17

Svetovni čovek će, možda, ne shvatajući o čemu se radi, s negodovanjem reći: "Zašto treba da se zagledam u prljavštinu, da se sećam svega što se dešava s ljudskim telom nakon njegovog pogrebenja, da razmišljam o poročnosti ljudskih strasti kad želim mirno da živim na zemlji, da se naslađujem njenim dobrima i blagodarim Bogu? Zar zbog toga da ne bi ubijao i krao čovek obavezno mora da zamišlja sebe kao leš koji se raspada?" Međutim, stvar ni iz daleka nije tako jednostavna.

Čoveku je dato izvesno svojstvo i sila, sila ljubavi. LJubav primorava čoveka da teži ka opštenju  s onim koga voli. Pre pada praotaca u greh, u njemu je kao i u Anđelima ljubav bila usmerena ka Bogu. Upravo u ljubavi se sastojao unutrašnji savez ljudske duše s Božanstvom. Narušavanje zapovesti date praroditeljima bilo je pre svega gubitak ljubavi. Mesto duhovne ljubavi zauzela je čulna ljubav, usmerena  ka spoljašnjim predmetima. Može se reći da je ljubav degradirala, pretvorila se u strasti i slepu vezanost, međutim, ovoj vezanosti preostala je jedna sila - da približava i spaja. Zbog toga čovek voleći truležno sam postaje zajedničar u truležnom, voleći zemaljsko prizemljuje svoju dušu, voleći greh ulazi u opštenje sa satanom. Evo zbog čega treba da razmislimo šta želimo, za šta smo vezani, čemu nas upodobljavaju naše strasti.

I ovde se neočekivano nalazimo na samoj ivici provalije koja zjapi pred nama. Vidimo dubine koje su od nas bile skrivene, ali su se sada otvorile kako se ne bismo survali u ovu provaliju i poginuli u njoj. Vidimo čudnu sliku: reke ljudi prolaze zemljom usmerivši svoje poglede naniže, kao da nebo za njih ne postoji. Oni su zaljubljeni u ovu zemlju. Zaboravili su na svoju dušu i zato su sami sebi ukrali večnost. Indijski mističar, a zatim ateista Rabindranat Tagore je pisao da želi da bude šaka obične zemaljske prašine. Bodler je u svojoj knjizi "Poeme u prozi" poredio život s prividom koji izgleda predivno i zamamno, a kad mu priđeš bliže ispostavlja se da su to kosti skeleta. Ovaj skelet govori pokloniku zemaljske lepote: "Dođi u moj zagrljaj". Sergej Jesenjin je pisao:

Ne nazivaj sebe razbojnikom, Ako si čist, padaj u blato.

Kod Aleksandra Bloka Prekrasna Dama, obučena u zvezdanu svečanu odeću,

kasnije se pretvara u uličnu prostituku. Evo o čemu se pesnici izlanu u trenucima iskrenosti!

Najtananiji od njih svedoče da je život bez Boga pakao koji se izlio iz dubine zemlje na površinu. Puškinovi i LJermontovljevi stihovi o tome da je život "dar uzaludan" "prazna i glupa šala" previše su poznati da bismo ih ponavljali. Rembo opisujući jazbine Pariza kao grumen prljavštine i krvi govori ovoj prestonici mode i razvrata: "Tvoja mračna prošlost je blagoslovena", prošlost, koja po njegovim rečima "gine od praha i truleži". Blok ima pesmu koja liči na rekvijem:

Svi na svetu, svi na svetu znaju: Sreće nema.

I po ko zna koji put stiskaju Pištolj!

I po ko zna koji put smejući se i plačući,

Ponovo žive!

Dan - kao dan, jer rešen je zadatak: Svi će umreti.

Ovde je život klopka u koju se uhvatila divlja životinja. Misao o samoubistvu kao

da prožima sve njegove stihove. Oni su ispunjeni teškom čežnjom neostvarivih snova i gorkih razočarenja. Kad stoji na obali reke Neve želi da se baci i nestane u viru talasa:

Teče ona, peva ona, Zove ona, prokleta.

Ove misli, kao što priznaje, ne mogu se oterati

(I volja je uništena)...

On žudi za smrću kao za nebitijem, kao za alternativom životu besmislenom i vulgarnom, čiju je obratnu stranu video i spoznao kao pesnik:

Shvati: umećem umiranja Duša je oplemenjena (...).

Ovde je plemenitost kao anitpod vulgarnosti i nakaznosti - smrti. Život mu izgleda kao strašna svakodnevna fantazmagorija u kojoj po njegovim rečima "nema izlaza".

Za hrišćane postoji izlaz - to je traženje Carstva Božijeg i večnog života. Međutim, hrišćanin je takođe čovek u kojem žive greh i strasti, zato mu je potreban trud kako bi razlikovao gde je smrt i gde je život, gde je otrov, a gde je lek, gde je demonska prevara, a gde je netruležna svetlost istine.

18

Ukoliko kažemo da je život predivan sam po sebi u svojoj zemaljskoj ravni bićemo u protivrečnosti sa svom istorijom čovečanstva koja predstavlja tragediju, čiji poslednji akt još nije završen i čija zavesa još nije spuštena. Na to nam se može reći da u svetu ima mnogo toga divnog. Na primer, sama priroda, umetnost, i posebno književnost. Međutim, zagledajmo se u ovu "divotu" malo pažljivije.

U prirodi koja nas okružuje svuda vidimo tragove smrti. Smrt je kao senka neodvojiva od svega što postoji: u ovoj prirodi koja miluje naš pogled odvija se neprekidna, surova borba, neprekidno jedna bića uništavaju druga, i u ovom smislu najnezasitiji ubica je čovek.

I nije nimalo čudno što veliki pisci i pesnici nisu bili optimisti: naprotiv, neka gluva čežnja prožimala je celokupno njihovo stvaralaštvo. Homer je pisao:

Sve se na zemlji menja, sve je prolazno, ali od svega,

Što god cveta, što god na zemlji živi, čovek najbrže prolazi.

U poemama Dantea i Miltona opis greha i pakla svojim mučnim slikama podseća na koncentrisano zlo - ne u njegovom metafizičkom smislu, već u potpuno zemaljskim realijama. Razmišljanja o smrti i prolaznosti sveta srećemo u Šekspirovima tragedijama:

Ko je posejao u narodima strah, Pred kim jedva smeju da dišu, Veliki cezar je danas prah,

I njime zamazuju rupe!

Omar Hajam u jednoj od svojih pesama poredi naš život s noći u čijoj tami niko nije našao put, mudraci su praznoslovili i zatim su utonuli u večni san. U drugoj,

opisujući zemaljska dobra koja čovek može da poželi on tri puta pita: "Šta dalje?" - i ne nalazi odgovor, dalje je tajanstveno ništa.

Kod škotskog pesnika Bernsa postoje reči: "I sreća je prah, i sav život je prah." Nemački pesnik Lihtenštajn piše:

Zemlja memli u magli. I veče guši olovo.

Sve povraća električni grohot,

Cijuče, savijajući se u krug...

I završava ovu pesmu rečima: Kruto sam se uperio u sivo, Ispod metka postavivši čelo.

Ciklus poema o Aleksandru Makedonskom, naročito popularnih na Istoku prožet je mislima o ništavnosti zemaljske veličine. Osvojivši Vavilon koji je želeo da načini prestonicom sveta Aleksandar sreće kod gradskih zidina starca, koji skuplja  kosti. Starac mu predlaže da pogodi čije su to kosti: knezova, vojnika ili robova, bogataša ili siromaha. I Aleksandar stoji u nedoumici: ne može da ogonetne tajnu minulih vekova. A ovde, u prestonici Nimroda, pobedonosni vojskovođa kojem nije pošlo za rukom da ostvari svoje gorde planove - da stvori jedinstvenu državu na zemlji i dozida "Vavilonsku kulu" iznenada umire za vreme pira napunivši svega trideset tri godine. NJegova imperija se raspala, srušila se poput iste one kule, pretvorivši se u gomilu ruševina.

Nažalost, bez obzira na ovako, čini se, duboko poimanje prolaznosti bitija, većina pesnika se nije odlučila da stupi u borbu sa strastima, njihova "dijagnostika" zemaljskog života kao tragedije rušenja duha nije vodila ka isceljenju. U samoj bolesti nalazili su boje za svoja književna platna i umesto da razbiju čašu s opojnim otrovnim napitkom, ponovo i ponovo su pili iz nje žedno, nezasito i u samozaboravu.

19

Pre pada u greh centar Adamovog bitija bio je Bog. On je bio za njega početak i beskonačni kraj bitija - izvor večne svetlosti, uzrok koji daje svetu život i pokreće ga. Bog je za Adama bio više nego majka za novorođenče. Posle pada u greh veza čoveka s Bogom je narušena. Gospod kao da je sakrio Svoj lik u magli. Vidljivi razlog i osnova postojanja čoveka postao je ovaj zemaljski, materijalni svet, centar bića - sam čovek, a sadržaj života - zadovoljavanje njegovih želja i strasti. Nebo se zatvorilo za Adama, vreme i materija zatvorili su za njega vrata Edema. Adam se našao zaključan u zatvoreni krug materijalnosti, u tamnicu čulnog i samo kroz pokajanje i molitvena prozrenja mogao je da sozercava odsjaj Božanske svetlosti koja se udaljila od njega.

Isto tako ni mi ne vidimo duhovni svet kroz zavesu materijalnog, svet se suzio za nas u trodimenzionalni materijalni prostor. Duh i večnost su se pretvorili u apstraktne pojmove, u apstrakciju, koji nisu potvrđeni našim unutrašnjim iskustvom. Ptičetu koje se još nije ispililo još uvek se čini da je svet jaje u koje je ono zatvoreno, tek kad probije ljusku videće da postoji ogroman, njemu nepoznat svet i s čuđenjem će početi da se osvrće oko sebe. Mi smo takođe zaključani u takvo okamenjeno jaje materijalnosti, strastvenosti, materijalnih predstava i obraza. Treba da probijemo njegovu ljusku kako bismo ugledali duhovni svet u njegovoj neizmernoj veličini.

Ovde postoje tri faze. Prva je negiranje palog sveta s kojim su se sjedinile naše strasti, kao korenje drveta koje je uraslo uzemlju. To je razmišljanje o truležnosti sveta, njegovoj praznini i pogibeljnosti usled očaranosti njime. Druga je novo doživljavanje sveta kroz blagodat Božiju, viđenje sveta kao puta kojim se može ili ići ka Bogu ili odlaziti od Boga, odnosno poimanje života u ovom svetu kao vremena iskušenja u kojima se formira sam čovek, pritom nam se pali svet otkriva u svom budućem preobražaju, u još uvek neugaslim odbljescima nekadašnje lepote, koju ne vidi prizeman čovek. I treći je - ushođenje duše ka Bogu kao izvoru bitija, otkrivanje ličnosnog Boga s Kojim je duša sjedinjena ljubavlju.

Jedan od svetaca je rekao: "Sve sam spalio kako bih sve ponovo stvorio." Zbog toga razmišljanje o smrti, o tome da se sve pretvara u trulež i gnoj, misleno posećivanje grobalja i mrtvačnica, nipošto nije nekrofilija, već upravo želja da se sve razruši kako bi se ponovo sagradilo. Vreme nas vara, zato treba da ga pitamo: "A šta će biti posle? Šta ćeš učiniti s onim što je u tvojoj vlasti? Obećavaš dobra i nasladu, ali lažeš. I čak ako na zemlji zaista postoji sreća ona nije ništa više od večere pred pogubljenje. Jela koja nudiš kao da su napojena žuči, ona postaju gorka već u ustima."

Koliko je bilo gradova od kojih nisu ostale čak ni ruševine, koliko je grobalja na kojima su nikla naselja! Gde su blistave vojskovođe, gde su moćni carevi? Vetar vremena ih je oduvao kao prašinu s lica zemlje. Kad bi se istorija zemlje mogla prikazati ubrzano kao na traci filmske hronike, ugledali bismo svu zemlju s njenim carstvima i gradovima, kao mora na kojem se talasi dižu i padaju, nestajući u pučini. Ma koliko godina, vekova i milenijuma da prođe sve to nije više od jednog trena.

Sve što postoji mora da se razruši, uz šta onda da se prilepimo svojom besmrtnom dušom? Sveti oci su govorili da posle molitve, kao uostalom i pre nje, nekoliko minuta treba posvećivati razmišljanju o smrti. Oružje bezbožnog sveta je pohot koja nam zaklanja večnost, pohot kao zaljubljenost u materiju. Oružje naše vere je sećanje na smrt koja ukroćuje pohot i otkriva duši večnost, njen istinski život, duhovni svet s kojim ona ima istu prirodu. Treba da vidimo prljavštinu da bismo je oprali. Iako spremajući kuću dobra domaćica traži prašinu po svim ćoškovima, zar to svedoči njenoj ljubavi prema prašini?

20

Na početku sećanje na smrt biva teško, pa čak i mučno, ali kasnije, kad pod njegovim uticajem strasti počinju da se smiruju kao divlje zveri pod bičem ukrotitelja čovek više ne oseća težinu i muku, već olakšanje. On kao da se budi iz sna, njegov um oslobađajući se pritiska strasti postaje jasniji i čistiji. NJegova duša više nije s takvom snagom vezana za zemaljsko kao ranije, postepeno počinje da oseća slobodu. NJegovo srce počinje da žudi za čistotom, zbog čega je jedan od svetih otaca i rekao da je sećanje na smrt čisto i celomudreno iako su slike smrti užasne.

Treba reći da se srazmerno očišćenju čoveka menja sam karakter razmišljanja o smrti. Strah smenjuje nada i kroz mrak groba duša počinje da vidi svetlost vaskrsenja. Prepodobni Jovan Lestvičnik piše: "Neki kažu da je molitva bolja od sećanja na smrt, ali ja opevam dva bića u jednom licu."

Govorili smo da je ljudsko telo, koje je Bog stvorio kao divan istrument duše posle pada u greh podvrgnuto deformaciji, našlo se u vlasti truležnosti i smrti, postalo je s jedne strane pomoćnik duše, s druge - njen suparnik. U ljudskom telu, u njegovom ustrojstvu, u njegovoj svrsishodnosti kao fizičkog organizma ogleda se premudrost Božija i sačuvani su ostaci nekadašnje lepote. Međutim, istovremeno telo predstavlja neko smrdljivo smetlište.

Iz kapljice sluzi nastaje plod koji se postepeno pretvara u čoveka. Dete ima slabo i krhko telo; ljudsko dete je bespomoćnije od mladunčeta bilo koje životinje. Čim čovek počinje da raste u telu se bude strasti. Najčešće telo porobljava dušu i čovek se u potpunosti poistovećuje s njim. Duša je do te mere pokorna telu da savremeni čovek smatra da ona kao takva ne postoji, da je ona samo funkcija tela - funkcija moždanih ćelija i vlakana.

Zatim s godinama telo postaje trošnije, stari kao iznošena odeća. Nastupa starost i telo odbija da služi čoveku, postaje njegovo teško breme. A često već u mladosti može biti pogođeno teškim bolestima i tada predstavlja žalostan prizor. Bolest kao da skida nekakav unutrašnji filter i otrov curi iz svih pora tela: ona otkriva smrad koji se u njemu nalazi.

U duši koju je porobilo telo žive strasti, ali ona ne može da ih zadovolji onako kako bi želela, u punoj meri. Zbog toga poročni ljudi u starosti obično postaju zli i razdražljivi, kao da žele da se osvete svetu za svoju nemoć. Starost je svođenje računa ljudskog života, žetva koju domaćin sakuplja u jesen sa svog polja - i najčešće se ispostavlja da u njegovim snopovima nije pšenica, već korov.

Na kraju, dolazi smrt neizbežna za sve ljude, i onaj ko je bio vezan za svet i sopstveno telo vidi da je prevaren, da ga je demon ismejao. Za ljude koji su u potpunosti vezani za svet to je konačan poraz. Ovakvim ljudima je teško da poveruju da će smrt zaista doći kod njih, teško im je da nateraju sebe se suoče s njom, da zamisle da

će se njihovo telo pretvariti u prah, zato oni i naprežu sve snage kako bi sami sebe prevarili. I tačnije rečeno sva ljudska umetnost, književnost, poezija predstavljaju istu ovu obmanu, zlatni brokat bačen preko leša.

Nema ničeg poznatijeg od smrti i nema ničeg tajanstvenijeg i nepoznatijeg od nje. Faust je prodao dušu đavolu kako bi ovaj zaustavio trenutak, kako bi zaustavio vreme, dao mu besmrtnost na zemlji i đavo ga je prevario. Isto tako i danas čovek zaboravlja na to da je vreme bujica koja juri iz bezdana bitija u bezdan smrti. On se nalazi u ovoj bujici koja ga nezadrživo nosi ka grobu. Niko i ništa ne može da zaustavi ovu bujicu. Čak kad bi čovek mogao da zavlada celim svetom, svejedno bi bio nemoćan da vrati makar jedan protekli minut. Ako je čovek zaboravio na večnost u kojoj počinje istinski život i sve snage uložio u svoje zemaljsko postojanje, ako je čovek zaboravio na smrt, on je samoubica, izgubio je Boga, a na zemlji nema besmrtnosti - žrvnjevi smrti će ga samleti.

Ako je čovek živeo samo od zemaljskih utisaka, čulnih strasti, ako se njegov um vrteo kao veverica u točku, samo u krugu zemaljskih briga, njegova duša, prizemna i slepa, neće moći da doživi svetlost večnosti i zato će se nakon smrti pogruziti u metafizičku tamu. Govorili smo o truležnosti našeg tela, o tome da leš u grobu predstavlja praobraz pakla. A šta se s dušom desilo posle pada u greh? I naša duša je smetlište slično telu. Kao što se u lešu gnezde crvi tako se u našoj duši gnezde strasti. Već se u duši deteta krije greh kojeg ono nije svesno, čak i više od toga, ljudska duša od čovekovog rođenja nosi u sebi posledice prvorodnog greha i one utiču na formiranje čoveka kao organizma i kao individue.

Dete je neposrednije, otvorenije od nas, ali zar se u detetu od najranijih godina ne ispoljavaju pohot i ljubomora? Ponekad surovost dece zaprepašćuje roditelje. S godinama greh se otkriva u ljudskoj duši: gordost, egoizam, laž, i taština prožimaju sve ljudske odnose. Kad bi se nekim zracima poput rendgena mogle obasjati naše misli ukazala bi se strašna slika, nekakva fantazmagorija. Čovek želi da ostvari pobedu nad drugima po svaku cenu. On laže, licemran je, zavidi, želi smrt čak i svojim bližnjima i prijateljima ukoliko su ga uvredili ili stoje na putu ka zadovoljenju njegovih strasti kao pregrada. Koliko puta u mislima žena vara svog muža, koliko puta muž želi da na mestu njegove žene bude druga žena!

Kakve se sve gnusne slike pojavljuju u čovekovom umu! I to je samo spoljašnji sloj naše duše, a kad bismo ugledali ono što se nalazi dublje užasnuli bismo se. Tamo gmižu čudovišta i zmije, u njemu su se pritajili, kao u brlogu, škorpioni, tamo obitavaju demoni, duša grešnika je mnogo ružnija od tela koje truli. Sveci su celog života plakali zbog svojih grehova. Zašto? Zato što su videli takve dubine svoje duše koje mi ne vidimo. Svetost prati trezvenost i jasnost uma. Podvižnici nimalo nisu bili histerici ili čak ljudi koji su osećali nekakvo bolesno zadovoljstvo od neprestanog samoponiženja. Ne,  naprotiv.  To  su  bili  ljudi  čvrste  volje  koji  su  donosili  bližnjima  ljubav  i  mir.

Međutim, kad su u molitvenim prozrenjima sozercavali svoju dušu užasavali su se videći koliku vlast greh ima nad čovekom.

Prepodobni Antonije Veliki je svedočio o sebi da je sav njegov dugi život bio dugotrajan plač zbog grehova. I prepodobni ava Pimen je govorio svojoj bratiji: "Uveravam vas, tamo gde bace satanu baciće i mene." Tako je i prepodobni Grigorije Sinait pisao: "Mi smo gori od demona, demon je barem gospodar, a mi smo njegovi robovi." Za nas je bezdan naše duše pokriven mrakom i mi ne vidimo šta se u njemu dešava. Za svece je pak bezdan duše bio obasjan svetlošću blagodati i u ovoj svetlosti oni su je videli obuzetu paklenim plamenom i zato su danonoćno vapili: "Gospodi, pomiluj nas!" Kod proroka Isaije se kaže da je ljudska istina slična prljavoj odeći. Slično tome i prorok David je izgovorio presudu čitavom čovečanstvu: vsjak čelovjek lož.[3] Ne zemlji su svuda laž i prevara. Čoveka kojeg kovitlaju strasti vara demon. Kako se može verovati čoveku, uključujući i sebe?

Nakon pada u greh duša se izmenila još više od tela, ali u njoj su ostali obraz i podobije Božije. U čoveku je ostala mogućnost da uz pomoć blagodati Božije izađe iz svog strašnog stanja - demonopodobija - i oslobodi mesto za Boga u svojoj duši, kao bi On umesto njega pobedio greh. Hrišćani vole čoveka upravo kao obraz Božji. A ljudi ovog sveta vole u drugom svoje sopstvene strasti. I ovakva ljubav se lako pretvara u ravnodušnost pa čak i mržnju: jer ako se ne vidi obraz Božji u čoveku, šta da se voli u njemu? Parče tela koje će pre ili kasnije istruliti? Ili duša sa strastima koje su još gnusnije od strasti koje trule? Zato je istinska ljubav dar blagodati. Ona voli u čoveku ostatke nekadašnje Bogom sazdane lepote, koji svedoče o tome da unutrašnji raj može biti vraćen čoveku. Duhovna ljubav živi od nade. U duševnom smislu ona se ispoljava kao samilost.

Naša slepa vezanost za ljude često postaje uzrok gubitka Boga. Jedan čovek od drugog pravi nekakvog idola i klanja mu se, a ispostavlja se da je idol iznutra obitavalište pacova i miševa. (Tako su često u stara vremena ljudi lomeći idola nalazili u njemu samo mišji izmet.) Zato čovek ne sme da daje srce nikome osim Boga. Neka su to deca, ili roditelji, ili supružnici, svejedno: vsjak čelovjek lož. Ako u ovom životu stvaramo sebi kumire, lažne bogove, lišićemo se istinskog Boga. Kumir ne može da nas spasi, videćemo svoju tragičnu grešku koja će nam doneti mnogo tuge i suza - suza razočarenja i uvrede - ili u ovom životu ili posle smrti kad shvatimo da je naš kumir bio slep i gluv, a u suštini - plod naše mašte, koja nas je prevarila i mi smo obogotvorili čoveka.

Dakle, prvo je sećanje na smrt, drugo - sećanje na prvorodni greh. Onaj zatvoreni krug u kojem protiče naš zemaljski život treba raskinuti kako se ne bismo našli u oblasti večne smrti, odakle neće biti izlaza.

21

Postoji jedna metoda, veoma delatotvorna: videti budućnost iza tankog pokrova sadašnjosti. Kad se srećeš s čovekom zamisli šta će biti s njim posle njegovog izlaska iz života: spašće mu koža s lica, kosti lobanje će postati ogoljene, njegovo telo će istruliti i tada nećeš osećati prema njemu ni jaku privlačnost, ni neprijateljstvo; najverovatnije će ti ga postati žao. Čemu zavideti ako svaki čovek mora da legne kao dete u kolevku, u grob i ako će se pretvoriti u nekoliko šaka praha? Prema kome osećati pristrasnost?

Na zemlji je i bogataš - kalif na sat, zatim će se pretvoriti u siromaha. Kad ulaziš u kuću imaj na umu da vreme ne ubija samo ljude, već razara i kamenje, zato će nastupiti trenutak kad će i od ove kuće ostati samo ruševine. Zato ulazi u svoju kuću kao u tuđu, a u tuđu kao u hotel u kojem se smenjuju domaćini. Strast zahteva da čovek zaboravi na vreme i na smrt, ona pokušava da zaustavi trenutak, ali to nije moguće. Zato se strast uvek vara i uvek vara čoveka. Ona liči na psa kojem je bačeno parče mesa i istog trenutka istrgnuto iz njegovih čeljusti.

Reći ćemo ovde nešto o glavnom u duhovnom životu - o molitvi, živom opštenju ljudske duše s Bogom. Molitva je sredstvo za obraćanje našeg uma i srca Bogu. Molitva ima dvojako dejstvo. Prvo: ona otkida čoveka od zemlje, drugo: otvara dušu za uticaj duhovnog sveta. Ako se duša uporedi s ogledalom, u običnom stanju ovo ogledalo je okrenuto naopako i odražava sliku zemlje. U molitvi se ono okreće na gore i odražava u sebi nebo. Ovde govorimo o čistoj molitvi. Međutim, potrebno je mnogo truda da bi se ona makar u izvesnoj meri stekla.

Zemaljski obrazi, utisci i znanja - sve što smo videli, čuli i čitali - sve se čuva u našem sećanju kao dokumenta u arhivi ili knjige na policama biblioteke. Za vreme molitve ovi utisci sjedinjeni s našom fantazijom, kao da su pokrenuti demonskim dejstvom isplivavaju na površinu svesti kao što gusta magla obavija dušu i čovek prestaje da čuje čak i sopstvene reči. Šta činiti, kako obuzdati uobrazilju, kako sabrati misli, kako naterati um da pazi samo na reči molitve? Kako oterati pomisli koje poput osa i bumbara zuje oko nas? Gospod je rekao da se demoni isteruju samo molitvom i postom.[4] Molitva bez posta će uvek biti nemoćna i nejaka. Međutim, post nije samo uzdržavanje u hrani, već i uzdržavanje od spoljašnjih utisaka, od onoga što ispunjava naše sećanje.

Sveštenik Pavle Florenski, jedan od najobrazovanijih ljudi 20. veka, čovek koji je imao enciklopedijsku širinu znanja pisao je da postoji oblik intelektualne proždrljivosti: to je gutanje svih informacija. Obilje nepotrebnih podataka, pročitanih knjiga, navika da se one gutaju s pohlepom črevougodnika koji nikako ne može da se nasiti, što dovodi do intelektualne gojaznosti. Čovekova duša počinje da liči na telo proždrljivca utonulo u salo, čije mišićno tkivo postepeno atrofira i pretvara se u masnoću. Ovaj debeli trbonja može da izgleda kao strašan džin, ali je u stvari veoma slab i jedva se kreće pod sopstvenom težinom. Zato se za molitvu zahteva duhovni post i uzdržanje. Suvišna

znanja kao suvišna težina ne dodaju snagu, već je oduzimaju. Ovde se stvaralačka sposobnost izrođuje u mehaničko, pasivno pamćenje.

22

Postoje patološki pohlepni ljudi koji kuću pretvaraju u skladište stvari koje skupljaju svuda kako bi zatim njima ispunili svoje obitavalište. Čovek ne može ni da se razabere, čak ni da pronađe neku stvar u toj gomili koja svake godine raste. Za čoveka gotovo da ne preostaje slobodnog prostora. On mora čas da se povija kako bi se provukao kroz uzani prolaz, čas da vešto lavira i uvija se kako se na njega odozgo ne bi obrušile slomljene stolice, prazne tegle i različita starež, čas da čini, poput igrača, komplikovane skokove, preskačući preko bezbrojnih sanduka i kofera, ali ne može da se rastane od nepotrebnih stvari. NJemu ih je tako žao kao da su postale deo njegovog sopstvenog tela, koji bi neko zahtevao da odjednom odseče nožem. Šta će mu, on ni sam ne zna, ali deluje povinujući se svojoj strasti. Drugačije prosto ne može da živi.

Svakim danom ove gomile stvari pokriva sve deblji sloj prašine. Nemoguće je očistiti takvu kuću. Čovek se guši, ali trpi, pošto nema snage da odvoji od sebe ovaj ili onaj predmet koji mu je potpuno nepotreban. Ako neko pokušava da uzme iz tog đubreta rđav ekser to će se sličnom vlasniku činiti takvim gubitkom kao da je ekser bio iskovan od zlata. Ako mu se posavetuje da oslobodi kuću od svih suvišnih stvari, očisti sobe i ostavi samo ono što je zaista neophodno za život, on će se užasnuti: život bez ovih stvari izgledaće mu prazan i besciljan, on će osećati kao da ljudi žele da ga pretvore u poslednjeg siromaha.

Sad pretpostavimo da ovakav čovek ne samo da skuplja stvari, već ostavlja u rezervi različite namirnice za slučaj gladi, čuvajući ih u svojoj ostavi. One počinju da se kvare i trule, tako da se kućom širi zadah kao u štali. Čovek počinje da se guši od smrada, ali istovremeno je zadovoljan, teši ga to što mu smrt od gladi više ne preti.

Naše sećanje je ista takva ostava u kojoj se čuvaju utisci koje dobijamo iz spoljašnjeg sveta, one informacije koje se kao bujica ulivaju u našu dušu posredstvom vida i sluha. Kakve crkotine ljudi gutaju sedeći satima ispred televizora, kakav otrov piju, listajući stranice savremenih časopisa i knjiga, okupiranih, kao neprijateljskom vojskom, najodvratnijom  pornografijom!  Na one  koji odbijaju da gledaju televiziju, čitaju knjige iz seksualne patologije i slušaju rok-muziku, ljudi gledaju kao na arheološke iskopine izumrlih bića koje treba da postanu plen arheologa i kojima nije mesto među civilizovanim ljudima, već u muzeju.

U šta se pretvara duša čoveka koji svakodnevno vidi scene razvrata, najužasnijih i najstrašnijih ubistava? - U neku odvratnu nakazu! Ona postaje prljava, smrdljiva i ružna. Pet čula za nas postaju pet prozora smrti. U čoveku postoje dve "komponente" - to su telo i duša. Međutim, u samoj duši sadrži se sila, sposobnost koja se naziva

duhom. To je okrenutost ka večnosti. Greh je podelio duh i dušu, suprotstavio ih je jedno drugom. Dolazi do hiper-razvoja duševnih sila, pogođenih grehom, koje svojom težinom pritiskaju i guše duh. Strasti duše za duh postaju nadgrobni kamen. On se povlači u sebe, kao da pada u san i obamire, mesto koje pripada njemu osvaja duša. Ona prestaje da "oseća" večnost. Slikovito govoreći, ona više nema ono unutrašnje oko koje bi bilo usmereno ka Božanstvu. Ona vidi samo zemlju. Zato je ljudima koji poseduju prekomernu količinu spoljašnjih duševnih znanja teško da budu religiozni. Kod njih atrofira, ili, u krajnjem slučaju, slabi mistička intuicija. Čak i u religiji oni traže materijalne dokaze.

S druge strane, ljudi s prekomerno razvijenim emocijama, kao što su na primer pesnici ili glumci, takođe retko bivaju religiozni u hrišćanskom smislu te reči. Ako se u njima budi mističko osećanje ono često nosi demonski karakter i njihova pseudoreligiozna dela pokazuju se prožetima bogoboračkim duhom. Duhovni život zahteva odricanje od svetske umetnosti - ove stihije strasti, svođenja podataka iz spoljašnjih znanja na neophodan minimum kako bi se duh zacario u duši i obasjao je svojom svetlošću. Ovde se nipošto ne propoveda neznanje, već zamena goreg boljim. Duh poseduje toliko dublje gnostičke sposobnosti od duše koliko je nebo iznad zemlje, koliko večnost prevazilazi vreme.

Čovek je čudno biće, spoj protivrečnosti, čestica neba u grumenu zemlje, veličina i ništavnost, lepota i rugoba, svetlost i mrak, život i smrt. Čovek se nalazi na raspuću dejstava Božanskih i demonskih sila. Istinska lepota čoveka je obraz Božji, prosvećen blagodaću. Koliko je čovek stekao blagodat toliko je on čovek, toliko živi. Van obraza Božijeg i blagodati čovek je duševno i telesno smetlište, a njegov život liči na smrt.

Strast je slepa, kad ona upada u oblast duha čovek luta u tami. Izlaska iz ovog lavirinta nema. Strasti lažu. One ružno prikazuju kao predivno. Govorili smo o smrti tela, međutim, strast je mala smrt duše, to kao da je privremena smrt. Govorili smo o tome da je najodvratnija slika koja se može zamisliti - leš, koji truli u grobu, leš koji jedu crvi jeste slika pakla. I istovremeno to je slika duše koju razjedaju strasti.

Ako bi na vidljiv način mogla da se zamisli u stanju gneva videli bismo čudovište s užasnom iskeženom čeljusti ili krvožednu divlju životinju koja komada svoj plen. Neki divlji narodi su se klanjali izobraženjima demona kao božanstvima. Ove demone su videli njihovi žreci i šamani u stanju okultne ekstaze i izobrazili njihova lica, isecali su njihove likove na drvetu i kamenu. Ova čudovišta su neka smesa zveri i zmajeva u ljudskom obličju. Ponekad su žrečevi stavljali maske prinoseći žrtve. Naše duše potpadajući pod vlast strasti sjedinjuju se s demonima i postaju slične ovim maskama.

Čovek je sličan aparatu s diskom koji se okreće: centar ovog diska je Bog, a ostalo je duša koja se podvrgava neprekidnim izmenama, u njoj nema ničeg stalnog i postojanog, ona svakog trenutka postaje nešto drugo. Zato čovek koji daje svoje srce drugom čoveku zaboravlja čemu treba da teži po samoj svojoj prirodi i osuđuje sebe na

razočarenja i patnju. On kao da prepušta ptiće mekim šapama mačke koja zatim pruža kandže i zariva ih u telo svoje žrtve. Prorok je rekao: Prokljat nadjejuščijsja na čelovjeka. Naše srce treba da pripada samo Bogu, inače ćemo izgubiti i Boga i srce.

Vreme je lanac trenutaka. Svaki trenutak je nepovratan, svaki trenutak približava smrti, svakog trenutka umire deo našeg tela. Međutim, mi živimo kao da želimo da zaustavimo vreme, kao da želimo da zaustavimo trenutak, kao oštru britvu, a ono odlazi od nas i nemoguće ga je vratiti. Pre čovek može da savije ogromnu planinu ili da vrati reku od ušća ka izvoru nego da vratiti unazad makar jedan trenutak. Vreme je put ka Bogu, to je mogućnost spasenja, međutim, gubeći Boga ljudi pretvaraju vreme u sudbonosnu neizbežnost svoje pogibelji, u nekakav zloslutni rekvijem.

23

Ima gradova u kojima su zgrade iždžikljale poput Vavilonske kule tako da ulice izgledaju kao duboki klanci koji leže između stena. Ima sela u kojima kao obitavališta služe kolibe ispletene od grana, kao u neredu razbacane po polju. Ima krajeva u kojima su kuće kao zakačene za visine planina, kao orlovska gnezda. Međutim, postoji nešto što je zajedničko za sva ova naselja i gradove: oko grada živih obavezno raste grad mrtvih - to su nema groblja. Nema grada na zemlji oko kojeg ne bi bilo groblja kao njegove senke.

Kad sam bio dete voleo sam da gledam kako se u večernjem sumraku pali svetlost u prozorima kuća; činilo mi se da je svaka soba neko malo carstvo, da svaka soba čuva svoju tajnu, nepoznatu drugima, kao letopis nečijeg života. I na groblju - u ovom gradu mrtvih - svaki grob čuva svoju tajnu: šta je odneo sa sobom preminuli u svoje poslednje obitavalište.

Postoji tišina planina u kojoj se čini da se vreme zaustavilo. Postoji tišina groblja - to je druga tišina, ovde se rađa osećanje da se vreme nije zaustavilo, već je počelo da teče uzvodno. Ovde se svako seća onoga što je bilo. Postoji neki poseban osećaj čoveka, neki neposredan doživljaj sopstvenom dušom onoga ko leži u grobu. Neki grobovi, čini se, zrače nevidljivom svetlošću. Pored njih je polje zapanjujućeg mira i spokoja. Od takvog groba čovek ne želi da ode, iako nije poznavao onoga kome pripada taj grob, oseća se kao da sedi pored svog druga i da razgovaraju bez reči, sama tišina postaje dublja i razumljivija srcu od bilo kojih reči.

Drugi grobovi šire neki nevidljivi mrak. Ovaj mrak teskobom, gotovo fizičkom težinom pritiska srce i čovek želi ili da plače ili da što pre ode, kao što želi što pre da izađe na vazduh iz mračnog, zagušljivog podruma.

Neki grobovi kao da nas zovu po imenu, kao da nam se obraćaju. Drugi liče na usnulog čoveka kojeg baš briga za sve: on je utonuo u čvrst san. Ima grobova osenjenih

krstovima: čini se da je umrli prigrlio uz svoje grudi krst kao poslednju nadu. Ima grobova koji liče na nepokajani greh kao da mrtvac, koji je već u grobu, želi da zadrži sećanje na sebe, kao da se hvata za svetsku slavu. To su spomenici koji liče na kuće od crnog mermera, kuće u kojima niko neće živeti, koji samo pritiskaju svojom monotonom težinom grob i trup koji u njemu leži.

Natpisi na grobovima govore o tome da smrt grabi ljude u različitom uzrastu: jedni pored drugih leže deca, mladići i starci. Dete kao da kaže: "Smrt me je ukrala iz majčinog zagrljaja: ona me je privijala uz svoje grudi, ali se koščata ruka smrti pokazala jačom. Stavili su me u mali mrtvački sanduk kao u kolevku.Tek što sam  ugledao svetlost sunca kad se ono za mene ugasilo. Mama je ukrasila sanduk cvećem i zajedno s poslednjim celivom okropila je svojim suzama moje lice. Ja sam ličim na otkinut cvet, koji je ležao na mom grobu."

"Nekada sam bila mlada," čuje se glas iz drugog groba, "sašili su mi venčanicu, ali je ona postala moja pogrebna odeća. Umesto molitava za blagoslov braka pevali su mi pesme za pokoj duše. Nije me ruka mladoženje već smrt odvela u ložnicu - u hladni grob."

A evo svežeg groba zasutog grumenjem crne zemlje koje još nije postalo sivo kao pepeo od sunčevih zraka, njih još nije razlokala kiša i nije razvejao vetar. Ko je legao u ovaj grob? Čiji sanduk je spušten u njega na konopcima kao što se spušta lađa u okeanu večnosti? Glas iz njega odgovara: "Radio sam ovde kao grobar od mladih dana do starosti. Koliko sam grobova iskopao - ne mogu da nabrojim. Međutim, sebi nisam pripremio mesto, moj grob je iskopao drugi grobar. Kolike mrtvace sam dočekivao i pratio, kao vratar, na vratima groba! A danas je drugi grobar dočekao moj grob s lopatom u rukama i samo zvuk zemlje koja udara o poklopac sanduka čuo se umesto poslednjih reči oproštaja sa mnom."

Glas iz četvrtog groba govori: "Ne pitaj kako mi je ime. Trgovao sam oružjem, zarađivao sam novac na ljudskoj krvi. U telima bezbrojnih ubijenih ljudi čuvaju se kao olovne đavolje amajlije meci koje sam prodao! Koliko puta su cevi oružja braća uperila kao oko smrti u bratske grudi! U svakom plaču za pokojnikom zvučalo je prokletstvo smrti, ne samo ubici već i meni. Prodavac oružja je kao i trgovac otrovom saučesnik u ubistvu. Ako bi se krv ubijenih mojim oružjem mogla skupiti na jedno mesto bilo bi je dovoljno da se oboje u jarko crvenu boju zidovi mojih kuća ili da se ispune do vrha ivice ovog groba. Kako bih sakrio od ljudi svoje prestupe, ja sam ne verujući u Boga odlučio da izgradim hram ne odustajući od svojih demonskih dela. Međutim, nisam stigao da uđem u njega: smrt mi je presekla put. Bog se ne može ni potkupiti ni prevariti - shvatio sam to, ali prekasno. Kad čujem zvonjavu zvona čini mi se da ono govori ljudskim glasom: "Marš napolje, nema za tebe mesta ni u zemaljskoj ni u Nebeskoj Crkvi!"

Evo još jednog glasa: "Ja sam bio grobar i pravio mrtvačke sanduke kao što se prave sanduci u kojima se čuva blago. Moj tovar nikad nije ležao. Nikad nisam sedeo

bez posla: koliko često sam morao da radim po čitavu noć! LJudi su zakerala kad je posao grobara u pitanju. Oni žele da sanduk bude blistave izrade, kao da ga neće zakopati u zemlju gde će on istruliti i pretvoriti se u prah, već biti stavljen iznad groba. Merio sam pokojnika kao krojač mušteriju, da se ne bi ispostavilo da mu je sanduk tesan ili nasuprot tome, da ne bi bio preširok, kako bi telo čvrsto ležalo u njemu, ne okrećući se s boka na bok kad ga ponesu na groblje. Bio sam vešt grobar, bio sam majstor svog zanata, ali sam zaboravio da napravim sanduk samom sebi i moj učenik mi je sklepao sanduk koji liči na kutiju."

A evo  reči  iz susednog groba: "Umrla sam u dubokoj starosti u krugu svoje porodice. Celog života sam radila, molila se Bogu i nikome nisam želela zla. Smrt je za mene postala vesnica večnog mira, odmora od zemaljskih tuga i rada. Moja deca i unuci su plakali pored moje postelje kad sam ih blagosiljala. Nisu shvatali da iako ih volim s radošću odlazim u večnost, i ovaj poslednji dan je bio najsvetliji dan u mom životu."

A evo šta kaže kost koja leži ispod ograde: "Ja sam umro odavno, niko se ne seća gde je moj grob. Prvo su s njega skinuli krst, zatim su odneli nekuda kamenu ploču, a zatim su raskopali sam grob i izbacili iz nje ostatke mog praha. Ujutru su u nju spustili novog pokojnika. Ranije su kradljivci grobova skidali s mrtvih odeću ili pokrov, ali su ih ostavljali u zemlji. A sad izbacuju ljudske kosti. Zar je moguće da će nastupiti vreme kad će deci biti žao da za svoje roditelje daju čak i daske za njihov sanduk?"

...Nemi grobovi kao da nam pružaju nevidljive ruke vapijući za pomoć, moleći molitve za umrle. Svega nekoliko reči molitve njima je dragocenije nego gutljaj vode za onoga ko umire od žeđi. Svaki grob je tajna, ali pominjući preminule mi dolazimo u dodir s tom tajnom. Anđeli-čuvari preminulih se raduju kad se molimo za njih. Ako je preminuli bio grešnik pomenuvši ga ispunićemo dug ljubavi, a ako je spasen, naše reči će ga podstaći da se i on moli za nas. Živi, budite milostivi prema mrtvima: oni su nekada bili kao mi i mi ćemo jednom postati kao oni!

24

Gradsko groblje liči na putinjsko ostrvo u moru. Buka grada koja podseća na buku udaranja talasa, zamire na grobljanskoj ogradi kao talasi koji se razbijaju o obalu. Na groblju se ne govori glasno, samo plač pokraj svežih grobova narušava tišinu. Od nekih grobova kao da dopire neka neobjašnjiva toplina, koja greje ljudsko srce. Drugi zrače hladnoćom od koje se srce steže kao pored zatvorskih zidina, nešto mračno i zloslutno se oseća u njima. Teško je čak reći šta je to. Ti grobovi su lišeni blagodati. Tamo je pustoš i beznadežnost. Ovi grobovi su ćorsokak u kojem se završio čovekov zemaljski život, a dalje je mrak u kojem nema nade. (Tako su nekada u stara vremena istočnjački carevi imali tamnice koje su se nazivale "kulama ćutanja". Iz njih nije bilo izlaza, u njih nije dopirala svetlost. Zatvorski čuvar koji je spuštao na kanapu hranu i vodu za sužnja

pod smrtnom pretnjom nije smeo da mu kaže ni reč. U mraku i ćutanju gubio se račun danima i godinama. Kad je sužanj umirao njegov trup je ostavljan da truli u ovom podzemlju koje je ličilo na bunar. Tamo - u tesnu klet punu kostiju i leševa koji trunu bacan je novi sužanj koji je znao da za njega nema pomilovanja, da se više nikada neće vratiti životu i ugledati svetlost.) Ovi grobovi liče po svom duhu na grobnicu Avesaloma, na idolišta gde su se idolima prinosile ljudske žrtve, na kuće, gde se okupljaju poklonici đavola, spiritisti i čarobnjaci.

...Na groblju raste cveće pretvarajući ga u zeleni tepih, prošaran jarko crvenim i žutim nitima. Ovo cveće govori o tome da se život ne završava smrću. Jarko crveni cvet koji je izrastao iz crne zemlje kao da svedoči o vaskrsenju mrtvih.

25

...I ponovo ću reći: kad čitam istoriju i priče o minulim vekovima, o delima careva, o mudracima koji odgonetaju priče, o onima čija su imena ostala u sećanju potomaka želim, zatvorivši knjigu da upitam: "Gde su oni sada?" Međutim, na ovo pitanje kamena usta sfinge vremena mogu da odgovore samo jedno: "Oni su bili, izašli su iz nebića, proživeli su godine zemaljskog života, kao što putnik svoj put prolazi i otišli su odavde kroz tamnu kapiju smrti." Koliko je puta posle njihove smrti sunce crtalo na nebu kao ognjenim šestarom svoje godišnje krugove! Ovi ljudi su živeli, voleli i mrzeli, borili se, pobeđivali i trpeli poraze, ispoljavali velikodušnost i svetili se; njihove duše su kiptele od strasti kao mlado neprevrelo vino, u umu su sastavljali planove, u snovima, kao na krilima obletali su svu zemlju, njihova srca su jurila ka bogatstvu i počastima kojih čovek nikada ne može da se nasiti. Međutim, sve se to pokazalo kao igra deteta koje skuplja na šaku pesak i ponovo ga sipa na zemlju, slaže od kockica kuće i ponovo ih ruši. Kod deteta dolazi smrt kao njegov nastavnik i kaže: "Već je veče, vreme je da se završi igra, hajdemo kući."

Nemoguće je zaustaviti kretanje sunca, nemoguće je pregraditi put zvezdama, koje kao ptice selice lete s istoka na zapad. Nemoguće je zaustaviti vreme i pregraditi put smrti. Čovek se retko seća večnosti, retko podiže pogled prema plavom bezdanu neba. On liči na prozorčić na tamničkim vratima koji se okreće pod udarcima biča koji demon drži u rukama; ovaj bič su njegove nezasite strasti. O tome šta želi od ovog života, šta može da onese sa sobom, šta je doneo na zemlju - ne razmišlja. Strasti primoravaju prozorčić na tamničkim vratima da se okreće i opisuje na zemlji krugove, kao da pleše na jednom mestu. Od poslednjeg udarca biča on pada i umire. Čak su i veliki mudraci iz drevnih vremena i carevi čija dela narodi proslavljaju više razmišljali o zemaljskom nego o nebeskom. U retkim trenucima oni su se izdizali dušom iznad prolaznog,  međutim,  "zemljina  teža"  -  težina  briga,  ispraznosti  i  glavno,  njihovih

sopstvenih strasti vukla ih je naniže, kao da su se spuštala krila duše i ona je ponovo morala da puzi po zemlji.

Kad otvaramo karte starog sveta čitamo u njima nazive gradova od kojih su ostale samo ruine, a često su one već nestale s lice zemlja, potpuno, bez traga. Progutala ih je zemlja, uništilo  ih je vreme. Vidimo na kartama granice  zemalja i država koje već odavno ne postoje. Nekada su zauzimale ogromne prostore kao gigantska mrlja, širile se po karti. Zatim su se drobile na delove i nestajale kako bi oslobodile mesto za druge države i narode. Vreme je lomilo granice velikih država i spaljivalo ih kao plot od suvadi.

Istorija pominje narode čije poreklo i uzroke nestanka ne znamo. Ovi narodi su poput potočića, čiji početak nismo videli, ovi "potočići" su nestali u pesku ili su se ulili u korito svetske narodne "reke" stvorivši zajedno s drugim plemenima i narodima nove etnose - o ovome se mogu samo praviti pretpostavke. Do nas su došla samo imena koja su se sačuvala, kao da su se spasila u kovčegu istorije, ostala je progutao "svetski potop" zaborava bez traga. Zato je prošlost za nas neodgonetnutna tajna.

Mi smo tajna sami za sebe. Samo jedno nam je poznato - da ćemo umreti, otići odavde, ostavivši ovde svoje telo kao čovek koji odlazi u daleku zemlju, ostavlja do povratka svoju praznu kuću. Naše telo će počivati u grobu, a sunce stalno izlazi na istoku i kreće se svojom putanjom ka zapadu kao po nekom nebeskom mostu. Oči zvezda će isto tako gledati na zemlju, ali više nas neće videti.

...Međutim, kad otvaram stranice paterika i žitija svetaca osećam drugo: s ovih stranica zrači neka tiha svetlost večnosti. Ovi ljudi su pobedili vreme, učinili ga stepenicama lestvica kojom su se popeli u visinu, ka nebesima. Heroji istorije su bili, a sveci nisu bili, već jesu. Za njih ne postoji ni "rastojanje" vremena, ni pregrade smrti koja liči na neprobojni zid. Oni su, iako su bili u vremenu živeli u večnosti, odisali su njom u molitvi, bili su obasjani blagodaću - nebeskim plamenom koji sija u tami. Zaista: onaj ko je zaboravio na Boga mrtav je još za života. Ali ko je uvek s Bogom taj je i posle smrti živ.