VII

ENERGIJA SVETLOSTI: PODESITI SVOJ BIOLOSKI SAT

U zoru čovek polazi na put, ali i počinje da radi.

Heziod

DOKTOR KUK (COOK) T ESKTMT

Doktor Frederik Kuk je bio prekaljeni istrazivač Dalekog se- vera. On, kada je u XIX veku njegova ekspedicija blokirana ledom, nije izgubio nadu da će umeti da izađe na kraj sa najtezim klimat- skim uslovima. Ono na sta nije računao jeste da izazov neće biti fizički već osećajan. Blokirani na samom početku zime, Kuk i njegovi ljudi (u to vreme nije bilo zena u polarnim ekspedicijama) trebalo je da izdrze sezdeset i osam dana potpunog mraka. Kuk u svom dnevniku pise: ,Dani su se brzo skraćivali a noći postajale vidno duze. Taj obeshrabrujući veo tame, koji je pao nakon bljestave beline prethod- nih noći, posejao je u nasim venama beznađe koje nam prozima duse." Kako su sve vise tonuli u zimske senke, Kuk je primetio da su njegovi ljudi sve pesimističniji i apatičniji. Zato im je svakog dana organizovao visesatno sedenje pred velikom vatrom u logoru. Zabelezio je u svom dnevniku da im se izgleda dopalo svetio vatre, koje im je mnogo vise pomoglo no njena toplina.

Kuk je takođe zabelezio snazan efekat svetlosti, koja kao daje

dolaskom proleća skidala okove sa eskimskih instinkata: ,Strasti ovih ljudi su periodične; sparivali bi se odmah nakon sunčevog povratka. U tom periodu oni odista skoro da drhte zbog jačine svojih strasti i tokom

nekoliko sedmica najveći deo vremena posvećuju tome da te strasti zadovolje!"

Biblija je već, mnogo pre Kukovih opisa, belezila uticaj svet-

losti i sunca na čovekova raspolozenja i instinkte.Toliko je očigledno da smo srećniji u proleće nego usred zime, da prosto zanemarujemo taj duboki uticaj svetlosti na poboljsanje naseg raspolozenja i energije.

Svetlost direktno utiče na vise bitnih funkcija osećajnog mozga; čak ih i kontrolise. Za zivotinje koje zive u prirodi, bez uticaja vestačkih izvora svetlosti, duzina dana i noći određuje čas kada lezu i kada ustaju. Tako svetlost kontrolise većinu vitalnih instinkata, kao sto su apetit za hranu ili za seks, čak i zelju za novinom i istrazivanjem. Laboratorijska ispitivanja pokazuju da svetlost, a ne promena temperature, (ili izlaga- nje prolećnom polenu, itd.) kontrolise sve instinktivne promene krajem zime. Svetlost u mozak ulazi kroz oči, a njen efekat se odmah prenosi na specijalizovanu grupu ćelija koja se zove hipotalamus, smesten u srcu osećajnog mozga. Ma kako bio sićusan, (predstavlja jedva 1% mase mozga odrasle osobe), hipotalamus upravlja lučenjem svih telesnih hormona, bilo da je reč o apetitu, libidu, ciklusima sna, menstrualnim ciklusima, regulisanju temperature, metabolizmu masnoća i, naročito, raspolozenju i energiji za akciju. Posto imamo iste limbičke struk- ture kao i druge zivotinje, nase bioloske funkcije i instinktivni apetiti podlozni su uticaju koliko i njihovi. To se zenama čini očiglednijim nego muskarcima. Budući da otprilike četrdeset godina svakog meseca imaju ciklične promene lučenja hormona, one znaju bolje no iko do koje mere su funkcije tela, kao i emocije, raznovrsne i podlozne prirod- nim ritmovima.

Naravno, ovladavanje vatrom, a zatim elektricitetom, delimično nas je oslobodilo kontrole koju prirodni ciklus svetlosti normalno nameće satima sna i budnosti. Ali, vestačka svetlost pod kojom zimi funkcionisemo jeste pet do dvadeset puta slabija od prirodne svetlosti jednog tmurnog dana. Nemoguće je, dakle, potpuno zameniti uticaj sunca nasim stolnim lampama.

SVT TELESNT RTTMOVT

Paskal, specijalistkinja za marketing, radi za veliku francusku firmu luksuznih proizvoda. Ona mora da bude u Aziji ili Americi bar

jednom mesečno. To ju je u početku najvise privuklo ovom poslu. Na- kon godinu dana, to joj najvise smeta, a naročito, primetila je, putovanja sa zapada na istok. Ne samo da se ujutro budi veoma rano, već i danima oseća u grudima hladnoću, stomak joj je naduven i potpuno je klonula kao samo tri dana pred početak menstruacije. Takođe je primetila i da se, gledajući neku reklamu na televiziji (dovoljno je da se dete nasmesi majci pa da joj se grlo stegne), ili slusajući o svojoj mački koju treba kod prijateljice da ostavi uvek kada putuje, lako zaplače.

Smenjivanje dana i noći ne kontrolise samo ciklus sna. Mnogi drugi bioloski ritmovi to prate. Temperatura tela, koja je najniza ujutro, penje se tokom aktivnog dana (do 18I19 sati), a zatim ponovo pada. Lučenje raznih hormona, kao sto je kortizol, glavni hormon stresa, takođe sledi ritam od 24 sata. I stomačni sokovi i aktivnost probavnog trakta slede dnevni ritam. Normalno, svi ti ritmovi su poredani jedni do drugih: temperatura i kortizol počinju ujutro, sa buđenjem, da rastu; probavne funkcije odgovaraju ritmu tri dnevna obroka, a smiruju se tokom spavanja. Ipak, u XX veku fiziolozi su otkrili da putovanja avi- onom mogu taj uhodani poredak da poremete.

U stvari, svaki od ovih ritmova funkcionise prema vlastitom unutrasnjem ,satu", i oni nuzno ne prate signal dat preko perioda sna i budnosti. Cak i sklonost snovima - ono sto fiziolozi pesnički nazivaju

,pritiskom snova" - ima svoj ritam nezavisan od ritma sna! Sanjamo naročito u drugom delu noći, nekoliko sati pred uobičajeno buđenje. Ako jedne noći ne spavate, između pet i osam sati ujutro osetićete ,pri- tisak snova": vas mozak će hteti da se ,isključi", a misli će postati ne- organizovane i neuhvatljive. Misići će vam se iznenada opustiti i glava će vam iznenada pasti. To je najopasniji period za onog ko prekoračuje svoje granice vozeći čitavu noć. To nije samo umor u smislu ,nedostat- ka sna", već mozak pokusava da sanja.

Ciklus snova je povezan sa spavanjem. Kada promenimo kre- tanje časovnika, čak i ako spavamo od ponoći do osam ujutro u novoj vremenskoj zoni, bioloskim ritmovima treba vise dana da uspostave između sebe odgovarajuću fazu. Snovi, na primer, zele da se izraze u svoje vreme, sto odgovara vremenu od deset ujutro u Rijadu ili pet po podne u Sidneju. Odjednom su mnoge bioloske funkcije poremećene, sto objasnjava simptome poremećaja vremenskog rasporeda.

Isto se desava, ali slabije, kada legnemo u četiri ili pet ujutro, posle duge večeri tokom vikenda. Čak i ako sutradan spavamo do

podne, period sna neće biti u fazi sa drugim bioloskim ritmovima tela. Poslednji sati sna, na primer, pasće u vreme kada kortizol već raste i nakon faze sna sa snovima. Mi smo kao osuđeni da ostatak dana zivimo u nekoj magli i apatiji, ponekad i lakoj depresiji, sto neki zovu ,nedeljni bluz".

Međutim, postoji način da sve unutarnje skazaljke podesimo. Kao sto se suncokreti okreću prema suncu i prate ga čitav dan, hipotala- mus je izuzetno osetljiv na svetlost. On je bioloski uređen tako da telo i mozak vodi u ritmu godisnjih doba, prema tome da li su dani sve duzi ili sve kraći. Kada je pravilno usmeren, njegova kontrola lučenja hormona i neuroprenosnika izuzetno je precizna.13

Dok se u jesen a zatim zimi dani skraćuju, skoro jedna osoba od tri oseća promenu svoje energije i impulsa. Ove promene kao da su posledica fiziologije hibernacije: sve duze noći, tesko buđenje, stalna potreba za hlebom, krompirom, testeninom, čokoladom, bombonama, pad energije i libida, gubitak motivacije za nove projekte, usporene misli. Između novembra i marta, kod skoro 10% ljudi koji zive ispod

40. paralele (Madrid u Evropi, Njujork u Americi) ovi simptomi dobi- jaju dimenzije istinske depresije (2). Oni su vise fizički nego psihički. To ipak nije čudno, posto su pre plod promene bioloskog ritma nego posledica osećajnog bola.

Onog dana kada sam u svom kabinetu primio Freda bio sam zaprepasćen vidljivim odsustvom svakog psiholoskog objasnjenja za simptome od kojih je patio već dve godine. Fred je imao Četrdeset go- dina i bio sef sasvim uspesnog preduzeća. Bio je elegantan i simpatičan i nimalo se nije ustezao da odgovara na vrlo lična pitanja koja sam mu postavio. Upoznao je u svom zivotu i uspone i padove, kao i svi ljudi, ali u njegovoj priči nisam nasao ni najmanji trag nekog trajnog bola. Naravno, to stoje vodio firmu moglo je biti stresno i nesigurno, ali sve je uvek bilo u poznatim granicama, na nivou teskoća koje je smatrao

,izazovom, izvorom stimulacije". ,Bilo bi mi inače dosadno", dodao je. Nikad se nije osetio slomljenim, ni zadatkom koji je stajao pred njim, ni okolnostima.

13      Na primer, lučenje melalonina, hormona spavanja, počinje noću, nekoliko minuta nakon sto se ugase lampe, ako se to čini u uobičajeni sat. lb lučenje se nastavlja čitavu noć, a ujutro se prekida za nekoliko sekundi, čim se pojavi svetlost.

Fredje već konsultovao mnoge lekare zbog simptoma hroničnog i progresivnog umora, zamagljenih misli, suvise lakog i neredovnog sna, bola u leđima i ramenima; zbog svega je konačno morao da prede na pola radnog vremena. Kako je ispoljavao klasične ,bolne tačke" duz leđa, dijagnozirana je ,fibromijalgija". Fibromijalgija je jedna dosta lose tumačena bolest koja vise simptoma depresije vezuje za umor i iscrpljujuće bolove u misićima. Lekari se nje boje koliko i pacijenti posto ona, uprkos lečenju i antidepresivima ograničenog dejstva, lako postaje hronična. Osobe koje napada osećaju se fizički bolesne i ne shvataju zasto ih lekar tera da konsultuju psihijatra ili psihoterapeuta. Fred je sve već pokusao. Posetio je i alternativne i tradicionalne lekare. Pokusao je sa psihoterapijom, da uzima velike doze lekova protiv bolova, kao i dva različita antidepresiva čije sekundarne efekte nije podnosio.  Kao  ni moje kolege, ni ja nisam znao odakle da počnem. Međutim, jedan detalj iz njegove priče me je pogodio. Sve je počelo sa jednom do dve sedmice poremećenog sna, kad se ujutro nije osetio ,opusteno" i kada se tesko budio. Bolovi su počeli tek kasnije, i san mu je od toga postao jos tezi. Problemi sa snom su krenuli u novembru, kada je najmanje dnevne svetlosti. Nisam zeleo da Fredu predlozim novo lečenje, koje bi mu uzelo vremena i izlozilo ga neprijatnim sekundarnim efektima za jedan ne bas izvestan rezultat. Ali, ono sto sam mislio da uradim nije mu moglo skoditi, i čak nije trazilo od njega da promeni svoje navike. Hteo sam da prvi put pokusam sa lečenjem vestačkom simulacijom svitanja, ne verujući da će to ispasti toliko korisno.

Od 1980. godine Nacionalni institut za mentalno zdravlje u Sjedinjenim Drzavama, kao i razne skandinavske laboratorije, istrazivali su korisnost terapije svetlosću za depresije sezonskog tipa. Ove studije su pokazale da trideset minuta dnevnog izlaganja vrlo jakom vestačkom svetlu (10 000 luksa), tj. dvadeset puta jačem od normalne električne sijalice, leci simptome zimske depresije za otprilike dve nedelje. Ipak, pacijenti su se zalili da moraju sedeti trideset minuta ispred specijalne lampe svakog dana. Tokom poslednjih deset godina doktor Ričard Ej veri (Richard Avery) iz Sijatla (sa severa Sjedinjenih Drzava) uveo je nesto radikalno novo. Umesto da se pacijenti brutalno izloze svetlosti od 10 000 luksa ujutro prilikom buđenja, bilo je dovoljno da se prepuste buđenju simulacijom prirodnog svitanja - signalom koji mozak prima čak i zatvorenih očiju.

STMULTRANJE PRTRODNOG SVTTANJA

Sedam je ujutro i mrkla je noć. Zvonjava budilnika prekida vas mir i san. Teskih kapaka, jedva dizete ruku prema uljezu, da ga.ućutkate.

,Samo jos pet minuta", molite. Dan lose počinje. Ali, kako drugačije? Eh, dobro, vezite vas budilnik za lampu uz krevet. Hoćete da se dignete u sedam sati? Od sest i petnaest aparat osvetljava sobu. Polako, a zatim sve brze, on simulira pojavu svetlosti vaseg novog dana. Oči, i kad su vam zatvorene, vrlo su osetljive na taj signal, koji je inače znak za buđenje svih vrsta zivotinja jos od pradavnih vremena. Taj signal je vas osećajni mozak naučio da prepozna tokom miliona godina evolu- cije. Nas mozak i telo su se potpuno prilagodili tom znaku zore. Od prvih zraka svetlosti, ma kako bili slabi, dok smo sklopljenih kapaka, hipotalamus dobija poruku kako je vreme da organizuje prelaz iz sna. Odjednom se buđenje prirodno odvija, delikatno, ne prekidajući san kome je vreme da se zavrsi. Kreće jutarnje lučenje kortizola, a tempe- ratura tela dostize svoj dnevni uspon. Kad se intenzitet svetlosti jos malo poveća, električna aktivnost mozga, koja karakterise dubok san, počinje da prelazi na lak san, a zatim na potpuno buđenje. Za one koje ta postepenost uznemirava postoje, u slučaju da signal svetlosti nije bio dovoljno delotvoran, aparati sa ,zvonjavom upozorenja".

U jednoj studiji naspram pet ostvarenih u Sijatlu (a to je ameri- čki grad u kome pada najvise kise) doktor Ejveri je pokazao da je simulacija svitanja znatno delotvornija u lečenju simptoma hibernacije povezanih sa sezonskom depresijom. Izgleda daje mozak prijemčiviji na tu prirodnu metodu nego na nametanje jake, nenajavljene vestačke svetlosti (3). Pri tom, ova preimućstva se ne ograničavaju na tretman depresije: vise supruznika pacijenata koji su ovo iskusili indirektno je opisalo da su se osetili podstaknuti ovim utesnim buđenjima.

Fred je sa entuzijazmom prihvatio da isproba simulaciju svi- tanja. Naručio je preko interneta mali aparat i čim gaje dobio, svoju je noćnu lampu uključio u crnu kutijicu programiranu da započne svitanje od sest i petnaest ujutro (radi sigurnosti je navio i budilnik na sedam sati). Sutradan ujutro se probudio kada je svetlost njegove lampe posti- gla svoj maksimum, pet minuta pre zvonjave budilnika. Za manje od sedmicu dana on je konstatovao razliku u svom načinu buđenja. Upola u snu, dok je jos sanjao, shvatao je da je jutro, ali se vraćao snu jos malo. To se desilo jednom ili dvaput, pre no sto je shvatio da su mu

telo i duh bili sve budniji i sve rede ponovo padali u san. Za manje od dve sedmice procenio je da ima vise energije tokom dana i da moze jasnije da misli. Kao da mu se magla u glavi razilazila. I raspolozenje mu se u skladu sa tim popravljalo. Nekoliko meseci kasnije kazao mi je daje stekao utisak kako ga vrat i ramena manje bole; ali, nazalost, bol nikada nije potpuno isčezao. Evo kako je u jednom e-mailu Fred svom proizvođaču simulatora svitanja opisao vlastito iskustvo: ,Tesko da mogu naći reci da vam opisem sta je ta svetlost za mene značila. Nista mi nije toliko pomoglo. Činjenica da je to potpuno prirodno je dodatna prednost, jer ja tesko podnosim lekove. Ne razumem kako to funkcionise, ali osećam se odmorniji, imam vise koncentracije i energije kad se probudim, i to me prati čitav, svaki dan."

Jedan od najfascinantnijih aspekata simulacije svitanja bez sumnje je činjenica da to moze biti blagotvorno za svakog od nas, bilo da smo depresivni ili ne, bilo da smo pod stresom ili ne. Dok sam stu- dirao medicinu, prvi staz u psihijatriji imao sam na univerzitetu Sten- ford u Kaliforniji. Tu sam naučio fiziologiju sna, sa njegovim raznim fazama, kao stoje san sa snovima ,paradoksalan" - postoje električna aktivnost mozga tokom ovog ,sna" upravo ista kao i tokom buđenja, dok je telo potpuno opusteno.

Vinsent Zarkone, koji je upravljao laboratorijom fiziologije sna, bio je jedan od najvećih specijalista za to pitanje. Veoma se dobro sećam sta nam je govorio: paradoksalno spavanje je u poslednjim satima noći, i upravo zbog toga zvonjava budilnika često prekida san. Proslo je mno- go vremena otkad sam primetio do koje je mere neprijatno probuditi se pre no sto se san sam od sebe zavrsi: koliko se bolje osećamo kad se san zavrsi prirodno. Ako je ijedna osoba na svetu umela da izbegne taj problem, to je sigurno bio on. Isao sam posle časova da ga pitam da li je moguće napraviti masinu koja bi sprečila budilnik da zvoni ako san nije dovrsen. Najzad, uz sva sakupljena znanja o fiziologiji paradoksalnog spavanja, bilo je dovoljno otkriti da lije neko jos uvek u toj fazi, i prosto zaustaviti zvonjenje budilnika dok iz te faze osoba ne izađe.

Zarkone me je, smeseći se, gledao. U očima mu je bio plamičak; on je sam sebi očigledno postavljao isto pitanje. ,Bilo bi to dobro, zar ne? -- odgovorio je. Avaj, ne znam ni za kakav aparat koji bi tako radio, a ako bi neko takav napravio, bilo bi komplikovano upotrebljavati ga svaki dan. Bile bi potrebne elektrode, zice, kompjuter na noćnom stočiću. Niko ne bi zeleo tako nesto." Bilo je to pre dvadeset godina.

Danas simulacija svitanja izgleda tako očigledno resenje tog problema da se pitamo zasto niko na to nije pre pomislio. Zasto se jos uvek budi- mo na prodorni zvuk budilnika koji uzdrma sve nase bioloske ritmove, ako je moguće, prema prirodnim zakonima evolucije, spokojno krenuti u svaki novi dan?

Moguće je da ta tehnologija - skoro prozirna jer nista ne menja u nasim zivotnim navikama - utiče na mnogo vise simptoma nego sto su sezonske varijacije raspolozenja ili teskih buđenja. Tera- pija svetlosću se već dokazala u mnogo drugačijim oblastima nego sto je zimska depresija. Prema izvesnim ispitivanjima, ona bi omogućila stabilizaciju menstrualnih ciklusa (4), smanjenje apetita za skrobom i za viskom hrane od kojih neke osobe pate zimi (5), poboljsala kvalitet sna (6), kao i reakciju na antidepresive kod pacijenata koji su na njih otporni (7). Nijedan od tih uslova jos nije proučavan uz simulator svi- tanja, samo tradicionalnim metodama, mnogo tezim, izlaganjem jakoj svetlosti ujutro nakon buđenja. Svakako, ako bi se simulacija svitanja pokazala tako efikasnom u ovim različitim oblastima, mogla bi postati isto tako neophodna za nasu egzistenciju kao jutarnja kafa.

Svetlost moze podstaći sve nase bioloske ritmove, uključujući i ritmove osećajnog mozga. Ali, postoje i drugi načini da se utiče na razmenu energije između tela i mozga, metode čiji je efekat na depre- siju i anksioznost potvrđen pre pet hiljada godina u kineskoj i tibetan- skoj medicini. Uprkos njihovoj neverovatnoj jednostavnosti i eleganciji, ovi sistemi delovanja na osećajnu ravnotezu tek počinju da se priznaju u zapadnjačkoj medicini. Ipak, izuzetno mnogo se moze naučiti iz nji- hove neobjasnjive delotvornosti.