Dve reke

Bilo bi korisno kad bismo ljudski život uopšte uporedili sa velikom rekom koja se pojavljuje od različitih izvora i teče u dve odvojene struje, što će reći, u ovoj se reci pojavljuje razvođe, i možemo uporediti život bilo kog čoveka sa jednom od kapi vode koje sačinjavaju ovu reku života.

Zbog neprikladnog života ljudi, ustanovljeno je u cilju opšteg stvaranja svega postojećeg da, u principu, ljudski život na Zemlji treba da teče u dve struje.

Velika Priroda predvidela je i postepeno učvrstila u opštem postojanju čovečanstva odgovarajuću osobinu, takvu da, pre razdvajanja vode, u svakoj kapi u kojoj postoji ta odgovarajuća unutrašnja subjektivna „borba sa  vlastitim negirajućim delom", može da se pojavi ono „nešto", zahvaljujući čemu se dostižu određene osobine koje, na mestu račvanja voda života, daju mogućnost ulaska u jednu ili drugu struju.

Iako postoje 2 pravca u životu čovečanstva: aktivan i pasi­ van. Zakoni su svuda isti. Ova 2 zakona, ove dve struje, nepre­ kidno se sreću, sad se ukrštajući, sad idući paralelno. Ali se nikad ne mešaju; one se međusobno podržavaju, neophodne su jedna drugoj.

Tako je uvek bilo i tako će ostati.

Sada, život svih običnih ljudi, uzet zajedno može se smatrati za jednu od ovih reka u kojoj je svaki život, bilo čoveka bilo nekog drugog živog bića, predstavljen kao kap u reci, a reka sama je karika u kosmičkom lancu.

U skladu sa opštim kosmičkim zakonima reka teče u utvrđe­ nom pravcu. Sva njena skretanja, svi njeni meandri, sve te promene imaju određenu svrhu. U tu svrhu svaka kap ima ulogu kao deo reke, ali zakon reke kao celine ne proteže se na pojedi­ načne kapi. Promene položaja, kretanje i pravac kapi su potpuno slučajni. U jednom trenutku kap je ovde; u drugom tamo; sada je na površini, sad pada na dno. Slučajno se uspinje, slučajno sudara sa drugom i spušta; sad se kreće brzo, sad sporo. Da li je njen život lak ili težak zavisi od toga gde se ona zadesila. Ne postoji individualni zakon za nju, nema lične sudbine. Samo cela reka ima sudbinu, koja je zajednička za sve kapi. Lična žalost i radost, sreća i patnja - u ovom toku, su slučajne.

Ali kap  ima, u principu, mogućnost bega iz opšte struje  i preskakanja u drugu, susednu struju.

To je takođe zakon prirode. Ali za tako nešto kap mora da zna kako da iskoristi slučajne udare, i kretanje cele reke, tako da dođe na površinu i bude bliža obali na onim mestima gde je lakše da se preskoči. Mora da izabere ne samo pravo mesto već i pravo vreme, da iskoristi vetrove, struje i oluje. Tada kap ima šansu da se uspne sa raspršenim kapima i preskoči u drugu reku.

Od trenutka kad dospe u drugu reku, kap je  u  drugačijem svetu, drugačijem životu, pa prema tome pod drugačijim  zako­ nima. U ovoj drugoj reci zakon postoji za pojedinačne  kapi, zakon naizmeničnog napredovanja. Kap dospeva na vrh ili ide ka dnu, ovog puta ne slučajno već po zakonu. Idući ka površini kap postepeno postaje teža i tone; duboko dole gubi težinu i ponovo se uspinje. Plutati po površini je dobro za nju - biti duboko dole je loše.

Mnogo toga ovde zavisi od veštine i napora. U ovoj  drugoj reci postoje različite struje i neophodno je dospeti u odgova­ rajuću. Kap mora da plovi po površini onoliko dugo koliko može da bi pripremila sebe, da zasluži mogućnost prelaska u  drugu struju, itd.

Ali mi smo u prvoj reci. Onoliko dugo koliko smo u ovoj pasivnoj struji toliko će nas nositi gde god može; onoliko dugo

koliko  smo  pasivni  bićemo  bacani  naokolo  i  u  milosti  svakog slučaja.  Mi smo robovi ovih  slučajnosti.

U isto vreme priroda nam daje mogućnost bega iz ovog ropstva. Prema tome kad govorimo o slobodi mi u stvari govo­ rimo o prelasku u drugu reku.

Ali svakako to nije tako jednostavno - ne  možete preći prosto zato što to želite. Neophodni su snažna želja i  duga  priprema. Treba da prođete stanje u kome ste identifikovani sa svim privla­ čnostima prve  reke.  Morate umreti  za  tu reku.  Sve  religije govore o toj  smrti:  „Dok ne umrete ne možete se roditi ponovo."

To ne znači fizičku smrt. Posle te smrti nije neophodno da se podignemo ponovo pošto ako duša postoji i ako je besmrtna, može napredovati bez tela, čije gubljenje nazivamo smrću. I razlog ponovnog uspinjanja nije da bi se pojavili pred Gospodom Bogom u sudnjem danu kako su nas očevi Crkve učili. Ne, Hrist i svi drugi govorili su o smrti koja može da se dogodi u životu, o smrti tiranina od koga dolazi naše robovanje, onoj smrti koja je neophodni uslov prvog i glavnog oslobođenja čoveka.

Kad bi čovek bio lišen svojih iluzija i svega onog što ga ometa da vidi realnost - kad bi bio lišen svih interesa, briga, očekivanja i nada - sve njegove težnje bi propale, sve bi postalo prazno i tu bi ostalo jedno prazno biće, prazno telo, samo  fiziološki živo.

To bi bila smrt ,,Ja", smrt svega  od  čega je  sastavljeno,  raza­ ranje svega lažnog  prikupljenog  kroz  neznanje  i  neiskustvo.  Sve to će ostati u njemu samo kao materijal, ali  podložan  selekciji. Onda će čovek biti sposoban da izabere za sebe i neće biti prinuđen na ono  što drugi vole. Imaće svestan izbor.

To je teško. Ne, teško nije prava reč. Reč „nemoguće" takođe je pogrešna, pošto je, u principu, moguće; jedino što je hiljadu puta teže nego postati multimilioner poštenim radom.

Pitanje: Postoje dve reke - kako kap može preći iz jedne u drugu? Odgovor: Mora kupiti kartu. Neophodno je shvatiti da samo onaj

može preći ko ima stvarnu mogućnost promene. Ova mogućnost

zavisi od želje, snažne želje veoma posebne vrste, želje suštine a ne ličnosti. Morate razumeti da je veoma teško biti iskren prema sebi, a čovek je veoma uplašen da vidi istinu.

Iskrenost je funkcija savesti. Svaki čovek ima savest - to je svojina normalnih ljudskih bića. Ali zahvaljujući civilizaciji ova funkcija je prekrivena korom i prestala je da deluje, izuzev u specijalnim okolnostima u kojima su asocijacije veoma  snažne. Tada funkcioniše za jedno kratko vreme i ponovo iščezava. To su trenuci usled snažnog šoka, velike žalosti, ili uvrede. U tim trenucima savest sjedinjava ličnost i suštinu, koje su inače sasvim odvojene.

Ovo pitanje o dve reke odnosi se na suštinu, kao sve realne stvari uopšte. Vaša suština je permanentna; vaša ličnost je vaše obrazovanje, vaše ideje, vaša verovanja -  stvari  uzrokovane vašom okolinom; njih ste stekli i možete ih izgubiti. Cilj ovih razgovora je da vam se pomogne da steknete nešto stvarno. Ali sada vi to pitanje ne možete ozbiljno postaviti; moramo se prvo zapitati: „Kako mogu pripremiti sebe za to pitanje?"

Pretpostavljam da vas je neko razumevanje do kog ste došli ličnošću dovelo do određenog nezadovoljstva vašim životom takvim kakav je, i do nade za pronalaženje nečeg boljeg. Nadate se da ću vam ja reći nešto što ne znate i što će vam pokazati prvi korak.

Pokušajte da razumete da ono šta uobičajeno zovete „Ja" nije ja; postoje mnoga ,,Ja" i svako ,,Ja" ima drugačiju želju. Pokušajte da proverite ovo. Želite da se promenite, ali koji vaš deo ima tu želju? Mnogi vaši delovi žele mnoge stvari, ali samo jedan vaš deo je stvaran. Bilo bi veoma korisno za vas da pokušate biti iskreni prema sebi. Iskrenost je ključ koja će otvoriti vrata kroz koja ćete videti vaše odvojene delove, i videćete nešto potpuno novo. Morate nastaviti sa pokušajima da budete iskreni. Svakog dana stavljate masku, i morate je skidati malo-po-malo.

Ali postoji jedna važna stvar da se shvati. Čovek ne može sam sebe da oslobodi; ne može da posmatra sebe sve vreme; možda može na   5   minuta, ali da bi stvarno poznavao sebe mora znati

kako provodi ceo dan. Takođe, čovek ima samo jednostruku pažnju; ne može uvek videti nove stvari, ali može ponekad otkriti nešto slučajno, i može prepoznati to opet. Postoji ova osobenost: kad jednom otkrijete nešto kod sebe — videćete to opet. Ali, pošto je čovek mehaničan, može veoma retko videti svoju slabost. Kad vidite nešto novo, steknete određenu sliku o tome, i kasnije vi tu stvar vidite sa istim utiskom, koji može biti ispravan ili pogrešan. Ako čujete nešto o nekome pre nego što ga vidite, stvorićete određenu sliku o njemu, i ako nosi bilo kakvu sličnost sa origi­ nalom, ova slika a ne stvarnost biva snimljena. Veoma retko vidi­ mo ono što gledamo.

Čovek je ličnost puna predrasuda. Postoje dve vrste predrasuda: predrasude suštine i predrasude ličnosti. Čovek ne zna ništa, živi pod autoritetom, prihvata i veruje svim uticajima. Mi ne znamo ništa. Propuštamo da pravimo razliku kad čovek govori o stvari o kojoj stvarno zna i kad govori gluposti - veruje- mo u sve. Nemamo ništa sopstveno; sve što stavljamo u naš džep nije naše vlastito - iznutra, mi nemamo ništa.

I u našoj suštini nemamo skoro ništa, pošto od vremena kad smo bili bebe nismo apsorbovali skoro ništa. Izuzev onda, kad slučajno nešto može ući.

U svojoj ličnosti imamo možda    20    ili     30     ideja koje smo pokupili. Zaboravili smo odakle smo ih zadobili, ali kad nam dođe neka od ovih ideja mislimo da je razumemo. A to je samo jedan otisak u mozgu. Mi smo stvarno robovi, i stavljamo jednu predrasudu nasuprot drugoj.

Suština poseduje sličnu  upečatijivost. Na primer govorimo o bojama, i kažemo da svako ima posebnu omiljenu boju. Ova naklonost je takode stečena mehanički.

Sad, što se tiče pitanja. Mogu ga postaviti na ovaj način. Pretpostavimo da nađete učitelja sa stvarnim znanjem koji želi da vam pomogne, a vi želite da učite: čak i da je tako, on vam ne može pomoći. On to može samo kada želite na pravi način. To mora biti vaš cilj; ali ovaj cilj je takođe predalek, neophodno je pronaći  šta  će  vas  dovesti  do  njega  ili  u  krajnjem  slučaju  u

njegovu blizinu. Cilj mora biti rastavljen.  Dakle, moramo  imati kao naš cilj sposobnost da želimo, a to može steći samo čovek koji shvata vlastitu ništavnost. Moramo prevrednovati svoje vrednosti, a to mora biti zasnovano na potrebi. Čovek ne može ostvariti ovo prevrednovanje samim sobom. Mogu vas savetovati, ali vam ne mogu pomoći; niti vam Institut može pomoći. Može vam pomoći samo kad ste na Putu - ali vi niste tamo.

Prvo morate odlučiti: da li vam je Put neophodan ili  nije? Kako da započnete da biste to otkrili? Ako ste ozbiljni, morate promeniti tačku gledišta, morate misliti na nov način, morate pronaći svoj mogući cilj. To ne možete sami, morate pozvati prijatelja koji će vam pomoći - svako može pomoći - ali posebno dva prijatelja mogu pomoći jedan drugom da prevrednuju sopstvene vrednosti.

Veoma je teško odjednom postati iskren prema sebi, ali ako pokušavate, postepeno ćete se poboljšati. Kad budete mogli biti iskreni, pokazaću vam, ili pomoći da vidite stvari kojih se bojite, i pronaći ćete šta je potrebno i korisno za vas. Te vrednosti stvarno mogu biti promenjene. Vaš um može da se promeni svakog dana, ali vaša suština ostaje kakva je.

Ali postoji rizik. Čak i ova priprema uma daje rezultate. S vremena na vreme čovek može osetiti svojom suštinom nešto što je veoma loše za njega, ili u krajnjem slučaju  za  deo  njegovog uma. On je već osetio nešto, i mada zaboravlja, može se vratiti. Ako je veoma snažno, vaše će asocijacije čuvati sećanje na to i, ako je intenzivno, bićete pola na jednom mestu, pola na drugom, i nikad vam neće biti potpuno udobno. To je dobro samo kada čovek poseduje stvarnu mogućnost promene, i šansu za menjanje. Ljudi mogu biti veoma nesrećni, ni riba ni kost ni haringa. To je ozbiljan rizik. Pre nego što razmislite o promeni svog mesta bilo bi mudro da razmotrite situaciju veoma pažljivo i dobro osmo­ trite obe vrste stolica. Srećan je čovek koji sedi  u  svojoj uobičajenoj stolici. Hiljadu puta je srećniji čovek koji sedi u stolici anđela, ali je bedan onaj čovek koji nema stolicu. Morate odlučiti

-   da li je to vredno? Ispitajte stolice, prevrednujte vrednosti.

Prvi je cilj zaboraviti sve u vezi sa svim drugim, razgovarajte sa prijateljem, izučavajte i ispitujte stolice. Ali vas upozoravam, kad počnete da gledate naći ćete mnogo lošeg u vašoj sadašnjoj stolici.

Sledeći put, ako ste se umom opredelili šta ćete odlučiti u vezi sa svojim životom, mogu da govorim drugačije o ovom predme­ tu. Pokušajte da vidite sebe, pošto sebe ne poznajete. Morate razume ti taj rizik; čovek koji pokušava da vidi sebe može biti veoma nesrećan, pošto će videti mnogo lošeg, više nego što bi želeo da promeni, a ta promena je veoma teška. Lako je početi, ali, jednom kad ste napustili svoju stolicu, veoma teško je pronaći drugu, a to može izazvati veliko nezadovoljstvo. Svakom je poznata muka kajanja. Sada je vaša savest relativna, ali kad promenite svoje vrednosti prestaćete da lažete  sebe. Kad budete videli jednu stvar, mnogo je lakše videti drugu, a mnogo je teže zatvoriti oči. Morate ili prestati da gledate ili da budete spremni da preuzmete rizik.

NjuJork, 22. februar 1924.