjim dogadajima. Prema tome, bihejviorista bi mogao tvrditi da neki tip elektricne aktivnosti mozga stoji u vezi sa nekim odredenim mentalnim stanjem, ali ne bi pristao da proucava samo to mentalno stanje, jer bi rekao da je to jedna isuvise subjektivna stvar koje se ne moze meriti.

Sav obuzet ovom ideologijom, tada vladajucom, Rajn je zeleo da pobedi bihejvioriste u njihovoj sopstvenoj igri, upotrebom eksperimentalnih tehnika koje su se mogle besprekorno uklogledi u svaki bihejvioristicki udzbenik za "bavljenje psihologijom". Proslo je, medutim, trideset leta i Amerikom se prosirio novi duh. Povecana upotreba halucinogenih droga (ukljucujuci LSD i meskalin) i povecano zanimanje za psihologiju raznih drugih kultura upravili su paznju mnogih psihologa na unutrasnji mentalni zivot i njegovo proucavanje. Bihejvioristi su prenebregavali introspekciju - izjave ljudi o sopstvenom unutrasnjem duhovnom zivotu; novo pokolenje psihologa smatralo je da zanemerivanjem takvih stvari mozemo stici samo do neznanja.

Parapsiholozi su poceli jos jednom iz pocetka da razmatraju podatke o paranormalnim mocima iz najrazlicitijih izvora i istorijskih razdoblja. Antropologija je dokazala da mnogi navodno "primitivni" narodi tvrde da prirodne halucinogene materije (kao one u raznim varijantama legendarne "magicne pecurke") proizvode ili podsticu dozivljaje paranormalnih moci. Prastari tekstovi na jeziku zvanom sanskrit, o uvezbavanju joge i meditacije, nagovestavali su da se tokom vezbe meditacije mogu ispoljiti razni oblici vanculnog opazanja, pa cak i dramaticnije manifestacije kao sto je levitacija. U blizoj proslosti bilo je izvestaja o prakticnim demonstracijama hipnoze; ti izvestaji nagovestili su da hipnotizer moze da dovede do cudnih i neobjasnjenih promena u normalnom ljudskom ponasanju. Svi ti izvori, i mnogi drugi, nagovestili su da postoje mnogi plodni putevi za proucavanje paranormalnih moci kroz izmenjena mentalna stanja, koja nastaju kad se na svest utice drogom, hipnozom ili meditacijom.

POSMATRACI SNOVA

Cinilo se da narocito obecava pristup kroz snove. Jos od najstarijih vremena verovalo se da snovi ponekad imaju natprirodni znacaj. Cesti su istorijski izvestaji o prorocanskim snovima, kao sto je bio faraonov san o dolazecoj masovnoj  gladi  isprican  Josipovim recima u Starom zavetu. Stavise, preko pedeset odsto svih izvestaja o spontanim ESP iskustvima odnose se na "prijem" dok covek spava.

Prekretnicu u testiranju ESP  u  snu  doneli  su  testovi  koje  je  u  Americi  obavljao dr. Montagju Alman, kome su se kasnije pridruzili dr Stenli Kripner i njegovi saradnici. Alman je bio prakticar psihoanalize, i u toku tog rada zainteresovali su ga ocigledno prekognitivni snovi koje su mu pojedini pacijenti prijavljivali. Ogledi ove grupe vrseni su nekoliko godina. Finansirala ih je Ajlin Geret, zena irskog porekla, spiritisticki medijum. Novac je isao kroz njenu Zaduzbinu za parapsihologiju. (Geretova je osnovala taj fond sa

ciljem da unapreduje naucni rad u oblasti parapsihologije; fond i danas aktivno i snazno promovise naucni rad u ovoj oblasti.) Almanova istrazivanja snova pocela su 1962. godine, a zavrsila se 1978, kad je on otisao u penziju. Obavljana su u Laboratoriji za snove, u Medicinskom centru "Majmonid" u Bruklinu, u Njujorku.

Almanovom radu mnogo je pomoglo otkrice psihologa Natanijela Klajtmana da je moguce ustanoviti, po spoljasnjim znacima, faze kad covek u toku spavanja ima snove, to jest sanja. Klajtman je ustanovio da ljudska bica tokom spavanja povremeno pocinju da pokrecu ocne jabucice, i to snazno i brzo. Te faze nazivaju se "brzo pokretanje ociju", a skracenica za to je REM. Suprotno tome je NREM, sto znaci "non-REM", vreme kad covek spava, ali mu se oci ne pokrecu brzo. Ako coveka probudite dok traje REM, mnogo je veca verovatnoca da ce vam on ispricati sta je sanjao nego ako ga probudite tokom NREM razdoblja. Takozvani REM detektori, povezani sa elektroencefalografom (EEG masinom) koji belezi elektricnu aktivnost mozga, mogu se pouzdano upotrebiti da ustanove tacno kad je pocela i do kad traje svaka covekova epizoda sanjanja u toku spavanja. Klajtmanove rezultate ubrzo su ponovili i drugi istrazivaci. Tako je dobijeno jedno novo, objektivno merno sredstvo za merenje one aktivnosti koja se naziva "sanjanje". To se moglo ukljuciti u studije ESP i sanjanja.

Najbolji nacin da pokazemo kako su proucavanja snova i ESP isla u "Majmonidu" bice taj da razmotrimo studiju koju je Alman sproveo 1964. godine. Imao je samo jednog ispitanika. Bio je to psiholog, dr Vilijem Ervin. Planirano je da testiranje traje dvanaest uzastopnih noci, ali posto se dr Ervin razboleo, potrajalo je samo sedam noci.

Ogled je bio u obliku testa telepatije. Dok je Ervin u jednoj sobi spavao prikljucen na REM/EEG masineriju, u drugoj sobi bio je "posiljalac", covek koji se trudio da telepatskim putem posalje Ervinu sadrzinu neke slike (ne samo nekakve karte kao u jednostavnim ESP testovima) odabrane sistemom slucajnog izbora iz jedne velike zbirke umetnickih slika. Odasiljac je cele noci gledao samo tu jednu sliku. U sobi sa dr Ervinom bio je drugi saradnik koji je pomocu jednog signala javljao cim bi primetio da Ervin prelazi u REM. Tada je posiljalac preduzimao maksimalan napor da prenese sadrzinu slike Ervinovoj svesti, odnosno da utice na sadrzinu njegovih snova. Na kraju svakog razdoblja REM sna (a takvih kod coveka obicno bude pet-sest tokom cele noci, u trajanju od nekoliko minuta pa sve do citav sat ili vise), taj saradnik u sobi budio je Ervina, zahtevao od njega da isprica sta je sanjao, i to je belezio. Tokom cele te noci, posiljalac nije imao nikakav neposredan kontakt ni sa dr Ervinom niti sa tim saradnikom u Ervinovoj sobi; ujutro je odlazio, a da nikoga od drugih ucesnika nije ni video. I Ervin se budio ujutro, a tada se od njega trazilo da prijavi kakve je jos pojedinosti, asocijacije, slike, ili bilo sta sto na slike podseca, video u snu.

Kako ustanoviti da li je nesto zaista preneseno i da li je preneseno telepatski ? U ogledu kao sto je ovaj, ne postoji jasno i jednostavno pogadanje ili promasivanje. Za razliku od ESP testova sa kartama, koji su testovi prisilnog izbora (jer ispitanik mora da se izjasni za jednu od malog broja tacno odredenih mogucnosti, ovo je test slobodnog reagovanja u kome ispitanik moze da prijavi sto god hoce.

OCENJIVANJE

Posle sedam noci vrsenja ogleda, Alman je iskoristio ukupno sedam slika, a od Ervina dobio izvestaje o snovima tokom svake od tih noci. Onda su i slike i izvestaji poslati sudijama, kojih je bilo troje. Svaki sudija bio je potpuno nezavisan, a zadatak mu je bio jednostavan gledati izvestaje o snovima i onda za svaku noc snova rasporediti tih sedam slika po redosledu verovatnoce koja slika je najverovatnije izazvala snove te noci, za koju je to manje verovatno, i tako redom. Na poslednje mesto sudija je trebalo da stavi sliku za koju smatra da je najmanje nalik tim snovima.

Naravno da ce procena svakog sudije o tim slicnostima biti subjektivna. Nece svaki sudija sagledati stvari na isti nacin. Ali i pored ovog problema, moguce je ovim metodom proveravati eventualno postojanje ESP. Ako jedan sudija za svih sedam noci pogodi tacno koja je slika bila telepatski "prenosena" date noci, onda to ne moze biti slucajno. Ako bi na delu bila samo  puka slucajnost, samo cista verovatnoca, sudija bi poneki put i pogodio, ali bi isto tako cesto stavio onu pravu sliku na poslednje mesto, isto tako cesto i na pretposlednje mesto, i tako dalje. U ovoj studiji sa doktorom Ervinom moglo se ocekivati da ce svaki sudija da "potrefi" onu pravu sliku za samo jednu od tih noci (jer ima sedam mogucnosti - dakle, verovatnoca slucajnog pogotka je jedna sedmina, odnosno samo jedan prema sedam). Takode bi trebalo ocekivati da prosecno rangiranje (prosecan plasman) one prave slike bude na sredini  - dakle, da prava, ciljna slika zauzme, kad se saberu ocene svih sudija, cetvrto mesto na tabeli.

Sudije moraju, naravno, raditi "naslepo", bez predznanja. U ovom kontekstu to znaci da ne smeju znati, niti im sme biti na bilo koji nacin nagovesteno, koja je slika upotrebljena koje noci. Covek bi pomislio da se to razume samo po sebi, ali istrazivaci ovde mogu upasti u vrlo prefinjene zamke. Pretpostavimo da neko Ervinu svakog jutra, posle zavrsenog izvestavanja, pokaze sliku "Evo, vidi, ova je  slika  bila  nocas."  Sledecih nekoliko noci Ervin bi mogao nehotice da se "izleti", da kaze "Sanjao sam nesto nalik na onaj san prosle noci kad ste mi slali onog Van Goga..." To vec kaze sudijama da sad nije Van Gog, kao i nesto o redosledu slika, i tako im olaksava da na pravi nacin spoje slike i snove. Neke studije sa slobodnim reagovanjem pale su u takve zamke,  ali ova sa dr Ervinom  nije.

Kako su, dakle, sudije rangirali svaku sliku ? Naravno, njihove ocene sabiramo i izvodimo prosek. Samo u jednom slucaju slika se nasla tacno na cetvrtom mestu (prosecan plasman 4,0). U preostalih sest slucajeva, slike su se nasle  na visim mestima na tabelama, sto znaci da su donekle uspesno prepoznate u snovima od te noci. Alman je na osnovu statisticke analize zakljucio da je u ovoj studiji demonstrirana ESP. Medutim, posto je ogled prekinut pre nego sto je bilo planirano (nije potrajao dvanaest noci), neko bi mogao izneti optuzbu da je Alman namerno obustavio posao kad je video da je dobro poslo, da bi zadrzao povoljan rezultat. Iz tog razloga Alman je odlucio da citavu stvar ponovi.

UKLJUCITI SE JOS JACE

Za drugu studiju sa dr Ervinom bilo je planirano da traje osam noci, sto se i ostvarilo. Ali ovog puta je u metod vrsenja ogleda uneta velika inovacija. Odasiljac nije samo gledao odabranu sliku. Alman i Kripner su slikama dodali i "multi-senzorne" (dakle, za vise cula odjednom) materijale; tako su ih sami nazvali. To je predlozio sam posiljalac, Feldstajn, ali mu je posle sigurno bilo nezgodno, s obzirom na to sta je sve morao da radi. Druge noci ogleda odasiljao je jednu japansku sliku na kojoj se vidi covek sa suncobranom koji pokusava da pobegne jer ga je uhvatila kisa; zato je Feldstajn setkao ispod tusa u kupatilu zgrade "Majmonida" drzeci u ruci nekakav kisobran-igracku  

Pocevsi od ovog drugog Ervinovog ogleda, rezultati su bili izuzetni. Od osam noci, za sest su sudije, posle citanja zabeleski o snovima, stavili stvarno odasiljanu sliku na prvo mesto. Jedna slika plasirala se na drugo mesto na svojoj tabeli, a jedna na trece. Da je bilo pogadanje stvarno nasumce, trebalo je da samo u jednom slucaju (a to je 12,5o) bude cist pogodak. Za Ervinove beleske i slike pogodili su 75o tacno. U ovom ogledu broj pokusaja bio je mali, pa ipak verovatnoca da se pukim slucajem postigne 75o bila je znatno manje od 1 1.000.

Ekipa iz "Majmonida" isla je sa ovim tipom ogleda iz uspeha u uspeh. Obraticemo posebno paznju na jednu od tih studija, zbog prirode ogleda i zbog ogromnog postignutog uspeha. Na ideju za takav pokusaj dosli su zato sto su tokom normalnih laboratorijskih ogleda naleteli na nekoliko slucajeva naizgled spontane prekognicije.

Na primer, godine 1969. obavljena je proba telepatskog emitovanja u san. Spavao je Alan Von koji je sa Almanom i Kripnerom bio koautor knjige Telepatija sna. U razgovoru posle sna, Von je komentarisao "U mom snu bio je Cak Honorton i zapisivao je nesto sto je slusao sa trake, i pri tom pisao slovo "f"... Rekao je "O, to f mi je za failure, neuspeh"... Onda sam pogledao ka televizoru koji je bio tu, i nekako se cinilo da je i taj televizor deo ogleda... gledao sam ga, i cela stvar se nekako pocela pomicati i ozivljavati, nasao se tu i neki covek sa nozem... iza njega je na podu lezao nekakav majmun... Pitam se, nece li jednog dana neko izvesti takav ogled..."

Bilo je to 9. aprila 1969. A 17. jula Von je pisao Almanu i izlozio pretpostavku da je taj san mogao biti prekognicija nekog ogleda koji tek treba da se dogodi.

Poznata licnost sa kanadske televizije Norman Peri stigao je 12. januara 1970. u "Majmonid" da bude subjekt u istrazivanju. Von se nalazio u blizini kao "prva rezerva" za slucaj da Periju bude tesko da zaspi u neuobicajenim laboratorijskim uslovima (i sa elektrodama pricvrscenim za glavu, a mi vam mozemo iz licnog iskustva reci da to ne pomaze coveku da zaspi). Odabrana je, pomocu tablice nasumicnih brojeva, jedna slika. Na njoj je bio majmun koji drzi pomorandzu. Da bi jace, udarnije poslao sliku, posiljalac je je doneo jednu stvarnu pomorandzu i pokidao je prstima na komade.

Periju se u snu nije pojavio majmun, nego neka velika bela zivotinja koju nije umeo opisati. Medutim, kad su mu posle sna ponudili slike sest zivotinja, on je na prvo mesto stavio sliku majmuna, zato sto se desilo da je na toj slici majmun bio beo.

Za to vreme spavao je i Von i sanjao kako neko rastrze veknu hleba. Posle budenja pokazali su i njemu slike, i on je majmuna stavio na dno, na sesto mesto potpun neuspeh. ("F je za failure...")

Von je gledao Perija kako bira sliku; gledao je to na ekranu, jer sve se snimalo za televiziju ("televizor deo ogleda...") i Peri se opredelio za sliku belog majmuna koju je onda polozio na pod ("...na podu lezao nekakav majmun..."). Druga slika koju je Peri odabrao bila je slika coveka koji drzi sekiru. ("nasao se tu i neki covek sa nozem...")

Naravno da je sve to mogla biti cista podudarnost, mada je stvarno tesko poverovati da se toliko elemenata poklopilo slucajno. Zanimljivo je primetiti da u formalnom ogledu koji je zamisljen da stvori stanje uma podesno za ESP, ponekad spontano izbiju marginalne ESP pojave koje niko nije predvideo To je i svojevrsna ironija jer su istrazivaci upravo zbog spontanih pojava paranormalnih moci dosli na pomisao da uprilice studije ESP i sna. Ova prica o Vonu i Periju ne moze se ni u kojoj meri naucno vrednovati, naravno, ali jasno je zasto se ekipa iz "Majmonida" veoma zainteresovala za prekogniciju.  U  dva ogleda, koji su medu njihovim najuspelijim, ispitanik im je bio covek zaista sasvim izuzetan.

PREKOGNITIVNO SNEVANJE

U "Majmonid" je 1969. godine, pa opet 1970. godine doputovao jedan mladi Englez po imenu Malkolm Besent. Imao je vec u svojoj biografiji znatan broj dozivljaja koji su izgledali kao prekognitivni ili na razne druge nacine u vezi sa paranormalnom moci. U "Majmonidu" je Besent postao jedna od velikih zvezda paranormalnih moci. Evo kako su ogledi sa njim obavljani.

U prvoj seriji bilo je osam eksperimentalnih noci, u drugoj isto toliko. To je odluceno znatno ranije, naravno. Svake od tih noci Besent je spavao sa REM/EEG monitorima pricvrscenim na glavu kao i obicno; budili su ga odmah posle REM razdoblja sanjanja, i on je saopstavao sta je sanjao. Ujutru je dodavao jos poneku zavrsnu misao, sliku, asocijaciju. Dovde je isto kao sa ostalim ispitanicima u "Majmonidu". Ali sad nije bilo nikakvih slika niti je iko ista Besentu odasiljao  

Po zavrsetku nocnog rada, jedan istrazivac koji o Besentovim snovima nije znao uopste nista upotrebljavao je slozeni sistem slucajnog izbora da odabere jednu ciljnu rec iz standardnog udzbenika psihologije pod naslovom Analiza sadrzine snova (koji nema nikakve veze sa jeftinim komercijalnim izmisljotinama koje toboze tumace "pravo znacenje" snova). Istrazivac je spajao tu rec sa jednom slikom i na osnovu toga smisljao malu dramu za Besenta. Evo kako je to izgledalo u praksi.

Jednom prilikom desilo se da kao ciljna rec bude odabrana rec "hodnik". To je odredilo koja ce slika biti odabrana Van Gogova slika Hodnik bolnice u Sen Remiju. Odabrana je na osnovu toga sto je u spisku slika u toj zbirci to bila prva u cijem nazivu se nasla rec "hodnik". Izbor je, dakle, bio u tom smislu objektivan. Besenta su onda provukli kroz jednu bizarnu saradu. Kad je zavrsio sa poslednjim komentarima o svojim snovima te noci, odvukli su ga u neki mracan hodnik, dali mu neku bezazlenu pilulu da bi se "lecio od svog stanja", obracali su mu se sa "gospodine Van Gog" i pokazivali mu slike koje su naslikali mentalno oboleli ljudi. Besentovi snovi koje je imao pre toga, tokom noci, u neverovatnoj meri su se podudarali sa onim sto se ujutro s njim radilo.

Da bi se ocenilo da li je to prekognicija, Besentovi izvestaji o snovima davani su svakog dana trojici nezavisnih sudija. Sudije su dobile i osam reci, od kojih je jedna bila ona prava, a sedam su bile sasvim nasumicno odabrane. (Ujutro posle "noci Sen Remija" prava rec bila je "hodnik", a ostalih sedam bile su "kapuljaca polarne jakne", "radni sto", "kuhinja", "kasicica", "telo nazad", "lisce" i "lakat", sve izvucene iz Analize sadrzine snova, sto objasnjava malo cudnu prirodu nekih od njih.) Sudijama nije receno koja je od ovih reci ona prava. Kad su procitali beleske o Besentovim snovima te noci, sve troje su se opredelili za rec "hodnik", smatrajuci da je najprikladnija od ponudenih osam.

Nama se cini da je postupak ocenjivanja ovde bio maltene namesten da izgubi informacije. Jer sudijama je trebalo dati da biraju izmedu osam slika medu kojima bi jedna bila Hodnik bolnice u Sen Remiju, a ostalih sedam neke nasumce izvucene. Nije im trebalo dati samo ciljnu rec i sedam nasumicnih reci. Pa i tako, Besentovi rezultati bili su fenomenalni.

Trebalo bi da ispitanik, pukom slucajnoscu, tokom sesnaest noci dvaput sanja tacno ono sto ga ceka, dakle da postigne dva pogotka (jer su sudije mogle birati izmedu osam alternativa). Besent je postigao deset pogodaka, a to je pet puta vise nego sto je trebalo da zaista nasumce "nabode". Izgledi da to postigne "tek onako" bili su veoma mali.

Ogledi sa Besentom znacajni su i zato sto su potpuno iskljucivali takozvano "procurivanje culnih podataka". U ESP ogledima ocigledno da je bitno da ne dozvolimo ispitaniku da se domogne normalnim, culnim putem ma i najmanje truncice informacije koja bi mu mogla nagovestiti sta je ono o cemu treba da pogada. Kad se u istoj zgradi posiljalac setka ispod tusa sav mokar, i tako dalje, mozda se mozemo zabrinuti da li je to bas sasvim uvazeno. Mi smo, doduse, citali tehnicke specifikacije Almana i Kripnera i posetili "Majmonid", i sasvim smo cvrsto uvereni da "procurivanja" podataka culnim putem nije moglo biti. Ali kljucno je shvatiti da ogled sa Besentom otklanja ovakve nedoumice u nacelu niko ne moze culima da oseti nista o jednoj reci koja jos nije izabrana, i o slici koja jos nije izabrana, i ciji ce se nasumicni odbir dogoditi tek sutra  

DALJE STUDIJE SNOVA

Potpuni podaci o studijama u "Majmonidu", izlozeni u knjizi Telepatija snova (imate je u bibliografiji), kao i u mnogobrojnim naucnim radovima, pokazuju, van svake sumnje, mnogo veci uspeh nego sto se na osnovu slucajnosti moglo desiti. U najdramaticnije uspesnim serijama, kao sto je bilo sa Ervinom i Besentom, postotak pogodaka bio je fenomenalan. Najveci problem jeste u tome sto takve rezultate treba ponoviti i negde drugde, a tu se javljaju finansijske nevolje. Naime, nedostatak para. Potpuno opremiti jednu laboratoriju za snove i za telepatiju, sa zvucnom izolacijom, i platiti istrazivace koji

ce, udruzeni u ekipe, sedeti po celu noc i raditi, to kosta mnogo. Od kad su istrazivanja u "Majmonidu" okoncana, niko nije, nigde, bio u prilici da preduzme neki slican program. Nasa najveca nada jeste da ce neki istrazivac spavanja i snova u konvencionalnoj psihologiji jednog dana da se zainteresuje i za ESP snove i da udahne novi zivot ovoj oblasti istrazivanja.

Obavljane su neke mnogo jednostavnije studije snova, u kojima spavac, naprosto, cim se probudi isprica sta je sanjao i to se snimi; on to ucini ujutro, ili, u nekim slucajevima, u toku noci zato sto je budilnik namesten da ga probudi u neko doba. Nema tu REM/EEG opreme, i zato se ogroman deo informacija gubi (jer ljudi se daleko bolje secaju sna kad ih probudite u toku REM faze nego ujutro). Jasna je stvar da je takvim gubitkom informacija otezano i ma kakvo detektovanje ESP.

Pa ipak, nekoliko istrazivaca prijavilo je uspeh u proucavanju ESP i sna cak i po tako uproscenoj postupku. Psiholog Robert Van De Kasl, koji se i sam dokazao u "Majmonidu" kao veoma uspesni ESP sanjar, upotrebio je ovaj metod sa clanovima jednog americkog letnjeg kampa i postigao pozitivne rezultate. Na Kembridzu je tim od pet istrazivaca objavio rezultate znacajno iznad nivoa slucajnosti; bila je to studija u kojoj je osam ispitanika prijavilo po sest snova, posto je svako od njih dobio svaki put da nosi kuci po jedan zapecacen paket, zasticen od svakog zavirivanja, sa zadatkom da ga stavi pod jastuk pre nego sto zaspi. Podudaranje izmedu snova i slika koje su bile u paketima ocenjivala su dvojica sudija, Sardzent i Metjus. Svakom od njih dato je da uz beleske o svakom pojedinom snu razgledaju po cetiri slike, od kojih su tri bile nasumce odabrane, a jedna je bila ona prava. Prosecan broj pogodaka bio je znacajno iznad nivoa slucajnosti, a osim toga i jedan i drugi sudija pogadali su onu pravu sliku cesce nego sto bi to pukom slucajnoscu mogli - ali primetilo se da njih dvojica ne obracaju podjednaku paznju na iste elemente u snovima  Evo kako su oni rangirali ciljne slike  

Sudija plasman ciljne slike prvo mesto drugo trece cetvrto Sardzent 17 15 10 5

Metjus 20 9 10 9

(Kod Sardzenta je zbir poena samo 47 zato sto je jedno njegovo pogadanje ponisteno zbog mogucnosti, mada vrlo male, da je doslo  do procurivanja culnih informacija.) To sugerise zakljucak da u ogledima slobodnog reagovanja moramo proucavati i  sudije. Metjus je veoma dobro uocavao direktne pogotke. Sardzent je mozda bio prijemciviji za "delimicne informacije", tako da je vrlo uspesno stavljao onu pravu, ciljnu sliku na jedno od prva dva mesta; ali ne bas tako cesto na prvo mesto gde ona treba da bude. Pa ipak, ova dva niza brojeva pokazuju vrlo visoku korelaciju, tako da ne mozemo zakljuciti da je u sudenju preovladavala subjektivnost.

Jedan od ispitanika u ovom ogledu, Trevor Harli sa Univerziteta Vorik, objavio je 1989. jednu znacajnu studiju ESP sna, u kojoj je opet on bio sanjar. Ishod je bilo ESP promasivanje - dakle, pogadanje znatno manjeg broja slika nego sto bi to po zakonima statistike i puke slucajnosti trebalo da bude. Zanimljivo je da se ovaj efekat kod Trevora Harlija pojacavao tokom noci i da je kod poslednjih snova bio statisticki veoma visok.

Godine 1992. odrzana je konferencija PA, Parapsiholoskog drustva. Istrazivaci Kanfamani i Brouton iz Severne Karoline obavestili su ovaj skup o ogledu sa snovima dvadeset ispitanika, gde su postignuti rezultati bili statisticki znatno iznad slucajnosti (vervatnoca 1 400). Ovaj ogled posebno pominjemo zato sto su  isti  ti  istrazivaci  ranije  izveli  dva druga ogleda, ali u njima nisu dobili ni izdaleka tako dobre rezultate. Mozda je potrebno nesto vremena i iskustva da bi covek naucio da radi uspesno sa snovima i ESP.

Nas obuhvatni pregled svih dosad publikovanih izvestaja pokazuje da su u 45o slucajeva postignuti rezultati koji su se znacajno odmakli od nivoa puke slucajnosti, a merilo za to

bilo nam je sledece da je pogadanje bilo bar devet puta cesce (ili rede) nego sto bi se pukom slucajnoscu moglo objasniti. Na ovo neki skeptik moze reci "Da, ali to je zato sto ogroman broj drugih rezultata nije uopste prijavljen A kad bi svi bili prijavljeni, ukupan rezultat ne bi bio ni priblizno tako dobar." Na ovo se moze uzvratiti mnogim odgovorima, ali narocito su vazna tri. Kao prvo, prijavljuju se i studije u kojima ne bude nadeno nista (kao sto su pomenute prve dve u Severnoj Karolini). Drugo, studije snova su skupe i zahtevaju mnogo vremena; naprosto nije moguce obavljati ih u serijama, a onda objaviti samo nekoliko, samo one koje ispadnu najuspesnije. Trece, ogromna vecina studija pokazuje ESP pogadanje; a kad bi se sve zaista desavalo zaista naslepo, u 50o slucajeva dogodilo bi se ESP promasivanje.

Studije ESP i snova u nasem vremenu dozivljavaju svojevrsnu renesansu, ali pred kraj programa u "Majmonidu" postalo je jasno da su velika cena i dugo trajanje rada svojevrstan hendikep i da bi bilo dobro naci neki brzi i jeftiniji nacin da se postigne stanje pogodno za vanculno opazanje i za oglede s njim. I nasao se, ubrzo.

TEKSTOVI DREVNI I NE BAS DREVNI

Jedan od istrazivaca koji su radili sa ekipom u "Majmonidu", a koji je kasnije radio u Prinstonu i Edinburgu, bio je pokojni Carls (Cak) Honorton. Iako su tehniku "gancfeld", koju je on razvio, koristili posle njega i mnogi drugi istrazivaci (opisacemo je uskoro), njemu se zasluzeno priznaje da je u toj tehnici bio ne samo prvi nego i najuspesniji, jer je obavio izuzetno veliki broj ogleda te vrste.

Honorton je svoj pristup pripremio tako sto je proucio postojecu literaturu o ESP iskustvima, pocev od joga-sutra Patnadzalija od pre 3.500 godina u Indiji, do podrobnih izvestaja koje je pisala Lujza Rajn, supruga Dz. B. Rajna, i do publikacija Britanskog drustva za ESP istrazivanja koje je radilo u 19. veku. Proucio je memoare i ostale spise medijuma i drugih paranormalno obdarenih ljudi. U tekstvima Patnadzalija, na primer, za ESP i PK efekte kaze se da se dogadaju na najdubljem nivou meditacije, samadhiju. Samadhi je konacni stadijum jednog procesa u kome se um odvaja od cula (jer mu cula smetaju, "odvracaju" paznju) i usredsreduje se sve dok ne postigne potpunu smirenost. Rad Britanskog drustva pokazao je da se veliki deo ESP iskustava dogodi ne samo dok subjekat spava  nego i  kad je zanet u sanjarenje, mastanje, ovlasno zadremao, na domaku sna, ili u nekom drugom veoma opustenom stanju. I u tekstovima mnogih paranormalno obdarenih ljudi Honorton je nasao jedan zajednicki refren najbolji uslovi za ESP iskustvo jesu oni u kojima je covek opusten i u kojima se blago, ali ipak i cvrsto trudi da oslobodi svoj um svih ostalih, spoljasnjih misli. Honorton je identifikovao dva zajednicka elementa, "stisavanje" normalnih senzornih mehanizama i "okretanje u sebe", mentalnu orijentaciju koja se sastoji u gledanju "unutra". Zasto bi ta dva elementa bila povoljna za ESP ?

Honorton je ponudio model po kome je ESP nesto kao culo, ali nejako. Ako je to priroda ESP, onda bi to culo lako moglo biti potopljeno silovitim radom ostalih cula, konvencionalnih. Razmotrite ogromnu kolicinu informacija koja nagrne u nase oci kad god ih otvorimo; ako je ESP signal slab, ta poplava drugih signala (vizuelnih) je sum. Mozak bude toliko angazovan u obradivanju obicnog culnog inputa (ulaznih signala) da nema vremena niti slobodnih kapaciteta da registruje ESP signale niti da ih obradi. Za razliku od toga, izmenjena stanja svesti - san, hipnoza, meditacija i tako dalje - znace veliko smanjenje delovanja nasih "normalnih" cula. Mozda su zbog toga ta izmenjena stanja pogodna za ESP.

USKRACIVANJE CULA I ESP

Honorton je u pocetku vrsio oglede sa potpunom culnom deprivacijom - sa uskracivanjem ma kakvih culnih signala. Trebalo je da to bude nacin da se iskljuci sva "spoljasnja buka", to jest sav sum. Dobro je poznato da ljudi koji su izolovani od okoline pocinju posle

nekog vremena da pokazuju znake dezorijentacije, koji ukljucuju promenjenu svest o svom telu, vizuelne halucinacije i druge jasne znake izmenjenog stanja. Moglo bi se, dakle, s pravom ocekivati da ce uklanjanje normalnih senzornih inputa dovesti do vecih ESP uspeha.

U Honortov ogled bilo je ukljuceno trideset osoba. Svakoj je bio namesten crni povez preko ociju da ne vidi nista, usi poklopljene stitnicima da ne cuje nista, i svaka je bila stavljena u jednu "kolevku" okacenu na takav nacin da se mogla slobodno kretati u svim pravcima. Za vreme trajanja ogleda (pola casa), kolevka se neprestano kretala u raznim pravcima vrtela i njihala. Svaki ispitanik morao je javljati o idejama, mislima i mentalnim slikama koje su mu dolazile. Tokom tog posla, jedan covek, posiljalac (koji se nalazio daleko odatle), gledao je jednu sliku, nasumce odabranu. Potom je ispitanik, dakle primalac, vaden iz "kolevke" i davano mu je izvesno vreme da se pribere. Zatim mu je nalagano da gleda cetiri slike, od kojih je jedna bila ona prava, ciljna. Zahtevalo se da odabere onu koja najpribliznije odgovara onome sto je dozivljavao. To je, dakako, veoma slicno merenjima ESP tokom sna.

Honorton je posao od dva konkretna predvidanja i zeleo je da ih na ovaj nacin testira. Prvo, predvideo je da ce postici pozitivan ESP rezultat, iznad nivoa slucajnosti. To mu se nije ostvarilo, ili, tacnije receno, ostvarilo se u tako maloj meri da je zaista moglo biti i pukim slucajem. Drugo, predvideo je da ce najbolje ESP rezultate dobiti od onih ispitanika koji prijave najizrazitije izmenjena stanja svesti tokom ogleda. Ova prognoza mu se ostvarila u statisticki znacajnoj meri.

Ovaj Honortonov ogled sugerisao je, dakle, zakljucak da ESP jeste u nekoj vezi sa mentalnom dezorijentacijom koja nastaje kad je covek izolovan od svoje okoline. Medutim, efekti culne deprivacije poprilicno su ekstremni i tesko bi mogli biti korisceni kao standardni metod vrsenja ogleda. Nisu bas ni prijatni; ne bismo se cudili ako je citalac osetio nelagodnost dok je citao nas opis tog zatvaranja ociju i usiju i o zatvaranju u "kolevku" koja se vrti i ljulja. Cak i sama pretnja da ce im biti uskraceni culni utisci baca mnoge ljude u anksiozno stanje, koje, kao sto smo videli, izgleda da je nepovoljno po ESP.

U nastojanju da smisli nesto sto ce biti prijatnije i manje pretece, Honorton je prilagodio postupak poznat kao "gancfeld izolacija". Rec je uzeta iz nemackog jezika Ganzfeld na nemackom znaci "celo polje". U psihologiji je bila poznata od ranije. Gancfeld je takode metod da se smanji sum i da se svest usmeri u sebe (mesavina, dakle, dva cilja), ali postoje izvesne fine razlike u odnosu na culnu deprivaciju, tako da je to metod prijatniji, manje napadan. Ne pokusavamo da uskratimo ispitaniku sve culne inpute, nego samo da ih odrzimo na postojano niskom nivou. Ako se mozgu iznova salju potpuno isti signali, ovaj posle nekog vremena prestane da obraca paznju na njih. Jednostavno receno, svaciji mozak programiran je da reaguje na promenu; ako nema promena, paznja odluta vec nekud, mozda ka unutrasnjim, mentalnim dogadajima. Za ovaj proces postoji strucan termin, "habituacija", sto bi znacilo, otprilike   navikavanje.

HONORTONOVI GANCFELD OGLEDI

U gancfeld ogledu podsticemo ispitanika da se opusti. Dovedemo ga u okruzenje koje je pogodno za mir i odmor, kontrolisano, bez ikakve pretnje. On ili ona lezi na madracu ili na fotelji sa naslonom nagnutim unazad. Na usima su slusalice kroz koje ujednaceno dopire "beli sum", a to je zvuk sacinjen podjednako od svih frekvencija, ili dopiru ritmicni zvuci sa morske obale. Preko ociju se stave prepolovljene ping-pong loptice (ili teniske) oblozene vatom, a preko toga pada mutna svetlost, obicno crvena ili narandzasta. Materijal od koga su napravljene loptice za stoni tenis ima bas onaj pravi stepen poluprovidnosti potreban da bi se svetlost rasporedila ujednaceno. Ovo opustanje zamisljeno je tako da navede coveka na to da opusti misice i da ublazi svaku zabrinutost. Beli  sum  smanjuje  dejstvo  raznih  drugih  sumova  koji  dolaze  iz  okolnog  sveta  (ali

istrazivac koji ima materijalnih mogucnosti upotrebice i sobu izolovanu od zvuka). Difuzija svetlosti kroz ping-pong loptice stvara maglovit, topao sjaj, koji ubrzo postane jednoobrazan, bez ijedne crte, bez ikakvog obrasca, sto znaci da su uklonjene promene koje nase oci, normalno, registruju u svakoj milisekundi naseg budnog stanja. Zasto bas ping-pong loptice ? Zato sto su jeftine i lake za upotrebu. U bar jednom ogledu upotrebljene su gogl-naocare, onakve kakve koriste ronioci ili zavarivaci napred je ravno staklo, a svud uokolo guma koja zaptiva pristup do oka. Ali ispitanicima su ubrzo postajale veoma neudobne, pa su pocinjale da im idu suze na oci, i slicno. Ping-pong loptica, prepolovljena, ne prijanja za oko bas savrseno, ali zato treba njen rub obloziti vatom, pa ce taj problem biti resen.

Sta se dogada sa covekom u ovom cudnom okruzenju ? On (ili ona) se oseca prijatno i opusteno. I toplina prija; bilo je pokusaja sa  "hladnom  bojom"  svetlosti,  ali  je ustanovljeno da je manje prijatna od toplog crvenkastog ili narandzastog sjaja. Beli sum zvuci nekim ispitanicima kao blago padanje kise, ili kao more  koje  sumi,  ili  cak  kao daleka grmljavina. Vreme prolazi, covek prestane da pazi na sve to, mozak pocne da razmislja o onome sto se dogada u njemu samom, pa efekti gancfeld izolacije postanu jaci.

A sad, ESP deo vezbe. Negde daleko nalazi se covek koji je posiljalac. On gleda jednu sliku, koja je nasumce odabrana izmedu mnogih. Ispitanik govori. To potraje obicno nekih 30 ili 35 minuta. Sve to sto ispitanik prica, belezi se i prenosi na hartiju; dobijeni spis naziva se transkript. Kad je gancfeld seansa zavrsena, transkript se daje ispitaniku u ruke da ga cita. Takode mu se daju slike, najcesce cetiri, s tim da on ne zna koja od njih je ona prava, ciljna. Najbolje je da se ne donese original, onaj primerak koji je bio u rukama posiljaoca, da ne bi doslo do prenosenja nekih minimalnih culnih informacija kao sto bi mogli biti, recimo, otisci prstiju; ispitaniku treba da dospe u ruke kopija te slike. Zatim se od ispitanika zahteva da kaze koja od te cetiri slike najpribliznije odgovara onim mentalnim sadrzajima koje je imao tokom gancfeld opustanja, a to znaci i koja najbolje odgovara onome sto je govorio tokom tih tridesetak minuta. Ako su ponudene cetiri slike, pukom igrom slucaja ispitanici ce pogadati u priblizno 25o navrata - jednom od svaka cetiri pokusaja.

Od tridesetoro ispitanika, cak 13 njih je kod Honortona stavilo onu pravu sliku na prvo mesto. To je 43o pogodaka. Verovatnoca da su to pogodili slucajno iznosi 1 60, sto nije neki veliki broj, ali to je tako zbog malog broja ucesnika i pokusaja. Poboljsanje za 18o pod takvim okolnostima ne moze dati onako zapanjujuce vrednosti ne-verovatnoce kao kod Ervina ili Besenta, ali je ipak itekako veliko. Jedina slabost koja je promakla u ovom ogledu bila je ta sto su ispitanici dobijali u ruke iste one primerke slika koji su vec bili u rukama posiljaoca (a ne kopije), tako da ostaje mogucnost da su primetili neku malu oznaku na onim pravim slikama (izguzvanost, otiske prstiju ili nesto slicno) i po tome pogodili.

Medutim, natprosecni rezultati u drugim Honortonovim studijama, gde su ispitanicima davani ipak duplikati a ne originali, ili su im cak samo prikazivani video-snimci ciljne slike, ne mogu se objasniti nekim takvim propustom. Honorton je skoro dvadeset godina nastavio sa ogledima; obavio je, sa svojim saradnicima, preko hiljadu gancfeld ogleda, a broj pogodaka bio je, ukupno, oko 35o, a ne 25o. Ovo nadmasivanje statisticke verovatnoce za cak 10o nije nikako moglo da se desi cistom slucajnoscu. Posto niko i ne tvrdi da se to desilo cistom slucajnoscu, uzdrzacemo se ovog puta od navodenja kolika je ne-verovatnoca za tako nesto.

Iz ovog herojskog truda Honortona i njegovih kolega izdvojicemo dva najzanimljivija odlomka. Jedan je zasnovan na Honortonovom specijalnom metodu za merenje ESP efekata. Naveden je u knjizi Analiza sadrzaja snova koja je objavljena 1967. Tu su autori naveli deset odredenih kategorija, to jest elemenata koji mogu biti prisutni ili odsutni u

necijem snu. Honorton je procitao tu knjigu i iz nje pozajmio taj sistem  belezenja sadrzine snova; poceo ga je primenjivati u svom gancfeld radu.

Ima deset uzastopnih praznih mesta i u svako to mesto moramo upisati jedinicu ako smo neki element zapazili u necijem snu, ili nulu ako tog elementa nije bilo. U tom slucaju, ukupan broj mogucih kombinacija nule i jedninice (na deset uzastopnih mesta) iznosi

1.24       (hiljadu dvadeset cetiri kombinacije). Honorton je prikupio 1.024 razlicitih slika, ukljucujuci tu i cistu belu povrsinu, na kojoj, dakle, nije zastupljena nijedna kategorija, i sliku na kojoj su zastupljene sve kategorije, svih deset. Oznaka za onaj prvi slucaj, prazan list bele hartije, glasila bi ovako 0000000000. Oznaka za onu jednu sliku na kojoj  su  zastupljene  sve  predvidene  kategorije  izgledala  bi  ovako     1111111111. U svakom slucaju bice binarni broj, a to znaci broj sacinjen samo od jedinica i nula, bez ikakvih drugih brojki. Testiranje ispitanika obavljano je na vec opisani, uobicajeni gancfeld nacin, ali je onda iskaz pretvaran u jedan takav desetocifreni binarni broj. Ako je, na primer, jedna ispitanica prijavila da je videla ljude i da je videla boje, ali nista vise, binarni kod za taj njen izvestaj glasio bi 1000100000 - dakle, bile bi popunjene samo dve kategorije (dva elementa). A to se moze uporediti sa binarnim kodom same ciljne slike. Ako ispitanici pogadaju "bez veze", pogodice u proseku pedeset posto brojki, a promasice isto toliko. Govoreci nasumce "Nula, jedan, jedan, nula..." pogadace, prosecno, otprilike u pet slucajeva od svakih deset. Honorton je redovno dobijao natprosecan broj pogodaka, dakle iznad 50o, u svojim gancfeld studijama sa ovim sistemom ocenjivanja rezultata.

Objektivno ocenjivanje u ESP ogledu sa pogadanjem slika Deset kategorija sadrzine

ima (1) nema (0)

01 ima boje nema nikakvih boja, samo crno i belo 02 ima aktivnosti nema aktivnosti, sve nepokretno 03 mitski likovi nema nikakvih mitskih likova

4     zivotinje ne pojavljuje se nijedna zivotinja

5     ljudi nema nikakvih ljudi na slici

6     alati/proizvodi nema nijednog alata ni proizvoda 07 ima hrane na slici nema nikakve hrane

8     delovi tela nigde se ne vidi nijedan deo tela

9     arhitektura nigde se ne vidi nikakva gradevina 10 priroda niceg iz prirode nema na slici

Drugi najzanimljiviji deo Honortonovog rada sacuvacemo za nase poslednje poglavlje. Tu je ucestvovalo osam istrazivaca, bilo je na stotine pokusaja, ulozene su godine rada, sistem za testiranje bio je u potpunosti automatski, a rezultati su bili takvi da zaista moraju uci u istoriju parapsihologije. A mi to ne kazemo olako. Za sada, medutim, ogranicimo se na razmatranje sta su i kako postigli drugi istrazivaci pomocu gancfeld tehnike.

PONAVLJANJE GANCFELD REZULTATA

Vilijem Braud koji sada radi u Zaduzbini za nauku uma, u Teksasu, ali je tada jos radio na Univerzitetu Hjuston, bio je prvi istrazivac koji je potvrdio da je svojim nezavisnim radom pomocu gancfeld tehnike dosao do istih rezultata kao Honorton. Braud je uveo dve inovacije. Kao prvo, imao je dve grupe, gancfeld i ne-gancfeld grupu (bez ping-pong loptica i belog suma) da bi se uverio da li ce rezultati stvarno biti razliciti kad ispitanici budu pogadali koja je slika ona prava. Druga inovacija bila je izmena u nacinu statisticke analize. Braud je zakljucio da su dotadasnji ogledi sa slobodnim reagovanjem pokazali da pojedini ispitanici uspevaju da se dokopaju nekog delica informacije o ciljnoj slici, ali ne dovoljno da bi je kasnije, izmedu cetiri ponudene, prepoznali iz prve tacno. (Za one nase citaoce koji vole statistiku kao nauku, reci cemo da u ovom slucaju, gde se pred ispitanika iznose cetiri slike s tim da on mora odabrati jednu, eventualni primljeni "delic"

informacije treba da mu omoguci da stavi onu pravu, ciljnu sliku na prvo ili barem na drugo mesto na tabeli, ali ne obavezno i pouzdano na prvo, osim ako je to "delic" toliko osoben da zaista samo na jednoj slici postoji; a to se kod bogatih, slozenih slika retko desava.)

Braud nije ispitanicima davao cetiri slike kao Honorton, nego sest. Belezio je kao "binarni pogodak" svaki onaj slucaj kad ispitanik postavi ciljnu sliku na prvo, ili drugo, ili na trece mesto, dakle - na neko od prva tri mesta (od ukupno sest mesta na tabeli; verovatnoca za to je 50o). I u svih deset slucajeva postigao je sa gancfeld grupom "binarni pogodak". Njegova kontrolna grupa, lisena gancfelda, pogadala je ocigledno sasvim nasumce i postigla upravo onaj rezultat koji je statisticki, na osnovu puke slucajnosti, bio najverovatniji. Time je Braud pokazao da gancfeld izolacija pospesuje ESP sposobnost ispitanika.

Braud u drugim svojim studijama, zatim Reks Stenford u Njujorku (narocito u jednoj dramaticnoj studiji sa ispitanicom Meri Smit), Karl Sardzent u Kembridzu, kao i mnogi drugi eksperimentatori dobili su znacajne rezultate, daleko iznad nivoa slucajnosti, u svojim gancfeld ESP ogledima. Da bismo razmotrili poreklo tih uspeha, vraticemo se Honortonovoj teoriji o "redukciji suma" koji mozda smeta vanculnom opazanju. Razmotricemo tu teoriju podrobnije. Tako ce citalac steci izvesnu predstavu o uzbudljivosti ovih istrazivanja.

IMPLIKACIJE TEORIJE O REDUKCIJI SUMA

Honortonov model kaze da gancfeld okruzenje pomaze da sum bude smanjen a ESP sposobnost pojacana. Kaze, medutim, i jos ponesto daje neka dalja predvidanja. Evo kako izgleda radosled misli koje vode do tih predvidanja.

•     Gancfeld uspeva zato sto odstranjuje sum (to je teorija).

•     Senzorna buka (sum) biva odstranjena zato sto mozak posle nekog vremena prestane da obraca paznju na ona polja culnih utisaka koja miruju (ostaju neizmenjena). (Ovo nije teorija, nego je opazeno i dokumentovano u klasicnim, ne ESP, studijama psihologije.)

•     To je habituacija ili navikavanje. Ona se dogada, ali ne odmah. Proticanjem vremena ona se postepeno uspostavlja. Sto je covek duze u gancfeld izolaciji, habituacija postaje sve izrazenija. Postoje dokazi, ne samo introspektivni nego i fizioloski, koji pokazuju da je za uspostavljanje duboke habituacije potrebno otprilike 15 ili 20 minuta, kod vecine ljudi. (Ni ovo nije teorija, nego je u psihologiji dokazano konvencionalnim, ne parapsiholoskim, ogledima.)

•     Iz tih razloga, trebalo bi da se sa proticanjem vremena, u toku ogleda sa habituacijom, postepeno pojacava ESP efekat.

Iz ovog zavrsnog zakljucka proisticu dve konkretne prognoze, obe podlozne proveravanju. Prva glasi da vrlo kratak boravak u gancfeld izolaciji nece primetno pojacati ESP. Druga glasi da ce subjekti postizati bolje rezultate u kasnijoj, odmaklijoj fazi habituacije nego u ranijoj.

Nazalost, za sada nam je poznat samo jedan ogled u kome su sistematski uporedene dve duzine gancfeld izolacije (neki ispitanici ostajali su u gancfeldu 30 minuta, a drugi samo

15 minuta). Primaoci su nasumce svrstani u jednu ili u drugu grupu. Na  nase razocaranje, niko nije postigao nista ni u jednoj od te dve grupe  rezultati se nisu makli od nivoa puke slucajnosti. Prema tome, ne mozemo  odatle  izvuci  nikakve  zakljucke. Hitno su potrebni dodatni ogledi ove vrste. Objavljeni su rezultati nekih ogleda u kojima su ispitanici dobijali samo po 15 minuta u gancfeld izolaciji (a kod nekih ispitivaca cak

samo po 7 minuta); nalazi nagovestavaju da je zbog tog skracenja doslo do slabijih rezultata, ali ispitivaci su se veoma razlikovali, razliciti su bili i njihovi postupci, i tako dalje. Proveravanje ovih postupaka zaista je prioritet u gancfeld istrazivanju.

Za drugo predvidanje imamo znatno jace potvrde, jer ga je proveravala grupa na Kembridzu, koristeci jedan sistem belezenja koji su nazvali "atomisticko ocenjivanje". Naime, posle seanse, od svakog ispitanika trazeno je da gleda jednu po jednu od ponudene cetiri slike i da za svaki detalj sa njih koji je pomenuo dok je bio u gancfeldu pridoda po nekoliko poena. Ali posebno je sabiran rezultat za ono sto su ispitanici govorili tokom prve polovine svog vremena u gancfeldu, a posebno za drugu polovinu, i to posebno za onu sliku koja je stvarno bila ciljna, a posebno za svaku od pridodate tri. Ovi istrazivaci su, dakle, presekli raspolozivo vreme u gancfeld izolaciji na dve polovine; moglo bi se to deliti i na sitnije delove. Takode su analizu slika iseckali na mnogo zasebnih malih delova, kojima su (a ne celim slikama) dodeljivani poeni. Dobijeni rezultati izrazito su potvrdili model sa redukcijom suma ispitanici su posle duzeg vremena u gancfeld izolaciji pogadali znatno bolje.

U kembridzkoj studiji otklonjen je i jedan poseban cinilac zabune. U prva tri ogleda bio je neprestano prisutan glavni clan te grupe istrazivaca (Karl Sardzent), koji je bio sav uzbuden sto prvi put testira jedan (po njegovom misljenju) vazan deo teorije. U dva kasnija ogleda jedan kolega je sugerisao da bi trebalo posebno analizovati rezultate onih seansi u kojima Sardzent jeste i onih u kojima nije ucestvovao. Jer mozda izrazita ocekivanja samoga istrazivaca  uticu na nesto, ili mozda oni ispitanici koji  su videli Sardzentovo odusevljenje, kasnije, kad treba da razmatraju i ocenjuju sta je bilo, pristupe tom poslu sa vise paznje. U kasnijim ogledima, pojacanje ESP efekta sa proticanjem gancfeld vremena bilo je statisticki ogromno znacajno kad god Sardzent nije bio tu, a sasvim je izostajalo cim bi se on opet pojavio. Mi zaista ne znamo zasto je to bilo tako. Ali sada nam i nije bitno delovanje istrazivaca, bitno je da se potvrdila jedna od dve Honortonove dodatne prognoze.

Honorton je vec u prvom ogledu u svojoj karijeri proverio jos jednu hipotezu - naime, onu koja je poznata pod nazivom "hipoteza o pomaku stanja". Jednostavno receno, ona predvida da ce ESP efekti biti utoliko jaci sto je vise izmenjeno stanje svesti kod ispitanika. Mnogi ogledi su to potvrdili, pa cak i ogledi Dzona Palmera koji nije uspeo da u svom radu postgne ukupne rezultate znacajno iznad ili ispod puke slucajnosti. Vraticemo se na ovu temu u sledecem poglavlju zato sto dokazi koje smo ovde izneli, iako su jaki, nisu ni u kom slucaju cela prica.

JAKI REZULTATI,JAK DOZIVLJAJ

Rezultati studija sa snovima, kao i sa gancfeldom, bili su visoki. To znaci da su ispitanici pogadali znatno iznad onoga sto bi trebalo ocekivati od sasvim nasumicnog pokusavanja. Nisu bili bolji samo za 1o, kao u nekim studijama elektronskog pogadanja, nego za mnogo, mnogo veci postotak. Osim toga, ispitanici u gancfeld ogledima bili su najobicniji ljudi, a ne osobe kao Malkolm Besent kojima je prethodno vec bila pripisana neka navodna ESP "nadarenost". Bili su to studenti, domacice, radnici, intelektualci, naprosto obican narod. Ponovljivost gancfeld rezultata veoma je ohrabrujuca od ukupno sedamdesetak obavljenih studija ove vrste, u 45o njih postignuti su statisticki znacajni pozitivni rezultati (a da su ispitanici gadali stvarno naslepo, takvi rezultati bi se postigli, statistika nam kaze, u samo 5o studija). Stavise, mnogi od prividno neuspelih ogleda nisu uopste neuspeli, iako tako na prvi pogled izgleda. Vraticemo se i toj temi u zavrsnom poglavnju ove nase knjige.

Testovi sa snovima i gancfeld okruzenjem dali su rezultate koji su upecatljivi i zbog svoje prirode, odnosno vrste. Oni nasi citaoci koji su ne bez napora procitali poglavlja posvecena pogadanju polozaja nekog kartoncica u koverti, i o psihokinetickom uticanju na masinu da radi ovo ili ono, verovatno su tamo nasli malo ili nimalo slicnosti sa bilo

kojim svojim dozivljajem; studije sa slobodnim reagovanjem trebalo bi da su im, medutim, mnogo zanimljivije. Statisticka ocena je suvoparna stvar, ona ne uhvati na pravi nacin mocnu podudarnost izmedu utisaka posiljaoca i primaoca. Rad sudija cesto biva konzervativan. Bice nam potrebne bolje tehnike za merenje informacija koje, cini nam se, proizlaze iz ovih istrazivanja. Uspeh ispitanika cesto bude dramaticno veliki. Treba se nadati da ce parapsiholozi, u buducim testovima, razviti postupke za vrednovanje postignutog koje ce biti osetljivije na dramaticno i reklo bi se telepatsko proticanje informacija koje se, mozda, ovde dogada