A. EKSPOZICIJA

Kao što je poznato rezultati moderne fizike su doprineli značajnoj promeni naše  prirodnonaučne slike sveta, budući da je uzdrmala apsolutnu važnost prirodnih zakona i pretvorila je u relativnu. Prirodni zakoni su statističke istine, to jest oni su tako reći bez izuzetka važeći samo tamo gde se radi ο makro-fizičkim veličinama. Međutim, u području vrlo malih veličina ova predskazanja postaju nesigurna, odnosno nemoguća, pošto se vrlo male veličine više ne ponašaju shodno poznatim prirodnim zakonima.

Filozofski princip, koji je u osnovi našeg opažaj a prirodnih zakonomernosti, je kauzalnost. Ako se veza uzroka i dejstva ispostavi samo kao statistički važeća i samo kao relativno istinita, onda se princip kauzalnosti u krajnjoj liniji može samo relativno koristiti za objašnjavanje prirodnih procesa i time pretpostavlja postojanje jednog ili više drugih faktora, koji bi bili neophodni za objašnjenje. To znači da je povezivanje događaja već prema okolnostima i druge a ne samo kauzalne prirode i da zahteva i drugačiji princip objašnjenja.

U makrofizikalnom svetu čovek će se uzalud obazirati za akauzalnim događajima, već jednostavno stoga što se uopšte ne mogu predstaviti nekauzalno spojeni, ne-objašnjivi događaji. Ali to uopšte ne mora da znači da se ovakvi i ne dešavaju. Njihovo postojanje logično proizilazi — bar kao mogućnost — iz premise statističke verovatnoće.

Prirodnonaučna pitanja su uperena na pravilne i, ukoliko su eksperimentalna, reproduktivne događaje. Na taj način ostaju izvan posmatranja jednokratna ili retka zbivanja. Osim toga eksperimenat nameće prirodi ograničene uslove, pošto je izaziva da daje odgovor na pitanja koja su izmislili ljudi. Zbog toga je svaki odgovor prirode opterećen vrstom pitanja a rezultat predstavlja mešoviti produkt. Na ovome bazirani, takozvani prirodnonaučni pogled na svet stoga ne može biti ništa drugo do psihološki prejudicirani delimični pogled, kome nedostaju svi oni ipak ne nevažni aspekti, koji nisu obuhvaćeni statistički. Da bi se ove jednokratnosti, odnosno retkosti mogle nekako shvatiti, izgleda da je čovek upućen na isto tako »jednokratne« pojedinačne opise. Iz toga bi proistekla haotična zbirka kurioziteta, koja podseća na one stare prirodnjačke kabinete gde se, pored fosila i anatomskih malformacija, nalazi i rog nosoroga, koren mandragore i osušena morska sirena. Deskriptivne prirodne nauke, pre svega  biologija u najširem     smislu,     vrlo     dobro     poznaju     ovakve

»jednokratnosti«, njima je potreban, na primer, samo jedan egzemplar nekog po sebi krajnje neverodostojnog živog bića, da bi se dokazalo njegovo postojanje. Svakako da u ovom slučaju mnogi posmatrači imaju prilike da se pomoću sopstvenih čula osvedoče da takvo biće postoji. Ali gde se radi ο prolaznim događajima, koji ne ostavljaju nikakve druge dokazive tragove, osim možda tragova sećanja u pojedinim glavama, tu nije dovoljan usamljeni svedok a i više njih nije dovoljno da jednokratno zbivanje označi kao bezuslovno ve-rovatno. Dovoljno je poznata nepouzdanost iskaza svedoka! U ovom slučaju se nameće neophodnost ispitivanja da li je na izgled jednokratni događaj stvarno jednokratan i da li bilo gde postoje ista ili bar slična zbivanja. Pri tom consensus omnium igra psihološki doduše značajnu, ali empirijski nešto tugaljivu ulogu. On se samo izuzetno pokazao korisnim pri dokazivanju činjenica. Empirija ga doduše ne zanemaruje, ali se radije ne oslanja na njega. Apsolutno jednokratni, prolazni događaji, čije se postoja

nje ne može niti osporiti, niti dokazati nikakvim sredstvom, nikada ne mogu biti predmet iskustvene nauke; međutim, ređa zbivanja vrlo su poželjna ukoliko postoji veći broj pouzdanih pojedinačnih posma-tranja. Pri tom takozvana mogućnost ne igra nikakvu ulogu, jer kriterijum ove izvodi se samo iz vremenski uslovljene, shvatljive pretpostavke. Nema nijednog apsolutnog prirodnog zakona čiji bi autoritet mogao da prizove čovek u cilju potpore svojih zabluda. On može samo da zahteva po mogućstvu veliki broj pojedinačnih posmatranja. Ako ovaj broj, statistički posmatrano, ostaje unutar slučajne verovatnoće, onda je time dokazano da se radi ο slučaju; ali time nije postignuto i objašnjenje. Nađen je izuzetak od pravila. Kada se, na primer, broj oznaka kompleksa nalazi ispod verovatnog broja poremećaja koji se može očekivati kod asocijacijskog testa, onda to ni u kom slučaju ne opravdava pretpostavku da u tom slučaju nema kompleksa. Ali to nije sprečilo da se reakcijski poremećaji smatraju slučajnostima.

Iako se upravo u biologiji krećemo na području gde su kauzalna objašnjenja često nezadovoljavajuća ili skoro nemoguća, ipak se ovde nećemo baviti problemom biologije, već upravo pitanjem da li uopšte ima ne samo mogućnosti već i činjeničnosti akauzal-nih zbivanja.

U okviru našeg iskustva postoji beskrajno daleko područje, čiji je opseg tako reći isto toliko velik kao i domet zakonomernosti — to je svet slučaja,* koji ne iz- gleda da je kauzalno povezan sa koincidirajućim či- njeničnim stanjem. Zbog toga ćemo se najpre pobliže pozabaviti sa bivstvom i shvatanjem slučaja. Čovek je navikao da pretpostavlja da je slučaj samo po sebi razumljivo pristupačan kauzalnom objašnjenju i da je označen kao »slučaj« ili »koincidencija« samo zbog toga što nije otkrivena ili još nije otkrivena njegova kauzalnost. Kako je čovek obično ubeđen u ap-

*    Reč »Zu-fall« (slučaj, udes, sudbina) je kao i »Ein-fall« (upad, prodor, nastajanje, dosećanje, domišljanje) izvanredno ilustrativna — to je nešto što se kreće ka nekome, kao da je privučeno od ovoga.

solutnu važnost zakona kauzalnosti, ovo objašnjenje slučaja smatra se zadovoljavajućim. Ali, ako je princip kauzalnosti samo relativno važeći, onda iz toga proističe zaključak da, iako se pretežna većina slučajeva može kauzalno objasniti, ipak mora postojati ostatak koji je akauzalan. Stoga se nalazimo pred zadatkom da izdvojimo slučajne događaje i da akau-zalne odvojimo od kauzalno objašnjivih. Naravno da se može pretpostaviti da broj kauzalno objašnjivih daleko nadmaša broj zbivanja sumnjivih na akauzal-nost, stoga se, zbog površnosti ili predubeđenja po-smatrača lako mogu prevideti relativno retki akau-zalni fenomeni. Čim se pređe na tretiranje slučaja, nameće se neophodnost brojčanog svrstavanja ispitivanog događaja.

Procena iskustvenog materijala ne može uslediti bez

kriterijuma diferenciranja. Po čemu treba akau-zalne spojeve raspoznavati i odvajati od kauzalnih, kada se sve

slučajnosti mogu istraživati na njihovu kauzalnost? Na ovo se može odgovoriti da se akau-zalni događaji najpre mogu očekivati tamo gde, posle bližeg razmatranja, kauzalna veza izgleda nezamisliva. Kao primer može poslužiti lekarima dobro poznati fenomen »duplicitas casuum«, dupliranje slučajeva. Ponekad se radi ο triplikatu pa i većem broju, tako da Kamerer (Kammerer) govori ο »zakonu serije«, dajući izvanredne primere.* U većini ovakvih slučajeva ne postoji čak ni udaljena verovatno-ća kauzalne povezanosti koincidentnih događaja Ako, na primer, moram da utvrdim da moja tramvajska karta ima isti broj kao i karta za pozorište. koju sam uzeo neposredno posle vožnje a isto veče još usledi telefonski poziv, kada mi se saopštava da me zove taj isti broj, onda mi kauzalna povezanost izgleda preko svake mere neverovatna, pa čak i uz pomoć najsmelije mašte ne bi moglo da se smisli kako bi uopšte mogla da postoji neka veza, iako svaki slučaj za sebe evidentno poseduje svoju kauzalnost. S druge strane poznato mi je da slučajna zbivanja pokazuju tendenciju neperiođičnog formiranja grupa.

*  Kammerer: Das Gesetz der Serie.

što neophodno mora biti slučaj, pošto bi inače postojao periodični, redovan poredak događaja, što upravo isključuje slučajnosti.

Kamerer je, u svakom slučaju, mišljenja da go- milanje1, odnosno serije slučajnosti, doduše izmiču dejstvu jednog zajedničkog uzroka,2 što znači da su akauzalni, ali su ipak izraz inercije, opšte moći ostajanja u istom stanju.3 Istovremenost »gomilanja upo-rednih istovetnosti« on objašnjava »imitacijom«.4 Time protivureči samom sebi, pošto gomilanje slučajnosti ni u kom slučaju nije »pomereno izvan područja objašnjivog«5, već shodno svim očekivanjima nalazi se u okviru ovog i stoga se, ako se ne može svesti na jedan zajednički, onda se može dovesti u vezu sa više uzroka. Njegovi pojmovi ο serijama, imitaciji, atrakciji i inerciji spadaju u kauzalno zamišljenu sliku sveta i ne kazuju ništa više od gomilanja slučajnosti koje odgovara statističkoj i matematičkoj verovatnoći. Kamererov činjenični materijal sadrži samo gomilanja slučajnosti, čija je jedina »zakono-mernost« verovatnoća, to jest ne postoji nikakav vidljivi povod da se bilo šta traži iza svega ovoga. Iz svojih tamnih razloga, međutim, on ipak traži dalje i više od onoga što krije čista verovatnoća, naime zakon serije, koji bi želeo da uvede kao princip pored kauzalnosti i finalnosti.6 Kao što je rečeno ova ten

dencija uopšte nije zajamčena njegovim materijalom. Ovu očiglednu  protivurečnost  mogu  objasniti  samo  time  da

1 L. e, S. 130.

2 L. c, S. 36. 93. i 102

3 L. c, S. 117: "Zakon serije je izraz zakona inertnosti objekata ko ji učes tvuju u tvom ponavljanju. Iz nesrazmerno veće istrajnosti, koja jc, svojstvena telesnom i energetskom kompleksu, objašnjava se zadržavanje identične konstelacije i propratno javljanje ponavljanja kroz vrlo duge vremenske intervale" itd.

4 L. c, S. 130.

5 L. c, S. 94.

6 Numinoznost serije slučajnosti raste proporcionalno broju njenih članova. To znači da je na taj način uslovljena konstelacija nesvesnih (po svoj prilici arhetipskih) sadržaja, odakle se stiče utisak kao da je serija >>uzrokovana<< takvim sadržajima. Kako je to moguće ne može se tačno predstaviti bez pomoći  magijskih kategorija, zbog čega se treba zadovoljiti samo utiskom.

autor poseduje tamnu, ali fascinantnu intuiciju akauzalnog poretka i veza i to zbog toga što se on, kao sve razumne i osećajne prirode, nije mogao oteti utisku gomilanja slučajnosti i stoga se, shodno njegovoj naučnoj nastrojenosti, usudio na smeli pokušaj da potraži akauzalne serije na osnovu iskustvenog materijala, koji se nalazi u granicama verovat-noće. Na žalost Kamerer nije poduzeo brojčano obu-hvatanje serija. Takav poduhvat svakako da bi nabacio pitanja na koja bi se teško našao odgovor. Ka-zuistička metoda sigurno da pruža veliku pomoć op-štoj orijentaciji; međutim, u odnosu na slučajnosti, pozitivni rezultati mogu se pre očekivati od brojčanog obuhvatanja, to jest statističke metode.

Grupisanje slučajnosti i serija izgleda nam, bar za naše današnje pojmove, besmisleno i da se sve skupa nalazi u okvirima verovatnoće. Svakako da ima slučajeva čija slučajnost može dati povoda sumnji. Iz mnoštva izabrao sam sledeći slučaj koji sam zabeležio 1. aprila 1949. godine. Danas je petak. Za ručak imamo ribu. Neko je uz put podsetio na »april-sku ribu«. Pre podne sam načinio zabelešku: »Est homo totus medius piscis ab imo.« Popodne pokazala mi je jedna pacijentkinja, koju mesecima nisam video, nekoliko upečatljivih slika riba, koje je crtala u međuvremenu. Uveče su mi pokazali stolnjak na kome su bile izvezene ribe. Drugog aprila, u rano prepodne, nekadašnja pacijentkinja koju godinama nisam video ispričala mi je svoj san u kome je, stojeći na morskoj obali, spazila veliku ribu koja je plivala direktno prema njoj i tako reći »pristala« kraj njenih nogu. U to vreme bavio sam se proučavanjem istorijata simbola ribe. To je znala samo jedna osoba koja bi u ovoj grupi došla u

obzir.

Ovde je bliska sumnja da se radilo ο smisaonoj koincidenciji, ο akauzalnoj povezanosti. Moram priznati da me je impresioniralo ovo gomilanje. Ono je za mene imalo izvestan numinozan karakter. U takvim prilikama obično se kaže: »To ne može biti

samo čist slučaj« a da se pri tom ne zna šta se time kaže. Kamerer bi me ovde sigurno podsetio na svoje »serije«. Jačina utiska, međutim, ne dokazuje ništa protiv slučajne koincidencije svih ovih riba. Sigurno je krajnje čudno da se tema »riba« tokom 24 sata ponavlja ništa manje do šest puta. Ali ne sme se smetnuti s uma da je riba petkom nešto najobičnije. Prvog aprila čovek se lako može setiti aprilske ribe. Tada sam se već mesecima bavio simbolom ribe. Ribe kao simbol nesvesnih sadržaja često se sreću. Zbog toga ne postoji opravdana mogućnost da se u tome sagleda nešto drugo do grupa slučajnosti. Gomilanja ili serije, sastavljeni od stvari koje se često sreću, do daljnjega se moraju smatrati slučajnostima.10 One, stoga, bez obzira na njihov opseg, isključuju akauzalnu vezu, pošto nije jasno kako bi se ova mogla dokazati. Zbog toga se pretpostavlja da su sve koincidencije slučajni pogoci i stoga im nije potrebno nekauzalno objašnjenje.11 Ova pretpostavka može i čak mora važiti kao tačna sve dok se ne pronađe dokaz da učestalost njihovog javljanja prelazi granice verovatnoće. Ali ako se nađe ovakav dokaz, time bi se istovremeno potvrdilo da se susreću pravi akauzalni spojevi događaja, za čije se objašnjenje ili shvatanje morala potražiti

*                   Jung,                   Odabrana                   dela,                   ill                                              129

10 Radi dopune rečenog želeo bih  da  napomenem  da  sam ove redove pisao na obalama našeg jezera. Kada sam završio rečenicu,  pošao  sam  nekoliko   koraka   ka   kamenoj   ogradi   — tu, na tom zidu nalazila se mrtva riba oko  30  cm  duga,  na izgled  bez  ozleda.  Prethodne  večeri  na  tom   mestu   nije   bilo ribe. (Verovatno da ju je iz vode iznela kakva grabljivica ili mačka). Ova riba je bila sedma u nizu.

11 Čovek je u nedoumici kako treba da shvati onaj fe- nomen   koji   je   Stekel   (Stekel)   označio   kao   »Obaveza   imena«

{Molis ene  Zeits chrif t  f.  Ps ycho therapie  III,  1911,  S.  110).  Radi se  ο  delom  grotesknim  koincidencijama   imena   i   svojstava tog čoveka. Na primer gospodin Gross (veliki) pati od ludila veličine,  gospodin  Kleiner  (mali)  od   kompleksa   niže   vredno- sti. Dve sestre Altmann (stari čovek),  obe  se  udaju  za  20  go- dina  starije  ljude,  gospodin  Feist  (gojazan,  mastan)  je  mi- nistar  za  ishranu,  gospodin  Rosstäuscher  (džambas)   je   advo- kat, gospodin Frojd  (Freud)  zastupa  princip  zadovoljstva,  go- spodin Adler princip volje za moći, gospodin  Jung  ideju ponovnog rađanja,  itd.  Da  li  se  ovde  radi  ο  apsurdnoj  slu- čajnosti   ili   sugestivnom   dejstvu   imena,   što   izgleda   smatra i Stekel, ili ο »smisaonim koincidencijama«?

kauzalnost nemerljivog faktora. Tada bi se, naime, moralo pretpostaviti da su događaji s jedne strane povezani kao kauzalni lanac, a s druge pak u datom slučaju međusobno spojeni nekom vrstom smisaonih poprečnih veza.

Na ovom mestu želeo bih da dođe do izražaja Sopenhauerova (Schopenhauer) rasprava Ο prividnoj hotimičnosti u sudbini pojedinca (Parerga und Paralipomena, Bd. I) koja je tako reći kumovala ovim mojim razmatranjima. Radi se ipak ο problemu »isto- vremenosti. . . bez kauzalne veze, što se naziva slu- čajem. . . « (v. Koebersche Ausgabe, s. 40). Sopen-hauer predočava ovu istovremenost pomoću paralel-nih krugova, koji predstavljaju poprečni spoj između meridijana zamišljenih kao kauzalni lanci (1. c, s. 39). »Svi događaji u životu čoveka, shodno ovome, stajali bi u znaku dve u osnovi različite veze: prvo, u objektivnoj, kauzalnoj povezanosti prirodnog toka; drugo, u subjektivnoj povezanosti, koja je u spoju samo sa onim što je doživela individua i koja je toliko subjektivna kao i snovi dotične individue. Da istovremeno postoje ove dve vrste veza i da se u aktuelni događaj obe tačno uklapaju kao karika dva sasvim različita lanca, zbog čega sudbina jednog uvek odgovara sudbini drugog i da je junak u svojoj drami istovremeno statista u tuđoj, to je naravno nešto što prevazilazi našu moć shvatanja i samo zahvaljujući najdivnijoj harmonia praestabilita može se zamisliti kao moguće.« (1. c, s. 45). Po njegovom shvatanju »subjekt velikog životnog prostora je . . . samo jedno« naime transcendentalna volja, prima causa, od koga zrače svi kauzalni lanci sa pola i, zahvaljujući paralelnim krugovima, međusobno se nalaze u smisaonoj relaciji istovremenosti.12 Sopenhauer veruje u apsolutni determinizam prirodnog toka a uz to i u prvi uzrok. Ova pretpostavka, kao i prethodna, nije ničim zajemčena. Ona je filozofska mitologema i verodo-stojna samo onda kada se istovremeno javlja u obličju stare paradoksije: " Εν το πάν, naime kao jedinstvo i verovatnoća. Prva pretpostavka,  da  istovremene  tačke  na  meridijanima

kauzalnog lanca predstavljaju smisaone koincidencije, ima izgleda na uspeh jedino kada je stvarno pouzdano utvrđeno jedinstvo primae causae. Ali ako je ono, kao što lako može biti, verovatnoća, onda se mora srušiti celo- kupno Sopenhauerovo objašnjenje, nezavisno od nedavno sagledanog, statistički važećeg prirodnog zakona koji ostavlja otvorenu mogućnost indetermini-zma. Stoga ni prosuđivanje niti iskustvo ne jamče redovno prisustvo obe vrste veza, u kojima je subjekt i objekt jedno te isto. Jedno vreme Sopenhauer je mislio i pisao da kauzalnost kao kategorija ima a priori apsolutnu važnost i da se zbog toga mora upo-trebiti za objašnjenje smisaone koincidencije. Ali, kao što smo videli, ona je u stanju da odgovori ovom zadatku sa određenom verovatnoćom samo uz pomoć daljne voljne pretpostavke jedinstva primae causae. Međutim, tada se javlja neophodnost da se svaka tačka na zamišljenom meridijanu nalazi u spoju smisaone koincidencije sa svakom drugom na istom stupnju širine. Ovaj zaključak prevazilazi sve empirijske mogućnosti, to jest on pripisuje smisaonoj koincidenciji tako pravilno i zakonomerno prisustvo ili javljanje, da njeno utvrđivanje ili uopšte nije nužno ili da je najprostija stvar na svetu. Šopenhauerovi primeri su tako mnogo i tako malo ubedljivi kao i svi drugi. Ali njegova najveća zasluga je u tome što je sagledao problem i pri tom shvatio da ovde nema jevtinih ad hoc objašnjenja. Da ovo zadire u osnove našeg saznanja uopšte, on je u smislu njegove filozofije izveo iz transcendentalne pretpostavke, naime iz  volje, koja stvara život i postojanje na svim stupnjevima i oboje tako usklađuje da ove harmonično odgovaraju ne samo na istovremenim paralelama, već s vremena na vreme kao fatum ili proviđenje pripremaju ili određuju budućnost.

Nasuprot Sopenhauerovom pesimizmu ovo gledanje ima skoro prijatan i optimistički prizvuk, koji danas jedva da smo u stanju da ose timo. Na j sadržajnije a istovremeno najsumnjivije stoleće svetske isto-rije deli nas od onog srednjovekovnog vremena, kada je filozofski duh verovao da može nešto utvrditi i saznati s one strane sveg iskustva. Ali ono doba imalo je još veći i dalji pogled koji se nije zaustavljao i smatrao da je dostigao granice tamo gde je naučna putogradnja dospela do svog privremenog kraja. Tako je Sopenhauer stvarnim filozofskim sagledava- njem obuhvatio jedno područje, čiju svojstvenu fe- nomenologiju doduše  nije  dovoljno obuhvatio,  ali  ju je približno tačno ocrtao. On je spoznao da omina i praesagia, astrologija i raznoliko varijabilne intuitivne metode imaju zajednički imenitelj, koji je nastojao da pronađe pomoću »transcendentne spekulacije«. Pri tom je spoznao, isto tako tačno, da se radi ο principijelnom problemu prvog reda, nasuprot svima onima koji su pre i posle njega operisali sa nepodobnim predstavama prenošenja sile ili čak pokušavali da celo područje odbace kao besmislicu da bi izbegii isuviše težak zadatak.13 Sopenhauerov pokušaj je utoliko značajniji što spada u doba kada je strahoviti prodor prirodnih nauka ceo svet uverio u to da jedino kauzalnost dolazi u obzir kao konačni princip objašnjenja. Umesto da jednostavno odbaci sva ona iskustva koja nisu htela da bez daljnjega pokleknu pred isključivom dominacijom kauzalnosti, on je, kao što smo videli, načinio pokušaj da ih podvede pod svoja deterministička gledišta. Time je Sopenhauer ono što je stalno i odavno ležalo u osnovi kao jedan, pored kauzalno postojećeg, drugačiji poredak sveta, naime onaj svet prefiguracije, korespondencije i prestabili-sane harmonije, silom uterao u kauzalne šeme, svakako gonjen ispravnim osećanjem da zakoni prirode slike sveta, u čiju važnost nije sumnjao, ipak propuštaju nešto što je igralo značajnu ulogu u antičkom i srednjovekovnom shvatanju (kao i u tajanstvenom osećanju modernoga).

Podstaknuti velikim činjeničnim materijalom koji su sakupili Gurnej, Majer i Podmor (Gurnev,

IS Kant se mora izuzeti.  U  svojoj  raspravi  Träume  eines Geis ters ehers , erläutert durch Träume der Metaphys ik on je pokazao put Sopenhaueru.

Myer, Podmore)14 problemu računa verovatnoče prišli su Darije (Dariex)15, Riše (Richet)'* i C. Flamarion (Flammarion)." Darije je za »telepatsko opažanje smrti proračunao verovatnoću od 1  : 4 114 545; objašnjenje jednog takvog slučaja kao slučajnosti je, dakle, preko četiri miliona puta neverovatnije od »telepatske« odnosno akauzalne, smisaone koincidencije. Astronom Flamarion je za posebno dobro posmatran slučaj »phantasms of the living« izračunao verovatnoću čak od 1 : 804 622 222.w On prvi put sumnjive događaje dovodi u vezu sa opažanjem smrti za koju se tada interesovao. Tako iznosi on1* da je, kada je u ovom delu obrađivao atmosferu i to upravo kada je pisao poglavlje ο jačini vetra, iznenadni nalet  jakog vetra sve listove sa njegovog pisaćeg stola zbrisao kroz prozor. Isto tako pominje zabavni događaj trostruke koincidencije gospodina de Fontgibu sa pudingom od šljiva.20 Pominjanje ovih koincidencija u vezi sa telepatskim problemom pokazuje da se kod Flamariona već  naslućuju  obrisi,  svakako  još  nesvesno,  daleko

obuhvatnijeg.principa.

Pisac Vilhelm fon Sole (Wilhelm von Scholz)" sakupio je niz slučajeva koji pokazuju na kakav se čudnovat i nesvakodnevan način ukradene stvari ponovo vraćaju sopstveniku. Između ostalih pominje slučaj majke koja je fotografisala svog četvorogodišnjeg sinčića u Svarcvaldu.

14 Phantas ms of the Ltv tng.

« Annales des s ciences ps ychiques , ρ 300.

'· Proceedings of the Society  f or Psychical Research

17 L'inconnu et les problèmes ps ychiques , p. 227,

« L. c, p. 241.

·» L. c, p. 228

ϊ0 L. c, p. 231. Izvesni Dešamp kao dećak u Orleanu dobio je komad pudinga od  šljiva od gospodina de Fontgibu. Deset godina kasnije u jednom pariškom restoranu otkrio je puding od šljiva i naručio jedan komad Međutim, ispostavilo se da je puding već poručen i to od strane g. de Font-gibua. Mnogo godina kasnije Dešamp je pozvan na prijem gde će se služiti puding od šljiva kao poseban raritet. Za vreme jela primetio je da sada nedostaje samo g. de Fontgi- bu. U tom trenutku su.se otvorila vrata da bi ušao usahnuli, đezorijentisani starac — g. de Fontgibu, koji se zbunio oko adrese i pogrešno upao u ovo društvo.

11 Der Zuf all. Eine Vorf orm des Schicks als

Film je poslala da se razvije u Strasburgo.. Zbog početka rata (1914) nije mogla da podigne film. Smatrala ga je izgubljenim. U Frankfurtu na Majni 1916. kupila je film da bi foto-grafisala u međuvremenu rođenu ćerčicu. Prilikom razvijanja ispostavilo se da je film dva puta eksponiran — druga slika bio je snimak njenog sina koji je načinila 1914. godine! Stari, nerazvijeni film nekako je dospeo među nove i tako ponovo došao u prodaju. Autor dolazi do shvatljivog zaključka da svi znaci upućuju na

»privlačnu  snagu  odnosnog«.  On  pretpostavlja  da  je

zbivanje sređeno, kao kada bi nam san bio »nesaznajno veća i obuhvatnija svest.«

Sa psihološke strane problem slučajnosti obrađivao je Herbert Zilberer (Silberer).22 On ukazuje da. su  na izgled smisaone koincidencije delom nesvesna obrada, delom nesvesna voljna tumačenja. On ne razmatra ni parapsihičke fenomene niti sinhronicitet, a teorijski ne izlazi iz okvira Sopenhauerovog kauza-lizma. Nezavisno od neophodne kao i poželjne psihološke kritike vrednovanja slučajnosti, Zilbererova istraživanja ne sadrže nikakva ukazivanja na postojanje pravih, smisaonih koincidencija.

Odlučujući dokaz postojanja akauzalnih povezivanja

događaja tek je u najnovije vreme, uglavnom preko Rineovih (Rhine) eksperimenata23 iznet na naučno dovoljnoj visini, ali tako da autori nisu prepoznali dalekosežne zaključke koji se moraju izvesti iz njihovih rezultata. Do sada još nije iznet neki kritički argumenat protiv ovih pokušaja, koji ne bi mogao biti odbačen. Eksperimenat se u principu sastoji u tome što eksperimentator otkriva seriju numerisa-nih karti, sa ucrtanim jednostavnim geometrijskim

2г Der Zuf all und die Kobolds treiche des Unbe wus s ten.

ä» Rhine, Extra-Sens ory Perception. Idem, Ne w Frontiers of the Mind. Od ovoga je prevedeno na nemački: Neuland der Seele. Pratt, Rhine, Smith, Stuart and Greenwood:  Extra- Sens ory Perception af ter Six ty Years . Opšti pregled rezultata nalazi se u: Rhine, The Reach of the Mind, isto i u knjizi Tyrrell, The Pers onality of Man. Kratak ali pregledan rezime kod Rhine, An Introduc tion to the Work of Extra- Sens ory Perception, p. 164.

motivima, i to jednu za drugom. Istovremeno se osobi, koja je prostorno odvojena od eksperimentatora, daje nalog da navede odgovarajuće znake. Koristi se serija od

25 karata, koja se sastoji od po pet karata sa istim znakom. Pet karata je nosilo znak zvezde, pet pravougaonika, pet krugova, pet dveju talasastih linija a pet krsta. Karte je jednu za drugom prevrtao eksperimentator, kome je, prirodno, bio nepoznat re- dosled serije. Ispitivana osoba (i.o.), koja uopšte nije imala mogućnosti da vidi karte, morala je, kako zna i ume, da navede upravo otkriveni znak. Naravno da je veliki broj pokušaja protekao negativno budući da rezultat nije prelazio verovatnoću od pet slučajnih pogodaka. Neki rezultati su međutim iznosili znatno više od verovatnoće. Ovo je bio slučaj kod ispitivane osobe P. Prva serija testa sastojala se u tome da svaka i.o. osam stotina puta pokuša da odgonetne karte. Prosečni rezultat je iznosio 6,5 pogodaka na 25 karata, dakle 1,5 više od matematičke verovatnoće, koja iznosi pet pogodaka. Verovatnoća da se javi  slučajna  devijacija  od  1,5  na  broj  pet,  iznosi  1  :

250.500. Ova proporcija pokazuje da verovatnoća slučajne

devijacije nije upravo velika, pošto se u 250.000 slučajeva samo jednom može očekivati slučajna devijacija ovog iznosa. Individualni rezultati su varirali u zavisnosti od specifične nadarenosti i.o. Jedan mladi čovek, koji je u mnogobrojnim pokušajima postigao proseč-no deset pogodaka na svakih 25 karata (dakle dvostruko više od verovatnoće), jednom je pročitao ispravno svih 25 karata, što odgovara verovatnoći od 1 : 298 023 223 876 953 125. Od mogućnosti da se karte mešaju na bilo koji približan način, čuvala je aparatura koja je karte mešala automatski, dakle, nezavisno od ruke eksperimentatora.

Posle  prvih  pokušanih  serija  u  jednom  slučaju,

prostorna distanca između eksperimentatora i i.o. iznosila

je đo 350 km. Prosečni rezultat brojnih pokušaja ovde je iznosio 10,1 pogodaka na 25 karata. U drugom nizu pokušaja, kada su se eksperimentator i i.o. nalazili u istoj sobi, 11,4 pogodaka na 25; kada je i.o. bila u susednoj sobi, 9,7 na 25; udaljena dve sobe

12,0 na 25. Rine pominje eksperimente Userà (Uscher) i Burta (Burt), koji se sa pozitivnim rezultatima prostiru na preko 960 milja.54 Potpomognuti sinhronizo-vanim časovnicima eksperimenti su sa pozitivnim rezultatima sprovedeni između Darema (Durham. North Carolina) i Zagreba u Jugoslaviji (oko 4000 milja)."

Okolnost da razdaljina u principu nema nikakvog

efekta dokazuje da se ne može raditi ο energetskoj po javi,

.pošto bi inače povećavanje distance i širenje u prostoru

moralo prouzrokovati smanjenje dejstva, tako da ne bi bilo teško ustanoviti da se broj pogodaka smanjuje proporcionalno kvadratu rastoja-nja. Kako ovo očigledno nije slučaj, ne preostaje ništa drugo do da se pretpostavi da se ova distanca pokazuje psihički varijabilnom, tako da se, na primer, pomoću psihičkog stanja u datom slučaju može re-dukovati na nulu.

Još čudnovatije je da ni vreme u principu ne deluje prohibitivno, to jest čitanje u budućnost položene serije karata pokazuje broj pogodaka koji prevazilazi čistu verovatnoću. Verovatnoća Rineovih rezultata sa vremenskim eksperimentom iznosi 1 :400.000, što znači značajnu verovatnoću za postojanje faktora nezavisnog od vremena. Rezultat vremenskog eksperimenta ukazuje na psihičku relativnost vremena, pošto se radi ο opažajima događaja koji još uopšte nisu nastupili. U takvim slučajevima izgleda kao da je isključen faktor vremena, i to pomoću neke psihičke funkcije ili bolje pomoću psihičkog stanja koje može da eliminiše i faktor prostora. Ako već kod eksperimenta sa prostorom moramo da zaključimo da se energija ne smanjuje sa distancom, onda je kod vremenskog eksperimenta potpuno nemoguće uopšte i pomisliti na bilo kakav energetski odnos između opažanja i budućeg događaja. Čovek stoga mora unapred da odustane od svih energetskih objašnjenja, što znači da se događaji ove vrste ne mogu posmatrati sa

Μ Rhine, The Reach of the Mind, p. 49. 85 Rhine and Humphrey A Transoceanic ESP Experi ment, p. 52.

ugla kauzalnosti, pošto kauzalnost pretpostavlja po- stojanje prostora i vremena, budući da su u osnovi svih posmatranja u krajnjoj liniji tela koja se kreću.

Među   Rineovim   eksperimentima   moraju   se   po-

menuti i pokušaji sa kockama. I.o. dobija nalog da baca kocke (što je omogućeno pomoću aparata) sa željom da po mogućstvu padne što više sa  tri tačke. Rezultati ovog takozvanog PK eksperimenta (psiho--kineza) bili su pozitivni i to utoliko bolje što je više kockica korišćeno odjednom.8" Ako se prostor i vreme pokazuju kao psihički relativni, onda mora da i pokretano telo poseduje odgovarajuću relativnost, odnosno da je ovoj podređeno.

Neposredno iskustvo iz ovih eksperimenata je či- njenica da posle prvog pokušaja počinje da opada broj pogodaka, što dovodi do negativnih rezultata. Ali ako iz bilo kog unutrašnjeg ili spoljnjeg razloga dođe  do osveženja interesovanja i.o., onda se ponovo povećava broj pogodaka. Nezainteresovanost i dosada deluju prohibitivno; Udeo, pozitivno očekivanje, nada i vera u mogućnosti eksperimentatora poboljšavaju rezultate i stoga izgleda da su uopšte preduslov javljanja rezultata. U ovom smislu je interesantno da je poznati engleski medij um Ajlin Garet (Mrs Eileen J. Garrett) u Rineovom eksperimentu postigla vrlo loše rezultate i to stoga što, kao što je sama izjavila, nije mogla da uspostavi nikakav osećajni odnos prema bezdušnim eksperimentalnim kartama.

Ovo malo nagoveštaja je dovoljno da čitaocu pruži

bar površan uvid u ove eksperimente. Gore po-menuta Tirelova (C.N.M. Tyrrell) knjiga, tadašnjeg predsednika Society for Psychical Research, sadrži vrlo dobar pregled svih iskustava na ovom području. Urednik je i sam stekao velike zasluge u ispitivanju eksperimentatora. Sa fizičke strane eksperimente  ekstrasenzorne percepcije (ESP)  je Robert Mekonel (Robert A. McConnell) pozitivno ocenio u članku pod naslovom: »ESP — Fact or Fancy?'*'

Razumljivo da je pokušavano da se na sve moguće

г* The Reach of the Mind, p. 73.

*7 G. Prof. Pauli mi je prijateljski ukazao na ovaj rad koji je izašao u : The Scientif ic Monthly, LXIX (1949). br. 2.

načine objasne ovi rezultati koji se graniče sa čudom i naprosto sa nemogućim. Ali ovakvi pokušaji su se uvek razbijali ο činjenice koje se do sada nisu mogle osporiti. Pomoću Rineovih eksperimenata  suočeni smo  sa činjenicom da ima događaja koji su eksperimentalno, tj. u

6 0

28 Ne   mešati   sa   terminom   »prenos«   (»transfer«)   u   psi-

hologiji neuroza, koji označava projekciju srodničkog odnosa.

29 Kamerer       (Kammerer)   se bavio        pitanjem »protivdej- stva sledećeg stanja na prethodno«, ali ne baš ubedljivo.

ovom slučaju smisaono međusobno povezani a da se pri tom nije moglo dokazati da je ovaj odnos kauzalan, budući da »prenos« (»transfer«) ne pokazuje nikakva poznata energetska svojstva. Zbog toga postoji osnovana sumnja da li se uopšte radi ο »prenosu«.28 Naime, ovako nešto vremenski eksperimenti principijelno isključuju, pošto bi bilo apsurdno pretpostaviti da se još nepostojeće, činjenično stanje koje treba da nastane tek u budućnosti, može kao energetski fenomen preneti na sadašnji prijemnik.28 Naprotiv, izgleda da se objašnjenje s jedne strane uklapa u našu kritiku pojma prostora i vremena, a s druge se postavlja kod tumačenja nesvesnog. Kao što je već rečeno, nemoguće je današnjim sredstvima extra sensory perception, to jest smisaone koincidencije objasniti kao energetski fenomen. Time se odbacuje i kauzalno objašnjenje, pošto se »dejstvo« ne može drugačije shvatiti do kao energetski fenomen. Stoga se ne radi ο uzroku i efektu, već ο podudaranju u vremenu, nekoj vrsti istovreme-nosti. Zbog oznake istovremenosti odabrao sam izraz sinhronicitet, da bih time označio hipotetični faktor objašnjenja, koji se ravnomerno suprotstavlja kau- zalnosti. U mome članku »Duh psihologije« (Der Geist der Psychologie — Eranos Jahrbuch XIV, 1946) predstavio sam sinhronicitet kao psihički uslovljenu relativnost od vremena i prostora. U Rineovim eksperimentima vreme i prostor ponašaju se donekle »elastično« naspram psihe, pošto se na izgled proizvoljno mogu redukovati. Kod prostornog poretka u eksperimentu se prostor, a kod vremenskog vreme,

u izvesnoj meri redukuju približno do nule; izgleda kao da su prostor i vreme povezani sa psihičkim uslo-vima ili kao da  po  sebi  i  za  sebe  uopšte  i  ne  postoje  i  da  se

»postavljaju« samo pomoću svesti. Prostor i vreme su u prvobitnim shvatanjima (to jest u primitivnim) krajnje podozriva stvar. Oni su tek tokom duhovnog razvitka postali »čvrsti« pojmovi, i to kroz uvođenje merenja. Po sebi prostor i vreme se sastoje od ništavila. Kao opredmetljeni pojmovi oni proističu tek iz diskriminativne delatnosti svesti i formiraju neophodne koordinate za opisivanje ponašanja tela koje se kreće. Stoga su oni u suštini psihičkog porekla, što je svakako osnova koja je pokrenula Kanta da ih shvati kao kategorije a priori. Ali ako su prostor i vreme prividna svojstva tela koje se kreće, stvorena neophodnošću razumevanja  posmatrača,  onda njihova relativizacija pomoću psihičke uslovlje-nosti u svakom slučaju više nije nikakvo čudo, već se nalazi u području mogućeg. Ova mogućnost, međutim, nastupa tek onda, kada psiha ne posmatra spolj-no telo već kada posmatra samu sebe. To je naime slučaj kod Rineovih eksperimenata — odgovor ispitivane osobe ne sledi iz posmatranja fizičkih karata, već iz čiste imaginacije, iz dosećanja, u kojima se ma-nifestuje struktura nesvesnog, koje i produkuje ove sadržaje. Ovde bih želeo još jednom da ukazem na to da su presudni faktori nesvesne psihe arhetipovi, koji čine strukturu kolektivno nesvesnog. Ovo po-slednje, međutim, predstavlja kod svih ljudi samom sebi identičnu »psihu«, koja je, nasuprot nama poznatog psihičkog, neopažajna, zbog čega sam je označio kao psihoid.

Arhetipovi su formalni faktori koji sređuju ne-svesna duševna zbivanja — oni su » patterns of be-haviour«. Istovremeno arhetipovi imaju »specifičan naboj« — oni razvijaju numinozna dejstva, koja se izražavaju u afektima. Afekat izaziva partielles abaissement du niveau mental, budući da određeni sadržaj dovodi do, doduše, jasnosti nadnormalne visine, ali u istoj meri od drugih mogućih sadržaja svesti oduzima toliko energije da ovi tamne, postaju ne

svesni. Zbog dejstva afekata na sužavanje svesti nastaje sniženje orijentacije koje je u skladu sa trajanjem afekta, a koja, sa svoje strane, pruža nesvesnom povoljnu priliku da prodre u ispražnjena'i napuštena područja. Zbog toga je tako reći redovno iskustvo da u afektu probijaju i dolaze do izražaja neočekivani, inače sputavani ili nesvesni sadržaji. Takvi sadržaji su ne retko inferiorne ili primitivne prirode i na taj način odaju svoje poreklo u arhetipovima. Kao što ću potom jasnije osvetleti, izgleda da su arhetipovi, u izvesnim prilikama, povezani sa fenomenima istovre-menosti, to jest sinhronicitetom. To je razlog zbog čega ih ovde pominjem.

U pravcu psihičke prostorno-vremenske relativnosti

ukazuju možda slučajevi izvanredne prostorne orijentacije kod životinja. Zagonetna vremenska orijentacija paiolo crva polinežanskih ostrva, čiji se rep-ni segmenti, puni polnih produkata, pojavljuju na morskoj površini u predvečerje poslednje mesečeve četvrti oktobra i novembra,30 mogla bi da spada u ovaj skup. Kao uzrok ove pojave navodi se da u ovo vreme dolazi do ubrzanja okretanja zemlje pod uti-cajem gravitacije meseca. Ali astronomskim razlozima nemoguće je potvrditi ovo objašnjenje." Po sebi nesumnjivo veza menstruacionog perioda kod čoveka sa mesečevim kretanjem i menama, izgleda da je u vezi sa mesecom samo cifarski a da s njim stvarno ne koincidira. Takođe nije dokazano da je ikada

imao uticaja.

Problem sinhroniciteta već me dugo okupira, i to ozbiljnije od polovine dvadesetih godina" kada

*° Tačnije rečeno »ljubavni zanos« počinje nešto ranije i završava se nešto posle ovih dana. U taj dan je samo maksimum. Meseci su različiti u zavisnosti od mesta. Vavo sa Amboine treba da se pojavljuje pri punom mesecu u martu (Krämer, Über den Bau der Korallenrif f e).

» Dahns, Das Schwärmen des Paiolo.