»i Već godinama pre toga kod mene se razvila sumnja u neograničenu primenu principa kauzalnosti u psihologiji. U predgovoru prvog izdanja Collected Papers on Analytic al Ps ychology (1916) p. XV, napisao sam: »Causality is only one principle and psychology essentially cannot be exhausted by causal methods only, because the mind (= psyche) lives by

sam se, prilikom ispitivanja fenomena kolektivno ne- svesnog neprestano sudarao sa vezama koje više nisam mogao da objasnim kao slučajno formiranje grupa ili gomilanje. Radilo se naime ο »koincidencijama« koje su bile smisaono tako povezane, da je njihov slučajan« susret predstavljao neverovatnost koja se morala izraziti pomoću neke nemerljive veličine. Samo primera radi navešću jedan slučaj iz mojih posmatranja. Jedna mlada pacijentkinja u odlučnom trenutku terapijskog postupka sanjala je da je dobila na poklon zlatnog kotrljana (skarabej). Dok mi je prepričavala njen san, ja sam sedeo leđima okrenut zatvorenom prozoru.  Iznenada sam iza mene začuo šum kao da neko tiho otvara prozor. Okrenuo sam se i video da neki leteći insekt od spolja udara ο pro- zorsko staklo. Otvorio sam prozor i uhvatio insekta. Radilo se ο najbližoj analogiji sa zlatnim skarabe-jom, naime ο Scarabeide (zlatica), Cetonia aurata, insektu koji je, suprotno svojim navikama, baš u ovom trenutku osetio potrebu da prodre u tamnu sobu. Moram reći da mi se ovakav slučaj nije desio ni pre ni posle ovog događaja, a da je tadašnji san pacijentkinje ostao u mom sećanju kao unikum.

U vezi sa ovim želeo bih da navedem drugi, za rzvesnu kategoriju događaja tipičan slučaj. 2ena jednog mog pacijenta pedesetih godina ispričala mi je da se u trenutku smrti njene majke i babe na prozoru sobe samrtnika skupilo mnoštvo ptica; priča koju sam toliko puta čuo od drugih ljudi. Kada se bližio kraju terapijski postupak sa njenim mužem, pošto je bila otklonjena njegova neuroza, javili su se kod njega u početku laki simptomi koje sam dovodio u vezu sa oboljenjem srca. Poslao sam ga specijalisti, koji međutim pri prvom pregledu, kako me je pismeno oba-vestio, nije našao ništa zabrinjavajuće. Na putu kući

aims as well.« Psihička finainosi počiva na »preegzistentnom« smislu, koji postaje problemski tek kada se radi ο nesvesnoj obradi. U ovom slučaju mora se, naime, pretpostaviti neka vrsta »znanja« koje prethodi svakoj svesnosti. Do ovog zaključka došao je i H. Driesch (Die »Seele« als elementarer Naturf aktor, S. 80).

sa ove konsultacije (sa lekarskim izveštajem u džepu) moj pacijent se iznenada sručio na ulici. Kada su ga doneli kući u samrtnom ropcu, njegova žena je već bila u strašnom nemiru i to zbog toga što se, neposredno posle odlaska njenog muža lekaru, na njihovu kuću spustilo veliko jato ptica. Naravno da se odmah setila sličnih događaja prilikom smrti njenih najbližih i plašila se najgoreg.

Iako osobe koje imaju udela u ovom događaju izvanredno dobro poznajem i stoga znam da se radi  ο istinskom činjeničnom izveštaju, ipak uopšte ne smatram da će neko, ko odlučno ovakve stvari po-smatra kao čiste slučajnosti, zbog ovoga osetiti potrebu da men ja svoje mišljenje. Prikazivanje oba slučaja proističe iz namere da se ukaže na način na koji se obično pokazuju smisaone koincidencije u praktičnom životu. Smisaona povezanost u prvom slučaju je jasna u pogledu približnog identiteta glavnih objekata (naime oba skarabeja); nasuprot tome u drugom slučaju na izgled se ne mogu meriti istim merilima smrtni slučaj i jato ptica. Ali ako se uzme u obzir da već u vavilonskom hadu duše nose »odeću od perja« a da je u starom Egiptu ba, duša, zamišljana kao ptica,38 tada uopšte nije tako daleko pretpostavka arhetipskog simbolizma. Da je ovaj događaj bio predmet sna, onda bi komparativno-psihološki bezuslovno došlo u obzir jedno takvo tumačenje. U prvom slučaju izgleda da isto tako postoji arhetipska osnova. Kao što sam pomenuo, radilo se ο neobično teškom terapijskom postupku, koji do pomenutog sna skoro uopšte nije makao s mesta. Glavni razlog ovde je bio, što moram pomenuti zbog razume van ja situacije, u kartezijanskoj filozofiji odgajeni animus moje pacijentkinje, koji se za svoje krute pojmove stvar- nosti držao u toj meri čvrsto, da nastojanja tri lekara (naime ja sam bio treći) nisu bila u stanju da ga raz- mekšaju. Za ovo je očigledno bio potreban nekakav iracionalni događaj, koji ja, samo po sebi razumljivo, nisam mogao da stvorim. Već je san blago uzdrmao

м Kod Homera »cvrkuću« duše mrtvih.

racionalistički stav moje pacijentkinje. Ali kada je skarabej stvarno doleteo, tada je njeno prirodno biće moglo da probije opsednutost od strane animusa, čime je proces promene, koji inače prati terapijski postupak, prvi

put uzeo ispravan tok. Suštinske promene stava znače psihičku obnovu, koja je skoro po pravilu u snovima i fantazijama praćena simbolima ponovnog rađanja. Skarabej je klasični simbol ponovnog rođenja. Prema izlaganju staroegipatske knjige Am-Tuat mrtvi bog sunca se na sedmoj postaji pretvara u kepera, skarabej, i kao takav na dvanaestoj postaji stupa u brod koji podmlađeno sunce izvodi na jutarnje nebo. U  ovom slučaju jedina teškoća se sastoji u tome što se kod obrazovanih teško sa sigurnošću mogu isključiti kriptomnezije (iako simbol nije bio poznat mojoj pacijentkinji). Uz put prime-ćeno psihološko iskustvo se stalno sudara sa ovakvim slučajevima34 u kojima se pojava paralelnih simbola ne može objasniti bez hipoteze ο kolektivno ne-svesnom.

Slučajevi smisaonih koincidencija — koje treba razlikovati od grupa slučajnosti — izgleda da počivaju na arhetipskoj osnovi. Bar svi slučajevi iz mog iskustva — a njih je veliki broj — ukazuju na ovu karakterističnu oznaku. Sta to treba da znači već sam maločas pomenuo.35 Iako će svako ko ima nekog iskustva na ovom području bez  teškoća prepoznati arhetipski  karakter u ovakvim događajima, ipak se psihički uslovi Rineovih eksperimenata ne mogu bez daljnjega dovesti u vezu sa ovim, pošto konstelacija arhetipa nije odmah vidljiva. Pri tom se ne radi ο takvim emocionalnim situacijama kao u mojim pri-merima. Ipak odmah treba ukazati na to da kod Ri-nea u prošeku prva serija pokušaja daje najbolje re- zultate, koji potom brzo opadaju. Ali ako se uspe da se probudi novo interesovanje za (inače dosadan) eksperimenat, ponovo se poboljšavaju rezultati. Iz

toga proističe da emocionalni faktor igra značajnu ulogu.

S4 Ovo se naravno može zaključiti samo onda, kada lekar raspolaže neophodnim poznavanjem istorijata simbola.

35 Upućujem na moja izlaganja u: Der Geis t der Ps y chologie,

Eranos-Jahrbuch XIV (1946). S. 448.

Afektivnost, međutim, u  velikoj meri počiva na instinktima, čiji je formalni aspekt upravo arhetip.

Ali postoji i psihološka analogija između oba moja slučaja i Rineovog eksperimenta, što svakako nije tako uočljivo. Ove na izgled sasvim različite situacije imaju zajedničku karakteristiku, naime izvesnu nemogućnost. Pacijentkinja sa skarabejom nalazila se u »nemogućoj« situaciji utoliko što je njen terapijski postupak zapinjao ne nalazeći nigde izlaza. U takvim situacijama, kada su ove dovoljno ozbiljne, obično se javljaju arhetipski snovi koji ukazuju na mogućnost napretka, na koje čovek inače ne bi pomislio. Ovakve situacije su uopšte one koje sa velikom pravilnošću konstelišu arhetip. U izvesnim slučajevima psihoterapeut je prinuđen da pronađe racionalno nerešive probleme, na koje će usmeriti pacijentova nesvesna doživljavanja. Ako je ovo uspostavljeno, onda se na taj način bude dublji slojevi nesvesnog, naime praslike, čime se ličnost dovodi na put promena.

U drugom slučaju postojala je polusvesna zabri- nutost s jedne strane, a s druge preteča mogućnost letalnog ishoda, pri čemu nije postojala mogućnost dovoljnog poznavanja situacije. Kod Rineovog ekspe- rimenta je, najzad, nemogućnost zadatka ono što skreće pažnju na unutrašnje procese i time daje ne-svesnom mogućnost da se manifestuje. Pitanja eks-perimentatora u eksperimentu po sebi već imaju emocionalno dejstvo, pošto ova nešto nepoznato i apsolutno neznano postavljaju kao moguće poznato i znano i na taj način ozbiljno uzimaju u obzir mogućnost čuda. Nezavisno od eventualnog skepticizma ispitivane osobe, ovaj nagoveštaj apeluje na nesvesno uvek i svuda prisutnu spremnost da se doživi čudo i na nadu da je tako nešto na kraju ipak moguće. Primitivno sujeverje i kod najprosvećenijih duhova nalazi se neposredno ispod površine, i upravo oni koji mu se najviše opiru, najpre potpadaju njegovoj su- gestivnoj moći. Kada seriozni eksperimenat sa svojim važnim naučničkim autoritetom bilo gde dodirne

ovu spremnost, onda se neizbežno javlja emocija, koja afektivno privlači ili odbija. U svakom slučaju nastaje afektivno očekivanje, koje je prisutno i onda kada se osporava.

Korisno je ukazati na mogućnost nesporazuma koji može nastati i zbog izraza sinhronicitet. Ovaj termin sam izabrao pošto mi je istovremenost dva smisaona, ali akauzalno povezana događaja, izgledala kao najhitniji kriterij um. Dakle, ovde koristim pojam sinhroniciteta u specijalnom smislu vremenske koincidencije dva ili više kauzalno međusobno nepovezanih događaja, koji su istog ili     sličnog     smisaonog     sadržaja.     Ovo     nasuprot

»sinhronizmu« koji predstavlja samo istovremenost dva događaja.

Tako sinhronicitet znači najpre istovremenost izvesnog  psihičkog  stanja  sa  jednim  ili  više  spoljnih

događaja, koji se javljaju kao smisaone paralele prema trenutnom subjektivnom stanju i — u datom slučaju — vice versa. Ovaj slučaj predočavaju oba moja primera na različit način. U slučaju skarabeja jedno-vremenost je neposredno evidentna, nasuprot tome u drugom ne. Doduše jato ptica pobuđuje nejasnu brigu, koja se, međutim, može objasniti kauzalno. Zena mog pacijenta prethodno svakako nije bila svesna zebnje koja se dala uporediti sa mojom zabrinutošću, pošto simptomi (bolovi u vratu) nisu bili takve prirode da laik odmah pomisli na najgore. Međutim, nesvesno često zna više od svesti, zbog čega mi izgleda moguće da je kod ove žene nesvesno već nagovešta-valo opasnost. Ovo se, svakako, ne može dokazati, ali ipak postoji takva mogućnost ili čak verovatnoća. Dakle, ako isključimo svesni psihički sadržaj, kao, recimo, predstavu ο smrtnoj opasnosti, onda u ovom slučaju postoji evidentna istovremenost jata ptica, u svom tradicionalnom značenju, sa muževljevom smrću. Psihičko stanje izgleda, kada ga sagledamo sa doduše mogućeg, ali nedokazivog uzbuđenja nesvesnog, zavisno od spoljnih zbivanja. Psiha žene je ipak obuhvaćena utoliko što se jato ptica spustilo na njenu kuću i što je ona to posmatrala. Zbog ovoga i meni se čini verovatnim da su njena nesvesna područja bila

JO                  Jung.                  Odabrana                  dfla                   III                                              145

konstelovana. Jato ptica ima tradicionalni proročki značaj.'"' Ovo se pojavljuje i u ženinom tumačenju, i stoga izgleda kao da ptice predstavljaju nesvesnu slutnju smrti. Stari, romantični lekari ovde su govorili ο »simpatiji« ili

»magnetizmu«, ali, kao što je već rečeno, ovakvi fenomeni

se ne mogu kauzalno drugačije objasniti, a da se ad hoc ne potrgnu fantastične hipoteze.

Tumačenje jata ptica kao omen, kao što smo vi-deli, počiva na dvema ranijim koincidencijama slične  vrste. Ono još nije postojalo kod smrti bake. Tamo je koincidencija predstavljena samo kroz smrt i kroz skupljanje ptica. Tada je ona bila neposredno evidentna; u trećem slučaju kao takva mogla je biti ve-rifikovana tek kada je samrtnik donesen kući.

Navodim ovu komplikaciju zbog toga što je važna za opseg pojma sinhroniciteta. Uzmimo sada drugi slučaj. Jedna moja poznanica vidi i doživi u snu iznenadnu i nasilnu smrt njenog prijatelja, sa karakterističnim pojedinostima. Snevač se nalazi u Evropi a prijatelj u Americi. Sledećeg jutra telegram potvrđuje smrt, a desetak dana kasnije pismo iznosi pojedinosti. Upoređivanjem evropskog vremena sa američkim pokazuje da je smrt nastupila najmanje jedan sat pre sna. Snevač je kasno otišao u postelju i nije zaspao do jedan sat posle ponoći. San je naišao oko dva izjutra. Sneni doživljaj nije sinhron sa smrću. Doživljaji ove vrste često nastupaju posle ili pre kritičnog događaja. Dan (J. W. Dunne)*7 navodi posebno instruktivan san, koji je sanjao početkom 1902. godine kao učesnik burskog rata. Izgledalo mu je kao da stoji na nekom vulkanskom bregu. To je bilo ostr-vo ο kome je već ranije sanjao i za koje je znao da je neposredno ugroženo katastrofalnom vulkanskom erupcijom (kao Krakatau!). Ispunjen strahom hteo je da spase 4000 stanovnika ostrva. Na susednom nastanjenom ostrvu pokušao je da pokrene francuske vla-

*« Literarni primer su Ibikusovi ždralovi. Ako se jato svraka spusti na neku kuću, onda to znači da će tu neko umreti ltd. Treba se setiti i značaja auguriuma.

>т An Experiment with Time, p. 34.

sti da odmah mobilišu raspoložive brodove za spasilačku akciju. Ovde je san počeo da se kroz motive užurbanosti, buke i nedolaska razvija u tipični ko-šmar, dok je snevač neprestano ponavljao: »Četiri hiljade ljudi naći će smrt ako ne ...« Nekoliko dana potom Dan je dobio poštu sa jednim brojem Daily Telegrapha, a njegov pogled se zaustavio na sledećoj vesti:

Volcano Disaster in

Martinique Town Swept Away An Avalanche of Flame Probable Loss of Over 40.000 Lives.

San se nije desio u trenutku stvarne katastrofe, već tek kada su mu se približavale novine sa vešću. Tada mu je promakla omaška pri čitanju — 4000 umesto 40.000. Pogrešno opažanje se kod snevača učvrstilo kao paramnezija, tako da je, kada bi prepričavao san, uvek navodio 4000 umesto  40.000.  Tek petnaest godina kasnije, kada je kopirao taj novinski članak, otkrio je zabludu. Njegovo nesvesno znanje isto tako je načinilo grešku kao i on sam.

Činjenica da se kratko pre javljanja vesti ova sanja, predstavlja relativno često iskustvo, budući da san, na

primer, pomin je osobe od kojih sledeća pošta donosi pismo. Više puta sam imao prilike da konsta-tujem da je u trenutku kada se odvijao san pismo već bilo u teritorijalnoj pošti adresanta. Iz sopstvenog iskustva mogu potvrditi omaške pri čitanju. Za vreme božićnjeg raspusta 1918. godine bavio sam se orfičarima a posebno sa orfičkim fragmentom kod Maiala (Maiala) u kome se primordijalna svetlost »trojstveno« označava kao metis, fanes i ericepens. Pri tom sam uporno čitao Ήρικαπαιος· umesto Ήρικεπαΐος-, kao što je bilo u tekstu. (Doduše, sreću se obe vrste izgovora). Ova omaška se zatim fiksirala kao paramnezija, i ovog naziva sam se uvek sećao samo kao Ήρικα-παϋος- da bi tek trideset godina kasnije otkrio da u tekstu kod Maiala piše Ήριχεπαίος-. Upravo u ovo vreme jedna od mojih pacijentkinja, koju tada nisam sreo već četiri nedelje i koja uopšte ni na koji način nije imala uvida u moja proučavanja, usnila je san u kome joj je neki nepoznati  čovek  pružio  list  na  kome  je  bila  ispisana

»latinska«      himna      posvećena      bogu      Ericipeusu.

Pacijentkinja je mogla da napiše ovu himnu. Jezik ove bio je čudnovata meša-vina latinskog, francuskog i italijanskog. Dama je raspolagala elementarnim školskim znanjem latinskog, nešto više je znala italijanski a tečno je govorila francuski. Ime Ericipeus bilo joj je potpuno ne- poznato — razumljivo, pošto nije imala klasično obrazovanje. Naša mesta stanovanja su međusobno udaljena oko 90 kilometara, a već mesec dana uopšte se nismo sretali. Vredno napomene je varijacija imena, to jest »omaška pri čitanju« upravo kod samoglasnika koji sam i ja pogrešno pročitao, i to a umesto e; samo njeno nesvesno je pogrešilo u drugom smeru čitajući i umesto e. Stoga pretpostavljam da je ono nesvesno »pročitala« ne moju grešku, već tekst u kome se sreće latinska transkripcija Ericepaeus, pri čemu joj je prividno samo smetala moja greška pri čitanju.

Sinhronistički događaji počivaju na jednovre-menosti različitih psihičkih stanja. Jedno je normalno, verovatno (tj. kauzalno zadovoljavajuće objašnjivo) a drugo je ono koje se ne može kauzalno izvesti iz prvog, naime kritički doživljaj. U slučaju iznenadne smrti ovo drugo se ne može neposredno prepoznati kao extra-sensory perception (ESP), već se kao takvo može verifikovati tek naknadno. Ali i u slučaju ska-rabeja je neposredno doživljeno psihičko stanje ili psihička slika, koje se od snene slike razlikuje samo time što se može neposredno verifikovati. U slučaju jata ptica radi se kod žene ο nesvesnoj alteraciji, odnosno zabrinutosti, koju sam ja svakako svesno do- živeo i koja me je navela da pacijenta pošaljem kardiologu. U svim ovim slučajevima, bez obzira da li se radi ο prostornim ili vremenskim ESP, postoji jed-novremenost normalnog ili uobičajenog stanja sa jednim kauzalno neizvodljivim drugačijim stanjem ili događajem čija se objektivnost obično može veri-fikovati tek naknadno. Ova se definicija mora imati na umu naročito onda kada dolaze u obzir budući događaji. Naime oni evidentno nisu sinkroni, ali su sin-hronistički, pošto se doživljavaju kao sadašnje psihičke slike, kao da se već desio objektivni događaj Neočekivani sadržaj, koji se neposredno ili posredno odnosi na objektivni spoljni događaj, koincidira sa uobičajenim psihičkim stanjem: ovu pojavu nazivam sinhronicitet i mišljenja sam da se radi ο jednoj te istoj kategoriji događaja, iako njihova objektivnost izgleda odvojena od moje svesti u prostoru ili u vremenu. Ovo gledište potvrđuju Rineovi rezultati, ukoliko ni prostor ni vreme, bar u principu, ne uplivišu na sinhronicitet. Prostor i vreme, razumljive koordinate tela koje se kreće, su  u  osnovi  jedno  te  isto,  i  zbog  toga  se  govori  ο

»vremenskim prostranstvima-, a već Filo Judeus (Philo Judaeus) kaže: » διάστημα τής του κόσμου κινήσεως έστιν ό χρόνος.β38 Prostorni sinhronicitet može se isto tako shvatiti kao opažanje u vremenu, ali značajno je da se vremensko ne može tako lako shvatiti kao prostorno, jer ne možemo predstaviti prostor u kome bi već objektivno postojali budući događaji, koji bi se redukcijom ove prostorne distance mogli doživeti kao sadašnji. Budući da, shodno iskustvu u izvesnim okolnostima, izgleda kao da su vreme i prostor redukovani približno na nulu, onda tu otpada i kauzalnost, pošto je ova skopčana sa postojanjem prostora i vremena i sa te-lesnim promenama, jer i postoji samo u uzastopnosti uzroka i dejstva. Ovo je razlog što se fenomen sin-hroniciteta principijelno ne može dovesti u vezu ni sa jednom kauzalnom predstavom. Zbog toga se spajanje smisaono koincidirajućih faktora nužnim nači- nom mora zamisliti kao akauzalno.

Ovde svakako padamo u iskušenje da, u nedostatku

ustanovljivog,   pretpostavimo   transcendentalni    uzrok.

»Uzrok«, međutim, može biti samo veličina

88 »Rasprostiranje nebeskog kretanja je vreme« (Philo Alexandrinus, De opif icio mundi, 26, I, p. 8).

koja se može utvrditi. »Transcendentalni« uzrok je, naime, contradictio in adiecto utoliko što se nešto transcendentalno već  per definitionem uopšte  ne  može utvrditi. Ako se ne želi rizik pretpostavke akau-zalnosti, onda ne preostaje ništa drugo do da se sin-hronistički

fenomeni oglase čistim slučajnostima, čime se protivureči Rineovim ESP rezultatima  i drugim osvedočenim činjenicama. Ili ako smo prinuđeni da naša razmatranja postavimo u stilu prethodnih a da principe našeg objašnjenja sveta podvrgnemo kritici, i to u tom smislu da su prostor i vreme u određenom sistemu konstante samo onda kada se mere nezavisno od psihičkih stanja. Ovo je po pravilu slučaj kod prirodnonaučnog eksperimenta. Ali ako se zbivanje posmatra bez eksperimentalnih ograniče- nja, onda kod posmatrača može naići izvesno emocionalno stanje, koje prostor i vreme menja u smislu kontrakcije. Svako emocionalno stanje uzrokuje promenu svesti koju je Zane (P. Janet) označio kao abaissement du niveau mental«, to jest dolazi do izvesnog sužen ja svesti, što je posebno u stanjima teških afekata uočljivo čak i laiku. Tonus nesvesnog se donekle povišava, zbog čega lako dolazi do nagiba od nesvesnog ka svesti. Na taj način svest zapada pod uticaj nesvesnih instinktivnih podsticaja i sadržaja. Sadržaji su, po pravilu, kompleksi koji u krajnjoj  liniji  počivaju   na  arhetipovima,  to  jest  na

»instinctual pattern«. Pored ovog u nesvesnom se nalaze i

subli-minalna opažanja (a isto tako zaboravljene, to jest trenutne ili uopšte reprodukciji nepristupačne slike sećanja). Među subliminalnim sadržajima su opažanja koja treba razlikovati od onog što bih rado označio kao nerazjašnjivo »znanje« ili »prisustvo«. Dok se opažanja mogu dovesti u vezu sa mogućim ili vero-vatnim podpragovnim    čulnim    razdraženjima,    »znanje«    ili

»prisustvo« nesvesnih slika ili nema poznatu osnovu, ili

postoje uočljive kauzalne veze sa izvesnim, već prethodno postojećim (često arhetipskim) sadržajima. Ove slike, međutim, svejedno da li se temelje na postojećoj osnovi ili ne, nalaze se u analognoj, tj. ekvivalentnoj, smisaonoj vezi prema objektivnim događajima, koji sa njima nemaju nikakvu poznatu, pa čak ni zamislivu kauzalnu vezu. Kako, na primer, može neki prostorno ili vremenski udaljen događaj da podstakne nastojanja odgovarajuće psihičke slike, kada se za ovo ne može čak ni zamisliti neophodni energetski prenosni proces? Ma kako ovo izgledalo nerazumljivo, ipak je čovek najzad prinuđen da pret- postavi da u nesvesnom postoji nešto kao apriorno znanje ili bolje »prisustvo« događaja, koje je lišeno svake kauzalne osnove. U svakom slučaju naš pojam kauzalnosti pokazao se nepodobnim za objašnjenje činjenica.

U  ovako  zamršenom  stanju  stvari  isplati  se  re-

kapitulirati gore pomenuti argumenat, što se svakako najbolje može učiniti na temelju naših primera. Kod Rineovog eksperimenta načinio sam pretpostavku da, zbog napetosti iščekivanja, to jest emocionalnog stanja i.o., već ranije postojeća, korektna ali nesvesna slika rezultata osposobljava svest da pruži više od samo verovatnog broja pogodaka. San ο skarabeju je svesna predstava, koja proističe iz nesvesno već postojeće slike koja će nastati sledećeg dana, naime kroz prepričavanje sna i dolazak insekta na prozor. Zena mog umrlog pacijenta posedovala je nesvesno znanje ο predstojećem smrtnom slučaju. Jato ptica evociralo je odgovarajuće slike sećanja a time i njen strah. Isto tako je skoro istovremeni san ο nasilnoj smrti prijatelja proistekao iz već postojećeg nesvesnog znanja.

U svim ovim i sličnim slučajevima izgleda kao da je prisutno neko a priori postojeće, kauzalno neobjašnjivo znanje o, u dotično vreme, neznanom činjeničnom stanju. Fenomen sinhroniciteta dakle sastoji se od dva faktora: 1. Nesvesna slika dolazi direktno (verbalno) ili indirektno (simbolizovano ili naznačeno) u svest kao san, dosećanje ili slutnja. 2. Sa ovim sadržajem koincidira objektivno činjenično stanje. Covek se podjednako može čuditi i jednom i drugom. Kako se ostvaruje nesvesna slika, ili kako koincidencija? Ja razumem isuviše dobro zašto se ulaže toliki trud da se činjeničnost ovakvih stvari podvrgne sumnji. Ovde bih samo nabacio pitanje. Da pružim i odgovor, usudiću se tek tokom kasnijeg ispitivanja.

S obzirom na ulogu koju igra afekat kod ostvarivanja sinhronističkih događaja, želeo bih da napomenem da ovo uopšte nije nova ideja, već da su je jasno sagledali već Avicena i Albertus Magnus. Magnus kaže: »U šestoj knjizi Avicenine Naturalia našao sam (u odnosu na magiju) očigledno izlaganje ο tome da se u čovekovoj duši nalazi izvesna snaga (virtus) da menja stvari i da su ovoj sili podređene druge stvari; i to onda kada je gurnuta u eksces ljubavi ili mržnje ili nečega sličnog (quando ipsa fertur in magnum amoris excessum aut odii aut alicuius ta-lium). Dakle, kada čovekova duša zapadne u veliki eksces bilo koje strasti, onda se eksperimentalno može zaključiti da ovaj (eksces) stvari (magično) povezuje i ove menja u onom smislu za kojim stremi eksces (fertur in grandem excessum alicuius passionis invenitur experimento manifesto quod ipse ligat res et alterat ad idem quod desiderat et diu non credidi illud) a ja dugo nisam verovao (!), ali pošto sam pročitao nigromantičke knjige i one ο magijskim znacima (imaginum) kao i magiju, našao sam da je (stvarno) emocionalnost (affectio)

čovekove duše glavni izvor svih stvari, bilo da ove zbog svoje velike emocije menjaju svoje telo i druge  stvari, čemu ove teže, ili da su im zbog njihove plemenitosti podređene druge, niže stvari, ili bilo da sa ovakvim afektom, koji prevazilazi sve granice, paralelno protiče pogodni zvezdani čas ili astrološka situacija ili kakva dru- ga snaga tako da mi (zbog toga) verujemo da je (ono), što čini ovu snagu proizišlo iz duše (cum tali affectio-ne exterminata concurrat hora conveniens aut ordo coelestis aut alia virtus, quae quodvis faciet, illud re-putavimus tunc animum facere) . . . Dakle onaj  ko želi da sazna tajnu ο ovome da sve ovo proizvede i razreši, taj mora da zna da svako na sve može upli-visati magično samo ako zapadne u veliki eksces . . . i to mora učiniti upravo u onom času u kome ga je spopao onaj eksces a da sa stvarima čini ono što mu propisuje duša. Tada je duša. naime, toliko pohlepna za stvari koje hoće da učini tako da se sa svoje strane dokopava značajnijeg i boljeg zvezdanog časa, koji vlada i nad stvarima a koji bolje odgovara i onoj, na-menjenoj stvari . . . I tako je duša ta koja stvar intenzivno traži, koja čini stvari dejstvenijim i sličnijim (onome) što proističe . . . Na sličan način, naime, funkcioniše obnavljanje svega onog što duša intenzivno priželjkuje. Naime, sve ono što čini sa određenim ciljem ima pokretačku snagu i dejstvo na ono za čim čezne duša« itd."

Ovaj tekst jasno pokazuje da su sinhronistička (»magična«) zbivanja smatrana zavisnim od afekta. Naravno da Albertus Magnus, shodno duhu njegovog vremena, ovo objašnjava pomoću pretpostavke magijske mogućnosti duše, ne uzimajući u obzir da je psihički proces isto toliko »određen« kao i koinci-dentna predstava, koja anticipira fizičko, spoljno zbivanje. Koincidentna predstava   proističe   iz   nesvesnog   i   stoga   spada   u

»cogitationes quae sunt a nobis independentes« a koje,

kako smatra Arnold Gelinks {Arnold Geulincx), potiču od Boga i ne nastaju iz sopstvenog mišljenja.40 Takođe i Gete, u odnosu na sinhronističke događaje, misli na »magičan« način. Tako on kaže u Razgovorima sa Ekermanom: »Mi svi u sebi imamo nešto od električnih i magnetskih sila i kao magnet upražnjavamo privlačnu ili odbojnu silu, u zavisnosti od toga da li dolazimo u dodir sa istovetnim ili različitim.«41

Posle ovog opšteg razmatranja vratimo se našem problemu empirijskih osnova sinhroniciteta! Dobavljanje iskustvenog materijala koji omogućuje dovoljno sigurne zaključke, formira u prvom redu pitanje čije rešenje, na žalost, nije lako. Ako čovek želi da pokuša da proširi osnovu prirodnih znanja, onda se mora odlučiti na najopskurniji ugao i skupiti hrabrost da se obrecne na predubeđenja našeg sadašnjeg pogleda na svet. Kada je Galilej pomoću svog durbina otkrio Jupiterove mesece,

39 De mirabil ibus mundi, knjiga ciriške centralne  biblio- teke, nedatirana.

40Metaphys ica vera, pars III. secunda scientia, p. 187. 41 P. 359.

odmah  se  sudario  sa  predubeđenjima  svojih  učenih

sugrađana. Niko nije znao šta je durbin i šta se moglo postići sa njim. Nikada pre toga niko nije govorio ο Jupiterovim mese-cima. Naravno, svako doba smatra da je prethodno patilo od predrasuda, a danas se to misli više no ikada ranije sa isto tako malo prava kao u svim ranijim vremenima kada se tako mislilo. Kako često je već bacana anatema na istinu. Žalosno je, ali na žalost istinito da čovek ništa ne uči iz istorije. Ova činjenica će nam pripremiti najveće teškoće, jer ako smo se latili posla da u jednoj tako tamnoj stvari nekako sakupimo iskustveni materijal koji bi bacio svetla na ovo područje, onda ćemo ga sasvim sigurno naći tamo gde su nam svi autoriteti sa sigurnošću tvrdili da se ne može ništa naći.

Pričanje čudnovatih pojedinačnih slučajeva — pa makar bili i vrlo verovatni — je nekorisno i može najviše dovesti do toga da se onaj ko ih je ispričao smatra lakovernim čovekom. Čak i brižljivo regi-strovanje i verifikacija velikog broja slučajeva, koje srećemo u delu Gurneja, Majersa i Podmora,42 nije načinilo nikakav utisak na naučni svet. Najveći broj »stručnjaka«, naime psihologa i psihijatara izgleda da ο ovome nema pojma.45

Rezultati ESP i PK eksperimenata stvorili su brojčano obuhvatnu podlogu za fenomen sinhroni-citeta a istovremeno ovi ukazuju na značajnu ulogu koju pri tom igra psihički faktor. Ova činjenica mi je nametnula pitanje da li bi bilo moguće pronaći metodu koja bi s jedne strane dokazivala fenomen sinhroniciteta, a s druge omogućavala da se psihički sadržaji upoznaju toliko da se time bar može steći izvestan oslonac u odnosu na prirodu involviranog psihičkog faktora. Pitao sam se da li ne postoji me

42 Phantas ms of the Living.

** Nedavno se Pascual Jordan na zaslužan način založio za naučno ispitivanje vidovitosti (Zentralblatt für Ps ychotherapie, IX, 1936, Bd. 3). Zeleo bih da ukazem i na njegov spis Verdänsrung und Komple mentarität, koji je važan za odnose između mikrofizike i psihologije nesvesnog.

toda koja bi omogućila merljive ili brojive rezultate a istovremeno jamčila uvid u psihičke pozadine sin- hroniciteta. Da su prisutni bitni psihički uslovi fenomena sinhroniciteta, već smo videli u ESP eksperimentima, iako se ovi po čitavom svom načinu ograničavaju na činjenicu koincidencije, ne osveti j avaj ući bliže ovaj faktor. Već odavno mi je bilo poznato da postoje izvesne intuitivne (takozvane mantičke) metode, koje uglavnom polaze od psihičkog faktora, pretpostavljajući međutim kao samo po sebi razumljivu činjeničnost sinhroniciteta. Najpre sam posebnu pažnju usmerio na onu pomoćnu tehniku intuitivnog shvatanja celovitosti, koja je karakteristična za Kinu, naime na I Ging (ili na I Čing). Kineski duh stremi, nasuprot grčki odgajanom zapadnom, ne shvatanju pojedinosti zbog njih samih, već za gledištem koje pojedinca vidi kao deo celine. Takva operacija spoznaje je nemoguća iz čistom intelektu bliskih razloga. Sud se stoga mora u povećanoj meri oslanjati na iracionalne funkcije svesti, naime na osećanje (kao sens du reel«) i na intuiciju (kao opažanje uglavnom određeno pomoću subliminalnih sadržaja). I Ging, ova — srne se reći eksperimentalna — osnova klasične kineske filozofije, je metoda od davnina određena za to da se celovito shvati situacija a time i da se individualni problem postavi u okvire velike igre su- protnosti Jang i Jin-a.

Obuhvatanje celovitosti je, samo po sebi razumljivo, i cilj prirodnih nauka. Ali ovaj cilj je, nužno, vrlo daleko, pošto prirodne nauke, kad je ikako moguće, daju prednost eksperimentu i u svakom slučaju statistici. Eksperimenat se, međutim, sastoji od određenog upitnika koji po mogućstvu isključuje sve ono što smeta ili što mu ne pripada. On postavlja uslove, ove nameće prirodi i na ovaj način daje povoda da se daju odgovori koji su u skladu sa čoveko-vim pitanjem. Pri tom se prirodi uskraćuje da odgovara iz obilja svojih mogućnosti, pošto su ove, ako je ikako moguće, ograničene. U ovu svrhu u laborato-rijama se stvaraju situacije ograničene na pitanja, koja prisiljavaju prirodu da pruži što je moguće jed

noznačniji odgovor. Pri tom je potpuno isključeno delovanje prirode u  njenoj neograničenoj celovitosti. Međutim, da bi upoznali ovu celovitost, potreban nam je takav upitnik koji po mogućstvu malo ili čak uopšte ne postavlja uslove, prepuštajući na taj način prirodi da odgovara iz svog obilja.

Poznati, određeni, utvrđeni poredak u eksperimentu formira nepromenljiv faktor rezultata upo-redne i sabirne statistike. Nasuprot tome, intuitivnom ili mantičkom celovitom eksperimentu nisu potrebna nikakva pitanja koja postavljaju bilo kakve uslove i time ograničavaju celovitost prirodnih zbivanja. Ova zbivanja imaju sve šanse, koje uopšte mogu imati. Kod I Ginga  padaju i kotrljaju se novčići onako kako im upravo odgovara.44 Na nepoznato pitanje sledi nerazumljivi odgovor. Utoliko su, dakle, upravo idealni uslovi za reakciju celovitosti. Ali, pada u oči nedostatak i, nasuprot prirodno-naučnom eksperimentu, ne zna se šta se zbilo. Ovu nezgodu su već u 12. stoleću pre naše ere pokušavali da ublaže dva kineska mudraca tim što su, oslanjajući se na hipotezu jedinstvenosti celokupne prirode, pokušali da istovremenost nekog psihičkog stanja sa fizičkim zbivanjem objasne kao istoznačnost. Drugim recima oni su pretpostavljali da se isto bivstvo izražava kako u psihičkom tako i u fizičkom stanju. Da bi se veri-fikovala ova hipoteza  u ovom na izgled neograniča-vajućem eksperimentu, ipak je potreban jedan uslov, naime određena forma fizičkog zbivanja, metoda ili tehnika koja prisiljava prirodu da odgovara u parnim ili neparnim brojevima. Ovi su kao reprezentanti jin i janga svojstveni nesvesnom kao i prirodi u obličju suprotnosti, naime majke i oca sveg zbivanja i stoga formiraju tertium comparationis između psihičkog unutrašnjeg i fizičkog spoljnjeg sveta. Tako su ova dva starca pronašli metodu koja bi se mogla predstaviti kako kao unutrašnje stanje tako i kao spoljašnje i vice versa. Tome je pripadalo i (intui

tivno) poznavanje značenja svagdašnjih proročkih figura.

** Ako se eksperiment sprovodi sa klasičnim stabljika-ma hajdučice, onda podela 49 stabljika predstavlja faktor slučajnosti

Stoga se I Ging sastoji od zbirke sastavljene od 64 tumačenja, u kojoj je razjašnjen smisao svake od 64 moguće jang-jin kombinacije. Ova tumačenja formulišu unutrašnje, nesvesno znanje, koje se poklapa sa aktuelnim stanjem svesti. Sa ovom psihičkom pretpostavkom koincidira slučajni rezultat metode, naime parni i neparni brojevi, koji proističu iz pada novčića ili slučajne podele stabljika hajdučice.4* Metoda je, kao i sve divinacijske, to jest intuitivne tehnike, zasnovana na principu sinhronicitetne povezanosti.** Pri praktičnom izvođenju eksperimenta stvarno dolazi do mnogobrojnih i očevidno predu-beđenja lišenih slučajeva, koji bi se racionalno i prilično na silu mogli objasniti kao projekcija. Ali, ako se pretpostavi da su stvarni, što uistinu i izgledaju, onda se radi ο smisaonim koincidencijama, za

koje, prema našem znanju, nema kauzalnog objašnjenja. Metoda se sastoji u tome da se ili 49 stabljika hajdučke trave arbitrarno podeli u dve polovine i da se potom odbroji po tri i pet, ili da se bacaju tri novčića, pri čemu aktuelna dominacija lika (glave) ili naličja novčića, odnosno slike (tri) i vrednosti (dva) odlučuje ο obliku heksagrama.47 Eksperiment se temelji na principu trijade (dva trijagrama) i sastoji se od 64 mutacije, koje odgovaraju isto tolikom broju psihičkih situacija. Ove su iscrpno opisane u tekstu i odgovarajućim komentarima. Ali postoji i zapadna metoda, poreklom iz antike,46 koja uglavnom počiva na

« Vidi dalje.

4· Ovu oznaku sam prvi put objavio u mojoj besedi u spomen Riharda Vilhelma (Richard Wilhelm, 10. maj 1930. u Minhenu). Govor

je objavljen  u drugom i  sledećim izdanjima  Das Geheimnis  der

Goldenen Blüte (1929. izdato zajedno sa Vilhelmom). Tamo stoji ovako, p. XI: »Nauka I Cinga ne počiva na kauzalnom principu, već na do sada hezimenom — pošto se kod nas ne sreće — principu, koji sam

ja ogledimice označio kao sinhronisfićkt princip." (Ges. Werke XIII).

4'  Upućujem  na  Richard  Wilhelm.  I  Ging,  das  Buch  der

Wandlungen.

48 Već se pominje u Liber etymologiarum, Isidor von Sevilla. Lib Vili, cap IX. 13.

istom principu kao i I Ging. Samo na Zapadu ovaj princip nije trijadni, već, što je značajno, tetradni, tako da rezultat nije heksagram sastavljen od jang i jin linija, već šesnaest kvaterniona, koji se sastoje od parnih i neparnih brojeva. Dvanaest od ovih po izve-snim pravilima redaju se u dvanaest kuća astrološkog neba. Osnovu eksperimenta čine četiri puta četiri znaka, koji se sastoje od slučajnog broja tačaka. Ove se od strane ispitivane osobe markiraju zdesna na levo u pesku.4* Sadejstvo različitih faktora odvija se na čisto zapadnjački način više u pojedinostima nego I Ging. I ovde dolazi do bogatih smisaonih koinciden- cija, koje se uglavnom mogu teže obuhvatiti i zbog toga su manje jasne od rezultata I Ginga. U zapadnoj metodi, koja je od 13. veka poznata i daleko se proširila kao ars geomantica ili vestina punkture™, nema obuhvatnih komentara, pošto je njena upotreba bila samo mantička, ali ne i filozofska kao ona I Ginga.

Rezultati oba postupka, I Ginga kao i oni od ars. geomantica, nalaze se, doduše, u traženom pravcu, ali ne daju nikakvog povoda za neko egzaktno shvatanje. Zbog toga sam potražio neku drugu intuitivnu tehniku i pri tom sam se sudario sa astrologijom, koja — bar u svom modernom obliku — polaže pravo da omogućuje relativno celovite slike karaktera. U području ovog postupka, doduše, ne nedostaje komentara. Postoji ih čak i previše, što je samo znak da tumačenje nije jednostavna a još manje sigurna stvar. Smisaona koincidencija koju tražimo u ovom slučaju je očigledna bez daljnjega, pošto suy još od najdavni-jih vremena prisutna stalna planetska značenja, zatim značenja sazvežđa, onda zodijakalna i gledišna značenja, na kojima se može zasnovati neko činje-ničko stanje. Doduše još uvek se može prigovoriti da se rezultat ne slaže sa psihološkim poznavanjem situacije, odnosno sa karakterom koji je u pitanju, uz

postavljanje  tvrđenja,  koje  je  teško  opovrgnuti,  da  je

4» Za ovo se mogu koristiti zrna bilo koje vrste ili od ređeni broj kuglica.

*·  Najbolji  prikaz  kod  Robert  Fludd  (1574—1637).  De  arte

geomantic a. Videti i: A His tory of Magic and Experi me ntal Science,

II, p. 110.

upoznavanje karaktera nešto krajnje subjektivno, pošto na području karakterologije ne postoje nesumnjive, pouzdane, merljive ili brojive oznake; zamerka koja se, kao što je poznato, upućuje i grafologiji, iako je njena primena praktički opšte priznata.

Ova kritika i odsustvo sigurnih kriterij uma za utvrđivanje karakternih svojstava daju povoda mišljenju da su smisaona koincidencija horoskopske strukture i karaktera neupotrebljivi u svrhu ο kojoj je ovde reč. Stoga, ako se želi da se astrologija koristi kao iskaz ο akauzalnim spojevima događaja, onda se na mesto nesigurne dijagnostike karaktera mora postaviti određeno i nesumnjivo činjenično stanje. Jedno ovakvo je, na primer, bračna veza između dve osobe.5'

Mitološko i tradicionalno astrološko i alhemi-stičko slaganje je odvajkada coiunctio Soliš ( Ο ) i Lunae ( ([ ), ljubavni odnos Marsa ( a" ) sa Venerom ( 9 ), kao i odnosi ovih sazvežđa prema ascendentima odnosno descendentima. Ovaj drugi odnos mora se uzeti u obzir, pošto je ascendentna osa od davnina važila kao posebno važna za bivstvo ličnosti.5-1 Zbog toga treba ispitati da li se u   horoskopima   oženjenih   i   udatih   sreće   veći   broj

koincidentnih Θ — C  iU o*— — $ aspekata nego kod

neženjenih i neudatih.5* Za

51 Dalja jednoznačna činjenična stanja bila bi ubistvo i samoubistvo. Ο ovome postoje statistike kod v. Kloeckler (As trologie als Erf ahrungs wiss enschaf t), kojima na žalost nedostaju poređenja sa normalnim prosečnim vrednostima, tako da su neupotrebljive za naše svrhe. Nasuprot njemu Paul Flambart (Preuves et  bas es  de l'as trologie sctentijHque, p. 79) je grafički predstavio statistiku ο tački rađanja duhovno nadarenih ljudi (123 lica). Sreće se jasna učestalost na uglovima vazdušnog trigona (X, ssa ). Ovaj rezultat je potvrđen preko daljih 300 slučajeva.

51 Ovde jedva da bi zadržao smešak više ili manje ru-tinirani astrolog, budući da su za njega ovakva slaganja  jednostavno razumljiva sama po sebi. Klasični primer je Geteo-va veza sa Hristijanom Vulpijus, naime Ο 5° HL <5·

6 9 и  Ovo  shvatanje  sreće  se  još  kod  Ptolomeusa:  »Apponit

(Ptolomaeus) autem tres gradus concordiae: Primus cum Sol in viro,

et Sol, vel Luna in foemina, aut Luna in utrisque, fuerint in locis se respicientibus trigono, vel hexagono aspec-

sprovođenje ovakvog ispitivanja uopšte nije potrebna vera u astrologiju, već samo datumi rođenja, tablica mesta nebeskih tela i logaritamske tablice pomoću kojih se može izračunati horoskop.

Metoda, adekvatna suštini slučajnosti je, kao što pokazuju tri pomenute mantičke procedure, metoda brojanja. Odvajkada su se ljudi koristili brojevima da bi utvrdili smisaone, to jest shvatljive koincidencije. Broj je nešto posebno, čak se može reći i nešto tajanstveno. Čovek nikada nije uspeo da sasvim savlada numinozni nimbus broja. Ako se, tako kaže udžbenik matematike, u grupi predmeta svakom pojedinom oduzmu sva njihova svojstva, ipak na kraju preostaje određeni broj istih, zbog čega se broju pridaje karakter prividno neprocenjive veličine. (Ovde ne razmatram logiku matematičkih argumenata, već samo njenu psihologiju!). Niz celih brojeva je nešto neočekivano više od postupnog redan ja identičnih jedinica — on u sebi sadrži celu matematiku i sve ono što će se još otkriti u njoj. Broj je stoga nesa- glediva veličina, tako da sigurno nije slučaj što je upravo brojanje adekvatna metoda za tretiranje slučajnosti. Iako ne bih želeo da se pravim kadrim da bilo šta doprinesem u rasvetrjavanju unutrašnje povezanosti dva predmeta, koji izgledaju toliko nemer-ljivi kao sinhronicitet i broj, ipak ne mogu a da ne naglasim da nije samo odvajkada broj i brojanje dovođeno u vezu sa sinhronicitetom, već da oboje pose-duju numinoznost i tajanstvenost kao zajedničko svojstvo. Broj je oduvek služio za obeležavanje nu- minoznog  objekta,  i  svi  brojevi  od  jedan  do  devet  su

»sveti«, isto tako se i 10, 12, 13, 14, 28, 32 i 40 ističu

svojim posebnim značenjem. Najelementarnije

tu. Secundus cum in viro Luna, in uxore Sol, eodem modo disponuntur. Tertius, si cum hoc alter alteram recipitat.« Na istoj stvari  citira   Cardanus  den  Ptolomaeus   (De   as trorum   indici»,):

»Omnino vero constantes et diurni convictus permanent, quando in utriusque coniugis genitura luminaria contigerit configurata esse concordi ter. « Kao neobično pogodno za brak on smatra konjunkciju muškog meseca sa ženskim suncem. Hieronymus Cardanus, Opero omnia: Comme ntario in Ptolomaev m De as trorum indieiis, lib. IV. p. 332.

svojstvo objekta je njegova jedinost i njegova mno- gobrojnost. U sređivanju haotičnog mnoštva pojava u prvoj liniji pomaže broj. On je dati instrument za uspostavljanje reda ili za shvatanje već postojeće, ali još nepoznate pravilnosti, to jest određenosti. On je najprimitivniji elemenat reda čovekovog duha, pri čemu najveća učestalost i opšta rasprostranjenost pripada brojevima od jedan do četiri, pošto su primitivni šematski redovi trijade i tetrade. Da broj po-seduje arhetipsku pozadinu nije moja pretpostavka, već onih izvesnih matematičara ο kojima će još biti reči. Zbog toga nije isuviše odvažan zaključak ako broj psihološki definišemo kao svesno postali arhetip reda.** Vredno napomene je da spontano produkova-ne psihičke celovite slike, odnosno simboli čovekovog bivstva u mandala formi, sadrže matematičku strukturu. Po pravilu to su kvaterniteti (ili njihovi množi-telji).55 Ove slike ne izražavaju samo red, već i pro-uzrokuju takav red. Zbog toga se ove najčešće jav- ljaju u stanjima psihičke dezorijentacije kao kompenzacija haotičnog stanja, ili ove formulišu numi-nozna iskustva. Pri tom se mora naglasiti da ove strukture nisu nikakve izmišljotine svesti, već spontani produkti nesvesnog, što je dovoljno pokazalo iskustvo. Naravno da i svest može imitirati ove slike sređivanja, ali ovakve imitacije uopšte ne dokazuju da su i originali bili svesni pronalazak. Iz ovih činjenica neosporno proističe da nesvesno koristi broj kao faktor reda.

54 Symbolik des Geis tes , S. 569 (Ges. Werke XI).

55 Up. Gestaltungen des Unbewussten (Zur Empirie  des Individuano   nsprozesses   i   Über    Mandalasymbohk.    oboje    u Ges. Werke IX/I deo).

11  Jung,  Odabrana  dela.  HI