13. Ega – pokažemo drugim ljudima”.

Oni kojima rad omogućava slobodno vreme, ili oni koji su na bilo koji način vezani uz intelektualnu aktivnost, mogu ovaj rad da koriste za sebe kao lestve svesti – Jakovljeve lestve. Treba da odaberemo za sebe šta god da volimo, što nas zaista zanima iz dubine našeg srca. Nije važno da li

crtamo, slikamo, vajamo, tkamo tepihe ili vezemo goblene, sviramo neki instrument, radimo u bašti, pišemo poeziju ili knjigu. Međutim, nešto je neophodno, a to je da se ne možemo zadovoljiti prosečnim dostignućima, već treba da težimo savršenstvu. Nema ništa bolje od kreativnog rada koji može da olakša napredak i pomogne transformaciju seksualne energije u

kreativnu snagu. Stoga, radimo nešto šta god to bilo. Ukoliko to učinimo ne moramo više da brinemo u kom pravcu da skrenemo naše misli. One su usmerene na rad, bez sitničave, lične svesti o sebi. ^ovek je toliko uronjen u sadašnjost, da misli koje uvek povezuju prošlost sa budućnošću, ne mogu

da prodru u ovaj kontinuitet sadašnjosti. Osoba se odmah isključuje iz vremena i prostora. Seksualna snaga se automatski i instinktivno usmerava u više centre u kojima deluje kao kreativno magijska snaga. Ako praktikujemo bilo koju vrstu umetnosti ne smemo da brinemo  o zadobijanju poštovanja i slave. Izvor ovakve ambicije je malo “ja”, i to je

osoba koja je sujetna, kojoj nedostaje samopouzdanje i koja traži priznanje i potvrdu spolja. Ne treba da radimo zbog priznanja. Rad je najsuštastvenija stvar, jer se s njim razvijamo. Rad zbog samog rada, zbog razvoja, ubrzava naš napredak. Od svega je najvažnije da se potpuno skoncentrišemo na naš rad – šta god da je to – da budemo potpuno apsorbovani radom, da uđemo

u njegovu srce i dušu i da ne budemo olako zadovoljni, čak i ako se radi samo o kućanskim poslovima. Pravi umetnik radi zbog samog rada. On je srećan dok stvara. Za njega je sam rad najveća nagrada jer je on za vreme rada u uzvišenom, prosvetljenom stanju. Onom ko svim bićem započinje neki rad uopšte nije važno da li je talentovan ili tek počinje na najnižem

nivou, jer sve je relativno. Moramo pokušati da se uzdignemo iznad stanja u kome se nalazimo. To je najvažnija stvar. Da se popnemo. Najveći umetnici, takođe su jednom morali da započnu na najnižem nivou, i kao ljudi i kao umetnici, iako je to moglo da bude pre mnogo inkarnacija. Ako ne gubimo vreme i pokušamo da radimo što savršenije, uz maksimalni

napor, i primenu naše najveće koncentracije, tada ćemo uvideti da talenat može skoro neverovatno da se razvija. Ne treba da budemo zadovoljni inferiornim i mediokritetskim radom, već treba uvek da ga pokušamo učiniti savršenijim kako bi predočili i najsuptilnije nijanse. Pokušajmo da

upoznamo naš materijal temeljno i da ga dovedemo pod naš jaram – što na sanskritu znači yoga. Uvidićemo da ne postoji ograničenje za našu moć koncentracije. Ako se potpuno koncentrišemo na naš rad sledećeg dana

ćemo možda otkriti da se možemo koncentrisati intenzivnije i da tokom rada  proizilaze  nove  mogućnosti,  one  koje  su  nas  pre  zaobilazile.

Otkrivamo prirodu rada i nove, lepše tajne koje pre nismo mogli da vidimo,

jer smo sada opet dostigli sledeći korak u našem razvoju, a sledstveno tome i naša koncentracija je povećana. Ispred nas se otvaraju novi i širi svetovi o kojima smo znali jako malo, podjednako kao i mnogi drugi ljudi. I iako smo sve vreme živeli među tim svetovima, naše oči su bile zatvorene, slepe. Sada tokom rada prodiremo u krajnje svetove, direktno u suštinu stvari, a u isto vreme i u suštinu našeg bića. Van našeg rada, takođe nam se otvaraju novi svetovi. Iznenada, velikom jasnoćom počinjemo da razumemo zapise velikih ljudi i proroka koje sve do sada nismo ispravno razumevali i koji su za nas bili nejasni i tajanstveni. Ispunjeni smo neopisivom radošću, pronalazimo novu braću, nove prijatelje, koji nam govore iz prošlih vekova i milenijuma, van vremena i prostora, jer ih razumemo, jer smo s njima postali jedno.

Tako nastavljamo naš rad, posebno na nama. Iskustveno doživljavamo čisto duhovnu radost i oduševljenje koje se ne može uporediti sa kratkim fizičkim zadovoljstvima. Neopisivo oduševljenje zbog kreativnog rada ispunjava celo naše biće i tokom rada i za vreme odmora. Kreativna snaga nastavlja u nama da bude aktivna. Jedva čekamo da ponovo počnemo da radimo, jer osećamo da samo tokom rada stvarno

živimo. U nama se nešto otvorilo. Kroz povećanu kreativnu snagu, radost slobode i neograničenost počinje da cveta. Imamo čudan osećaj kao da nismo mi ti koji radimo nego nešto u nama koje sve zna, koje nas uzima i pokazuje nam put na kojem možemo dostići i ispoljiti savršen sklad, zaista,

čak i perfekciju u našem radu. To nešto i Ja smo potpuno jedno. Tad razumemo šta zen-budisti misle pod “zenom”, a takođe i značenje mističnog braka – unio mystica Ružokrstaša i velikih mistika – jer smo to iskusili za vreme rada i iskustvo još uvek postoji. Ja i kreativni princip – logos – smo jedno. Ja – i Ja – smo jedno.

Zahvata nas groznica i mi zaboravljamo na ceo svet. Nismo više osoba koja ima ime negde u spoljašnjem svetu, jer smo postali kapljica i beskonačnom okeanu. Sudelujemo u Božijoj kreaciji i kreiramo nove svetove, i ma koliko taj naš svet bio mali, mi osećamo i znamo da imamo sposobnost   dosezanja,   u   našoj   maloj   sferi,   kreativnog   savršenstva

uporedivo sa Božijim u Univerzumu. Sve šire se otvaraju vrata prema unutrašnjim svetovima, i mi ponovo opažamo nove svetove, nove lepote. Otkrivam nove istine, primam nove ideje. Odakle? Iz sebe samog, gde se nalazi neisrpni izvor – od Boga. Koja je razlika? Postoji li uopšte jedno? Sve su to samo svetovi. Ideje koje su u meni postale osvešćene su kao

sjajno Božije svetlo, a ja pomoću tog svetla vidim sve, sve istine neba i zemlje, gde god da usmerim reflektor svoje svesti. To svetlo me ispunjava neopisivom radošću. I telo učestvuje u tome. U mom srcu, grudima, glavi, vrhu moje glave i svakom nervnom završetku osećam novi, nadahnjujući

život koji me ispunjava vitalnošću, hrabrošću, samopoverenjem – samim

životom – pa tako ničeg ne treba da se bojim. ^ak ni smrti. Božanski, nenarušivi mir počiva u meni. JA SAM taj mir i samopoverenje. Nije mi potrebno da očekujem razlog za sreću, jer ja sam ta sreća. Šta drugo može da me učini srećnim? Ja sam izvor iz koga sreća zrači. Da li sam svestan ili

nesvestan? Kakve su ove reči? Šta označavaju? Ova tvrđenja su iznad bilo

kakve koncepcije. JA JESAM! Zar to nije dovljno? Zaista jeste. Ja sam u stvarnosti. Ja živim. Ja sam @IVOT! Zašto bi moja svest to takođe trebala da primeti i shvati racionalno? Ako sam postao kesten, zar treba da pišem disertaciju o njegovom ukusu – mom ukusu, kad sam to ja sam? Da li je potrebno da govorim ili pišem o tome kada sam živ kao nikada ranije? Zar nije dovoljno da sam ja sam radost, sreća, POSTOJANJE?

Ne treba više o tome da razmišljam. Reči, “nesvestan” ili “svestan” su samo reči i one nisu ono što predstavljaju. Reči su spoljašnje, u spoljašnjem svetu, spoljašnje mojoj Suštini, negde u mom mozgu. U mom unutrašnjem svetu postojim samo JA. Ipak, o tome ne razmišljam, a ako to sada činim to je samo zbog teksta, da bih bio razumljiv, da bih se uobličio u reči za one ljude koji su uznemireni ovim pitanjem. Ja sam inspiracija postojanja, Ja jesam, bez dubokog razmišljanja o tome. Ne postoji ništa što može da me izmami iz mog BI]A. Koncepcije vremena i prostora su od spoljašnjeg sveta. Za mene postoji samo apsolutno postojanje – sama SUŠTINA – jer JA SAM TO.

Nismo u stanju da opišemo i učinimo to da drugi razumeju stanje postojanja, isto kao što nismo u stanju da protumačimo kako čujemo zvuk, osećamo miris parfema, ukus začina, vidimo boju ili oblik. Oni koji su iskusili ove stvari sasosećajno se smeškaju, jer znaju o čemu osoba govori. Drugi mogu da učine samo jedno: da iskuse to sami. Tako je to i sa transformacijom seksualne energije u duhovno božansku snagu. Svako ko je to iskusio može sasećajno da se smeška. To je dobro poznat Budin osmeh, koji sve zna, koji poznaje najuzvišeniju istinu, koji poznaje najvišu istinu o Bogu – o večnom Biću. Ako to nismo iskusili ne možemo da razumemo šta je transformacija seksualne energije koja pruža tako duboko zadovoljstvo i radi koje je vredno uložiti trud. Kako neko, na primer, može da objasni biću rođenom bez polnih organa šta čini seksualno iskustvo toliko zadovoljavajućim da su ljudi spremni na najveća herojska dela, isto kao i na najveće ludosti zbog polnog odnosa sa određenom  osobom? Onima koji nisu iskusili transformaciju seksualne energije može da se da samo savet. Onaj ko se tome bez uvažavanja podruguje ili ima prezir, ne bi trebao to da čini i ne može da sudi o tome ili da se ružno šali. Takvi ljudi prvo treba da dožive transformaciju. Oni treba da razmisle zašto su svi veliki ljudi, koji su želeli da ukažu na istinu o putu oslobođenja, bez izuzetka i sami prošli taj put. Ti džinovski umovi su nas poučili da je postizanje svesti u najvišim centrima najviše, božansko stanje. Mi u tim centrima ne odražavamo nešto, nego postajemo nešto. Pokretačka snaga koja nam pomaže da stignemo do ovog stanja jeste seksualna energija koja nije bila iskorišćena za polno sjedinjavanje već je usmeravana na gore i transformisana u kreativno božansku energiju. Zmija koja grize svoj sopstveni rep. “Ko ima uši da čuje neka čuje” (Marko 4:9).

A telo? Da li će seksualne želje ponovo biti probuđene u telu? Kako

će reagovati žljezde?

Ne smemo da zaboravimo jedno, a to je, da telo ima seksualnu želju samo ako sam ja u njemu. Telo samo za sebe nema seksualne želje. Te

želje su fizička projekcija  mog poriva za nebeskim  jedinstvom. Mrtav

čovek nema seksualne želje. Ukoliko sam postigao božansko jedinstvo – unio mystica – u svojoj svesti, tj. ako sam postao jedno sa svojim duhom, svojim bićem, tako da činim celinu, onda više ne projektujem seksualne

želje u sopstveno telo. Najunutarnjije, istinsko biće – duh – je bespolan. Moje telo se smiruje i pokorava svakoj mojoj naredbi, a ipak živi intenzivnije i ima mnogo veću potentnost od tela čoveka koji još uvek troši svoju    životodavnu energiju kroz seksualno sjedinjavanje. Svakim sjedinjavanjem živa bića po malo umiru, ponovo trošeći sopstvenu vitalnu

energiju, bez obzira na to da li je cilj, davanje novog života, ostvaren. Ako smo celina, sva vitalna energija ostaje da služi naše sopstveno telo, pa onda zračimo i koristimo produhovljenu seksualnu energiju, kreativnu snagu, takođe kroz telo. Svaki nervni završetak nabijen je najvišom božanskom, magijskom strujom. Sada možemo da razumemo zašto su mnogi veliki

ljudi, koji su već prošli put i koji su postigli cilj, imali tako zdravo telo i zašto su doživljavali veliku starost. Spomenućemo dva dobro poznata primera: Sveti Antonije je sa devedeset godina počeo da seje seme u pustinji i dobijao je toliko mnogo žita da je od tada živeo samo od njega. Sa

sto četiri godine posetio je Svetog Pavla koji je imao sto dvanaest godina. Da bi stigao do Svetog Pavla, Antonije je morao da pešači više od dva dana. Ove istorijske činjenice zapisao je aleksandrijski biskup. Mogli bi da navedemo niz autentičnih primera o velikim ljudima koji su praktikovali potpuni asketizam ostajući pri tom zdravi i koji su sačuvali sposobnost za

težak rad i u najpoznijim godinama života. Međutim, glavna stvar u tome nije da živimo dugo, već zdravo. Treba da pazimo na svoje telo samo toliko da bi ga održavali zdravim, u apsolutnom ekvilibriju, u nebeskom miru. Kao što sunce izliva svoje zrake jednolično u prostoriju, tako i mi potpomognuti usmeravanjem svesti, treba da zračimo energiju, koja je MOJ

EGO. Takođe, ne treba da zaboravimo da naše polne žljezde nisu stvorene samo zbog očuvanja vrste već i da imaju veoma važnu ulogu u našem telu. One nose vitalnu tenziju u našem telu, a mladolikost tela zavisi od te tenzije. Ravnoteža, harmonija, poverenje i mir u mom telu – i ja sam gospodar u svojoj kući. I čovekov najveći neprijatelj strah, ne može više da

me dosegne, kao što ni mrak ne može da dosegne sunčevo svetlo.

Kao što je duh hiljadu puta jači od tela, tako su i sreća i radost postignuti na ovom putu hiljadu puta veći. Duh je uzrok, telo je posledica. Telo je samo refleksija duha, a seksualno zadovoljstvo, čak i najviše, samo je bledi odraz radosti, ispunjenja i blagoslova iskustveno doživljenog kroz

polne organe pretvorene u kreativnu snagu – logos – i zadržanog kao stanje svesti – JA SAM TO. Ovu sreću ne trošimo samo da bi gradili, a zatim je opet crpeli sve dok telo ne bude iznošeno, iscrpljeno i impotentno. Mi zadržavamo unutrašnju božansku radost, nosimo je u sebi svo vreme, jer mi

sami smo ta radost. Ta radost se povećava iz dana u dan, isto kao što u bajci zlatna jabuka ljubavi raste sve više i više, jer se jedenjem troši njeno meso. Kreativna snaga, uvećana koncentracijom uma, nastavlja da raste sve dok svesno ne dostigne neograničenost božanske Suštine. I telo sudeluje u tim  visinama  kreativnih  moći.  @ivi  u  zdravlju  zbog  viših  frekvencija

proširene svesti i postaje pokorniji sluga duha. Sada možemo da shvatimo

zašto se oni ljudi, Božiji ljudi, koji su postigli najviši nivo, suzdržavaju od trošenja svoje kreativne snage kao seksualne energije. Oni ne žele da odbace izvor zadovoljstva i uživanja. Takvi ljudi doživljavaju suprotan pol svesno u njima samima i zato ne traže komplement van sebe. Oni su upotpunjeni. Ono što je bilo polovina postalo je celina. Svesno su postali kreativna moć – logos – svoja sopstvena Božanska Suština.

To je transformacija seksualne energije u duhovnu, božansku kreativnu snagu. To je uskrsnuće iz mrtvih u večni život. Tajna seksualne energije je u sledećem: Na početku veza između sveta materije i duhovnog carstva omogućava ljudskom duhu rođenje u materijalnom telu, dok je kasnije ljudski duh podvrgnut i pomaže čoveku u njegovim naporima koristeći seksualnu energiju kao gorivo za stimulisanje viših nervnih i moždanih centara, podižući tako svest do božanske univerzalne svesnosti, za vreme dok još uvek prebiva u telu. Zbog toga treba da iskoristimo priliku, tj.  vreme zemaljskog života, dok  živimo  u telu  da postignemo krajnji cilj – Boga.

Koristimo poređenje: drvo za ogrev žudi za vatrom. Ono je hladno, kruto i beživotno i žudi za unutrašnjom toplotom. Jednog dana se zapali, počinje da gori i postaje jedno sa vatrom koja ga greje, oživljava i uznosi. Zbog toga što ga vatra rasplamsava i čini toliko živim, drvo plane, pretvara se u pepeo i umire. Drvo ne razume da postoji oslobođenje od ove smrti i mogućnost uskrsnuća. Da je drvo, dok je bilo zapaljeno, prenelo svoju svest sa sebe na vatru da bi u njoj postalo svesno, da bi postalo jedno, istovetno sa samom vatrom, u trenutku smrti njegova svest ne bi trebala da umre zajedno s njim. U tom slučaju nije važno da li ga je vatra celog zahvatila. Kao vatra imaće mogućnost da nastavi svoje postojanje u njenoj nevidljivoj, neispoljenoj, duhovnoj formi čak i ako vatra ne zapali sve. S vatrom će svest pređašnjeg drveta nastaviti svoje postojanje u novorođenom, uskrsnulom, istinskom biću, kao vatra.

Naš put je isti. Ako mi, ljudi, shvatimo da ne umiremo sa materijalnim telom, i ako iskoristimo vreme i prilike tokom života dok još gorimo s vatrom duha, da bi preneli svest od naše ljudske supstance do duha, goruće vatre – do života – tada, kada telo nestane, svest neće umreti. Kao što je Pavle rekao: “Jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se pretvoriti” (Korinćanima Poslanica I, 15:51).

Stoga, treba da iskoristimo vreme i priliku dok živimo u telu, dok nas duh požuruje i gori u nama i dok je naše telo još uvek puno potencije. Duh nam daje život. Tako, ukoliko svesno postanemo istovetni s našom vatrom, našim duhom, za vreme dok još gorimo, dok smo još živi, tada ćemo probuditi sam život, rast svesti na novom nivou, tj. postaćemo sam život koji nikada ne može umreti, jer to je sam život. U ovoj tački mi sami smo postali vatra, duh, život, logos koji stvara sve stvari, oživljava ih i čuva kroz svoju vatru. Zapravo mi smo to oduvek i bili samo što je naša svest pala iz duhovnog rajskog stanja u “drvo”, u telo, poistovećujući se s njim. Međutim, ako čovek nije svestan svog pravog bića, tada njegova svest umire zajedno s telom i on je zaista mrtav. Ako pak, on postane svestan svoje  više  Suštine,  svog  duha,  tokom  zemaljskog  života,  tokom  svoje

inkarnacije, sve dok gori s vatrom duha, tada njegova svest neće umreti sa telom. Umesto toga ostaje svesna i živi poput kapljice vode u okeanu, u stanju univerzalne svesti, u Bogu. Hrišćanska definicija ovoga je uskrsnuće, a istočnjačka, nirvana. Svi veliki proroci, proročice i Božiji ljudi koji su živeli na ovom svetu, učili su da je ostvarenje ovog stanja svesti, poistovećivanje svesti sa životom, sa večnim Bićem, sa Bogom, najviši cilj. To je oslobođenje od zakona materije, iz tela, iskupljenje od smrti i od raspeća našeg duha na dva velika zraka – na vreme i prostor. To je svanuće svesti, buđenje u samom životu, u samom Bogu, iskupljenje od nesvesnog duha u telu. Ovo iskupljenje kroz novu svest je Hristovo učenje, učenje Istočne filozofije, yoge i religije, srednjovekovnih alhemičara, Ružokrstaša, svih prošlih i sadašnjih religija i svakog velikog iniciranog. To je suština svake religije, jer postoji samo jedna istina i jedna tajna našeg postojanja. Svi inicirani su videli i ukazivali na ovu istinu, čak i ako su shodno rasi i klimatskim uslovima svake pojedine zemlje, prikrivali suštinu svojih učenja na najrazličitiji način. Takođe, različite religije ukazuju na različite puteve koji su uslovljeni raspoloženjem i prirodom individualnog naroda. Najkraći put do Boga koji pobuđuje više živčane i moždane centre pomoću seksualne energije koja je kao “gorivo” i koja daje magijsku snagu, u

šesnaestom i sedamnaestom veku, u Evropi su poučavali takozvani alhemičari, Ružokrstaši. Krstaši su bili stvarna prilika za sticanje znanja od iniciranih sa Istoka, o filozofskom kamenu. Atanor je ljudsko telo, zmaj je

kreativna snaga koja deluje u telu, a zmajeva vatra je seksualna energija usmerena prema gore kroz suzdržan način života i korišćena kao gorivo. Filozofski kamen je božanska univerzalna svest i njegova magijska duhovna moć nad celom Prirodom. Eliksir života je “vatra koja teče poput vode” i “vatrena voda”, tj. visoka frekvencija božanske samosvesti koju

možemo da provedemo u telo i da je zračimo isto onako svesno kako možemo da provodimo elektricitet i magnetizam u komad metala, time ga nabijajući i dajući mu magnetna svojstva. Hrišćani to zovu “krvlju Hristovom”, a Ružokrstaši “eliksirom života”. To je vitalni tok logosa,

života, božanske Suštine.

Veliki inicirani, proroci i proročice, visoka sveštena lica i sveštenice svih velikih naroda u istoriji i Božiji ljudi, s vremena na vreme se pojavljuju na zemlji. Oni sigurno ne bi odbacili seksualno zadovoljstvo koje mnogi ljudi smatraju za sve, da umesto toga nisu zadobili nešto što je hiljadu puta vrednije. Oni su jednostavno “drvo” zamenili sa vatrom. Kao inicirani oni su se smireno odrekli ovog fizičkog, kratkog i prolaznog zadovoljstva za izvor radosti, sreće, za večno i neuništivo postojanje sve- potencije koja je davalac blagoslova, slobode i svemoći.

Koji je naš prioritet?

Gejzir koji se brzo podiže ili vulkan koji ključa u utrobi zemlje i koji je izvor i uzrok svih gejzira i vulkanskih erupcija?

Mistični brak, opisan u Bibliji, u pesmi Solomunovoj i u Apokalipsi je sjedinjenje ljudske svesti sa istinskom Suštinom, sa Božanskim duhom, uz pomoć produhovljene seksualne energije.

U bajci o Uspavanoj lepotici nalazimo istu istinu. Uspavana lepotica (uspavana svest) probuđena je u večni život kroz snagu ljubavi (kroz vatru seksualne energije) zahvaljujući prinčevom poljupcu (zahvaljujući vatrenom dodiru duha, istinskog bića).

Legenda o Siegfriedu ima isto značenje. Siegfried pobeđuje zmaja mačem svesti, a zatim se kupa u njegovoj krvi koja mu daje večni život i magičnu nadprirodnu moć. Zatim prolazi kroz prsten od vatre koji okružuje uspavanu lepoticu Brunhildu i budi je poljupcem, za večni život i neuništivo sjedinjenje. Dva pola pronalaze jedan drugog i ponovo počivaju jedan u drugom u apsolutnom ekvilibrijumu.

Mogli bi da navedemo mnogo simboličkih priča i legendi u pogledu tajne buđenja ljudske svesti u večnu, božansko univerzalnu svesnost kroz vatru suzdržane seksualne energije. Ali to bi nas odvelo daleko. ^injenica je da čovek u sebi nosi ovu mogućnost čak i ako toga nije svestan. Bog je u

čovekovom nesvesnom i kao što je već rečeno, dva pola počivaju jedan u drugom, u Bogu. ^ovek misli i živi kao polno biće samo dotle dok svoju svest poistovećuje sa telom. Međutim, kada se sa svojom svešću probudi u

Bogu, njegova seksualnost i koncepcija polnosti prestaju da postoje u njemu. U njemu u njegovom osvešćenom nesvesnom, koje više nije nesvesno, pronalazi drugi pol, njegov sopstveni komplement koji je zapravo oduvek tu, ali u pritajenom, nesvesno stanju, i on sada s njim postaje jedno. Sada pošto u njemu sve postoji u prvom licu, postao je

svestan i drugog pola u sebi. Kod partnera suprotnog pola s kojim osećam unutrašnje jedinstvo i pokušavam da doživim i realizujem to u telu, ja tražim taj komplement moje apsolutne i prave Suštine, u kojoj su oba pola uvek prebivala i koja će nastaviti to da čine sve u večnost, jer oni pripadaju jedno drugom, jer JA SAM činim ta oba dela. Kada smo postigli to nebesko

jedinstvo svesni smo u apsolutnom androginom stanju.

Ružokrstaši, osobu koja je postigla ovo stanje nazivaju hermafroditom. Reč je sastavljena od dva grčka imena, Hermesa i Afrodite. Ona označava da je osoba ostvarila dva pola u svojoj svesti. Ružokrstaši prikazuju hermafrodita sa dve glave, jer je on postigao svoje prosvetljeno

stanje pošto je zagospodario seksualnom energijom koristeći je kao gorivo, a ona ga je postavila na zmaja, vladara ovog sveta, naše zemlje. Jer zemljom vlada seksualna energija.

Svi sveti spisi govore o androginom prvobitnom stanju. U Bibliji je to stanje prikazano u priči o Adamu koji je na početku bio androgino biće,

muškarac-žena. Tek kada je Adam zaspao dubokim snom – tj. kada je izgubio svoje nebesko stanje svesti i postao nesvesno stvorenje – negativni pol, ženski princip, napustio je njegovo telo. Tada Bog načini “haljine od kože,  i  obuče  ih  u  njih”(Postanje  3:21),  što  znači  da  je  duh  dobio

materijalno telo koje ispoljava samo jedan pol i na taj način oni su stekli svest o seksualnosti. Videli su sebe kao muškarca i ženu i zaboravili da je njihova Suština DUH i CELINA.

Sadašnji poredak u prirodi ne dozvoljava nam da razumemo fizički androgino prvobitno stanje. To je jedino moguće u duhovnom stanju, u

prvobitnoj svesti. Ovo prvobitno stanje u kojem dva pola počivaju jedan u

drugom, možemo da ostvarimo i doživimo u našoj svesti kao stanje svesnosti.

Treba da naglasimo da čovekovo telo na isti način pripada svom polu

čak i kada je dostigao veoma visok nivo. Ako kroz vežbe yoge ostvarimo naš komplement u nama, naše telo i pored toga ostaje muško ili žensko, a nikako muškarac-žena, fizički hermafrodit. U sadašnjem poretku u prirodi to bi bilo patološko stanje tela. Ružokrstaši su koristili izraz “hermafrodit” samo u odnosu na svest. Sva stanja koja smo doživeli tokom našeg razvoja

su čista stanja svesti. I kada osvestimo u sebi drugi pol, to uprkos tome ostaje čisto mentalno stanje. Telo je u to uključeno utoliko što više nema seksualnih želja. @elja prebiva u telu, jer kao što smo već rekli, leš nema seksualnih želja, već je to stanje svesti kod čoveka dok se poistovećuje sa telom. U vreme začeća, duh ulazi u telo, izgrađuje ga za sebe po svom liku

i oživljava ga. Pošto materija izoluje i ne dozvoljava da se vidi svetlo duha, duhovna svest se gubi, postaje fizičko biće i sebe vidi kao telo. Posledica toga je traganje za izgubljenim u telu, i stoga uzlet seksualne želje. @ljezde su stimulisane i takođe rade kroz delovanje duha, života. Kada duh ponovo

zadobije svoju duhovnu svest u telu i postane svestan postojanja duha, tada postaje celina u svojoj svesti, a seksualna želja nestaje u telu. Ovo objašnjava zašto ljudi koji su probuđeni u duhu, u svom istinskom biću – proroci, proročice i Božiji ljudi – nemaju više seksualne želje, iako njihova tela ispoljavaju samo jedan pol. To takođe objašnjava zašto su u stanju da

žive suzdržanim načinom života bez patološkog potiskivanja, nemira i teškoća. Da bi se izbegao bilo kakav nesporazum treba naglasiti, da ti ljudi ostvarujući “celinu” nisu postali impotentni, koliko god da neupućeni tvrde suprotno. Oni koji su postigli cilj sami su izvor sveukupne potencije i koriste energije po sopstvenom nahođenju, a vrata svakog ispoljavanja,

uključujući tu i seksualno, su im otvorena. Stoga, oni nisu impotentni, već uravnoteženi, skladni, savršeno mirni i ljudi koji vladaju samokontrolom. Svako od nas u svom nesvesnom nosi ove istine i zakone.

Mi tražimo apsolut. Ne možemo da prihvatimo kompromise. Zašto ne? Zato što mi u sebi već nosimo ovaj “apsolut”, ovu “celinu”, zato što

smo to od uvek i sada smo to. Naš “EGO” je čisti duh za koji ne postoji nikakva podela, odvajanje ili delenje na dva pola. Kada postanemo svesni u našem istinskom Biću, sva seksualnost otpada kao zrelo voće sa drveta, isto kao što dete prestaje da se igra sa igračkama bez bola i žrtve. Telo nam se pokorava pošto seksualna energija više ne nadražuje žljezde. Svaki čovek

može sam da iskusi ove činjenice ukoliko pokuša da napreduje na ovom putu, a taj put je najkraći.

Nikada ne treba da se bojimo da će nam Bog nešto oduzeti, a da nam za  uzvrat  neće  dati  nešto  mnogo  veće.  ON  živi  u  nama  kao  naše

najunutarnjije biće, kao naša istinska Suština. NJEGOVA želja je da ga spoznamo u našem smrtnom ljudskom obličju. Sve dok smo nesvesni, Bog

živi u našem beskrajnom nesvesnom, a ako smo postali svesni, Bog živi u nama kao naš sopstveni nebeski EGO.

“KO IMA UHO NEKA ^UJE ŠTA GOVORI DUH CRKVAMA:

KOJI  POBIJEDI  DA]U  MU  DA  JEDE  OD  DRVETA  @IVOTNOGA

KOJE JE NASRED RAJA BO@IJEGA. …BUDI VJERAN DO SAME SMRTI, A DA]U TI VIJENAC @IVOTA” (OTKRIVENJE JOVANOVO 2:7, 10).

ZAKLJUČAK

Pokušajmo da rezimiramo ono što je rečeno. Postoji samo jedna kreativna energija, logos, koja se ispoljava od svoje najniže forme – seksualne energije, do uzvišene, duhovno nebeske snage, kroz celokupnu kreaciju na svim nivoima Jakovljevih lestvi, u makrokosmosu, u Univerzumu, isto kao i u mikrokosmosu, u čoveku.

^ovek je urođena sposobnost za svesno ispoljavanje kreativne snage u svim njenim oblicima, na svim nivoima stvaranja, pošto je kreativna snaga – logos – njegovo sopstveno istinsko biće, a on u svom telu ima organe koji su sposobni da emituju različite forme energije. Zemaljski život navodi čoveka na uzdizanje njegove svesti na sve više nivoe, veću budnost

i svesnost, sve dok na kraju ne postigne božansku svest. To je cilj njegovog

života i njegove inkarnacije. Ovaj uobičajeni put zahteva mnogo vremena, težak je, pun patnje i bola. Ipak, u svom telu čovek nosi tajnu. Kada to jednom spozna biće u stanju da u mnogome skrati dugačak put do svesnosti

ubrzavši svoj razvoj. Tako je u stanju da postigne cilj u jednom životu. Tajna leži u tome da čovek na svom putu ka krajnjem cilju može da ubrza stimulaciju i aktiviranje nervnih i moždanih centara, koji su već izgrađeni u njegovom telu, pomoću žive vatre. Ta vatra je njegova sopstvena seksualna energija. Seksualna energija je veza između uma i materije, kroz nju telo

izranja iz materije, pomažući duhu u materiji.  Na isti način seksualna energija pruža duhu priliku da se u telu uzdigne od fizičke, nestajuće svesti i da se ponovo vrati Bogu, do božanske samosvesti. Seksualna energija u sebi nosi sposobnost ubrzanja razvoja ljudske svesti prema besmrtnosti, božanskoj samosvesti. Ona sama je transformisana u kreativno duhovnu

snagu, a čovek tu transformaciju doživljava u sebi kao konstantno povećanje i kao čisto duhovno stanje svesti. On postaje sve budniji, življi i svesniji. Postaje potpuno probuđen. Istovremeno u njemu se razvijaju više duhovno magijske sposobnosti.

Tajna seksualne energije ne leži samo u stvaranju novih generacija, već je vezana uz drugu funkciju koja je od mnogo veće važnosti za čoveka:

da  korak  po  korak  vodi  svoju  svest  velikim  Jakovljevim  lestvama  do

Božanske svesti. Tako je seksualna energija koja je sama kreativni princip

4.   logos - transformisana u svoje izvorno prvobitno stanje. Ovu transformaciju kreativne snage od njene najniže do najviše forme čovek

može stalno da ubrzava pomoću seksualne energije. To se dešava usled toga što mu sama ta energija pomaže u povećanju elastičnosti nervnih i moždanih centara koji su još uvek u latentnom stanju, sve dotle dok ne

počnu da primaju visoke frekvencije božanske samosvesnosti bez štetnih posledica.

^ovek u sebi iskustveno doživljava najnižu formu kreativne snage,

zvane seksualna energija, kao nesvesnu, fizičku želju za oslobađanjem, a na najvišem nivou, kao čisto duhovno stanje, kao nebesku Univerzalnu ljubav i kao božansku samosvest, kao JA JESAM.

Od najnižeg nivoa, na kome je čovek životinja sa razumom, pa do najvišeg,  božansko  duhovnog  nivoa,  do  Univerzalne  svesti,  čovek  se

uspinje na sedam prečki Jakovljevih lestvi svesti.

Prvi nivo: čovek je nesvesno biće slepo vođeno sudbinom. Njegov seksualni život je animalni i vodi ga nekritična želja za oslobađanjem.

Drugi nivo: prvo svitanje svesti, prvo buđenje. U svom seksualnom

životu traži fizički odgovarajućeg partnera pa uključuje odabir.

Treći nivo: svest jeste emotivni život. Traga za aktivnošću koja mu emotivno odgovara, a u seksualnom životu traži partnera koji će mu odgovarati duhovno, emotivno, ali i fizički. Poriv i želja za porodičnim

životom.

^etvrti nivo: svest na intelektualnom nivou, žudi da zna, da uči, traga za intelektualnim preokupacijama i radom. U seksualnom životu traži inteligentnog partnera, koji ima razumevanja i koji mu odgovara na svaki način, s kojim se venčava iz ljubavi.

Peti nivo: buđenje magijskih, sugestivnih snaga, a dosledno tome

kreativna aktivnost i superiornost, sugestivno delovanje na druge ljude.

Šesti nivo: Samokontrola i vladanje sudbinom. Traga za utelovljenjem komplementarnosti prisutne u nesvesnom. @eli partnera koji

će mu odgovarati intelektualno, duhovno i fizički. S jedne strane potpuno je slobodan od društvenih normi i građanskih konvencija, a s druge strane ima

moralno uzvišen pogled na svet i način života koji je motivisan unutrašnjim porivom - poslušnošću unutrašnjim, božanskim zakonima svesti.

Sedmi nivo:  Univerzalna svest, unio mystica.  ^ovekova  svest se sjedinjuje sa njegovim istinskim bićem. Jagnje i novi Jerusalem su postali jedno. Svesnost u postojanju, u Bogu: “Ja i moj otac smo jedno”.

U jednom životu čovek ne može da prođe kroz sve nivoe – od najnižeg do najvišeg, jer njegovi nervi ne mogu da izdrže ogromnu razliku u naponu između najnižeg i najvišeg stanja svesti, iako mogu da imaju neočekivanu elastičnost. Da bi prekrio donje nivoe čoveku je potrebno mnogo vremena za povećanje izdržljivosti svojih nerava, potrebno mu je

mnogo inkarnacija. Ali put od srednjeg nivoa, na kom je već budan i odakle

želi kontinuirano da nareduje prema najvišem nivou, sposoban je da pređe u jednom životu. Pomoću seksualne energije koja je prisutna u njegovom telu može da postigne ovaj nivo brže nego da to čini prirodnim putem. ^im

prestane da troši seksualnu energiju i počne da je zadržava kao gorivo za sebe, da bi stimulisao i aktivirao svoje živčane i moždane centre koji su još uvek u latentnom stanju, ovladaće okultnim moćima i postići će cilj svog

života, svesnost u Bogu.

Na tom najkraćem putu pomoći će mu promišljeno sprovođenje određenih yoga vežbi i seksualna energija koja nije potrošena, već je iskorišćena kao unutrašnje gorivo.

“Opkoliše me bolesti smrtne i jadi pakleni zadesiše me, naiđoh na tugu i muku. (Psalam 116:3)

Iz teskobe povikah ka Gospodu i usliši me. Gospod je sa mnom, ne bojim se. (Psalam 117:5, 6)

Gospod je hvala moja i pjesma; on mi postade spasitelj. (Psalam

118:14)

Vrati se dušo moja, u mir svoj, jer je Gospod dobrotvor tvoj.

Ti si izbavio dušu moju od smrti, oko moje od suza, nogu moju od spoticanja. (Psalam 116:7-8)

Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačke; zamka se raskide, i

mi se izbavismo. (Psalam 124:7)

Hodiću pred licem Gospodnjim po zemlji živijeh.” (Psalam 116:9)