DVA POLJUPCA

Pjerova priča:
Te večeri smo više puta pričali o poljupcima i raspravljali koji način ljubljenja može najviše da usreći. Odgovor na to je stvar za mlade; mi stari ljudi nismo više za pokušaje i probe, i o toj važnoj stvari možemo samo da se pozovemo na mutna sećanja. Iz mog skromnog sećanja, želim da vam ispričam priču o dva poljupca, od kojih mi je svaki bio najslađi i najgori u životu.
Kada sam imao između šesnaest i sedamnaest godina, moj otac je još uvek posedovao letnjikovac na bolonjskoj strani Apenina, u kome sam proveo najveći deo dečačkih godina, pre svega vreme između dečačkog i mladalačkog doba, koje mi se danas čini - mogli vi to da razumete ili ne - kao najlepše u celom životu. Odavno bih tu kuću posetio ili kupio kad odem u penziju, da nije putem nesrećnog nasleđa pripala jednom mom rođaku s kojim se od detinjstva nisam podnosio, a on uostalom i ima glavnu ulogu u mojoj priči.
To je bilo lepo, ne suviše vrelo leto, i moj otac, ja i naš rođak, koji je pozvan u goste, stanovali smo u malom letnjikovcu. U to doba, moja majka odavno već nije bila živa. Otac je bio još u dobrim godinama, plemenit čovek koji je nama mladima u jahanju i lovu, mačevanju i igrama u artibus vivendi et amandi služio kao uzor. Još uvek se lako kretao, skoro kao mladić, bio je lep, snažno građen i kroz neko vreme je trebalo da se oženi po drugi put.
Rođak se zvao Alvis, tada je imao dvadeset tri godine i, moram priznati, bio je veoma lep mladi čovek. Ne samo što je bio vitak i dobro građen, imao lepe dugačke uvojke, sveže lice s rumenim obrazima, već se kretao elegantno i uglađeno, bio veoma sposoban za ćaskanje, lepo pevao i izvrsno igrao, i već tada je uživao zavidan glas ljubimca dama u našoj okolini. Postojao je dobar razlog zbog koga jedan drugog nismo podnosili. Prema meni se ophodio nadmeno ili nepodnošljivo ironično i, pošto je moj razum bio iznad mojih godina, vređao me je taj potcenjivački način ophođenja. S druge strane, ja sam, kao pažljivi posmatrač, otkrio nekoliko njegovih spletki i tajni, što, naravno, njemu nije bilo drago. Nekoliko puta je pokušao da me pridobije licemerno prijateljskim pristupom, ali ja na to nisam naseo. Da sam bio nešto stariji i mudriji, mogao sam ga pridobiti s više ljubaznosti i, kada se pruži prilika, uhvatiti u zamku - uspešne i uobražene je tako lako prevariti. Doduše, bio sam dovoljno odrastao da ga mrzim, ali još uvek detinjast da znam i za neko drugo oružje osim ljutnje i inata, i umesto da mu vraćam njegove umilno otrovne strelice, svojom nemoćnom srdžbom sam ih još dublje zabadao u sopstveno meso. Moj otac, kome naša međusobna odbojnost, naravno, nije bila nepoznata, zadirkivao nas je zbog toga. Njemu je lepi i elegantni Alvis bio veoma drag i moj neprijateljski odnos ga nije sprečavao da ga srdačno poziva u goste.
I tako smo zajedno provodili leto. Naš letnjikovac je ležao na brdu, a pogled se pružao preko brežuljaka s vinogradima skroz do daleke ravnice. Sagradio ga je, koliko ja znam, u vreme vladavine Albicija, neki prognani Firentinac. Naokolo se nalazila lepa bašta koju je moj otac ogradio novim zidom, a njegov grb je na svečanom ulazu bio urezan u kamen, dok je na kućnim vratima još uvek visio grb prethodnog vlasnika, urađen od sipkavog kamena i skoro neprepoznatljiv. Nešto dalje u brdima, nalazilo se veoma lepo lovište; tamo sam išao ili jahao svakoga dana i lutao unaokolo sam ili s mojim ocem, koji me je podučavao lovu sa sokolovima.
Kao što rekoh, tada sam bio skoro momčić, tek na sredini tog kratkog posebnog doba između izgubljene veselosti deteta i još neostvarene zrelosti mladića, kao kretanje ulicom po vrelom danu između dva zatvorena parka, razdragan bez razloga, tužan bez razloga. Naravno, pisao sam veliki broj pesmica od tri stiha, ali nikada nisam bio zaljubljen u nešto drugo osim u
poetske slike, iako sam mislio da ću umreti od žudnje za pravom ljubavi. I tako sam u stalnoj groznici lutao naokolo, voleo samoću i bio neizmerno tužan. Moju patnju je povećavalo to što sam morao brižljivo da krijem ovo stanje. Tačno sam znao da me moj otac, a pogotovo omraženi Alvis, ne bi poštedeli podsmeha. Svoje lepe stihove sam takođe brižno krio, kao kakva tvrdica dukate, a kada mi se škrinja učinila nesigurnom, odneo sam kutijicu s papirima u šumu i zakopao je. Svakog da.na sam proveravao da li je još tamo.
Prilikom jednog takvog obilaska blaga, ugledao sam sasvim slučajno svog rođaka kako stoji na ivici šume. Odmah sam krenuo drugim pravcem dok me još nije ugledao, ali sam ga ipak držao na oku, jer sam navikao da ga, i iz radoznalosti i iz neprijateljstva, stalno posmatram. Posle nekog vremena, ugledao sam kako iz polja dolazi mlada služavka iz našeg domaćinstva i približava se Alvisu. On ju je rukom obuhvatio oko struka, privukao sebi i s njom nestao u šumi.
Tada me je obuzela nekakva groznica, a u isto vreme se rasplamsala zavist prema starijem rođaku, koga sam video da bere voće koje je za mene bilo još suviše visoko. Za vreme večere gledao sam ga oštro u oči, jer sam verovao da se u njegovim očima ili na usnama mora primetiti da je ljubio i ljubav okusio. Ali on je izgledao kao i uvek i bio kao i obično vedar i pričljiv. Od tada ni na služavki ni na Alvisu nisam mogao da otkrijem neki znak požude, što me je u isto vreme i bolelo i prijalo mi. U to vreme - a radilo se o sredini leta -do oca je stigla vest da smo dobili susede. Bogati gospodin iz Bolonje i njegova lepa i mlada supruga, koje je Alvis već dugo poznavao, uselili su se u letnjikovac koji je bio nepunih pola sata udaljen od našeg, a ležao je nešto dublje u brdima. Taj gospodin je poznavao mog oca, a ja sam verovao da je on čak dalji rođak moje pokojne majke, koja je bila poreklom iz porodice Pepoli; ali to nisam tačno znao. Njegova kuća u Bolonji nalazila se u blizini Španskog koledža. Letnjikovac je bio svojina njegove supruge. I ona i on, kao i njihovo troje dece, od kojih tada nijedno nije bilo rođeno, mrtvi su, a osim mene, od svih tadašnjih na okupu, još je samo moj rođak Alvis živ i samo smo mi postali starci, ali to naravno nije bilo dovoljno da postanemo i prisniji.
Već jednog od sledećih dana, dok smo jahali, sreli smo gospodina iz Bolonje. Pozdravili smo ga, a moj otac ga je zamolio da nas sa svojom suprugom što pre poseti. Činilo mi se da gospodin nije ništa stariji od mog oca; ali ova dva čoveka nisu mogla da se porede: moj otac je bio visok, plemenitog izgleda, a ovaj nizak i bezobličan. Prema ocu se ponašao vrlo ljubazno, nekoliko reči uputio i meni, i obećao da će nas sledećih dana svakako posetiti, pri čemu ga je moj otac odmah najprijateljskije pozvao na obed. Sused se zahvalio, pa smo se rastali uz mnogo komplimenata i veoma zadovoljni.
Dan pre posete, otac je naručio dobar obed i nepoznatoj dami u čast venac od cveća na stolu. Veoma radosni i uzbuđeni očekivali smo naše goste, a kada su stigli, otac im je pošao u susret sve do ulaznih vrata i lično pomogao dami da siđe s konja. Radosno smo seli oko stola i za vreme obeda sam se Alvisu divio više nego mom ocu. Znao je da gostima, a pre svega dami, ispriča toliko šaljivih, laskavih i zabavnih stvari, da smeh i razgovor nisu ni za trenutak prestajali. Tim povodom sam sebi zadao da naučim i ovu veoma vrednu veštinu.
Ali pre svega sam se bavio izgledom plemenite mlade dame. Bila je izuzetno lepa, visoka i vitka, ukusno obučena, a pokreti su joj bili prirodni i ljupki. Tačno se sećam da je na levoj ruci imala tri zlatna prstena s velikim kamenovima, a oko vrata trostruki lančič s pločom firentinske izrade. Kako se obed bližio kraju, a ja dovoljno osmotrio damu da sam već bio smrtno u nju zaljubljen, po prvi put sam uistinu osetio tu slatku i razarajuću vatru o kojoj sam tako mnogo sanjao i pisao pesme.
Po završetku obeda svi smo se neko vreme odmarali. Posle toga smo se okupili u bašti, seli u hladovinu i zabavljali se različitim temama, pri čemu sam ja izgovorio jednu latinsku odu i zato bio pohvaljen. Uveče smo obedovali u lođi, a kada je počelo da postaje tamnije, gosti su se
spremili za povratak. Odmah sam se ponudio da ih ispratim, ali je Alvis već doveo svog konja. Oprostili smo se, tri konja su lagano krenula, a ja sam ih pratio pogledom.
Te večeri i te noći prvi put sam imao mogućnost da iskusim nešto od prave prirode ljubavi. Celoga dana sam bio veoma srećan pri pogledu na lepu damu, a tako tužan i neutešan kada je napustila našu kuću. S bolom i zavidan, čuo sam posle nekog vremena da se rođak vratio, zaključao kapiju i ušao u svoju sobu. Cele noći nisam mogao da zaspim; ležao sam budan, uznemiren i uzdišući. Do najmanje sitnice sam se sećao daminog izgleda, njenih očiju, kose i usana, njenih ruku i prstiju, svake reči koju je izgovorila. Šaputao sam njeno ime, Izabela, više od stotinu puta, nežno i tužno, a bilo je pravo čudo što sledećih dana niko nije primetio moj unezvereni izgled. Čitavog dana nisam ništa drugo radio osim što sam smišljao lukavstvo i tražio način da ponovo vidim lepu damu i po mogućstvu zadobijem njeno prijateljstvo. Naravno da sam sebe uzalud mučio, jer nisam imao iskustva i nisam znao da svaka ljubav, pa i ona najsrećnija, neizostavno počinje porazom. Jednoga dana sam odlučio da tajno odem do njihovog letnjikovca. To nije bilo uopšte teško, jer se nalazio u blizini šume. Na ivici šume sam proveo više sati, obazrivo i vrebajući, ali nisam ništa drugo video osim jednog lenjog ugojenog pauna, raspevane služavke i kruženja belih golubova. I tako sam svakog božijeg dana odlazio tamo, a samo dva ili tri puta sam imao zadovoljstvo da ugledam Izabelu u šetnji po bašti ili kako stoji na prozoru. Postepeno sam postao sve odvažniji i dolazio čak do ispred bašte, čija su vrata skoro uvek bila otvorena i opkoljena visokim grmljem. U njemu sakriven, imao sam pregled na baštenske staze i bio u blizini malog paviljona, u kome se Izabela pre podne često zadržavala. Pola dana sam tako provodio, ne osećajući glad ili umor, i drhtao svaki put nanovo od radosti i straha kada bih ugledao lepu damu.
Jednoga dana sam u šumi sreo gospodina iz Bolonje i još radosniji sam otrčao do mog skrovišta, jer sam znao da on sada nije u kući. Iz tog razloga odvažio sam se da još dublje nego obično zađem u baštu i smestio sam se u lovorovo grmlje, odmah do paviljona. Iznutra su se čuli nekakvi zvuci, pa sam zaključio da je Izabela već tamo. Učinilo mi se da čujem i njen glas, doduše tako tiho, da u to nisam bio siguran. Strpljivo sam čekao da joj ugledam lice, u mojoj s mnogo muke postavljenoj zasedi, u stalnom strahu da će se njen suprug svakoga časa vratiti i slučajno me otkriti. Prozor od paviljona, okrenut meni, imao je, na moju veliku žalost i bes, navučene plave svilene zavese, tako da unutra nisam mogao da vidim ništa. Malo me je umirivalo to što na ovom mestu iz vile nisu mogli da me primete. Posle jednog sata čekanja učinilo mi se da se plava zavesa pomiče, kao da neko stoji iza nje i pokušava kroz razmak da potajno osmatra unutrašnjost bašte. Čekao sam dobro sakriven i veoma uzbuđen šta će da se dogodi, jer sam bio samo tri koraka udaljen od prozora. Znoj mi se slivao s čela, a srce mi je lupalo tako jako da sam se plašio da to može neko da čuje.
Ono što se tada dogodilo pogodilo me je gore nego da je neko zabio strelu u moje neiskusno srce. Jednim žestokim pokretom, zavesa je odletela na stranu, i brzinom munje, ali sasvim tiho, jedan čovek je iskočio kroz prozor. Još se nisam oporavio od neopisive zaprepašćenosti, a već mi se dogodila nova; već sledećeg trenutka sam u tom drskom čoveku prepoznao mog neprijatelja i rođaka. Kao udaren munjom, izgubio sam razum. Drhtao sam od besa i ljubomore i bio vrlo blizu da iskočim iz skrovišta i nasrnem na njega.
Alvis se uspravio, nasmejao i obazrivo osvrnuo oko sebe. Nešto iza toga se pojavila Izabela, koja je paviljon napustila spreda, kroz vrata, i oko ugla se uputila ka njemu. Smejala se i prošaputala tiho i umilno: „Idi sada, Alvise, idi! Adio!”
On joj je prišao, zagrlio je i pritisnuo svoje usne na njene. Poljubili su se jedan jedini put, ali tako dugo, požudno i vatreno da je moje srce u tom minutu napravilo hiljadu otkucaja. Nikada nisam iz ove blizine video takvu usplamtelu strast, koju sam doduše poznavao samo iz stihova i
priča, a pogled na moju damu, čije su usne žedno i žudno upijale usne mog rođaka, doveo me je do ivice razuma.
Taj poljubac, moja gospodo, bio je u isto vreme najslađi i najgorči od svih koje sam ja lično dao ili primio, uz izuzetak koji ću vam odmah ispričati.
Još istoga dana, dok mi je duša drhtala kao ranjena ptica, pozvani smo da sutradan budemo gosti gospodina iz Bolonje. Ja nisam hteo da idem, ali mi je otac naredio. Proveo sam još jednu noć bez sna i u mukama. Popeli smo se na konje i komotno dojahali do njih, pa kroz kapiju i baštu, koju sam toliko puta tajno posećivao. Dok sam ja bio pun strepnje i muke, Alvis je pored paviljona i lovorovog grmlja prošao sa osmehom, što me je dovelo do besa.
Doduše, za stolom se i ovoga puta moje oči nisu odvajale od lepe Izabele, ali svaki pogled mi je nanosio paklene muke, jer je preko puta nje sedeo mrski Alvis i lepu damu nisam mogao da gledam, a da potpuno jasno ne vidim i scenu od juče. Pa ipak, neprestano sam gledao u njene dražesne usne. Sto je bio prepun jela i vina, razgovor se vodio živahno i vedro; ali meni nije prijao nijedan zalogaj, i u razonodi nisam učestvovao ni jednom jedinom rečju.
To popodne mi se, za razliku od svih ostalih koja su bila tako vesela, činilo dugo i rđavo kao služba pokore.
Za vreme večere, sluga je javio da u dvorištu stoji glasnik koji želi da razgovara s domaćinom. Ovaj se izvinio, obećao da se uskoro vraća, i otišao. Moj otac je nadalje održavao razgovor. Kako sam verovao, on je prozreo Izabelu i Alvisa i činilo mu je zadovoljstvo da ih zadirkuje aluzijama i neobičnim pitanjima. Između ostalog, šaljivo je upitao damu: „Recite mi, gospođo, kojem od nas trojice biste najradije poklonili poljubac?”
Lepa dama se glasno nasmejala i žustro odgovorila: „Najradije ovom divnom dečkiću!” Onda je ustala sa stolice, privukla me sebi i poljubila me - ali to nije bio onaj jučerašnji dugačak i vatren poljubac, već površan i hladan.
I verujem da je to bio poljubac koji je meni doneo više radosti i patnje nego bilo koji drugi, jer sam ga dobio od voljene žene.
(1902)