Dvadeset pet glava o sećanju na smrt

U svim delima svojim sećaj se kraja tvog i nikada nećeš zgrešiti.

Sir. 7, 39

1

Na kapiji jednog od srednjovekovnih gradova na bakarnoj ploči je bio ugraviran natpis: "Putniče, možeš da saznaš imena svih onih koji žive u gradu, a imena umrlih zna samo Bog." Šta znamo o svojim precima? Moguće je da znamo samo nekoliko imena unazad do pradede ili čukun-dede, a dalje se sve gubi u nekoj neprobojnoj tami. Tako će se i naša imena pamtiti samo nekoliko generacija, a zatim će se ona izbrisati iz sećanja ljudi kao što dete briše s table slova napisana kredom. Možda će još neko vreme na nas podsećati grob obeležen kamenom na kojem stoji natpis, ali će zatim i on biti predat zaboravu, sravnjen sa zemljom. Ne mestu gde se nalazio biće sagrađene nove zgrade ili prosečeni putevi, a ostaci neistrulelih kostiju, pomešani sa zemljom, biće se izbačeni zajedno s građevinskim šutom.

Ispred nas je bezdan večnosti, iza nas - bezdan nebića; svaki dan nas približava grobu. U ovom svetu živimo kao u tamnici, doneta nam je smrtna presuda. U svakom trenutku smrt kao zatvorski stražar, može bez kucanja da uđe na vrata i povede sužnja - nas - na mesto pogubljenja.

Naš život liči na usku stazu zaraslu u bodljikavo šiblje i izrovanu kaljugama. Sami ne shvatamo kako smo se našli na njoj, data nam je zapovest da idemo, kraj ovog puta je

grob. Vreme nas kao zver u poteri za plenom primorava da idemo napred ne dajući nam ni za trenutak da se zaustavimo kako bismo odahnuli.

Ili je vreme poput reke čija bujica se ne zaustavlja ni danju ni noću, ma šta čovek da radi, rečni tok stalno juri napred od izvora ka ušću, bez obzira na to da li radi, spava, zabavlja se ili sedi za stolom, vreme bešumno nastavlja da teče.

Sunce, zvezde, bezbrojne milijarde dalekih svetila poput ostrva u  kosmičkom okeanu - sve je potčinjeno vremenu, sve ima svoj početak i svoj kraj. Nekada, u detinjstvu, činilo se da je dan dug, i izgledalo je da sunce lagano putuje od istoka ka zapadu kao da ogromno oko nije želelo da odvoji svoj pogled od zemlje. Međutim, sa svakom godinom dan kao da postaje sve kraći, kao da se ubrzava tok vremena, kao da čoveku samo promicanje dana i noći pred njegovim očima - kao kadrovi u filmskoj hronici - govori: "Žuri, ostalo je još malo vremena, a vreme je novac za koji se kupuje večnost."

Ili vreme liči na ledenu padinu: čovek nema za šta da se uhvati, nema na šta da se osloni, klizi naniže, a ispod njegovih nogu je provalija. Naša zemlja je groblje, groblje po kojem koračamo, tela mrtvih se pretvaraju u prah i ovaj prah prisustvuje u novim oblicima života. Međutim, da li smo mi ova tela koja su zakopana u grob? Čovek se rodio s jednim telom, a umro je s drugim: samo naše telo se neprestano menja, a to znači da telom smatramo bujicu materije koja pod dejstvom nama nepoznatih sila poprima određeni oblik. Kao što reka prolazi kroz korito koje ostaje isto iako se svakog trenutka menja voda u njemu, tako i naše telo, uzima iz okoline i vraća u nju otkidajući od sebe. U čemu je onda suština njegovog jedinstva? U samoj čovekovoj duši. Duša napušta telo i ono se pretvara u leš. Znači, vidljivo umire, a suština života je u nevidljivom. Vidljivo je smrtno, nevidljivo - besmrtno. A mi ipak najčešće sebe poistovećujemo s vidljivim.

U skandinavskim bajkama postoji priča o nepobedivom vitezu s kojim niko nije mogao da se poredi po snazi i hrabrosti. Jedne noći ovaj vitez sanja čudan san. Široka arena za takmičenje, on izlazi i izaziva na duel svakog protivnika koji poželi da stupi s njim u borbu. Vitez je unapred siguran u svoju pobedu. Tri puta poziva suparnika na boj i odjednom... u susret mu izlazi pogrbljena starica. Vitez je gleda s čuđenjem, ali ga ona neočekivano zgrabi svojim jakim rukama i on oseća da ga snaga napušta i da postaje bespomoćan kao dete. Zatim ga starica podiže iznad zemlje i lagano guši.

On se budi u brizi i nedoumici: "Šta znači ovaj san?"

Niko nije mogao da ga odgonetne i samo je jedan mudrac-otšelnik rekao:

"Smatrao si da si nepobediv, ali postoji suparnik koji je jači od tebe. To je vreme, njega još niko nije pobedio. Ono će te učiniti slabim poput deteta, ugušiće te u svom koščatom zagrljaju. Ovaj san ti je poslat da ne bi bio gord zbog svoje snage. Doći će starost kad će te snaga napustiti, a zatim - smrt.

Čovek se plaši da se seća smrti i u tome je jedan od uzroka njegovih padova u greh. On pije iz čaše u koju je ubačen otrov i ne želi ništa da zna o tom otrovu. Prođi ulicama grada - hoćeš li naći mnogo kuća u kojima nikada ne bi oplakivali mrtvaca, hoćeš li naći mnogo dvorišta kroz čiju kapiju nije iznošen mrtvački sanduk? Čovek je mislio da nešto poseduje, ali se ispostavilo da mu je sve što je imao bilo dato samo na zajam.

Naš život liči na oblake koji plove nebom. Oni menjaju svoj oblik: počinju da liče čas na snežne planine, čas na čudovišta iz bajki, čas na carske dvorce, a čas se ponovo pretvaraju u bezoblične senke, u pramenove magle, koji se tope u nebu, kao gomile leda u proleće.

Naš život liči na san, a smrt na buđenje. Čovek se probudio i sve što je bilo u snu ostalo je u vlasti minule noći. Ono što je smatrao životom, u stvari je bilo umiranje, a za ono što je smatrao smrću ispostavilo se da je život. On je životom smatrao ispunjavanje pohoti i strasti svog tela, ali je sve prošlo bez traga, kao nalet bure. Pet čula je bilo svega pet rupa u tamnici kroz koje je razlikovao samo nejasne senke, ali ih je smrt zatvorila kao što zatvara grilje u kući, a samo telo se pokazalo kao leš koji je nosio na sebi.

Čovek je slikom smrti smatrao grob u koji zakopavaju njegovo telo, sam grob mu je izgledao kao bezdana crna jama, u kojoj će nestati rastvorivši se u zemlji kao kap kiše u okeanu, nestaće u crnoj kosmičkoj noći gde nestaje svest, gde ostaje samo praznina koja nema ni kraja ni konca. Međutim, pokazalo se da to nije kraj njegovog postojanja, da to nisu vrata u podezmlje koja su zamandaljena ključem i na koja je natrpano kamenje, već rođenje u novi život. Sve ono što mu je izgledalo kao glavni cilj na zemlji: vlast, bogatstvo, naslada, - pokazalo se kao tamni negativ postojanja. Vidljivo je, nestavši, postalo nevidljivo. Nevidljivo je postalo jedino realno.

Ono što svet naziva lepotom jesu u stvari trenutne senke koje nestaju sa svanućem; kapljice koje blistaju na suncu; pahuljice koje liče na male zvezde, koje se padajući na zemlju pretvaraju u blato. Divimo se cveću, ali se ono brzo pretvara u prah koji liči na pepeo. Naše poglede mami zeleno lišće drveća, ali ono u jesen žuti, pada s grana kao stara odeća, leži na putevima kao gomila đubreta i vetar ga razvejava po polju ili skuplja kod ograde kao smetove snega.

LJudi kažu: "Kakvo predivno lice!" Koliko pesama i  stihova je sačinjeno radi veličanja zemaljske lepote, a u šta se ova lepota pretvorila - u smrdljivi gnoj! Gde su oči koje su nekada poređene s tirkizom ili ahatom, s bojom mora ili nebeskim plavetnilom? One su se pretvorile u sukrvicu i sluz i istekle iz očnih duplji, poput poslednjih suza.

Zemaljski život je besmislica kad ga ljudi čine ciljem za sebe. Ukoliko žele da iscede iz njega kao iz grozdova vinove loze vino, napitak naslade, ona se pretvara o gorku čašu pelina. Strast je med pomešan s otrovom. Sreća na zemlji je senka koja se ne može stići, čovek trči za sopstvenom senkom, a ona beži od njega. Međutim, ako se na život gleda kao na put ka večnosti on se otkriva duši kao veliki dar, tada njegove tamne

dubine bivaju obasjane svetlošću, tada čovek shvata zašto živi, zašto pati, u ime čega se bori. Tada sve staje na svoje mesto i čovek postaje svestan da mu je život dat kako bi zauvek stekao obraz Božji ili obraz satane.

Vreme uništava sve vidljivo, tragičnost smrti prožima sve što postoji, kao da trzaji boli potresaju vaseljenu, ali za hrišćane se iza prostranstva ovog burnog mora otvaraju obale zemlje obećane.

2

Čovek prolazi kroz tri  stadijuma postojanja. Prvi je prenatalni period kad se formira njegovo telo. Drugi je zemaljski život kad se formira njegova ličnost, kad se njegova volja opredeljuje da li će biti na strani dobra ili zla, kad se rešava glavno pitanje: njegov odnos prema Bogu. Treća je ulaženje u večnost kad se otkriva onaj duševni sadržaj koji je čovek stekao u svom zemaljskom postojanju. Poslednji akt istorije čoveka i čovečanstva biće sveopšte vaskrsenje mrtvih i konačna podela dobra i zla.

Blag je samo Gospod, zato je istinsko dobro koje prelazi u večnost bogoupodobljenje, a zlo je gubitak obraza Božijeg i upodobljenje demonima. Obično čovek definiše dobro kao zemaljsku dobrobit, kao mogućnost da realizuje svoje strasti, a zlo - ne kao greh koji razjeda dušu, već kao nepovoljnu spoljašnju situaciju ili telesne bolesti. Zbog toga vreme i snagu koristi kako bi stekao blagostanje u ovozemaljskom životu. Međutim, nalazeći se u bujici vremena gde sve nestaje on uzalud gubi snagu: iza spoljašnjeg ne vidi unutrašnje, iza pokrova vremena - večno, i umire, ne pripremivši se za smrt kao pacov koji se polakomio na mamac i pao u zamku. Ponekad ovakav mrtvi pacov s kičmom prebijenom od federa drži u zubima parče mesa - kao svoj poslednji plen...

Sveti pravedni Jovan Kronštatski piše da misli o zemaljskom prizemljuju dušu. A misli o grehu i slike greha skupljaju se u dubinama našeg sećanja i ako ne  budu omivene pokajanjem i molitvom ostaće u večnosti u duši kao pečat demona, kao žig odbačenosti. Čovek umirući ostavlja zemlju, ali ono što je sakupio u svom srcu - dobro ili zlo - ide za njim. Kad čitamo hronike minulih vekova, o carevima i junacima, o njihovim podvizima i trudu, o dobru i zlu - o svemu što su učinili, pitamo: "Gde su? Da li je neko od njih ostao u životu? Da li ima neki car koji bi večno carovao? Ima li bogataša koji bi se zlatom iskupio od smrti? Ima li tvrđave ili zamka čije kamenje vreme ne bi moglo da razruši? Ima li podzemlja u kojem smrt ne bi pronašla čoveka?" Od nekih su ostala samo imena koja su se sačuvala u letopisima koji su do nas došli. A imena mnogih su zaboravljena kao što su zaboravljeni njihovi grobovi.

U istorijskim burama nestaju nazivi naroda i zemalja - tako vetrovi i kiše sravnjuju sa zemljom nadgrobne humke. Samo, dok su se ranije u grob stavljali zlato i ukrasi pokojnika  sada  se  zbog  zlata  odvijaju  rasprave  i svađe  pored  tela  koje  se  još  nije

ohladilo. Najveća tvrđava bio je Vavilon, i šta je ostalo na mestu prve prestonice sveta? - Gomile cigle i kamenja slepljenih smolom od uglja, koja se stvrdnula od vremena. Šta se dogodilo s najvećom svetinjom Jerusalima, s njegovim Hramom? - Od njega je ostao samo deo zida nazvan zidom plača. A koliko država se nalazilo na mestu današnje Sahare i sada je pogrebeno ispod njenog peska kao u ogromnom sarkofagu!

Ako noću podignemo svoj pogled videćemo nebo kao ogroman okean što blista od zvezda koje liče na daleka ostrva od bisera i dijamanata. Kosmos s arhipelazima sazvežđa izgleda nam bezgraničan i beskonačan, ali on tone u drugom, za nas nevidljivom bezdanu koji se naziva - vreme.

3

U stara vremena bio je jedan poznati mudrac koji je izučio sve nauke, činilo se da nema pitanja na koje ne bi mogao da da odgovor. I jednom prilikom je kod njega zajedno sa svojim maloletnim sinom došao neki čovek i rekao:

"Moje dete mi je postavilo pitanje na koje nisam mogao da odgovorim. Uznemirio sam te, učitelju, kako bi mu objasnio ono što želi da sazna."

Mudrac se osmehnuo i upitao:  "Koje pitanje si, dete, postavio ocu?" On odgovori:

"Pitao sam šta je vreme."

"Nije valjda da tvoj otac to ne zna?" začudi se mudrac. "Slušaj me..."

I odjednom se zamislio kao da mu nedostaju reči, kao što čoveku ponekad nedostaje vazduha da bi udahnuo. Dugo je mudrac razmišljao i na kraju prozbori:

"Dođite sutradan i reći ću vam šta je vreme."

Oni dođoše sledećeg dana, ali im mudrac nije izašao u susret već je preneo da dođu po odgovor za nedelju dana. Zatim je zamolio da to odlože na mesec dana. Kad su ponovo došli rekao im je:

"Pogledaću knjige drevnih mudraca, možda ćemo tamo naći odgovor, dođite za godinu dana."

Nakon godinu dana dočekao ih je s rečima:

"Knjige mudraca o tome ništa ne govore... Zar je moguće da je sva moja mudrost posramljena pitanjem deteta? Dođite kod mene kroz deset godina, ako budem mogao odgovoriću vam."

Kad su otac i sin došli nakon deset godina mudraca više nije bilo među živima, ali su im preneli da je pred smrt zapovedio da dođu na njegov grob. Tamo su videli reči urezane na nadgrobni kamen: "Tajna vremena je za čoveka nedokučiva."

Kao što vetar kida lišće s grana i odnosi ga nekuda u daljinu, smrt otkida iz našeg života ljude koji su nam bliski. Oni iza sebe ostavljaju sećanje u našoj duši: rane mogu da zarastu, ali tragovi od njih ostaju zauvek. Smrti bližnjih jesu nekakve crne rupe u našem životu, neke provalije koje ne reflektuju svetlost. Za neverujuće je smrt bližnjih još i grob u koji je zajedno s kovčegom zakopana nada. Grob je poslednja reč kojom se završava knjiga. Smrt je poslednji zvuk pokidanih struna. To je ogromni piton koji neće pustiti iz čeljusti svoj plen.

Međutim, za verujuće smrt je samo privremeni rastanak, plač nad kovčegom je plač prilikom oproštaja koji obećava susret. Jedan od prijatelja je ranije otišao tamo gde će te čekati. Mrak groba ne obasjava sunce, ali u njega prodiru zraci molitve.

4

Telo je zavesa duše. Međutim, smrt neočekivanim trzajem zbacuje ovu zavesu i duša vidi sebe onakvom kakva zapravo jeste. Zbog toga je smrt trenutak kad se duša napokon sreće sama sa sobom. Čovek sa zaprepašćenjem saznaje da nikada nije poznavao sebe, da je čitavog života nosio masku koja se srasla s njegovim licem, a sada je ugledao sebe po prvi put: smrt mu je darovala novo, duhovno viđenje.

Kao što čovek koji umire od žeđi u pustinji misli samo na gutljaj vode za koji je spreman da da sve što ima, tako čovek posle smrti želi samo jedno, da mu bude darovano makar nekoliko dana za pokajanje. Međutim, smrt je kapija na koju se može ući, ali se više ne može izaći. Smrt odvaja dušu od tela - tako se udarcem kamena razbija ljuska oraha kako bi se izvadilo jezgro i tada se vidi da li je celo ili su ga pojeli crvi.

Duhovni svet je od nas sakriven dok smo živi, a smrt je ulazak u taj svet gde je za nas sve novo, susret s duhovima, čiju volju je čovek ispunjavao u svom zemaljskom životu. To je put duše koja prolazi crnim bezdanima i mračnim strminama koji se rečima ne mogu izraziti u pratnji Anđela-čuvara, koju sustopice progone demoni kao čopor zveri-grabljivica koje žele da je uhvate kao svoj plen.

Na dan smrti čovek shvata šta za njega znači blagodat Krštenja. Dva prstena - zlatan i bakarni - ispočetka se naizgled gotovo ne razlikuju, međutim, sa vremenom bakar tamni i pokriva se zelenom patinom, a zlato čuva svoj bljesak. Tako se duša onoga ko je primio Krštenje razlikuje od duše nekrštenog, iako za života može da izgleda da se ovi ljudi ne razlikuju. Velika je nesreća otići u večnost neomiven Tajnom Krštenja, ne sjediniviši se s Crkvom, ostati u svetu svetlih i tamnih sila bez molitvenog pokrova, bez Anđela-čuvara kao svog vernog vodiča, ostati u večnosti sam, ostati zarobljenik demona, neiskupljen Krsnom Žrtvom Spasitelja.

Nakon smrti pred čovekom će se otkriti ona dobročinstva Božija na koja je tako brzo zaboravljao, koja su se izbrisala iz njegovog sećanja kao napisana na vodi. Otkriće

mu se i ona za koja nije znao i na koja nije pomišljao. Otkriće mu se oni njegovi grehovi koje je zaboravljao s još većom lakoćom, kao pismena na zemlji koja je razvejao vetar, grehovi, njemu znani i neznani. Ugledaće svoj život kao beskrajnu izdaju Boga, kao neprestano protivljenje NJegovoj volji. Uvideće da se radi njega razapeo Hristos, a on Ga je duhovno toliko puta izdavao poput Jude, toliko puta Ga je razapinjao, toliko puta je kao jedan od Pilatovih vojnika, stavljao na NJegovo čelo trnov venac! I tada neće moći da se otvore njegova usta kako bi izgovorila: "Gospodi, pomiluj!"

U budućem životu će se, kao negativ, razviti naš zemaljski život, suze će  se pretvoriti u radost, zemaljska naslada u tugu, smirenje u slavu, gordost u pad, bogatstvo u siromaštvo, siromaštvo - u bogatstvo, duhovna ništost u mudrost, zemaljska mudrost u duhovnu tamu, onaj ko je na zemlji svima bio sluga postaće prvi, ko je hteo da prigrabi prvenstvo i vlast - poslednji. Krst Hristov, koji je svet smatrao i smatra bezumljem pokazaće se kao presto slave; duh sveta, porod pohote i gordosti - kao crnina. U trenutku smrti čovek će uvideti da je sve laž osim Hristovih zapovesti i predvečnog imena NJegovog. Zbog toga će smrt postati drugo rođenje - u večni život ili u večnu smrt.

Neverujući se plaše smrti zato što vide u njoj samo prelazak u ono stanje koje je prethodilo njihovom rođenju, odnosno u veliko "ništa". Međutim, i verujući, čak i pravednici, se takođe plaše smrti. Veliki Jovan Zlatoust čiji je sav život bio podvig ispovedništva govorio je da se ne plaši smrti zbog toga što želi da se produži njegov život na zemlji, već zato što posle smrti neminovno nastupa sud. A šta da kažemo mi, grešni? Samo jedno: "Gospode! Neka bezdan milosrđa Tvog proguta bezdan grehova naših."

5

Svi ljudi su grešnici, međutim, grešnici se ipak mogu podeliti na one koji se kaju, na one koji se ne kaju i demonizovane. Oni koji se kaju jesu oni koji se bore s grehom, u ovoj borbi ima dva kraja, dva ishoda: pobeda ili poraz, spasenje ili pogibelj. Grešnici koji se ne kaju jesu neverujući ljudi ili  licemerni hrišćani koji veruju, ali hladnom, bezosećajnom verom, a žive kao da Boga nema. I treći su demonizovani grešnici, koji su se svesno predali grehu, koji služe demonu kao svom vladaru. U ovaj red spadaju svi oni koji se bave čarobnjaštvom i magijom, kao i zločinci koji se naslađuju mučeći ljude i prolivajući ljudsku krv.

Prvi padaju i ustaju, greše i kaju se, duševno stanje ovakvih ljudi je neodređeno, o njemu može da sudi samo Gospod. Drugi ili odbacuju postojanje Boga ili pokušavaju da spoje nespojivo - da služe grehu i blagodati, da žive po zapovestima svojih strasti, a pritom se lažno mole, lažno se kaju bez ikakve težnje ka ispravljanju. Ko je bolji: neverujući ili religiozni licemer? Teško je reći. Ali od neverja je lakše preći na veru nego

od lukavstva i pretvaranja na duhovnu istinu. Gospod je naročito strašno razobličavao fariseje - ove glumce religije. Što se tiče demonizovanih grešnika, u njihovoj duši je već za života prisutan pakao. Oni već gore u crnom plamenu. Samo ime Boga izaziva u njima mržnju koju obično kriju, ali se ona često ispoljava u svetogrđu, otrovnim šalama na račun religije, a ponekad u nekakvim demonskim napadima zlobe. Na primer, francuski satanisti su izdali časopis pod nazivom "Kako sam ubio Hrista". Ilustracije su crteži na kojima je prikazano kako bi satanisti želeli da muče Hrista: da Ga razapnu naopako, da seku NJegovo telo na delove, pale na tihoj vatri itd. Mnogi zločinci svetskog glasa izdavali su sebe za neverujuće, ali se danas sve više otkriva njihova veza s okultizmom i demonizmom.

Kako se svi ovi ljudi odnose prema smrti? Grešnici koji se kaju trude se da se sećaju smrti kako bi ovim sećanjem ugasili u duši vatru strasti, ojačali volju i oživeli molitvu. Grešnici koji se ne kaju mrze sećanje na smrt kao svog neprijatelja, oni se vređaju kad ih neko podseća na to da su i oni ljudi i da će umreti kao svi ostali. Oni žive u stanju neke autohipnoze. Gledajući ne vide i slušajući ne čuju. Teše se rečima Epikura o tome da dok je čovek živ smrti nema, a kad ima smrti nema čoveka, odnosno sugerišu sebi da je smrt prelazak u nebiće, a pošto smo danas živi ne treba da mislimo na nju. Ipak, sam Epikur je po rečima savremenika bio velika kukavica i samo se hrabrio da se ne plaši smrti.

Za neverujućeg su reči o smrti - podsećanje na nešto neizdrživo teško. Zašto da bezrazložno kvari svoje raspoloženje? Za lažnog hrišćanina sećanje na smrt liči na bol koji mu pričinjava tuđa ruka zbacujući masku koja se srasla s njegovim licem. On će umirivati sebe time da nije baš tako loš i da drugi oko njega više greše. Treći - demonizovani grešnici smatraju da se za smrt treba pripremati ugađajući demonu s kojim žele da ostanu zauvek. Zbog toga mnogi od njih u starosti postaju još suroviji. Oni umiru s rečima svetogrđa, ukoliko se u trenutku smrti uopšte sećaju Boga. Umiru proklinjući svet. Među njima ima ljudi koji su spremni da daju život na služenje đavolu, a ima velikih kukavica koje su u stanju da se drznu na svaki zločin kako bi spasili sebe. Za većinu njih smrt biva mučno teška.

Da bi se videlo kakav je čovek treba s njim započeti razgovor o smrti. Onaj za koga je smrt velika tajna i predmet dubokih razmišljanja ima religiozna osećanja čija je osnova svešteni strah. Onaj ko je spreman da zapuši uši pri samom pomenu smrti nema u svom srcu vere iako smatra sebe hrišćaninom. A ko na pomen smrti postaje sličan zveri ili odgovara podsmehom, pravi grimase kao klovn podražavajući đavolu koji se naziva lakrdijašem, - u svojoj duši je satanista. Zbog toga sećanje na smrt kao da pomalo otkriva zavesu s ljudskog srca: ko je i s kim je.

6

Misli o smrti plaše grešnika. Savest ga podseća na platu. Međutim, on je prikovan za svoje strasti kao što je zatvorenik prikovan za klupu galije, čak i više od toga, ne želi da se od njih rastane. Čoveku je data sposobnost da oseća večnost, kao da je sozercava svojim srcem. Greh je čoveku zatvorio oči srca, on je prestao da vidi duhovni svet u neposrednim sozercanjima, prestao je da oseća njegovu realnost. Telesni čovek može samo da zamišlja smrt u određenim slikama ne osećajući je kao tajnu. On može da rasuđuje o večnosti kao o nečemu što mu je daleko i nepoznato. Zato na pitanje: "Postoji li zagrobni svet?" takav čovek odgovara: "Umreću i tada ću saznati." Međutim, u ovom odgovoru se sadrže i "da" i "ne" (i to pre će biti "ne").

Zbog toga za grešnika postoje dva puta: ili da se pokaje i bori protiv greha koji se srastao s njegovim srcem ili da uveri sebe da se smrću završava njegovo postojanje, da se s poslednjim uzdahom pogružava u nebiće, u veliko "ništa", gde se njegova svest gasi, a telo pretvara u prah. Čak i nejasna noćna snoviđenja ispunjavaju dušu grešnika brigom i on se hvata za misao da je život slučajnost, a smrt - propadanje u prazninu zauvek, večno. Ovo je svojevrsna meditacija, autosugestija, koja stalno postoji u dubini duše grešnika, negde duboko u njegovoj podsvesti.

Međutim, i u ovoj meditativnoj autosugestiji on ne može da nađe sebi mira, pošto je smrt rušenje njegovih nada, gubitak svega što je imao. Zbog toga je druga misao koju grešnik pokušava sebi da sugeriše misao o tome da se smrt nalazi negde daleko, zato je se ne treba plašiti, kao da se ne treba uznemiravati pretpostavkama o tome da će kroz milion godina neka kometa, prolećući oduvati Zemlju kao zrnce svojim vatrenim repom. Čovek smatra: "Posle smrti nema ničega, same smrti za sada još takođe nema, brod s crnim jedrima se još nije pojavio na horizontu." Đavo želi da oduzme čoveku sećanje na smrt, zato mu nudi mnoštvo mamaca. Kad đavo ne bi ukrao sećanje na smrt kao ključ od vrata duše on ne bi mogao da uđe u tuđu kuću kao lopov i opljačka je. Pogledajte duševne bolesnike, histerike i manijake - one koji se nalaze pod naročitim demonskim uticajem - kako se oni plaše misli o smrti, kako im je teško da uđu u sobu u koji stoji kovčeg ili da prisustvuju na sahrani čak i najbližih ljudi! Oni se plaše da dotaknu čak i leš svog deteta. Koliko lukavstva i dovijanja upotrebljavaju samo kako ne bi videli svojim očima sliku smrti!

A kod okultista postoji poseban način da se izbave od straha od smrti. Oni govore o tome da će ljudi koji su ugađali za života satani nakon smrti postati knezovi u carstvu pakla i da će satana s njima podeliti svoju vlast. Ne! On će s njima podeliti svoju paklenu muku, težinu bogoostavljenosti, koja će poput kamena velikog kao zemlja večito pritiskati njihove grudi. Ne! On će s njima podeliti jezičke crnog plamena u kojem gori otkako je pao s neba kako bi ovaj plamen palio, ne gaseći se, njihova srca. On će s njima podeliti svoju mržnju prema Bogu kako bi u paklu proklinjali ne mučitelja- satanu, već svog Tvorca.

Pakao je druga smrt, u kojoj nema vaskrsenja. U poređenju s njim prva, telesna smrt i truljenje u grobu izgledaju kao miran san.

7

Sveti patrijarh Avraam je živeo u kući svog oca u Uru Haldejskom. Obično mladići kreću na putovanja kako bi se upoznali sa životom i običajima drugih naroda. Svet se otvara pred njima kao knjiga. Svaki grad je njena stranica, svaka zemlja je glava. Zatim, s godinama, čovek sve ređe napušta granice domovine, sve duže boravi u svom domu, u krugu porodice, on kao da zbraja blaga koje je stekao.

Život svetog Avraama nije tako tekao. Kad je sunce njegovog života već počelo da se naginje ka zapadu on je po zapovesti Božijoj zajedno s ukućanima i slugama zauvek napustio svoju zemlju i krenuo na jug, u Palestinu. Ne samo Avraam lično, već su se i njegova porodica i sluge pretvorili su se u tuđinovatelje. Zajedno sa svojim stadima on je vodio nomadski život između Sirije i Egipta. Po jednom od drevnih predanja u Palestini su stvoreni naši praoci, zemlja Palestina je poslužila kao materijal, kao materija za Adamovo telo, kao mermer za duboresca i vajara. U Palestini su prognanici iz Edema pronašli svoje utočište. U Palestini se odigralo iskupljenje ljudskog roda. Tamo gde je bio sazdan prvi Adam rodio se Drugi Adam Koji je jednom Svojom rukom uzeo nebo, a drugom zemlju, otkinute jedno od drugog i ponovo ih spojio. Ovde, u Palestini završiće se poslednja etapa zemaljske istorije, začuće se njen poslednji akord.

Avraam je kao tuđinovatelj došao u Palestinu. On je sa svojom porodicom živeo u šatorima i jedino što je stekao na ovoj zemlji kao ličnu svojinu koja se nasleđuje jeste pešterna grobnica u kojoj je sahranio suprugu zaveštavši da tamo bude sahranjeno njegovo telo. Stanovnici ove zemlje, poštujući Avraama želeli su da mu podare ovaj komad zemlje na kojem se nalazila pećina u kojoj je ona bila pogrebena, ali je pravednik insistairao na tome da je plati srebrom pred starešinama naroda i dao je za ovu zemlju više nego što bi koštala zemlja za bašte i vinograde.

Ako dozvolimo sebi da pribegnemo izvesnoj simbolici Avraam je obraz razuma, a njegova žena Sara - obraz osećanja. Sećanjem na smrt ukroćuju se osećanja: Sara prva leže u grobnicu. Zatim se um oslobađa svega zemaljskog, on ulazi, kao u grobnicu, u srce kako bi u njegovom mraku ugledao svetlost koja je u njemu skrivena. Sećanje na smrt ne daje se na dar, ono se kupuje cenom srebra - cenom truda i suza.

LJudi koji stoje na ivici groba kao na pristaništu spuštaju kovčeg na konopcu u crnu jamu, u dubinu zemlje, kao što mornari spuštaju brod u tamno-olovne talase mora. Oni seku konopac i kovčeg, kao lađa bez jedara i vesala, kreće u okean večnosti, plovi bezgraničnim prostorom koji nije zatvoren obručem horizonta. Kapetan ove lađe je smrt, njen teret je pokojnik.

Čovek se rastao od svega što je imao na zemlji, kosmos sa suncem i zvezdama sad se za njega suzio njega do veličine jame od nekoliko aršina koja liči na pukotinu u zemlji. Za mrtvog je grob - njegovo poslednje obitavalište, a kovčeg postelja, na čijim tvrdim daskama će počivati njegovo telo. Kovčeg je sto s jelima, koji međutim više nije postavljen za mrtvaca, već za crve koje je smrt pozvala na pir kao drage goste, sama utroba trupa postala je hrana.

Škrtac imajući bogatstvo ništa nema, on ga krije od sebe samog. Naslednici otvaraju sanduke, često ih lome, paraju u brzini jastuke, a kad nađu zlato ili druge dragocenosti raduju se kao da su našli blago i iskopali ga iz zemlje, ali niko više neće otkopati kovčeg iz groba, neće otvoriti, kao vrata, njegov ekserima zakucan poklopac. Sunčeva svetlost više nikada neće linuti u prazne očne šupljine...

...Kovčeg se lagano spušta u grob. Mrtvac je blizu i istovremeno daleko od nas; on je ovde i on je negde, on postoji i nema ga, bio je i ponovo će biti, on je za naše oči vidljiv i nevidljiv. To je tajna smrti na kojoj leži pečat večnosti.

8

Kad su vojnici išli u pohod osim oružja i hrane nosili su sa sobom prazna kola, džakove i sanduke kako bi u slučaju pobede imali u šta da stavljaju osvojeni plen. Čitav karavan je išao za vojskom. Međutim, za jednog francuskog maršala pričalo se da je imao drugi običaj: u pohode je nosio samo kovčeg kako bi se sećao da za svaki dan i svaki čas može da se ispostavi da je za njega poslednji. Smrt, poput žeteoca izlazi na bojno polje sa srpom u rukama i skuplja leševe kao posečeno klasje i snopove. Metak s jednakom lakoćom probija maršalski mundir kao i vojničku bluzu i svaka bitka za svakog od učesnika može imati podjednako koban ishod. Ponekad posle bitke od čoveka ostaju samo isečeni komadi tela koji se zajedno s leševima bacaju u zajedničku grobnicu i posipaju zemljom. Vrane nekim naročitim, njima svojstvenim osećajem razumeju da se za njih sprema "pir" i iz daljine prate vojsku, dozivajući se među sobom kao stražari, kao da se druga, crna vojska okupila kao oblak kako bi stupila u boj, ali ne sa živima već sa mrtvima.

Otac priprema kolibu za svoje još nerođeno dete. Bogataš kupuje gvožđem okovan sanduk kako bi čuvao u njemu svoje zlato. A ovaj francuski maršal je stekao nešto što će jednom svakome biti najpotrebnije - sanduk. Dete raste i kolevka mu postepeno postaje tesna. Bogataš ostavlja svoje zlato naslednicima koji čekaju, baš kao ove vrane, njegovu smrt. A sanduk je imovina od koje se čovek neće rastati dok se njegovo telo ne pretvori u prah i hrastove daske ne istrule u zemlji.

Dakle, maršal je svuda nosio sanduk kao svoj dom, kao nomad svoj šator. On se sećao smrti i zbog toga se nije nadimao zbog svog zvanja, nije bio opijen slavom ranijih pobeda. Znao je da će pre ili kasnije njega samog svejedno pobediti smrt i zato je ostajao

spokojan na bojnom polju kao da su meci bili njegovi prijatelji. On je umirao svakoga dana i zato se nije plašio smrti.

Hrišćanin mora imati na umu da je on - besmrtni duh, njegovo je ovo telo, a ono čime su "natovarena kola" je tuđe. Ono ne pripada njemu, već vremenu. Sećanje na smrt liči na ostrvo posred mora: brodar je došao do njega i miran je. On gleda kako talasi udaraju o obalu, kako besni more, ali na ostrvu je kao iza zidina tvrđave, mir i tišina.

Kad se pitaš: "Šta da radim?", ne znaš kakvu odluku da doneseš, kad stojiš na raskrsnici, kad se srce i um ne slažu, a volja i strast liče na dva suparnika koja su stupila u duel, zamisli da si u sanduku - i dobićeš odgovor.