VI

EMDR U AKCIJI

Lilijan je bila glumica i radila je u jednom pozoristu nacional- nog ugleda. Igrala je pomalo svuda po svetu i znala je kako da savlada svoj strah. Ipak, nasla se u mom kabinetu zato sto ju je progonio taj stari neprijatelj. Bila je u strahu otkad su joj dijagnosticirali rak bubrega. Pričajući sa njom, saznao sam da ju je kao dete u vise navrata silovao otac. Nemoć koju je sada osećala verovatno je bila odjek njene dečje nemoći, kada joj je bilo nemoguće da izbegne uzasnu, bezizlaznu situ- aciju. Savrseno se sećala kako se sa sest godina posekla unutar butina na siljatoj ogradi njihovog vrta. Otac ju je odveo doktoru koji joj je stavio zavoje sve do pubisa. Uradio je to pred njenim ocem i bez anestezije. Kad su se vratili kući, otac ju je pritisnuo na krevet poleđuske, s rukom na potiljku, ne dajući joj da se makne, i prvi put je silovao. Lilijan je počela sa izjavom da se nekoliko godina lečila psihoanalizom, i daje tada dugo pričala o incestu i svom odnosu sa ocem. Mislila je da vise nema koristi ponovo se vraćati na te stare uspomene za koje je verovala da su najzad resene. Međutim, odnos između te scene, koja je povezi- vala bolest, apsolutnu nemoć i strah, i teskobe koju je sada osećala zbog svoje bolesti izgledao mije suvise jak daje ponovo ne ispitam. Ona se najzad slozila, i prvom serijom očnih pokreta ponovo je prezivela uzas devojčice od sest godina, sto se videlo na čitavom njenom telu. Palo joj je nesto na pamet, nesto sto se odnosilo na taj trenutak: ,,A ako je to bila moja greska? Zar nisu moj pad u basti i činjenica da mi je otac video polne organe kod lekara bili povod da mi to učini?" Kao skoro sve zrtve seksualnog zlostavljanja, Lilijan se osećala delimično odgovornom za ova gnusna dela. Ja sam je zamolio da nastavi da misli o onome Sto je upravo kazala da bismo napravili novu seriju očnih pokreta. Nakon trideset sekundi, na sledećoj pauzi, kazala mi je da je sada uvidela da to nije bila njena greska. Ona je bila malo dete, a njen otac je trebalo da se brine za nju, daje leci i stiti. To joj se nametnulo: ona nije apsolutno

nista učinila sto bi moglo opravdati takav napad. Prosto je pala. Nor- malno za jednu aktivnu, radoznalu devojčicu. Veza između stanovista odrasle osobe i stare rane sačuvane u njenom osećajnom mozgu stvarala se pred mojim očima.

Prilikom sledeće serije pokreta očiju njeno osećanje se pro-

menilo. Strah se pretvorio u opravdan bes: ,Kako je mogao to da mi uradi? Kako je moja majka mogla da ga pusti da to godinama čini?" Njene telesne senzacije, koje su, izgleda, morale da govore koliko i njene reci, takođe su se menjale. Pritisak na potiljak koji je ponovo dozivela nekoliko minuta ranije i strah koji je u stomaku osetila pro- menili su se: sad je osećala jaku napetost u grudima i vilici, kako se to često desava kad smo besni. Vise psihoterapeutskih skola smatraju da je cilj lečenja zrtava silovanja upravo da ih dovedemo do uspelog preobraćanja straha i nemoći u opravdani bes. U EMDR-u, tretman se odvija na isti način, sve dok pacijent ne oseti unutrasnje promene. Doi sta, posle nekoliko serija očnih pokreta Lilijan je sebe videla kao usam ljenu devojčicu, osećajno napustenu i seksualno zlostavljanu. Osetila je duboku tugu i veliko sazaljenje prema tom jadnom detetu. Kao u stepenima oplakivanja koje je opisala Elizabeta Kibler-Ros (Elizabeth Kubler-Ross), bes se pretvorio u tugu (1). Zatim je shvatila da se svesna odrasla osoba, kakva je ona postala, moze pobrinuti za ovo dete. To ju je podsetilo na zestinu s kojom je stitila svoju decu. Ona se vremenom setila zivota svoga oca. On je tokom Drugog svetskog rata, u Holandiji, vrlo rano usao u Pokret otpora. Bio je uhapsen i mučen. Čitavog detinj- stva je slusala svoju majku, babu i dedu kako pričaju da nikada vise posle toga nije bio kao pre. Osetila je u sebi sazaljenje prema njemu, čak i razumevanje. Otad gaje videla kao čoveka sa velikom potrebom za ljubavlju i samilosću koje mu njegova zena, tvrda i suva, nikada nije pruzila, kao ni njegovi roditelji, kratkovidi u kulturnoj tradiciji koja nije mnogo marila za osećanja. Sada joj se činio kao dezorijentisan i izgubljen čovek, kao neko koje proziveo tako teske stvari ,od kojih je mogao da poludi". Videla gaje kao ,starog jadnog čoveka, tako slabog da nije mogao ni da hoda". ,Zivot mu je sada tako tezak. Zao mi ga

je."

Za sezdeset minuta je presla put od uzasa silovane devojčice do prihvatanja, čak i sazaljenja prema svom napadaču, do najzreli- jeg mogućeg stanovista. Nijedan uobičajeni stepen oplakivanja, kako

ih opisuje psihoanaliza, nije bio zanemaren. Bilo je to kao da su se meseci, godine psihoterapije sazeli u jednu jedinu seansu. Činilo se da joj je stimulacija adaptativnog sistema tretiranja informacije pomogla da uspostavi sve nuzne veze između događaja proslosti i njene perspektive odrasle zene. Kad su te veze dobile svoje mesto, disfunkcionalna informacija je bila provarena, ,metabolizirana", kazu biologisti, i bez sposobnosti da podstakne neodgovarajuća osećanja. Lilijan je čak mogla da se seti prvog silovanja i da na njega gleda bez ikakvih teskoća: ,Kao da sam jednostavno bila posmatrač. Gledam to izdaleka. To je samo sećanje, slika". Posto mu je oduzet disfunkcionalni ,limbički" naboj, sećanje gubi vitalnost. Njegov pritisak se topi. To je već ogromna stvar. Ipak, ukidanje starih trauma koje u sebi nosimo kao sasvim nezalečene rane nije zavrseno neutralizacijom nekadasnjih uspomena.

Kad se ta trauma, kao i neke druge, rastvorila, Lilijan je otkrila u sebi unutrasnju snagu za koju nikad nije ni slutila da postoji, niti da njome nekad moze raspolagati. Suočila se sa svojom bolesću, mogućnosću da umre, sa velikom vedrinom. Postala je partner svojim lekarima, mogla je da istrazi brojne oblike dopunskih lečenja raka, ko- jima se sluzila pazljivo i inteligentno i, sto je jos vaznije, nastavila je da optimističnije zivi tokom čitave bolesti. Njena psihoanalitičarka, koju je i dalje viđala jednom mesečno, bila je toliko iznenađena tako naglom promenom kod Lilijan, da me je jednog dana pozvala upitavsi sta se desilo. Sta smo mi drugačije uradili, kad je već čitava priča o incestu u principu bila izlečena analizom? Kao i većina francuskih i američkih psihoanalitičara koji su imali slično iskustvo sa jednim ili vise paci- jenata, ona je brzo naučila da primenjuje EMDR, koji je otad postao deo sistema njenog psihoanalitičkog rada.

Tri godine nakon ovih nekoliko seansi, iako je bila na operaciji i izdrzala hemoterapiju i radioterapiju, Lilijan je zivlja no ikad. Iskusena bolest i njena zivotna snaga dali su joj izvestan sjaj. Ponovo glumi pred publikom i ponovo drzi svoje kurseve. Nada se da će to  jos  dugo trajati.7

7 Svakako, EMDR ne leči rak. Jpak, znam da je to bio značajan deo njenog lečenja, kao i kod mnogih drugih pacijenata koji su se suočili sa neizlečivom bolesću.

DECA SA KOSOVA

Rad adaptativnog sistema tretiranja informacija jos je brzi kod dece. Sve se odvija kao da prostije saznajne strukture i rasutiji kanali asocijacija omogućavaju da se etape preskoče.

Nekoliko meseci posle rata na Kosovu, bio sam tamo kao kon-

sultant za osećajne traume. Jednog dana su trazili od mene da pogledam dvoje adolescenata, brata i sestru. Za vreme rata, kuća im je bila op- koljena, a otac pred njima ubijen. Devojka je silovana sa revolverom uz čelo, u sopstvenoj sobi. Otada nije mogla u nju da uđe. Dečak je sa svojim ujakom bezao preko krova; gađali su ih granatom, koja je ubila ujaka a dečaka ranila u stomak. Neprijatelji su ih ostavili kao mrtve.

Otada su oboje dece teskobno ziveli. Lose su spavali, malo jeli i odbijali da napuste kuću. Pedijatar koji ih je vise puta posetio bio je vrlo zabrinut za njih; vise nije znao sta da učini kako bi im pomogao. Kao porodičnog prijatelja to gaje posebno brinulo. Deo mog rada sastojao se u tome da lekare naučim da dijagnosticiraju ESPT (posttraumatski stres), i on me je zamolio da nesto učinim za tu decu.

Slusajući lekara kako priča sta su deca dozivela, pomislih da ću im tesko pomoći, naročito na stranom jeziku i uz tumača. Osećanja koja su prezivljavali dok su evocirali svoja sećanja bila su vrlo jaka. Ipak, tokom prve seanse iznenađeno sam konstatovao da, od prve serije očnih pokreta, nijedno ni drugo nije izgledalo uzbuđeno. Sećam se da sam pomislio kako je ili tumačevo prisustvo blokiralo njihove asocijacije, ili je trauma bila toliko jaka da im vise nije omogućavala pristup osećanjima (sto se u psihijatriji naziva pojavom  ,disocijacije").  Na moje veliko iznenađenje oni su mi, na kraju te prve seanse, kazali da su sada, ne osećajući nikakvu smetnju, sposobni da se sete slika napada. To mi je izgledalo nemoguće: bio sam siguran da će se za nekoliko dana videti kako je sve nereseno.

Dosao sam sedmicu kasnije, sa namerom da ponovim tretman i da ponovo pokusam, mozda polazeći od istih scena. Bio sam zaprepasćen kad sam od njihove tetke saznao da su iste večeri posle nase prve seanse deca prvi put normalno večerala, zatim ceiu noć mirno spavala, takođe prvi put posle marta meseca. Devojčica je čak spavala u svojoj sobi! Nisam verovao svojim usima. Bez sumnje, ta su deca bila dobro vaspitana i nisu htela da mi kazu da im nisam pomogao. Ili, pak, mozda nisu zelela da im dalje postavljam pitanja o tako bolnoj epizodi?

Ako me uvere da vise nemaju simptoma, mozda ih to ubedi da ponovo počnu. Ipak, kada sam ih video, nesto se zaista promenilo. Smesili su se, čak i kao deca smejali, dok su ranije bili kao ubijeni i tuzni. Izgledali su mnogo odmornije. Moj prevodilac, koji je pre rata studirao medicinu u Beogradu, bio je uveren da su se promenili. Uprkos svemu tome, ostao sam vrlo skeptičan u pogledu stvarne korisnosti ovih seansi sve do dana kada su razni terapeuti, specijalizirani za EMDR sa decom, potvrdili da deca, generalno, reaguju mnogo brze, i mnogo manje izrazavaju svoja osećanja no odrasli. Od tog iskustva na Kosovu, jedno od prvih kontro- lisanih istrazivanja o lečenju posttraumatskog stresa kod dece stvarno je pokazalo da je EMDR delotvoran od najranijeg uzrasta (2). U toj studiji, efikasnost EMDR-a je bila značajna, mada ne tako spektaku- larna kao ono sto sam ja na Kosovu doziveo.

BTTKA OKO EMDR-A

Najzanimljiviji u istoriji razvoja EMDR-a jeste otpor na koji on nailazi u psihijatriji i psihoanalizi. Godine 2000. baza podataka koja je najvise korisćena kad je reč o posttraumatskom stresu (ESPT) - PILOTS Database iz Dartmouth Veteran Administration Hospital regi- strovala je vise kontrolisanih kliničkih studija o EMDR-u nego o bilo kom drugom lečenju posttraumatskog stresa, uključujući i lekove. Rezultati tih studija su bili tako impresivni da su tri ,metastudije", tj. proučavanja svih objavljenih istrazivanja, zaključile da je EMDR bar isto toliko efikasan kao i najbolji postojeći tretmani, a da je izgleda bolje priman i brzi od ostalih metoda (3).

Ipak, sve do danas EMDR opisuju kao ,kontroverznu" meto- du u većem delu američkih univerzitetskih krugova; to se čini rede u Holandiji, Nemačkoj, Engleskoj ili Italiji. Neki akademici u Sjedi- njenim Drzavama nisu oklevali da izjave kako je EMDR ,moda" ili

,marketinska tehnika" (4). Taj stav postovanih naučnika iznenađuje posto ne počiva na činjenicama. Mislim da on potiče otud sto se dovolj- no ne poznaje mehanizam koji EMDR-u daje posebnu delotvornost. To je čest slučaj u istoriji medicine. Veliki proboji, nastali pre nego stoje teorija mogla da ih objasni, sistematski su nailazili na snazan otpor od strane institucija, naročito ako je tretman bio ,prirodan" ili izgledao

,suvise jednostavan".

Najslavniji slučaj i bez sumnje najblizi ovom u vezi sa EMDR-om jeste istorija doktora Filipa Semelvajsa (Philippe Semmel- weis) od koga je Luj Ferdinan Selin (Lous Ferdinand Celine) napravio predmet svoje doktorske teze. Semelvajs je onaj mađarski lekar koji je pokazao značaj aseptičnosti (odsustva mikroba) pri porođajima, dvade- set godina pre Pasterovih radova. U to vreme, u akuserskoj klinici, gde je mladi Semelvajs bio asistent, vise od jedne zene na tri umiralo je od groznice nekoliko dana nakon porođaja.8

Najsiromasnije zene u Beču, jedine koje su nalazile pomoć na toj klinici i bile prisiljene da se tamo porađaju nisu ni znale za rizik kome su se izlagale. Semelvajs je imao izuzetnu intuiciju da predlozi sledeći opit: svi lekari sa klinike, koji su često golih ruku radili inter- vencije, morali su, neposredno pre porođaja, da krečom operu ruke pre no sto bi dodirnuli delove genitalija svojih pacijentkinja. Bilo je vrlo tesko ostvariti tu ideju: sve se desavalo pre nego sto su klice otkrivene i nije bilo nikakvog logičnog razloga da se nesto nevidljivo i bez mirisa moze prene ti rukama. Ipak, rezultati njegovog opita bili su izvanredni: za mesec dana mortalitet pacijentkinja se promenio: umesto jedne zene od tri sada je umirala jedna od dvadeset zena!

Po izvođenju ovog opita Semelvajs je otpusten. Njegove su se kolege, smatrajući da je pranje ruku krečom odvratno, organizovale protiv njega i postigle da se on udalji. Kako u to vreme nisu postojala nikakva umesna objasnjenja za rezultate koje je postigao, ismejali su ga uprkos njegovoj blistavoj demonstraciji. Umro je skoro lud samo nekoliko godina pre Pasterovog i Listerovog otkrića koji su omogućili da se najzad naučno shvati ono stoje on empirijski otkrio.

Nesto kasnije, u psihijatriji, američkoj vladi je trebalo vise od dvadeset godina da prizna efikasnost litijuma u lečenju manijakalnih depresija.9

8  Jedna na tri a ne devet na deset, kako beleii, sa vlastitim genijem preteriva- nja, Selin u svojoj tezi.

9  Australijanac Dion I Di. Keid (John 1 J Cade) to je demonstrirao 1949, ali američki psihijatri ga nisu koristili do sredine sezdesetih godina, a zvanično

nije bio prihvaćen do 1974. Godine 2002. mehanizam delovanja litijuma i dalje je relativno misteriozan, iako su pronađeni brojni tragovi koji obećavaju, uz otkrića njegovih efekata na prepisivanje gena i inhibiciju proteina C. (Manji, H. K. W. Z. Potter- 1995. ,Signal transductionpathwavs: molecular targets for lithiums actions", Archives of General Psvchiatrv no52,p.531-543).

Kako se radilo samo o ,prirodnoj mineralnoj soli" bez poznatih korisnih dejstava za centralni nervni sistem, i kako nije bio shvaćen njegov mehanizam akcije, upotreba litijuma je naisla na veliki otpor u konvencionalnim psihijatrijskim krugovima. Da uzmemo jedan jos noviji primer: otkriće, početkom osamdesetih, da stomačni čir moze uzrokovati jedna bakterija (h. pylori) i da se moze lečiti antibioticima ismejano je na svim naučnim kongresima da bi, deset godina kasnije, najzad bilo prihvaćeno.10

EMDRJ SAN UZ SNOVE

Činjenica je da mi uvek ne razumemo kako EMDR donosi re- zultate koji toliko impresioniraju one koji ga koriste. Profesor Stikgold (Stickgold), iz Harvardske laboratorije neurofiziologije i proučavanja sna i snova, ponudio je hipotezu da pokreti očiju i drugi oblici sti- mulacije koji usmeravaju paznju igraju vaznu ulogu u pregrupisavanju uspomena u mozgu: koliko tokom sna uz snove, toliko tokom seanse EMDR. U jednom članku, objavljenom u časopisu Science (Nauka), Stikgold i njegove kolege su izneli pretpostavku da fiziologija snova aktivira i preobrazava asocijativne veze između uspomena koje su jedne sa drugima povezane preko osećanja (5).

Stikgold misli da su, mozda, kroz čulnu stimulaciju tokom EMDR-a, u igri slični elementi (6). Drugi istrazivači su pokazali da kretnje očiju, od prvih serija, izazivaju i ,odgovor na obavezno opustanje", sto se prevodi neposrednim redukovanjem srčane frekven- cije i povećanjem telesne temperature (7). To nam dozvoljava da mi- slimo kako stimulacija EMDR-om ojačava delovanje parasimpatičkog nervnog sistema, kao sto to čini proces usaglasavanja srca.

Stikgoldova teorija bi objasnila zastoje moguće dobiti rezultate putem EMDR-a, uz druge oblike stimulacije, a ne samo očne pokrete. Odista, i auditivni sistem je stimulisan tokom sna uz snove, i isto tako se mogu videti nehotične misićne kontrakcije na povrsini koze (8). Uosta-

10 To je jedan drugi Aitstralijanac, doktor Bari Marsal, otkrio. Jzvan sebe zbog stava svojih kolega koji nisu hteli da poveruju u njegove opservacije, on je najzad sam progutao tubu koncentrata bakterije da bi dokazao da če mu to uzrokovati čir.

lom, izvesni kliničari upotrebljavaju zvuke koji se čuju i s leve i s desne strane zahvaljujući slusalicama, ili pak stimulaciju koze tapkanjem i razna vibriranja. Videćemo u stvari, u osmoj glavi, kako stimulacija koze moze direktno da modulira aktivnost osećajnog mozga.

Očigledno je da treba otkriti jos dosta toga o adaptativnom sistemu tretiranja informacija i o raznim načinima da se pomogne nje- gov rad probavljanja, ili da se on ubrza. U očekivanju toga, EMDR brzo osvaja teren, zahvaljujući sve većem broju naučnih studija koje ukazuju na njegovu efikasnost. Danas je EMDR zvanično priznat kao efikasan tretman za ESPT od strane Američkog psiholoskog drustva, zvaničnog profesionalnog tela u Sjedinjenim Drzavama (9), od strane Međunarodnog drustva za proučavanje traumatskog stresa (ISTSS), koji vrsi selekciju preporuka tretmana za ESPT, na osnovu ustano- vljenih naučnih spoznaja (10), i od strane Ministarstva zdravlja Ujedi- njenog Kraljevstva. U Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji EMDR počinje da se uči na univerzitetu.

U Francuskoj bi EMDR trebalo da se progresivno uključi

istovremeno i u psihoanalitički rad i u praksu saznajnih terapija i tera- pija ponasanja, sa kojima deli brojne ideje. EMDR i psihoanaliza nisu suprotstavljeni. Sasvim suprotno, frojdovski, lakanovski ili klajnovski psihoanalitičar moze u EMDR-u naći dodatno delotvorno oruđe i jos vise sebi olaksati rad.11

,MALE" POVREDE DUGO OSTAVLJAJU TRAG

Moguće je da je otkriće EMDR-a promenilo praksu psihija- trije i psihoanalize. Krajem XIX veka, Pjer Zane (Pierre Janet) i Sig- mund Frojd su izneli smelu hipotezu daje veliki deo psiholoskih smet- nji na koje nailazimo svaki dan u kabinetima kliničara - depresija, anksioznost, bulimija, alkoholizam i droga - potekao iz traumatskih događaja. Bio je to ogroman doprinos, ali ga nije pratila metoda lečenja koja bi omogućila da se brzo olaksa ljudima koji pate. Međutim, kad se disfunkcionalni trag osećanja najzad preko EMDR-a otkloni, simp-

11Svedočeći o toj prirodnoj simbiozi, Fransin Sapiro je juna 2002. dobila najveću moguću nagradu za psihoanalitičara: nagradu »Sigmund Frojd koju dodeljuje Svetska asocijacija za psihoterapiju i grad Beč.

tomi često potpuno isčezavaju i pojavljuje se nova ličnost. Kada imamo oruđe koje omogućuje da delujemo na uzroke simptoma, a ne samo da njima upravljamo, i da to radimo vrlo brzo, čitav pristup pacijentu se menja, utoliko pre sto su povrede ,sa malim p" izuzetno česte i odgo- vorne za mnoge druge simptome osim ESPT-a.

Istrazivanje provedeno u Australiji u jednoj hitnoj sluzbi ilu- struje mnoge posledice ,malih" osećajnih sokova. Istrazivači su jedne čitave godine pratili zrtve saobraćajnih udesa koji su prosli kroz ovu sluzbu. Na kraju godine su im dali da rese seriju psiholoskih upitnika. Vise od polovine njih razvilo je psihijatrijske sindrome od vremena udesa. Od svih utvrđenih sindroma ESPT je bio najređi. Ljudi su najčesće imali proste depresije, banalne napade teskobe, fobije. Veliki broj njih je čak dobio anoreksiju, bulimiju, ili počeo da pije ili da se drogira, bez drugih simptoma (12). Vrlo značajna lekcija iz te studije jeste da ne postoji samo ESPT i daje nuzno istraziti protekle događaje koji su mogli da ostave osećajne tragove zbog kojih jos uvek patimo. U svim oblicima depresije ili anksioznosti treba sistematski pokusati; identifikovati ono stoje moglo kod pacijenta da izazove simptome koji ga i danas pogađaju. Zatim treba odstraniti najveći mogući broj ovih osećajnih tragova.

Ana, bolničarka o kojoj sam govorio u prethodnom poglavlju, toliko je bila obuzeta slikom svoga tela daje na početku nase prve se- anse bila uverena da bi samo posle generalne liposukcije mogla ponovo da se pogleda u ogledalu. Upravo sa tom slikom same sebe u ogledalu, od koje je skripala zubima, počeli smo prvu seriju očnih pokreta. Vrlo brzo je ona tu sliku vezala za uspomenu na svog bivseg muza koji ju je za vreme trudnoće ponizavao. Dok joj se to sećanje vraćalo, ona je iz sve snage plakala, kao da je osećanje ostalo sačuvano nedirnuto  u njenim grudima te poslednje tri godine. Zatim joj se na licu pojavio mi- ran, hladan izraz. Gledala me je pomalo zbunjeno: ,Kako je mogao da kaze takve stvari, a nosila sam njegovo dete u trbuhu?" Zatrazio sam od nje onda da misli na to i ponovo počne sa pokretima očiju. Ovog puta se smesila: ,Kakav gad, taj tip! Ne mogu ni na slici da ga vidim!" rekla je smejući se. Pitao sam je, odvevsi je ponovo pred sliku njenog golog tela u ogledalu, sta sad vidi: ,Telo normalne zene od trideset godina koja je rodila dvoje dece".

Svakako, EMDR nije lek za sve. Prema mom iskustvu, ova tehni- ka losije funkcionise za simptome koji nemaju korene u povređujućim

događajima iz proslosti. Tehnika je i dalje korisna, ali rezultati nisu ni tako brzi ni tako impresivni.12

EMDR postoji za razne prirodne metode koje direktno deluju na bioloski ritam organizma. Odista, osećajni mozak nije samo podređen varijacijama srca i uticaju sna i snova. On je integrisan u okolinu čije sve ritmove deli: ritam sunca, smene dana i noći, menstrualnog ciklusa koji je u vezi sa mesečevim menama, kao i sa ciklusima godisnjih doba. Kako ćemo sad videti, ovi duzi ciklusi takođe prestavljaju jedan način pristupa osećajnom miru.

EMDR nije preporučljiv za depresije koje su čisto bioloskog psihoze, sizofreniju i druge, niti za demencije.