9

Omar Hajam ima rubaje posvećene veštini grnčara, koji od gline pravi pehare i čaše. U ovoj glini su čestice ljudskih tela. Grnčaru se čini da mu ćup priča o tome kako je nekada sam bio grnčar, da su ivice pehara bila usta umrle devojke, da grnčar meša glinu od tela umrlih ljudi.

Ima kod njega i rubaja u kojima kao glavno lice nastupa vrana - simbol smrti. Vrana grakće i u grlenim zvucima njenog glasa čuje se pitanje: "Kuda, kuda?" - kuda juri ovaj svet kojeg progoni vreme?

U jednoj od rubaja vrana sedi na gradskim zidinama i u kandžama joj je lobanja davno umrlog sultana. Vrana pita: zašto nema svečanog dočeka, zašto se ne čuju flaute i lire, zašto narod ne istrčava iz kuća kako bi dočekao svog vladara? Gde je sultanova slava? NJegovo ime je zaboravljeno; sve što je ostalo od njega jeste kost u kandžama ptice.

Još su veliki mislioci drevnih vremena govorili: "Filosofija je umeće umiranja." Za nas, hrišćane, zemaljski život je priprema za smrt. Smrt je kroz vaskrsenje Hrista za nas postala rođenje za večnost i početak istinskog života. Umeće umiranja za ovaj svet jeste umeće življenja.

10

Čovek živi u tri sveta. Prvi svet je svet vidljivi, ono spoljašnje što nas okružuje sa svih strana, što doživljavamo posredstvom pet organa čula, što se slaže i čuva u našem sećanju kao u nekoj ostavi duše i zatim se prerađuje u sećanja, obraze, slike, fantazije, planove, zaključke razuma, u oblak pomisli koji se neprekidno vrte u našem umu.

Drugi svet je nevidljivi, duhovni svet, on je nedostupan našim telesnim čulima, nevidljiv je za oči, ne čuje se sluhom, nedostupan je za opipavanje, u njega se ne može pronići čak ni kroz naša rasuđivanja i misli, on se ne može izraziti ljudskom rečju. Ovaj

svet se otkriva ljudskom srcu dejstvom Božanske blagodati: čovek kao da vidi senke ovog nepoznatog sveta, oseća njegovo postojanje i zatim ovo osećanje gasne i gubi se. Kao da je Gospod pokazao na trenutak zrak nebeske svetlosti i rekao: "Idi i traži sad ovu svetlost." Gde i kako čovek da je traži? U spoljašnjem svetu se ne može naći, ali u samom čoveku postoji treći svet - njegovo sopstveno srce, ona oblast gde dolazi u dodir duhovno i telesno, nebo i zemlja.

Čovekovo srce je kapija kroz koju može da uđe u za njega nepoznatu oblast duha. Ono je onaj zračak kroz koji može da na par trenutaka ugleda lepotu Nebeske Crkve, Raja koji je Adam izgubio i koji je Hristos ponovo stekao za čoveka. Kroz srce leži put čoveka od pakla prema Raju, ali je naše srce - grešno i strasno - zatvoreno, kao da je zaključano. U njemu vriju strasti, želje, pohoti, koje kolebaju i vrte pomisli, i čovekova duša se nalazi u nekakvom mračnom haosu. On ne poznaje svoje sopstveno srce, ne oseća svoju sopstvenu dušu, otkrio je sebe za utiske vidljivog sveta, traži ove utiske i živi od njih. On nešto želi od ovog sveta, on mu se prilagođava, traži njegovu pomoć, razmišlja kako da osvoji njegovo prijateljstvo. I u ovom talogu strasnih pomisli kao u kovitlacima prašine koje podiže vetar prolazi sav život.

Prozrenje obično nastupa u trenutku smrti. Do ovog poslednjeg trenutka čovek je uveren da je ovaj zemaljski svet - njegov. Međutim, sad vidi kako sve nestaje, sve ga napušta, sve se pokazuje kao privid, san, i on ostaje samo s onim što je uspeo da stekne u svom srcu. Upravo zato je za demona tako strašno sećanje čoveka u smrtnom času. Demon pokušava da uspava čoveka, da ga natera da zaboravi da sve na zemlji prolazi, da ga uvuče u vrtlog svetskih poslova. I ovo mu najčešće polazi za rukom, u ovom snu, u ovom vrtlogu, neprimetno, čas za časom, dan za danom, godinu za godinom prolazi sav život i čovek se budi tek na samoj ivici svog groba i čuje kikot demona, koji ga je tako vešto i tako strašno prevario. Sve za šta je čovek bio vezan, sve što je voleo, sve što je stekao, topi se i nestaje kao noćne senke u svanuće. Čovek shvata da je bezumno protraćio, kao da je ubio najdragocenije što mu je Bog dao - vreme za spasenje.

Zbog toga je prvo asketsko pravilo - sećati se smrti. Apostol Pavle piše: ne opijajte se vinom, u njemu je razvrat,[1]odnosno blud. Bogatstvo i naslada ovog sveta su isto ovo vino, koje ne daje istinsku radost iako opija čoveka; i u ovom vinu je takođe blud: duša - nevesta Hristova, prilepljujući se za njoj tuđe materijalno i zemaljsko, vara Boga i bludniči sa svetom.

Gospod je rekao: gde je bogatstvo vaše, tamo je i srce vaše.[2] Srce koje je svojim strastima vezano za svet zatvoreno je za Boga. Svet opija čoveka, a sećanje na smrt ga otrežnjuje. Ono sve stavlja na svoje mesto. Većina ljudi se, po nagovoru demona, trudi da ne razmišlja o smrti, teži ka tome da je zaboravi, kao da je nema. Videći oko sebe slike smrti, čak nalazeći se kraj samog sanduka svojih bližnjih ljudi bez obzira na sve i dalje misle da će ih ona mimioći, da svi umiru, a oni neće umreti. LJudi su potisnuli sećanje na smrt iz svoje svesti i žive kao da je zemlja njihov večni dom.

Zato, kad se budiš, razmišljaj o tome da je možda ovaj dan za tebe poslednji. Kad ustaješ iz postelje razmišljaj koliko je ljudi umrlo ove noći, kad ideš putem, sećaj se da je ceo naš život isti ovaj put, od rođenja do groba i svaki dan je korak koji nas približava smrti. Kad sedaš za trpezu seti se da ćeš i sam postati hrana za crve. Kad osećaš u srcu crni oganj pohote razmišljaj šta će biti s čovekom kojeg želiš nekoliko dana nakon njegove smrti, kako će ovo telo, koje te sad sablažnjava, početi da toči neizdrživi smrad. A šta predstavlja mrtvac u grobu? Verovatno je najodvratniji prizor izgled leša koji se raspada, koji se pretvara u sukrvicu i truli. Eto to je ono prema čemu si osećao požudu...

Ako u tvom srcu bukne vatreno crveni plamen gneva i mržnje seti se da ćete i ti i tvoj neprijatelj ležati jedan pored drugog, u istoj zemlji i tada više nećete imati šta da delite, neće biti čemu da se zavidi. Kad duša stane pred večnu pravdu Božiju sve zemaljsko će joj izgledati ništavno. Čemu zavideti ako će vreme i smrt sve oduzeti?

Kad čovek leže da spava neka razmišlja o tome da je njegova postelja - mrtvački sanduk, san - smrt, noćna tama - mrak groba, i neka se moli da mu se Gospod smiluje ukoliko ova noć za njega postane poslednja. Kad našu dušu vuku ka sebi i mame svetske zabave i razonode setimo se da je možda Anđeo smrti već poslan da nas povede sa sobom. U čemu će nas zateći ovaj nezvani i neočekivani gost?

Sećanje na smrt ispočetka izgleda strašno, ali kad se čovek na njega navikne on oseća da ga ono oslobađa robovanja ovom svetu, okova strasti, pomisli koje ga ugnjetavaju, koje ga kao breme pritiskaju. On počinje da voli sećanje na smrt, ona mu izgleda kao celomudrena drugarica, verni drug, uvek spreman da ga uteši u žalosti. A što je glavno, sećanje na smrt uči čoveka da istinski smisao u životu koji mu je darovan nije u vrćenju u zemaljskoj ispraznosti, već u pripremi za večnost.

Zbog toga je sećanje na smrt vođa ka Bogu. Ono se stiče kroz samoprinudu, naporom volje. Prvo mu treba udeliti makar nekoliko minuta u toku dana, kako bi čovek razmišljao o tome da je cela zemlja - ogroman grob u koji su otišla bezbrojna pokoljenja, mi gazimo ove grobove, ali će ubrzo i nas pokriti zemlja. Moramo da molimo Gospoda da nam da sećanje na smrt kao dar blagodati. A izgovarajući reči molitve moramo razmišljati o tome da je možda ova molitva poslednja molitva u našem životu.

Čak i u prirodi traži ono što te podseća na smrt. Ako vidiš sunce na zalasku, cvet koji vene, pticu, koja leti u daljinu - imaj na umu da na sličan način prolazi čovekov život. Reci neverujućem o smrti - on će se uvrediti ili naljutiti; za njega je smrt ćorsokak, crna rupa, kraj svih nada, prelazak iz postojanja u nepostojanje. A za hrišćanina je smrt - završetak zemaljskog puta, ispit za ceo život koji je proživeo i otkrivanje onoga što je stekao u toku njega u svom srcu.

Zbog toga je sećanje na smrt za hrišćanina silno oružje u borbi s demonom koji želi da čovek smatra sebe samo za zrno vidljivog sveta, za šaku zemaljskog praha. Ovde, na zemlji, ličimo na ljude koji plove čamcem nizvodno, niz reku. Reka je vreme

koje bešumno teče danju i noću i u ovaj potok se ne može ući dva puta. Pre ili kasnije čamac će doći do ušća reke koja se uliva u okean - večnost. Tako, u večnosti, vreme prestaje da postoji. Kad bi se ljudi, uključujući nas same, sećali da sve na zemlji prolazi, da sve što je rođeno umire, verovatno bi bilo manje zla u ovom svetu, čistija bi bila ljudska duša, jasnije bismo videli istinski cilj i smisao našeg života.

11

Nekome može izgledati da je sećanje na smrt dosadno bunilo, bolesna fobija ili nenormalno osećanje (nešto poput mazohizma ili nekrofilije) u kojem oni koji su njime opsednuti u samom zamišljanju slika smrti nalaze izvesnu neshvatljivu nasladu. Neki mogu da pomisle da je sećanje na smrt izvestan intelektualni pandan samoubistva. Međutim, u stvarnosti sećanje na smrt je prelazak od iluzija ka realnosti, od koje mi kukavički bežimo, i samu misao na nju odagnavamo dalje od sebe.

Čovek živi u strašnoj zabludi: on misli da će njegov zemaljski život beskonačno trajati. Ako mu se ukaže na ovu zabludu on može da pokuša da opovrgne sličnu optužbu na svoju adresu, može da kaže da sve razume, umom shvata da svemu jednom dođe kraj, ali neka pogleda u svoje srce. Srce se ne slaže s ovim, ono se bori s razumom, ono kaže da čovek ne umire i misao o smrti se isteruje iz čovekove svesti. Zaista, u ovom svedočanstvu srca postoji deo istine. Čovek zaista ne umire, jer se pred njim otvara drugi svet - beskonačno zagrobno postojanje. Međutim, njegova greška je u tome što on ovo osećanje večnosti prenosi na zemaljski, prolazni, truležni svet. Za njega nestaje istinska večnost. Ona se menja iluzornim negiranjem sopstvene smrti ovde, na zemlji, i zbog toga zaboravivši na smrt čovek prestaje da se brine za večnost, on se hvata za ono što ne može da zadrži, za prolazne trenutke, za ono što se pojavljuje i nestaje u vremenu, za ono što treba da ostavi nakon izlaska iz ovog zemaljskog života.

Zato se opet može reći da sećanje na smrt zaista sve stavlja na svoje mesto. Čovek zahvaljujući njemu počinje da gleda na zemaljski život ne kao na cilj sam po sebi, već kao na put, sve što vidi i ima nije njegovo, već kao da mu je dato na zajam na neko vreme, a smrt je raskrsnica puteva od kojih jedan vodi u večno blaženi život, druga - u postojanje slično večnoj smrti, postojanje bez Boga. Upravo ovaj večni gubitak Boga i jeste istinska smrt o kojoj najčešće oni koji žive na zemlji ni ne razmišljaju.

Čovek je bezumno, strasno zaljubljen u ovaj život, on u fizičkom i materijalnom traži ono što materija ne može da mu da, a to je sreća. Nikakve spoljašnje okolnosti ne mogu da učine čoveka srećnim i on uzaludno želi da nađe sreću u spoljašnjem dok je ona u njemu. On traži radost u vidljivom i opipljivom, a radost je u nevidljivom i duhovnom.

Kažu da će ako čovek uzjaše magarca i drži pred njegovom njuškom svežanj trave magarac trčati misleći da će dohvatiti jelo koje se nalazi pred njegovim nosem. I koliko

god bude trčao toliko će se svežanj trave udaljavati od njega, ali će on nastaviti da trči ne shvatajući da je prevaren. Tako i nama đavo sugeriše da se smisao našeg postojanja sastoji u nečem spoljašnjem: navodno, stekavši novac i imovinu odjednom ćemo postati srećni i okruživši se željenim komforom i stvarima osećaćemo blaženstvo i svi problemi će se sami po sebi rešiti, sve brige će iščeznuti.

I čovek trči kao magarac za prividnom srećom koja beži od njega poput njegove sopstvene senke. Zatim nastupa starost, to je vreme kad se čoveku neočekivano otvaraju duševne oči, on vidi drugi svet, za prelazak u koji nije spreman, u koji treba da uđe, a potpuno je ništ. On shvata da ga je demon prevario, da su strasti zaslepile njegov um, da je misao da navodno u materijalnom i veštastvenom može da nađe sreću - velika laž. On shvata da je vidljivo i truležno, zaklonilo sobom večno, ali je već kasno.

Zato je čoveku da ne bi učinio tako strašnu grešku, da ne bi dao sve snage svoje duše prolaznom i truležnom, neophodno sećanje na smrt. Naša bezumna vezanost za ovaj svet, pogružavanje u njega, poistovećivanje s njim predstavlja bolest duše, nekakvo užasno izopačenje, upravo nekrofiliju koju čovek smatra životom. Naše strasti ne žele sećanje na smrt, one mu se protive, zato ga treba ulivati u svest naporom volje.

Sećanje na smrt ne pritiska dušu, već joj naprotiv, daje osećanje slobode. Ono ne ubija ljubav prema ljudima, već je nadahnjuje, jer veoma često ljubavlju nazivamo ono što uopšte nije ljubav, već samo pristrasnost prema lepoti ljudskog tela, u suštini, prosto pohot. Ponekad nas zaista u čoveku privlače njegova bestidnost i razvrat, u kojima kao da nalazimo "sazvučnost" sa svojim sopstvenim strastima. Ponekad kao ljubav izgleda slepa i slučajna zaljubljenost koja može brzo da prođe, pretvori se u ravnodušnost ili čak mržnju.

Međutim, upravo sećanje na smrt nam pomaže da u čoveku vidimo glavno - obraz i podobije Božije, da shvatimo da je ono s čim obično poistovećujemo čoveka, njegovo telo, samo truležna ljuska, da u njoj zapravo nema ničeg lepog, jer je ona otrovana grehom i osuđena na smrt. Telo može da bude zaista predivno nakon sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih, kod pravednika, kad postane slično njegovoj duši. A ovde se, zaljubljujući se u ljudsko telo, zaljubljujemo u blato, tako se dete, kojem kupuju lepu lutku igra njome, ne znajući da je napunjena opiljcima ili krpama. Sećanje na smrt kao da nam otkriva prirodu ovog sveta oštećenu grehom.

O čemu se više brinemo - za dušu ili za telo? Začuđujuće, ali čak se i verujući ljudi više brinu za telo, poklanjaju mu više vremena nego molitvi, više razmišljaju o njegovom zdravlju, nego stanju svoje duše. Zaboravljamo najočigledniju istinu: da je telo truležno, a duh besmrtan. Ne želimo da se pomirimo s mišlju da naše telo stari, haba se i da će nastupiti vreme kad će se ono pretvoriti u leš. Telo nam je potpuno zaklonilo dušu, u zadovoljavanju njegovih pohoti mislimo da ćemo naći radost zato što treba da se sećamo šta ono realno predstavlja.

Žena koja nam danas izgleda kao lepotica po isteku u suštini malog broja godina pretvoriće se u nemoćnu, ružnu staricu. Čovek koji je danas pun zdravlja i snage, od neke slučajne bolesti može živ da istruli, a ako doživi sto godina, postaće nemoćan kao dete. Onaj ko je sakupio imovinu i novac na umoru će se pokazati kao poslednji siromah, jer ostavljajući ovaj svet ne može da ponese sa sobom ni groša. Čak i više od toga, siromaha mogu iskreno da oplakuju, a pored odra bogatog rasplamsavaju se strasti, svako od rođaka želi da dograbi najbolji deo imovine, svako u duši ropće na onoga ko umire što mu nije sve ostavio. I obično se neka mračna atmosfera neprijateljstva i mržnje nadvija nad odar bogataša koji umire.

12

Čovek koji je vezan za stvari i novac teško da će pred smrt moći da se pokaje iskreno, od sveg srca. Strasti koje su kao paraziti živele u njegovom srcu, nalazile u njemu stalnu hranu, naročito ustaju protiv njega pred smrt. U ranija vremena ljudi su često sebi unapred naručivali mrtvački kovčeg i stavljali ga negde u ugao svoje kuće kako bi ih sam izgled kovčega podsećao na neizbežni kraj. Neke askete su spavale u mrtvačkom sanduku kao u postelji; mnogi su imali u svojoj keliji lobanju i kosti nekog od preminulih kako ne bi zaboravili kakvi će i  oni sami jednom postati; drugi su namerno u svom obitavalištu držali izobraženje smrti u njenim razliitim oblicima.

U srednjem veku postojale su specijalni slike: "Igra smrti", "Smrt na piru" i tome slično. Šta je na njima prikazivano? Smrt u vidu kostura iznad kolevke deteta; smrt koja prati mladence u njihovu spavaću sobu; smrt u dvorcu, smrt u kolibi siromaha, smrt na bojnom polju koja u svoje ruke hvata čitave naramke mrtvih tela, smrt za vreme kuge, koja svojom petom gazi gradove i sela i pretvara ih u groblja; smrt koja poput gosta ulazi u kuću; smrt koja skače kao zver od koje se čovek ne može sakriti.

O jednom drevnom caru se pričalo da imao ovakav običaj: posle pira na dvorcu sluga je donosio poslednje jelo prekriveno pokrovom ispod kojeg je ležala ljudska lobanja, sluga je skidao pokrov, podizao posudu i glasno govorio: "Care, ne zaboravi da si i ti smrtan."

13

Mi osećamo strast prema ljudskom telu, želimo da nađemo u njemu izvor nekakvih nepoznatih naslada. Međutim, šta predstavlja naše telo - ne prvobitno kao tvorevina Božija, već u stanju one strašne degradacije koja je usledila za padom praoca u greh? Od čega se i kako ono stvara? - Od nekakvih kapljica za vreme strasne pomračenosti uma. Šta ono sadrži u sebi kad je jednom već formirano? - Kosti, krv i sluz

presvučene kožom. Ako se ova koža pogleda kroz lupu videćemo je izbrazdanu i s gnojnicama, pokrivenu porama iz kojih se izdvaja masnoća za njeno premazivanje i otrovna tečnost s otpacima koji su u njoj rastvoreni, koja se naziva znoj. Nos koji nam izgleda lep kao nos antičke statue jeste sistem za prečišćavanje i zagrevanje vazduha u kojem žlezde luče sluz. A usta, šta su usta u kojima zubi igraju ulogu žrvanja koji melju hranu koja se zatim natapa pljuvačkom? U ustima trunu ostaci hrane, čovekova usta predstavljaju kao neki rasadnik bolesti; sadržaj usta je pljuvačka i njen ispljuvak se kod svih naroda smatra znakom prezira.

A šta se nalazi u unutrašnjosti čoveka, šta se dešava s unetom hranom? Kad bismo videli to svojim očima kakvu bismo odvratnost osetili! Ne ponižavamo i ne hulimo stvorenje Božije: telo je instrument duše, već govorimo o pristrasnosti prema telu - i svom i prema telima drugih ljudi. Govorimo da se u telu i kroz telo ne može naći sreća i istinska radost, da se smisao ljudskog života ne sastoji u telesnim funkcijama, da smo od sluškinje napravili gospodaricu, od oruđa duše - nekakav kumir. Sve naši strasti i želje predstavljaju stanje opijenosti kroz koje stupamo u svet iluzija. Zbog toga posle zadovoljenja strasti tako često i nastupa nešto slično trežnjenju i ujedno - osećaj duhovnog gubitka.

Strast stvara sebi idola, čovek zarobljen strašću gubi osećaj za realnost u njenom doživljaju predmeta - drugog čoveka, počinje da pripisuje ovom čoveku savršenstva koja mu nisu svojstvena. Zato se može reći da je strast uvek slepa, uvek vara. Pošto je sama slepa ona zaslepljuje um i oba slepca padaju u jednu jamu.

Čovek ima izvesnu težnju prema lepoti kao sećanje na izgubljeni Raj koji je neizrecivo prekrasan. Međutim, tražimo lepotu u svetu u kojem se sve pretvara u prah. Često ljudi lepu ženu u nekakvom bezumlju nazivaju "Anđelom". "Genije čiste lepote", rekao je jedan od naših najpoznatijih pesnika. Međutim, ova lepotica odiše duševnim i telesnim smradom: ona koja izgleda kao nebesko biće svakoga dana prazni svoj želudac. U šta se pretvara čovek posle smrti? - U crnu bezobličnu masu koja se kao ukvašeno testo komeša, kipti od crva. Otvori svojim mislenim pogledom grob i zaljubi se, ako možeš, u takvu lepoticu ili lepotana.

A šta će biti s tobom kad duša sa stradanjem i mukama bude napuštala bolesno, istrošeno telo, kad bude gledala na njega sa strane kao što se gleda prljava odeća koju je čovek na kraju skinuo sa sebe? Zamisli kako tvoje oči cure iz orbita, kako koža i meso spadaju s tvog lica, kako se ogoljuju zubi u nekakvom divljem osmehu, kako se tvoja glava pretvara u lobanju s pramenovima kose koji liče na pramenove vune, kako tvoj mozak kao zagrejane pihtije curi iz ušiju i nozdrva, kako se tvoje srce u kojem su se nekada gnezdile strasti, koje je čas raspaljivala pohot, a čas kao da ga je na komade kidao gnev, pretvorilo u klizavu sivu grudvu, kako crvi jedu tvoju plot, kako otpadaju od ruku prsti - zglob za zglobom, kako se telo, uzeto iz zemlje ponovo pretvara u zemlju.

Zar je moguće da ovo telo treba da postane centar našeg života oko kojeg se neprekidno vrte naše misli, želje, planovi, koji služe kao predmet naše mašte, naših fantazija? Ne hulimo telo, već kažemo da čovek zbog njega često gubi dušu, zbog njega se duša pokriva flekama greha i postaje isto tako mračna i smrdljiva kao telo u kovčegu.

Vreme i smrt su rođena braća. Vreme nam oduzima sve što imamo, samo što na to zaboravljamo, plašimo se da pogledamo istini u oči: ona je za nas strašna. Vreme je smrtna presuda koja je doneta čoveku, a život nije ništa više od odlaganja presude. Čovek kao da se već rađa s omčom oko vrata: promaći će slike života, kao kadrovi filma i smrt će kao neumoljivi dželat namaći omču.

Gledajući lepe zgrade upitajmo sebe: "Ko će živeti u njima posle nekoliko decenija?" Verovatno, potpuno drugi ljudi - tako se novi posetioci hotela useljavaju u slobodne sobe. A šta će biti kroz sto godina s istim ovim zgradama? Na njihovom mestu stajaće druge ili će među krovovima moći da se vide samo gomile cigle i kamenja - sve što će tada ostati od njihove velelepnosti.

Ne možemo da zaustavimo trenutak sjedinivši ga s pomišlju o zemaljskom, ispostavlja se da je on za nas izgubljen kao otisak stope u prašini, kao kap koja je pala u more. Međutim, možemo da učinimo drugo: da spojimo ovaj trenutak s rečima molitve, s imenom Isusa Hrista, tada ćemo ga steći, tada će se on pretvoriti u dragi kamen i postaće naše besmrtno blago, tada će on kao nebeski cvet pustiti svoje miomirisne latice, tada će samo vreme postati stepenik na duhovnoj lestvici koja vodi u visinu. Vreme nestaje bez traga, ali kad ga čovek zaustavlja molitvom ono se pretvara u nevidljivu svetlost i ostaje u njegovoj duši. Samo u molitvi čovek može da ugleda odsjaj one lepote koja je izgubljena za svet, da iskusi - makar u izvesnoj meri - osećanje one radosti koju Gospod obećava da će nam dati u večnosti. Međutim, većina ljudi besmisleno i uzaludno traži ovu radost u materiji koja u sebi nema života. Zbog toga sećanje na smrt otkida dušu iz ropstva, oslobađa je onoga što joj je tuđe, ali je nipošto ne ostavlja praznu, već joj, naprotiv, pokazuje gde su istinski život i istinska radost.

Postoji priča o tome kako je čovek prodao dušu đavolu i ovaj mu je dao sanduk pun zlata, ali prošlo je vreme i kad je sanduk otvoren pokazalo se da su u njemu razbijeni crepovi, đubre i razne gadosti. Đavo je ismejao čoveka koji mu je poverovao. Svet se isto tako podsmeva ljudima koji mu veruju: on im obećava zlato, a daje im grudve blata, obećava da će ga napojiti vinom naslade, a umesto toga ispunjava usta truležju. Zbog toga je mudar onaj ko živi u ovom svetu, ali se ne druži s njim, ko svom telu daje ono što mu je potrebno, ali ne i vlast nad sobom; ko je pretvorio dane i godine u put ka večnosti; ko vidi istinski smisao života - iza njegovih granica, ko daje prednost nevidljivom u odnosu na vidljivo, ko porobljava telo i krv kako bi primio Duh.

14

Kad pišemo o tome da u svetu caruju smrt i truležnost, da se zemaljska lepota pretvara u nakaznost, da samo ljudsko telo koje tako često izgleda privlačno čoveku opsednutom strašću, gubi svoju privlačnost u starosti, postaje ružno u bolesti, a posle smrti, u kovčegu, predstavlja najodvratniji prizor, koji čovek samo može da zamisli, nipošto ne želimo da naružimo tvorevinu Božiju. Obično govoreći da slika uopšte nije tako predivna kako izgleda na prvi pogled samim tim indirektno negiramo umetnika. Međutim, u ovom slučaju nije tako.

Gospod je stvorio svet i čoveka drugačijima. Slika Nebeskog Živopisca bila bi predivna i savršena. Međutim, On nije stvorio svet, nizak u njegovoj završenosti i nepokretnosti, već svet, dinamičan u njegovim mogućnostima, u datom ljudima kao bogosličnim bićima datom pravu da donose odluke i na izvestan način saučestvuju u njegovom daljem razvoju. Svet je bio stvoren kao predivan i savršen, ali je čovek trebalo kao da okonča, završi, učvrsti ovo savršenstvo potčinjavanjem svoje slobodne volje Božanskoj volji i na taj način uspostavi odnos između Boga i sveta ne samo kao vezu između Tvorca i tvorevine, Umetnika i slike, već i kroz svoju dušu koja istovremeno predstavlja obraz i podobije Božije i ispostas sveta. Dakle, čovek je bio sazdan kao karika koja povezuje duhovno i materijalno, između neba i zemlje. Čovek je bio stvoren kao sofijsko biće odnosno idealno, u kojem se ovaplotila sama ideja čoveka. Međutim, ova ideja je uključivala u sebe dar unutrašnje, autonomne slobode zahvaljujući kojoj se i može govoriti o čoveku kao obrazu Božijem. Zato je u čoveku postojala ne samo već određena datost, već i mogućnost - mogućnost večnog bogoupodobljenja. Sloboda se sastoji u sposobnosti ne samo da se donosi, već i realizuje odluka, samo predviđanje Božije ne ograničava slobodu, inače bi ona bila fikcija.

Dolazi do tragedije. Čovek se buni protiv Boga, sam želeći da postane božanstvo; karika između Boga i kosmosa kao da se kida. Truležnost i smrt kao antipodi života i posledica bogoodstupništva upadaju u svet. Demonski impulsi u vidu strasti i svesnog protivljenja Bogu deluju u ljudskoj duši. Hristos spasava čovečanstvo zamenjujući Sobom svakog čoveka; ovo spasenje se otkriva kao mogućnost preporoda kroz prihvatanje Golgotske Žrtve, kroz učestvovanje u Tajnama Crkve, kroz ispunjavanje zapovesti Božjih. Volja čoveka koja se pobunila protiv volje Božije treba, uz pomoć blagodati da joj se ponovo dobrovoljno pokori.

Svet će se pokazati u svojoj prvosazdanoj lepoti posle vaskrsenja mrtvih kad dođe do konačne podele između dobra i zla, tada će čovek, obnovljen blagodaću Božijom ponovo primiti svoje Bogom dato dostojanstvo. Zbog toga mi ne govorimo o poročnosti tvorevine Božije - ne, nipošto! - već o nakaznosti greha, o čoveku i svetu u njihovom postojećem, realnom stanju. I ovde vidimo inerciju greha, i to ne kako slabi, već pre kako raste u toku istorije čovečanstva. Vidimo sve obnaženiji demonizam, ljubav ne prema lepoti, već prema rugobi, prema onome što unakažava obraz i podobije Božije. Savršena lepota prvostvorenog sveta je izgubljena, blagodat omogućuje da se ona vrati,

ali  konačno  vaspostavljanje  čoveka  i  kosmosa  ostvariće  se  posle  Strašnog  Suda  i ognjenog očišćenja sveta.

Istinska lepota je Bog, istinska lepota čoveka je obraz Božji, sad je ova lepota prešla u red "mogućnosti", zlato leži ispod sloja blata, čovek je sebe poistovetio sa svojim telom i za njega je smisao života postalo zadovoljenje strasti i naslađivanje prividnim dobrima ovog materijalnog sveta. Svakodnevno iskustvo pokazuje da je ovakav život, po rečima jednog poznatog pesnika,

kad pogledaš s hladnom pažnjom oko sebe, - Tako prazna i glupa šala...

Koliko besmislenosti, prljavštine i očiglednog demonizma ima u samom seksu i u načinima njegovog ostvarivanja; u seksu gde nema rađanja dece, već je samo "umetnost radi umetnosti"! Ono što je čoveku bilo dato kao dar rađanja dece pretvorilo  se u vulgarnost i gnusobu, u prljavštinu i nakaznost, u nekakvo đavolje izrugivanje nad obrazom Božjim u čoveku. Čovek čini ono što ne radi nijedna životinja i zato reći da da seks koji se kod nas popularizuje pretvara ljude u svinje, - znači uvrediti svinje. Kad bi svinja mogla da govori ljudskim jezikom ona bi u odgovor rekla: "Previše sam pristojna da bih radila takve stvari."

Postoji jedna vrsta bezumlja kad čovek proždire svoje nečistote: to se naziva koprofagija, a današnja rukovodstva iz seksologije predlažu da se čini isto to! Zbog toga želimo da istinsku lepotu ne pomračuje i ne skriva od naših očiju iluzorna, natopljena grehom, lažljiva i varljiva lepota ovog sveta. Stoga je tako važno sećanje na smrt - ovu "apoteozu" zemaljske lepote.

15

Postoji nekoliko stupnjeva u služenju Bogu. Prvi je stupanj roba. Kad govorimo o nakaznosti greha, o truležnosti vidljivog sveta, o vlasti smrti, stojimo upravo na njemu. I ovo je za nas spasonosno, pošto razmišljanja o smrti otkidaju srce od vezanosti za svet. To je početak. Drugi stupanj je stupanj najamnika. Čovek koji se bori protiv greha oseća povremeno kako ga blagodat teši. On iz iskustva zna da radost koju daje blagodat ništa ne može da zameni, ništa s njom ne može da se uporedi. I zbog toga traži Boga kao izvor večne radosti i netruležne svetlosti.

Treći stupanj je stupanj sina. U čoveku se budi ljubav prema Bogu, on traži Samog Boga, a ne Božije darove, oseća Boga kao Najvišu LJubav i njegov jedini cilj je da ne bude lišen ove LJubavi. Ovde mu se Bog otvara kao Ličnost. On više ne misli šta stiče. Želi bogoopštenje radi bogoopštenja. Ne želi ništa osim Samog Hrista; kad bi svet bio tako predivan kao u osvit svog stvaranja on bi svejedno u srcu želeo da bude samo s Bogom, samo s Bogom, a ne s NJegovom tvorevinom.

Ovaj treći stupanj je dostupan samo malobrojnima, pre uspona na njega treba proći kroz ono što mu prethodi. Međutim, i ako čovek ostane na stupnju roba dostići će spasenje. Prvi stupanj je negiranje onoga što stoji između duše i Boga. Drugi je sticanje onoga što sjedinjuje dušu s Bogom. A treći je samo sjedinjenje duše s Božanstvom kad čoveku nije potrebno ništa osim jedinog Boga.

Međutim, ko želi da se odmah popne na treći stupanj ne ukrotivši strasti, ne spoznavši truležnost sveta, ne stekavši blagodat - prosto naprosto će se naći prevaren svojim sopstevnim snovima i fantazijama čiji je izvor - duhovna gordost, drskost i umišljenost. Zbog toga je u duhovnom životu neophodna postepenost, slična postepenom rastu biljaka. U asketici se pokazuje da je svaki skok uvis pad u provaliju.

16

Zbog čega treba da razmišljamo o smrti, truležnosti, prljavštini i porocima? Zar je moguće da čovek ne može odmah da okrene svoju dušu ka Bogu i vidi svet u drugoj svetlosti, jer sveci su gledali na ljude, čak i grešne, kao na Anđele, a za neke podvižnike se priča da su zaboravili da zlo uopšte postoji? Zbog čega treba da kopamo po smetlištu? Zato što je ljubav prema Bogu dar Božanske blagodati i da bi se primila blagodat treba za nju osloboditi mesto u svom srcu, a celo naše srce je zauzelo zemaljsko kao neprijateljska vojska koja je okupirala zemlju i proglasila u njoj svoj u diktaturu.

Sva tragedija se sastoji u tome što smo mi bezumno vezani za ovaj život, predali smo mu svoju dušu, ispunili njegovim slikama svoje sećanje. A najveća laž je neprestano traganje za srećom ne u sebi, već van sebe, u posedovanju predmeta ovog sveta, u situacijama i životnim okolnostima. Zaljubljeni smo u ono što pripada smrti i zato uvodimo smrt u  svoju dušu  - upravo zbog toga nam je potrebno da vidimo poleđinu onoga čemu smo tako strasno odani: kako bismo makar s bolom, ali ipak otkinuli svoje srce od sveta i okrenuli ga ka Bogu. Naravno, ovde takođe postoji svojevrsna opasnost: poistovetiti svet sa zlom, zaboraviti na onaj odsjaj Božanskog sveta koji se može ugledati i u svetu, i u duši čoveka, ali obično čak i lepotu sveta doživljavamo površno, materijalno, pohotljivo i zato - izopačeno. Da bismo videli i shvatili lepotu sveta treba da imamo otvorene duševne oči, jer je istinska lepota, koja kao da pomalo otkriva tajnu budućeg preobražaja nedostupna za telesne oči.

Zbog toga treba da odbacimo svoju vezanost za ono u ovom svetu što truli i propada i uz pomoć blagodati Božije vaskrsnemo u duši ljubav prema svetu kao predivnoj tvorevini Božijoj i ljubav prema čoveku za kojeg se razapeo Hristos. Mi treba da odbacimo truležni svet kako bismo oslobodili dušu za Boga, kako pristrasnost prema svetu ne bi stajala kao bakarni zid između duše i večnosti i zatim da prihvatimo svet u svetlosti Božanske blagodati. Zato, ako nas upitaju zbog čega razmišljamo o smrti, zašto

zamišljamo ljudsko telo u kovčegu treba da odgovorimo: "Zato da bismo obuzdali svoju pohot, ukrotili svoje strasti, kako nas ne bi neprekidno varalo spoljašnje i prolazno."

Strah od smrti nas otrežnjuje kao hladnoća pijanca koji se valja pored tarabe. Čovek koji je naučio da se seća smrti spoznaje da njegove strasti i pohoti nisu priroda, već bolest duše. On počinje da se bori protiv greha: prvo se uzdržava spoljašnjih, grubih grehova, a zatim, srazmerno zajedničarenju u blagodati Božijoj, prenosi borbu u svoje srce. Tada u svetlosti blagodati, počinje da vidi svet na pozadini večnosti kao prožetoj zracima Božanske ljubavi. Što više obuzdava strasti, što čistije postaje njegovo srce, tim više se pred njim otkriva druga strana sveta: ne užas smrti, ne smrad greha, ne vreme koje sve guta, već prednaznačenje sveta i čoveka - da bude presto Božanstva. U sadašnjem stanju čoveka on vidi ne samo greh i porok već više zalog njegovog budućeg preporoda: kad se u samom podvižniku pomalja obraz Božji, tada on i u drugima vidi ovaj obraz, tada svakog čoveka doživlja kao bogoslično biće.

Ponekad nas pitaju: "Zašto tako mnogo govorite o đavolu? Zar se ne može zaboraviti na njega i razmišljati o Bogu?" Radi se o tome što se stalno nalazimo u stanju rata s đavolom, neprekidno osećamo njegove udarce, a za vreme rata treba da razmišljamo o taktici neprijatelja, o oružju kojim on vlada. Govorimo o  prljavštini greha, zato što u našoj duši postoji tajna težnja prema grehu, mi kao da ne vidimo da je prljavština prljavština, ona nam stalno izgleda kao neka bajkovita lepota.

Treba da se sećamo močvare koja je odozgo obrasla travom i cvećem, kako ne bismo dospeli u nju - to je prvi stupanj. Drugi stupanj je videti zrake blagodati u ovom svetu, sećati se njegove prvosazdane lepote i budućeg preobražaja, gledati na čoveka ne kao na predmet naše strasti - pohoti ili mržnje - već kao na ispoljavanje večnosti. Čovek liči na zlatnu monetu, bačenu u prašinu. Neznalica neće primetiti zlato, ali pogled juvelira prepoznaje dragoceni metal i ispod sloja prljavštine. Tako blagodat pokazuje u čovekovoj duši drugu, nevidljivu, večnu duhovnu lepotu obraza Božijeg.

Da bi čovek poželeo da dostigne raj treba prvo da postane svestan da smo u paklu, treba prvo ugledati pakao u svojoj duši kako bi se čovek izbavio od njega, kako bi se ugasila crna vatra pakla. Ovaj put se naziva pokajanje. Bez viđenja sopstvenih grehova pokajanje nije moguće; bez pokajanja nije moguće zajedničarenje u blagodati, bez blagodati - približavanje Bogu. Da bi smo se borili sa strastima, porocima i gresima treba da imamo na umu prema čemu nas one vode. Na prvom stupnju čovek se bori protiv pohoti, zamišljajući slike smrti i raspadanja; na drugom zamišlja predmet nastale strasti u obliku drveta ili cveta i govori sebi: "Zar treba da osećam pohot prema ovom cvetu? Zar ne treba da gledajući na lepotu koju je Bog stvorio razmišljam o tome da je najviša lepota - Gospod, Tvorac sveta? Ako je tvorevina lepa, kako predivan mora biti Tvorac!"

Na drugom stupnju, kad u našem srcu bukne mržnja ili uvreda, moramo da razmišljamo da se Gospod razapeo i za onog čoveka koji je u nama izazvao gnev i da

mu oprostimo. Moramo imati na umu da ga Anđeo-čuvar prati i ako čak samom čoveku ne bi bio potreban oproštaj Anđeo-čuvar će nas blagosloviti i pomoliće se za nas ako u svom srcu ovom čoveku poželimo spasenje i dobro.

Da bi smo se oslobodili črevougodija treba na prvom stupnju da zamislimo u šta će se jelo pretvoriti u utrobi i da će samo naše telo postati hrana crva, a na drugom da se sećamo da debljina tela ometa jasnost misli, da uzdržanje pomaže molitvi, da post omogućava blagodati da deluje u duši i telu čoveka.

Za borbu sa srebroljubljem na prvom stupnju treba se setiti da je bogatstvo nepouzdan drug: ili će nas ostaviti za života, ili ćemo ga ostaviti u času smrti. A na drugom stupnju treba da imamo na umu da je istinsko, netruležno bogatstvo - blagodat Duha Svetog koja ništeg čini carem i bez koje car posle smrti postaje ništ.

Prvi stupanj je stupanj straha. Drugi je stupanj nade, a treći - stupanj ljubavi prema Bogu koji se dostiže dugim i teškim trudom, poslušanjem, samoodricanjem i neprestanom molitvom. Međutim, ushođenje na svaki od ovih stupnjeva moguće je samo uz ispunjavanje jevanđeljskih zapovesti i učestvovanje u crkvenim Tajnama. Spoljašnje, nešto što liči na različita ustrojstva čoveka možemo da sretnemo i u drugim religijama. Međutim, takav asketizam čini čoveka samo osetljivijim za uticaj duhovnog sveta, a bez vere u istinitog Boga to će biti uticaj demonskih bića. Na drugo mesto posle sećanja na smrt sveti oci stavljaju molitvu. Ona je carica svih dobrodetelji. Umetnost spasenja je umetnost molitve.