EKSCENTRIČNE PRIČE

Pod »ekscentričnim« ovde ne podrazumevamo nešto artistički ili literarno, romantično i groteskno, ništa što je prepušteno volji i izboru pesnika. Sa svojim čarobnjakom i vilinskim pričama, Fuke je običan filistar, a Tik, sa fantastičnim i ludim desetkama, dete koje se igra. Ekscentričan je Hofman koji u svojim tekstovima nije mešao sazvučja nemogućeg i natprirodnog već je živeo i u jednom i u drugom svetu, ubeñen, barem u dužem periodu, u stvarnost sveta duhova ili nestvarnost vidljivog. Takvi su pisci doista ekscentrični: svet
posmatraju iz jednog drugačijeg središta i opažaju pomerene stvari i vrednosti kojima, pre svih, pripada Po, taj rafinirani i setmi Amerikanac koji u svojim delima pokazuje gotovo sve nijanse ekscentričnog, od šokantnog žurnaliističkog umetničkog komada do bolnog saznanja jeretika. Pravi ekscentrik je i Zil Vern, mada se on jedva može nazvati pesnikom. Meñutim, njegova potreba za pomerenošću granica i novih gledišta nije manje snažna od Poove ili Hofmanove. Ovde spadaju i svi dokazani okultisti, mističari i spiritisti, čim se iskažu ko pripovedači. Granici običnog političog fantazma bliži su sastavljači utopija od kojih se nijedna ne može uzeti ozbiljno, naravno s izuzetkom Sviftovog Gulivera, mada upravo kod ovog eksentrika nije bitna forma već mudro izabrana maska.

Ekscentrici se u suštini mogu lako podeliti na dve glavne grupe: na sanjare i fanatike. Čovek se može odati piću iz zadovoljstva i potrebe za dražesnim zaboravljanjem, ili pak fanatički, u beznadežnom zadovoljstvu i samorazaranju.

Među ekscentricima postoje detinjasti karakteri koji se, igrajući se unutar svog fantastičkog kruga, osećaju dobro te jarosni očajnici kojima ništa nije dovoljno i koji se obavezno probijaju kroz uvek nove slojeve, pošto nisu sposobni ni sebe da usreće niti da shvate rezigniranost. Jedni naginju samodopadljivosti i rado ironišu svoje čitaoce dok su drugi neumoljivi samouništivači.

Za književno posmatranje ipak nije dovoljna samo podela. Sredstva su im slična pa se pre radi o razdvajanju mislilaca od onih koji se igraju i filozofa od ironičara. Pritom susrećemo jednostavno i za one prve gotovo užasavajuće saznanje da fanatični ekscentrici nisu ništa drugo do savršeni idealisti i da u osnovi njihovog stvaranja, bez izuzetka, leži čisto idealističko saznanje o kopreni Maje i nepouzdanosti našeg čulnog opažanja. Ali, ovi filozofski ekscentrici su, uprkos sjaju, unutrašnje konsekventni i samo povremeno stvaraju slike i mitove koji su srodni suštini narodnih mitova. Drugi, koji verovatno ne misle manje ozbiljno, konstruišu interesantne priče od sapunice. Njima pripadaju svi tehničari, svi Velsovi i Vernovi, ali su oni, čak i kad su najzačudniji i
najuzbudljiviji, ipak samo literarne razonode, zabavljači. Njihovo nefilozofsko poreklo i naivnost iskazuju se uglavnom kroz hrabre optimiste, kakvi su, na primer, utopisti i kakav je Vels u svojoj poslednjoj knjizi, »U godini kometa«, gde se zlo čovečanstva, zahvaljujući temeljnoj izmeni vazduha, savršeno prečišćuje i preobražava u dobro. Takvi optimisti su i tehničari, kao što je Zil Vern čiji su izumi interesantni samo dok ostaju na nivou čisto tehničkog. Povrh toga, svi oni fantaziraju o revoluciji i poboljšanjima koja treba da se dogode zahvaljujući njihovim novim mašinama, barutu i motorima.

Čitalac će se umoriti i pomisliti: ako je tehnika u stanju da svet učini boljim, zašto mi onda od svega toga ne primećujemo ništa? Lelitica i projektil ka Mesecu sigurno su prijatne i radosne stvari ali, da li se njima mogu suštinski zameniti ljudi i odnosi? U to, uzevši u obzir svetsku istoriju, ne možemo rado da poverujemo. Svim pesnicima
pripada i ovaj nesklad njihovog vremena, te propadaju zajedno s njim pošto se ne bave privremenim i slučajnim stvarima.

Drugi, filozofski ekscentrici nude daleko dublje interese ali su gotovo svi
tragične pojave, ne zato što su oduvek bili bolesne prirode — bolest nije ništa tragično — već zato što svoj duh i patnju usmeravaju na nešto što je u krajnjoj osnovi nemoguće. Prepoznavanje i stvaranje, življenje životom mislioca i umetnika, suprotnosti su koje se isključju.

Propovedanje čistog idealizma, osporavanje stvarnosti vidljivog i istovremeno bitisanje životom umetnika, dakle, računanje sa stvarnošću vidljivog, gorke su suprotnosti. Za umetnika koji stvara stvarnost čulnog, pojavnog, vreme, prostor i kauzalnost moraju
besumnje postojati kao nešto suštinsko, pošto su oni za njega jedino sredstvo predstavljanja i dokazivanja. Pesnik ponavlja dogañaj kroz koji opažamo sve dok jezik, čim ga pesnik razmatra, nije više izražajno sredstvo saznanja već pojmova. Kako ću opisati malog sivog psa ako sam se uverio da to uopste nije pas već samo jedna sumnjiva i varljiva slika mog razuma, nastala draženjem mrežnjaoe? Naime, ja govorim o psima, sivim i crnim, bližim i daljim, pokrećem carstvo obmana a bez svega toga se ne može pevati. Umetnost je potvrñivanje svih obmana; kad hoće da porekne obmane suprotstavlja se samoj sebi. Zbog toga su svi, bez izuzetka, tragične figure, mada njihova dela interesuju, opsenjuju i uzbuñuju, kao smeli Ikarov let u zemlju nemogućeg.

Stav, da su pevanje i mišljenje jedno isto i da je zadatak poezije da izrazi
pogled na svet, predstavlja zabludu. Za pesnika je apstraktno mišljenje opasnost, i to najveća, pošto ono u svojoj konsekventnosti poriče i usmrćuje umetničko stvaranje. To pesniku ne smeta da ima svoj pogled na svet i da za sebe bude potpuni idealista. Ali, u trenutku kada mu apstraktna sazsvih vremena jesu ione u kojima je stvaraoca vodila rezignacija mislioca ka jasnom, bezbolnom posmatranju života, pri čemu pesnik, odričući se vrednosnih sudova i osnovnih filozofskih pitanja, dovodi sebe u čisto posmatranje.

Upravo to ne uspeva ekscentricima. Kod njih je suviše jak lični interes i lična patnja zbog misaonih problema, kao da će doći do čistog »objektivnog« posmatranja. Oni odgovaraju ekstatičarima koji su ogrezli u vizijama, dok je kod pravih mističara nalaženje boga, sudeći po svim dokumentima, "bez slika". Put umetnika vodi ka slikama a mističnih mislilaca ka bezslikovnosti; ko želi da ide i jednim i drugim putem, istovremeno, ostaje, po pravilu, zatvoren u večnom sukobu.

Postoji zaista mnogo međustepenica. Ali, sve one ipak proističu iz kruga
umetnosti dok je njihova forma slučajna i rđava. Ovde spadaju okultistički romani koji su u pesničkom pogledu slabi. Okultiistima je svojstveno da ne mogu da napuste svoje usko područje a da ne ostanu neiskusni, kao što, na žalost, izjave spiritista opčinjenih duhovima sadrže gotovo uvek nečeg detinjastog. »Okultističkim« knjigama i idejama nazivaju se mnoge božanstvene stvari i ovo je područje, na žalost, odvojeno zidom pridavanja važnosti sebi i zanosa. Pravi okultistički roman, snažno teozofeki obojen, jeste »Flita« Mabela
Kolinsa. Ta je značajna knjiga, čitljiva za sve koji poznaju i najmanje osnove i pojmove teozofskog učenja. Pod ovom pretpostavkom roman je interesantan i doista poučan ali time nije manje vredan. Okultisti još uvek nemaju pesnika. Njihovi umetnički proizvodi ne nadmašuju nivo »Flite« te se ovi moderni pokušaji mogu nazvati slabim i rñavim kopijama božanstvenog indijskog učenja o ponovnom roñenju i kairmi, kao i drevnih mitova. Takva božanska nauka o ponovnom rodanju (lepo sredstvo za nemoć da se vreme shvati kao čudovišno, kao forma spoznaje), roñena iz prastarih svetih dokumenata, može danas
mnogima predstavljati oslonac; ali, teozofski pesnici teško shvataju njihovu duboku magiju.

Od savremenih pesnika koji bi se mogli nazvati ekscentričnim,malo njih uspeva u svojim pokušajima i zaletima. Dvojica najtalentovanijih meñu njima besumnje su Paul Šerbart i Gustav Mejrink. Ako je Šeribart više pesnik, onda je Mejrink neupoiredivo snažnije inteligencije i mirniji, sigurniji artista svojih sredstava. Šerbart voli orijentalno zanesenjaštvo i kosmičke fantazije a mrzi evropsku sentimentalnost, posedujući istovremeno simpatičnu sklonost ka velikom i neograničenom, kao retko koji današnji pesnik. Neretko iskače iz
koloseka i ima potpuno nesrećnu ljubav ka grotesknom čiju suštinu pogrešno shvata i uvek promašuje. Njegovi plavi lavovi koji pucketaju repovima, proždiru užasne gomile salate od krastavaca i uglavnom se, bez mere, i, na žalost, bez razloga smeju, slabi su pronalasci te samo smetaju njegovim najlepšim knjigama. Šerbart nije groteskni humorist kako sam povremeno smatra već jedan veoma ozbiljni humorist, dok su njegova najlepša poglavlja ozbiljna i setna, donekle prigušena neobičnim draperijama. Kao, na primer, u »Smrti Barmekida«: kalif na terasi večera sa svojom žrtvom koja ubrzo nakon toga treba da umre, nudeći ga jelom i vinom; to je izvanredno lepo. Takva je i
najlepša šerbartova knjižica koju niko ne poznaje, »Morska zmija«, puna sete i očajanja, sa jednim sjajnim razgovorom o politeizmu, ispunjenim najdubljim pojmovima i munjama istine. Besumnje okultist i znalac indijske filozofije, on je, čini se, prepoznao greben na kome stradaju svi okultistički pesnici; ali, on se suštinom bavi tek uzgred, dok u pročelje gura ambicije satirčara. Neke njegove male priče, oštroumno i brižljivo obrañene, poseduju onu blagu izobličenost linija u kojima čitalac koji razmišlja može pronaći ironiziranje čitavog pojavnog
sveta, što predstavlja najobičniju veru u njegovu realnost. Ali, ovo ostaje
prikriveno, dok se kao suština i cilj novele ispostavlja jedna polemičko-ironična nam era, upravljena protiv celokupnog evropskog naučnog mišljenja i kulture, protiv sujete i naduvenosti nekih članova skupštine i akademskih budžovana.

Ovaj pametni pristalica učenja vedante tačno zna da se patosom i oveštalim gestovima malo šta može učiniti te umesto toga izoštrava finu, neumoljivu strelu kojom majstorski gaña. A tada je, slično Pou, u njegovim fantazijama najsmelija i najdivljija ledena logika, premda nikad bez preciznog vladanja sredstvima, nikad lutalačka i sanjalačka već sračunata i oštroumna. Njegov podsmeh sadrži nemilosrdnu jarost osvetnika koji gaña iz potaje. Gotovo uvek pogađa nepogrešivo.

Među ekscentričnim pesnicima, kao i među svima drugima, postoje veliki i mali, iskreni i patvoreni, umetnici i zanatlije. Može se računati samo sa nekolicinom čije delo ne predstavlja ispadanje iz koloseka već osvajanje novih prostora.
(1909)