DVA POLA

Godišnja igra, još i danas poznata i često citirana kao „igra kineske kuće”, donela je Knehtu i njegovom prijatelju plodove njihovog rada, a Kastaliji i vlasti potvrdu da se ispravno postupilo kad su Knehta pozvali na najvišu vlast. Još jednom su Valdcel, selo igrača i elita doživeli zadovoljenje sjajne i vrlo visoke svečanosti. Štaviše, godišnja igra već dugo vremena nije bila takav događaj kao ovog puta kada se najmlađi i najviše diskutovani magistar prvi put imao pokazati i posvedočiti pred
čitavom javnošću i kada je, osim toga, Valdcel imao da naknadi štetu i neuspeh pretrpljene prošle godine. Ovog puta niko nije bio bolestan i na čelu velike ceremonije nije bojažljivo stajao zaplašeni zamenik koga je ledeno vrebala budna zla namera i nepoverenje elite, i koga su činovnici, nervozni, podupirali verao ali bez poleta. Tiho, nepristupačno, sav kao prvosveštenik, u belo i zlatno obučena vodeća figura na svečanoj šahovskoj tabli simvola, magistar je slavio svoje i svoga prijatelja delo.
Zračeći mir, snagu i dostojanstvo, nepristupačan ma kakvom profanom pozivu, pojavio se na podij umu usred mnogih ministranata, ritualnim gestovima je otvarao akt za aktom svoje igre, svetlom, zlatnom pisaljkom kitnjasto je ispisivao znak za znakom na maloj tabli pred kojom je stajao. U pismu šifre igre isti znaci su se odmah pojavljivali sto puta uvećani na džinovskoj tabli zadnjeg zida dvorane. Sledovalo ih je hiljade glasova šapatom, govornici su glasno izvikivali, telekomunikacije su ih slale u zemlju i svet. A kada je on, na kraju prvog čina, na tabli izveo formulu koja je ukratko sažimala čin, i držeći se ljupko i izrazito dao propise meditacije, spustio pisaljku i sedajući
primernim držanjem podao se u stav utonuća, tada su na istu meditaciju pobožno seli i istrajali u njoj do trenutka dok se u dvorani magistar nije opet podigao, ne samo vernici igre staklenih perli koji su
se nalazili u dvorani, u selu igrača i Kastaliji, već takođe i oni napolju, u nekim državama na Zemlji.
Sve je bilo kao što je bilo mnogo puta, a ipak je sve uzbuđivalo srce i bilo novo.. Apstraktni i naizgled bezvremeni svet igre bio je dovoljno gibak da u stotinu nijansi reaguje na duh, glas, temperament i rukopis jedne ličnosti, a ličnost dovoljno velika i kultivisana da svoje ideje ne smatra
važnijim od neopipljive samozakonitosti igre. Pomagači i saigrači, elita, slušali su kao dobro obučeni vojnici, a ipak je svaki pojedini od njih, — pa ma samo izvodio poklone ili pomagao u opsluživanju zavese oko majstora koji je meditovao — izgledao kao da po svojoj sopstvenoj inspiraciji vrši živu igru. Ali iz mnoštva, iz velike opštine koja je prepunjavala dvoranu i čitav Valdcel, iz hiljadu duša koje su majstorovim tragom koračale fantastično-hieratski[39] hod kroz beskrajna, višedimenzionalna prostranstva predstave igre, svečanosti je došao osnovni akord i duboko trepereći bas zvona, koji je za detinjastije članove zajednice bio najbolji i gotovo jedini doživljaj svečanosti, ali koji takođe i izvežbani virtuozi igre i kritičari elite, od ministranata i činovnika do vođe i majstora osećaju sa jezom strahopoštovanja.
To je bila visoka svečanost. To su i izaslanici spolja osetili i izjavljivali, a pokoji novajlija je tih dana zauvek bio zadobijen za igru. Čudnovato zvuče reči u kojima je Jozef Kneht po završetku desetodnevne svečanosti ukratko izložio svoj doživljaj prijatelju Tegularijusu. „Možemo biti
zadovoljni”, rekao je. „Da, Kastalija i igra staklenih perli su divne stvari, one su gotovo nešto savršeno. Samo one su to, možda, isuviše, isuviše su lepe. One su toliko lepe da se gotovo ne mogu posmatrati a da se čovek ne plaši za njih. Čovek ne misli rado na to da i one kao i sve ostalo jednom treba da prođu, a ipak se na to mora misliti.”
Ta reč koja nam je predana, prinuđava biografa da se približi najtugaljivijem i najtajanstvenijem delu svoga zadatka, od koga bi se rado još malo držao udaljen i da tek sa mirom i zadovoljstvom,
koje jasna i jednosmislena stanja daju svome opisivaču, dovrši svoj izveštaj o Knehtovim uspesima, njegovom uzornom vođenju zvanja i njegovoj sjajnoj životnoj visini. Samo, izgledalo bi nam pogrešno i nepogodno za naš predmet da već ovde ne osetimo i ne ukažemo na dvojstvo ili polaritet bića i života poštovanog majstora kada oni još nikome, izuzev Tegularijusa, nisu bili vidljivi.
Naprotiv, naš zadatak će biti da odsada prihvatimo i potvrdimo tu podvojenost ili bolje tu neprekidno pulsirajuću polarnost u Knehtovoj duši, baš kao pravo i karakteristično u biću poštovanoga. Naime,
piscu koji bi smatrao dopuštenim da opis života jednog kastalijskog magistra piše potpuno samo u smislu kakvog svetačkog života ad maiorem gloriam Castaliae ne bi nikako bilo teško da magistrovanje Jozefa Knehta, sa jednim izuzetkom njegovih poslednjih godina, obrazuje sasvim kao glorifikujuće nabrajanje zasluga, ispunjavanja dužnosti i uspeha. Život i vođenje zvanja kog bilo majstora igre staklenih perli, ne izuzimajući čak ni onog magistra Ludvika Vasermalera, koji je pripadao eposi Valdcela koja je najviše uživala u igri, ne može izgledati besprekorniji i vredniji hvale oku istoričara koji se drži samo dokumentovanih činjenica, no život i vođenje zvanja magistra Knehta. Ipak, to vođenje zvanja je uzelo jedan sasvim neobičan kraj, koji je izazvao odjeka, za osećanje nekih ocenjivača čak skandalozan, i taj kraj nije bio nikako slučaj ili nesrećan slučaj, već je
došao potpuno dosledno. U naš zadatak spada takođe da pokažemo da to nikako ne stoji u protivrečnosti sa sjajnim i vrednim slavljenja rezultatima i uspesima poštovanoga. Kneht je bio veliki i uzorni upravljač i predstavnik svog visokog zvanja, besprekorni majstor igre staklenih perli. Ali on je video i osećao sjaj Kastalije kojoj je služio kao veličinu ugroženu i u opadanju. On nije živeo u njoj ne sluteći ništa i ne sumnjajući, kao velika većina oko njega, već je znao njeno poreklo i njenu istoriju, osećao je kao istorijsko biće podložno vremenu i izlokano i poljuljano njegovom neumitnom silom. Ta probuđenost prema živom osećanju istorijskog toka i to osećanje sopstvene ličnosti i delatnosti kao jedne ćelije koja učestvuje i dejstvuje u struji postojanja i samopreobražaja sazreli su u njemu i on ih je postao svestan kroz svoje istorijske studije, a pod uticajem velikog patera Jakobusa. Ali sklonosti i klice za to već su davno bile tu, i onaj kome je ličnost Jozefa Knehta postala živa, onaj ko je zaista ušao u trag osobenosti i smislu toga života, lako će pronaći te sklonosti i klice.
Čovek koji je na jedan od najsrećnijih dana svoga života, na kraju svoje prve svečane igre, posle neobično uspele ubedljive manifestacije kastalijskog duha rekao: „Čovek ne misli rado na to da će Kastalija i igra staklenih perli opet jednom proći — a ipak se na to mora misliti”, taj čovek je izrana, dok još ni izdaleka nije bio posvećen u istoriju, nosio , u sebi osećanje sveta kome je dobro bila poznata prolaznost svega što je postalo i problematika svega što je ljudski duh stvorio. Vratimo li se
u njegove dečačke i đačke godine, nailazimo na vest da je on uvek osećao duboku moru i uznemirenost kad god je u Ešholcu neki školski drug nestao, jer je razočarao učitelje i bio ponovo vraćen iz elite u obične škole. Nema nikakvih vesti da je neko od tih otpalih lično bio prijatelj s
mladim Knehtom. On nije bio uzbuđen i potišten bolom punim straha zbog gubitka, niti zbog otuđivanja i nestajanja ličnosti. Naprotiv, njemu je taj bol pričinjavao lagani potres njegovog detinjeg verovanja u trajnost kastalijskog poretka i kastalijske savršenosti. U tome što je bilo dečaka
i mladića koji su imali sreće i milosti da budu primljeni u elitne škole provincije, pa su tu milost proigrali i odbacili, za njega koji je svoj poziv tako sveto i ozbiljno primio ležalo je nešto potresno, jedno svedočanstvo o moći nekastalijskog sveta. Možda su takođe — to se ne može dokazati — takvi doživljaji u dečku budili prve sumnje u dotle pretpostavljanu nepogrešivost vaspitne vlasti, jer je ta vlast s vremena na vreme u Kastaliju dovodila takođe đake kojih se posle izvesnog vremena ponovo
morala osloboditi. Da li je uzgred i ta ideja, najranije buđenje kritike autoriteta, igrala ulogu ili ne, skretanje i vraćanje jednog učenika elite, dečko je uvek osećao ne samo kao nesreću, već kao neprikladnost, kao ružnu mrlju koja je u nekoga gledala i čije je postojanje samo sobom već bilo zamerka i celu Kastaliju činilo odgovornom. Verujemo da se na tome zasnovalo osećanje pokolebanosti i pometenosti za koje je učenik Kneht bio sposoban pri takvim povodima. Napolju, iza granice Provincije, postojao je jedan svet i ljudski život koji su bili u protivrečnosti sa Kastalijom i njenim zakonima, koji se nisu slili u ovdašnji poredak i računicu i koje ona nije mogla da ukroti i
sublimuje. I prirodno, on je postojanje tog sveta poznavao takođe u svom srcu. On je takođe imao nagona fantazije i prohteve koji su protivrečili zakonima pod kojima se nalazio, nagone koje je uspeo da obuzda tek postepeno i koji su ga stajali teške muke. Ti nagoni mogli su kod nekih učenika postati tako jaki da su prodrli pored svih opomena i kazni, a one koji su im podlegli ponovo odveli iz elitnog sveta Kastalije u onaj drugi svet u kome nije vladalo vaspitavanje i nega duha, već baš prirodni nagoni. Onome ko se zauzimao za kastalijsku vrlinu, taj svet je morao izgledati čas kao zao podzemni svet, čas kao zavodljivo mesto za igru i poprište. Mnoge mlade savesti generacijama su pojam greha
naučile u tom kastalijskom obliku. I mnogo godina kasnije, kao odrastao i ljubitelj istorije, mogao je tačnije da sazna da istorija ne može postati bez gradiva i dinamike tog sveta greha, egoizma i nagonskog života i da se čak tako uzvišene tvorevine kao što je red rađaju iz tog sumornog pljuska, pa ih ovaj kad-tad opet proguta. Osnova svih jakih pokreta, težnji i potresa u Knehtovu životu bio je problem Kastalije. On za njega nikada nije bio mislilački problem, već problem koji ga se, kao
nijedan drugi, najdublje doticao i za koji je znao da je saodgovoran. On je spadao u one prirode koje se mogu razboleti, sahnuti i umreti ako vide da ideja koju vole i u koju veruju, voljena otadžbina i zajednica, zanemoćaju i trpe bedu.
Mi dalje pratimo nit i nailazimo na prvo Knehtovo valdcelsko doba, njegove poslednje đačke godine i njegov susret pun značaja sa učenikom gostom Desinjorijem, koji smo na svome mestu iscrpno opisali. Taj susret između vatrenog pristalice kastalijskog ideala i svetskog deteta Plinija nije bio samo duboko važan i slikovit doživljaj za učenika Knehta. Tada mu je nametnuta ona tako značajna i naporna uloga koja je, naizgled dobačena od slučaja, toliko odgovarala ćelom njegovom
biću. Tako bi se gotovo moglo reći da njegov kasniji život nije bio ništa drugo do ponovno primanje te uloge i uvek savršenije urastanje u nju. To je bila uloga branitelja i predstavnika Kastalije, koju je zatim desetak godina kasnije imao iznova da odigra prema pateru Jakobusu i koju je do kraja igrao kao majstor igre staklenih perli, uloga branitelja i predstavnika reda i njegovih zakona. Ali ipak, on je uvek bio spreman i trudio se da od partnera nauči, a ne da se začauri u krutu izolovanost Kastalije, da unapredi njenu živu zajedničku igru i njen kompromis sa spoljašnjim svetom. Ono što je u duhovnom i govorničkom takmičenju delimično bila igra, docnije, prema tako teškom protivniku i prijatelju Jakobusu, postalo je duboka ozbiljnost i on se prema obojici partnera pokazao kao pravi, dorasli protivnik. Naučio je od njih u borbi i razmeni, nije manje dao no što je uzeo i oba puta protivnika, istina, nije pobedio, ali to od početka nije ni bila svrha borbe. Međutim, bio je u stanju da
protivnike prinudi na časno priznanje njegove ličnosti, kao i principa i ideala koji je zastupao. Čak iako rasprava sa učenim benediktincem nije neposredno dovela do onog praktičnog rezultata — ustanovljenja poluslužbenog predstavništva Kastalije pri Svetoj stolici, ona je bila od veće vrednosti no što većina Kastaljana i sluti.
U takmičarskom prijateljstvu sa Pliniom Desinjorijem, kao i u onom sa mudrim, starim paterom, Kneht je, iako inače nije bio došao ni u kakav bliži odnos sa vankastalijskim svetom, stekao neko znanje ili pre neko poimanje tog sveta kakvo je u Kastaliji imao samo mali broj. Izuzev boravka u Marijafelsu, koji ga takođe nije mogao upoznati sa pravim svetskim životom, on nikad nije video ni učestvovao u tom svetskom životu, osim u ranom detinjstvu. Međutim, kroz Desinjorija, kroz
Jakobusa i proučavanjem istorije dobio je budno poimanje stvarnosti, jedno poimanje nastalo velikim delom intuitivno i praćeno vrlo malim iskustvom, ali koje ga je učinilo boljim znalcem i otvorenijim prema svetu, no što je bila većina njegovih kastalijskih sugrađana, ne izuzimajući gotovo ni vlasti. On je uvek bio i ostao pravi i verni Kastaljanin, ali nikada nije zaboravljao da je Kastalija samo deo,
mali deo sveta, iako najvredniji i najvoljeniji.
A šta je bilo sada u pogledu njegovog prijateljstva sa Fricom Tegularijusom, teškim i problematičnim karakterom, uzvišenim umetnikom igre staklenih perli, razmaženim i bojažljivim jedinim Kastaljaninom, kome je u ono vreme prilikom njegove kratke posete u Marijafelsu postalo tako neugodno i teško među sirovim benediktincima da je izjavljivao da tamo ne bi mogao izdržati ni
nedelju dana, pa se zato beskrajno čudio svom prijatelju što je tamo lepo izdržao dve godine? Mi smo o tom prijateljstvu mnogo razmišljali, neke smo misli odbacili, a neke izgleda da su se održale.
Sve te misli vrtele su se oko pitanja, kakav je koren i kakav smisao bio tog višegodišnjeg prijateljstva. Pre svega ne smemo zaboraviti da u svim Knehtovim prijateljstvima, izuzimajući u krajnjem slučaju ono s benediktincem, nije on bio ona strana koja je tražila, borila se i osećala
potrebu. On je privlačio, njemu su se divili, zavideli mu i voleli ga prosto zbog njegovog plemenitog bića, a počev od izvesnog stepena njegovog „buđenja”, on je takođe bio svestan tog dara. Tako mu se već u prvim godinama studentovanja i Tegularijus divio i vrbovao ga, ali ga je on uvek držao na izvesnom rastojanju. Ipak nam neki znaci pokazuju da je prijatelju zaista bio odan. Mi smo sada mišljenja da to nije bila samo njegova vanredna obdarenost, njegova neumorna a naročito
problemima igre staklenih perli otvorena genijalnost koja je imala nečeg privlačnog za Knehta.
Knehtovo jako i trajno interesovanje nije bilo samo za veliku obdarenost prijateljevu, ono je bilo isto toliko i za njegove greške, njegovu bolešljivost, ono se odnosilo upravo na ono što je drugim Valdcelcima kod Tegularijusa smetalo i često bilo nepodnošljivo. Taj neobični čovek bio je toliko Kastaljanin, celo njegovo biće za koje se ne bi moglo zamisliti da bi opstalo van Provincije bilo je toliko uslovljeno njenom atmosferom i visinom obrazovanja, da bismo upravo njega mogli označiti kao prvokastaljanina samo kad ne bi bilo težine njegove neobičnosti. Pa ipak taj prvokastaljanin nije odgovarao svojim drugovima, bio je tako malo omiljen kod njih, kao i kod starešina i činovnika.
Stalno je smetao, neprestano je izazivao negodovanje i, bez zaštite i vodstva svog hrabrog i pametnog prijatelja, verovatno bi rano propao. Ono što se nazivalo njegovom bolešću bio je konačno pretežno
jedan porok, nepokornost, karakterni nedostatak, naime najdublje nehijerarhijsko, potpuno individualističko raspoloženje i način života. U postojeći poredak on se uključio upravo samo toliko koliko je bilo neophodno da ga uopšte trpe u redu. On je bio utoliko dobar, čak sjajan Kastaljanin, ukoliko je bio mnogostran, a u učenosti, kao i u umetnosti igre staklenih perli neumoran i nezasitiv, marljiv duh. Ali, po karakteru, po stavu prema hijerarhiji i moralu reda, on je bio vrlo prosečan, čak
rđav Kasteljanin. Najveći njegov porok bilo je stalno uzimanje olako i zanemarivanje meditacije, čiji je smisao uvršćenje individue i čija bi ga savesna nega mogla vrlo dobro izlečiti od njegove nervne bolesti. Jer u malom i pojedinačnom, ona je to uspevala uvek kad je on, posle perioda rđavog vladanja i kad je njegovo biće bilo uzbuđeno ili melanholično, kaznom od strane viših bio prinuđen na stroga vežbanja meditacije pod nadzorom — sredstvo koga se takođe češće prihvatao i
blagonakloni i obazrivi Kneht. Ne, Tegularijus je bio samovoljan, ćudljiv karakter, neraspoložen za ozbiljno svrstavanje. On je, doduše, uvek ponovo očaravao živom duhovnošću i u časovima kad je bio zagrejan, kad je njegova pesimistička duhovitost sipala, niko se nije mogao izmaći njegovoj smelosti i često sumornom sjaju njegovih ideja. Ali u osnovi on je bio neizlečiv, jer nije hteo da bude izlečen, nije polagao ništa na harmoniju i svrstavanje. Osim svoje slobode, svog večitog
studentovanja, nije voleo ništa. I više je voleo da doživotno bude paćenik, neuračunljiv i tvrdoglav usamljenik, genijalna budala i nihilista, umesto da ide putem svrstavanja u hijerarhiju i da stigne do
mira. Nije polagao ništa na mir, nije polagao ništa na hijerarhiju, nije se jedio zbog kuđenja i usamljenosti. Bio je, dakle, krajnje neugodan i nesvarljiv sastavni deo u jednoj zajednici čiji je ideal bio harmonija i poredak! Ali baš u toj teškoći i nesvarljivosti, usred tako posvećenog i uređenog malog sveta, on je bio stalna živa uznemirenost, prigovor, opomena i podsećanje, pokretač na nove, smele, zabranjene, drske ideje, tvrdoglava, nevaspitana ovca u stadu. I to je bilo ono, mislimo, čime
je uprkos svemu zadobio tog prijatelja. Izvesno, u Knehtovom odnosu prema njemu takođe je stalno igralo neku ulogu saučešće, poziv ugroženog i većinom nesrećnog svim viteškim osećanjima prijatelja. Ali to ne bi bilo dovoljno da posle Knehtovog uzdizanja na dostojanstvo majstora produži život tome prijateljstvu usred jednog službenog života pretovarenog radom, dužnostima i odgovornošću. Mi smo mišljenja da u Knehtovom životu taj Tegularijus nije bio manje neophodan i važan no što su bili Desinjori, i pater u Marijafelsu. I on je, kao i ona dvojica, bio kao jedan elemenat koji je, budio, kao otvoren prozorčić prema novim pogledima napolju. U tom tako čudnom prijatelju Kneht je, kao što verujemo, osetio i vremenom takođe svesno video predstavnika jednog tipa, jednog tipa koji još nije postojao, osim u tom liku preteče. Naime, tip Kastaljanina kakav bi jednog dana mogao postati, ako se život Kastalije ne bi mogao podmlađivati i jačati novim susretima i impulsima.
Tegularijus je bio preteča kao većina usamljenih genija. On je zaista živeo u jednoj Kastaliji koja nije postojala, ali je sutra mogla biti tu; u jednoj prema svetu još zatvorenoj, a iznutra staranjem i
popuštanjem meditativnog morala reda izopačenoj Kastaliji; u svetu u kome su još uvek mogli biti mogućni najviši uzleti duha i najniže utonulo predavanje visokim vrednostima, ali gde jedna visoko
razvijena duhovnost i u slobodnoj igri nije imala više ciljeva, osim samouživanja svojih visoko gajenih sposobnosti. Za Knehta je Tegularijus predstavljao u isto vreme ovaploćenje najviših
kastalijskih sposobnosti i opominjući predznak njihovog demoralisanja i propadanja. Bilo je divno i dragoceno što je taj Fric postojao. Ali rastapanje Kastalije u neku zemlju snova nastanjenu samim
Tegularijusima moralo se sprečiti. Opasnost da do toga dođe još je bila daleko, ali je postojala.
Kastalija kakvu je poznavao Kneht trebalo je da još malo više podigne zidove svoje otmene izolovanosti, trebalo je da uz to dođe samo opadanje u odgajivanju reda, opadanje hijerarhijskog morala, pa da Tegularijus više ne bude čudnovat pojedinac, već predstavnik jedne Kastalije koja se
izopačuje i opada! Magistru Knehtu bi verovatno tek mnogo docnije, ili, na kraju, nikada ne bi palo na pamet to najvažnije saznanje i briga da postoji mogućnost, ili čak početak ili sklonost takvom propadanju, da pored njega nije živeo, najtačnije upoznat, taj Kastaljanin budućnosti. Za Knehtov budan smisao, on je bio simptom i opomena kao što bi to za jednog pametnog lekara bio prvi čovek napadnut nekom još nepoznatom bolešću. A Fric nije bio prosečan čovek, on je bio aristokrat, visoko darovit. Ako bi se još nepoznata bolest, vidljiva prvi put u preteči Tegularijusu, jednom počela okolo širiti i promenila lik kastalijskog čoveka, Provincija i red bi primili izopačen, bolestan izgled, budući
Kastaljani tad ne bi bili samo Tegularijusi, ne bi imali njegove dragocene darove, njegovu melanholičnu genijalnost, njegovu razbuktalu umetničku strast, nego bi većina njih imala samo
njegovu nepouzdanost, njegovu sklonost ka proigravanju, njegov nedostatak vaspitanja i smisla za zajednicu. Ako je Kneht u časovima punim briga imao takve mračne vizije i predslutnje, njihovo
savlađivanje delom utonjavanjem, delom povišenom delatnošou, izvesno ga je stajalo mnogo snage.
Upravo Tegularijusov slučaj nam pokazuje naročito lep i poučan primer za način kako se Kneht trudio da savlada ono problematično, teško i bolešljivo s kojim se susreo a da mu ne ustukne. Bez njegove budnosti, staranja i vaspitnog upravljanja rano bi propao verovatno ne samo njegov ugroženi prijatelj, već bi bez sumnje i u naselju igrača, kroz njega, došlo do beskrajnih smetnji i šteta kojih je bilo još od vremena kad je on pripadao eliti igrača. Moramo se diviti kao majstorskom delu
postupanja sa ljudima, veštini sa kojom je magistar umeo ne samo da svoga prijatelja nekako drži u koloseku, već i da njegove talente upotrebi u službi igre staklenih perli i da ih podigne do plemenitih ostvarenja, kao i opreznosti i strpljenju s kojima je podnosio njegove ćudi i neobičnosti, i neumorno savlađivao povezivanje na ono vredno u njegovom biću. To je, uostalom, bio lep zadatak koji bi možda doveo do iznenađujućih otkrića. Mi bismo ga nekom našem istoričaru igre staklenih perli ozbiljno stavili na srce — jednom tačno proučiti godišnje igre iz Knehtova službovanja u njihovoj stilističko j osobenosti i dati njihovu analizu, te dostojanstvene igre koje pri tom blistaju dragocenim
idejama i formulacijama, te sjajne, ritmički tako originalne, a ipak tako daleke od svake samodopadljive virtuoznosti, čiji je osnovni plan i izgradnja kao i vođenje niza meditacija bio isključivo Knehtova duhovna svojina, dok je rezbarenje i sitan tehnički rad igre poticao najvećim
delom od njegovog saradnika Tegularijusa. Te igre bi mogle biti izgubljene i zaboravljene a da Kmehtov život i delatnost zato za potomke ne izgube suviše od svoje privlačne snage i uzornosti. Ali, na našu sreću, one ipak nisu izgubljene, one su zapisane i sačuvane kao sve zvanične igre i one ne leže samo mrtve u arhivu, već danas još i dalje žive u predanju, njih proučavaju mladi studenti, daju omiljene primere za pokoji tečaj igre i pokoji seminar. A u njima živi dalje i onaj saradnik koji bi inače bio zaboravljen ili ne bi predstavljao ništa do čudnovatu figuru prošlosti koja se pojavljuje još kao sablazan u nekim anegdotama. Tako je Kneht, pošto je svome prijatelju Fricu, tako teškom za svrstavanje, ipak umeo pokazati mesto i polje delatnosti, nečim vrednim obogatio duhovno dobro i istoriju Valdcela i istovremeno obezbedio izvesnu prijatnost liku i uspomeni tog prijatelja. Uzgred
podsećamo da je veliki vaspitač u svom trudu oko prijatelja bio skroz svestan najvažnijeg sredstva takvog vaspitnog uplivisanja. To sredstvo je bila prijateljska ljubav i divljenje. To divljenje i ljubav, to sanjarenje za Knehtovu jaku i skladnu ličnost, za njegovo gospodstvo, magistar je vrlo dobro poznavao ne samo kod Frica, već i kod još mnogih svojih drugova i učenika, i uvek je svoj autoritet i moć gradio više na njoj, no na svom visokom službenom dostojanstvu. Tu moć je, uprkos svom dobrom i pomirljivom biću, vršio na toliko mnogo ljudi. Tačno je osećao šta može da proizvede prijateljska reč oslovljavanja ili priznavanja, a šta izbegavanje, neobraćanje pažnje. Jedan od njegovih maj revnosni j ih učenika mnogo docnije je pričao jednom da Kneht sa njim u tečaju i
seminaru nedelju dana ni reči nije progovorio, da ga tobož nije video, da ga je tretirao kao vazduh i da je to u godinama njegovog đakovanja bila najgorča i najdelatnija kazna koju je doživeo.
Ova razmišljanja i retrospekte smatrali smo nužnim da bismo čitaoca našeg biografskog pokušaja na ovom mestu doveli do razumevanja dve ju polarno delatnih osnovnih tendencija u Knehtovoj ličnosti i da ga, pošto je naš opis pratio do njegove životne visine, pripremimo na poslednje faze te bogate životne karijere. Dve osnovne tendencije ili polovi tog života, njegov jin i jang, bile su tendencija ka očuvanju, ka vernosti, nesebičnoj službi hijerarhiji, a s druge strane tendencija
„buđenja”, prodiranja, zahvatanja i shvatanja stvarnosti. Za Jozefa Knehta koji je verovao i bio spreman na službu, red, Kastalija i igra staklenih perli bili su nešto sveto i bezuslovno puno vrednosti. Za onoga ko se budio, za vidovitog, za onog ko je prodirao napred, one su, bez obzira na njihovu vrednost, bile postale, izvojevane, promenljive u svojim životnim oblicima, tvorevine izložene opasnosti starenja, postajanja jalovim i propadanja. Njihova ideja mu je uvek ostala sveto
intaktna, njihova svakidašnja stanja on je ipak spoznao kao prolazna i oskudna u kritici. Služio je jednoj duhovnoj zajednici čijoj se snazi i smislu divio, ali čiju je opasnost video u njenoj sklonosti da sebe smatra kao čistu svrhu samoj sebi, da zaboravi svoj zadatak i saradnju sa celinom zemlje i sveta i da najzad propadne u sjajnoj odvojenosti od celine života, ali sve više i više osuđenoj na besplodnost. Tu opasnost je unapred naslutio onih ranih godina kada se ustezao i pribojavao da se
potpuno poda igri staklenih perli. Nje je postajao sve ubedljivije svestan u diskusijama sa kaluđerima, a naročito sa paterom Jakobusom — ma koliko hrabro branio Kastaliju od njih. A otkad je ponovo živeo u Valdcelu i postao magistar igre, video je opasnost u stalno opipljivim simptomima, u vernom ali svetu nastranom i čisto formalnom načinu rada mnogih službenih mesta i njegovih sopstvenih činovnika, u duhovitoj, ali nadmenoj stručnosti njegovih valdcelskih repetenata, a ne na kraju u isto toliko dirljivom koliko zastrašujućem liku njegovog Tegularijusa.
Po završetku svoje teške prve godine službovanja, od koje nije mogao ništa dobiti u vremenu i privatnom životu, sada se ponovo vratio svojim istorijskim studijama, prvi put se otvorenih očiju udubio u istoriju Kastalije. Pri tom je stekao ubeđenje da je sa njom stanje drukčije no što je mislila samosvest Provincije, da naročito već decenijama nazaduju njeni odnosi prema spoljašnjem svetu, uzajamno uticanje između nje i života, politike, obrazovanja zemlje. Istina, vaspitna vlast je još
učestvovala u razgovorima o stvarima školstva i obrazovanja u saveznom savetu; istina, Provincija je još snabdevala zemlju dobrim učiteljima i u svim pitanjima učenosti vršila je svoj autoritet. Ali sve
je to primilo obeležje običaja i mehanizma. Mladi ljudi iz raznih elita Kastalije, rede i manje revnosno su se dobrovoljno javljali za školsku službu extra muros, vlasti i pojedinci u zemlji retko su se obraćali Kastaliji sa traženjem saveta, dok je njen glas ranijih vremena bio tražen i slušan — na primer i pri važnim sudskim raspravama. Ako se nivo obrazovanja Kastalije uporedio sa nivoom zemlje, videlo se da se oni jedan drugom nikako nisu približavali. Naprotiv, nesrećom, oni su se jedno od drugog odvajali — ukoliko je kastalijska duhovnost bivala negovanija, diferenciranija, preterano kultivisana, utoliko je više svet bio sklon da pusti Provinciju da bude provincija i da je, umesto neophodnošću i nasušnim hlebom, smatra stranim telom. Oni su na nju, istina, bili pomalo ponosni kao na neku starinsku dragocenost. Privremeno je isto tako ne bi želeli dati, niti je se lišiti, ali su se od nje rado držali na rastojanju. Takođe su joj, i ne znajući, tačno pridavali mentalitet, moral i samoosećanje koji baš nisu više odgovarali pravom i delatnom životu.
Interesovanje sugrađana za život pedagoške provincije, njihovo učešće u njenim ustanovama, a naročito u igri staklenih perli, bilo je isto tako u opadanju kao i učešće Kastaljana u životu i sudbini zemlje. Knehtu je odavno postalo jasno da je to pogreška i bilo mu je teško što je on, kao majstor igre staklenih perli, u svom selu igrača imao posla isključivo sa Kastaljanima i specijalistima. Otuda njegovo teženje da se što više približi početničkim tečajevima, njegova želja da ima što mlađe
učenike — ukoliko su bili mlađi, utoliko su bili povezaniji sa celinom sveta i života, utoliko su manje bili dresirani i specijalizovani. Često je osećao vatrenu želju za svetom, za ljudima, za naivnim životom, ukoliko je on tamo napolju u nepoznatom još postojao. Nešto od te čežnje i tog osećanja praznine, od života u suviše razređenom vazduhu, katkad je osetila većina od nas, a ta teškoća je poznata takođe i u vaspitnoj vlasti. Ona je bar uvek s vremena na vreme tražila sredstva da je predupredi i da povišenom negom telesnih vežbanja i igara, kao i pokušajima sa nekim zanatskim i povrtlarskim radovima, izravna taj nedostatak.
Ako smo tačno zapazili, kod uprave reda postoji u novije vreme takođe tendencija da se ukinu neke specijalnosti u nauci za koje se osećalo da su suviše negovane, i to u korist intenziviranja prakse razmišljanja. Nije potrebno biti skeptičar i rđav brat reda, ili čovek koji sve gleda crno, pa da se Jozefu Knehtu da za pravo što je izvesno već odavno pre nas komplikovani i osetljivi aparat naše republike video kao organizam koji stari i kome je u nekom pogledu potrebna obnova.
Kao što smo pomenuli, počev od njegove druge godine službovanja ponovo ga nalazimo okrenutog istorijskim studijama pri čemu se bavio, pored kastalijske istorije, uglavnom čitanjem svih velikih i manjih radova koje je pater Jakobus napisao o benediktinskom redu. Takođe je nalazio prilike da ta istorijska interesovanja pretrese ili iznova podstakne u razgovoru sa gospodinom Diboa i jednim od filologa iz Kojperhajma, koji je, kao sekretar, uvek bio prisutan sednicama vlasti. To mu je uvek bilo dobrodošlo osveženje i radost. U njegovoj svakidašnjoj okolini svakako mu je ta prilika nedostajala i istinski ovaploćeno neraspoloženje te okoline protiv svakog bavljenja istorijom nalazio
je u osobi svoga prijatelja Frica. Između ostaloga našli smo jedan list sa zabeleškom o jednom takvom razgovoru. U njemu je Tegularijus sa strašću izlagao da je istorija za Kastaljanina nedostojan predmet studiranja. Izvesno, čovek se može baviti tumačenjem istorije, filozofijom istorije na način duhovit i zabavan, po potrebi takođe visoko patetičan. To je zadovoljstvo kao sve ostale filozofije, on nema ništa protiv ako se neko time uveseljava. Ali sama stvar, predmet tog zadovoljstva, naime istorija, nešto je tako gadno, istovremeno banalno i đavolsko, istovremeno grozno i dosadno, da ne shvata kako se njome može baviti. Njena sadržina je samo ljudska sebičnost i večito ista borba za vlast, za materijalnu, brutalnu, životinjsku vlast, za jednu stvar, dakle, koja se u svetu predstava jednog Kastaljanina ne javlja ili, pak, nema ni najmanje vrednosti, a ta borba samu sebe precenjuje i
glorifikuje. Svetska istorija je izveštaj bez kraja, bez duha i bez napregnute zanimljivosti o nasilju jačih nad slabijima, a pravu i stvarnu istoriju, bezvremenu istoriju duha hteti povezati ili čak objasniti
tim kao svet starim, glupim tučnjavama slavoljubivih za vlast i laktaša za mesto pod suncem — upravo je već izdaja duha i podseća ga na jednu sektu daleko rasprostranjenu u devetnaestom ili dvadesetom stoleću o kojoj su mi jedanput pričali. Ona je svom ozbiljnošću verovala da su žrtve starih naroda, prinete bogovima, zajedno sa tim bogovima, njihovim hramovima i mitovima kao sve druge lepe stvari, posledice jedne proračunljive nedovoljnosti ili suvišnosti u jelu i radu, rezultati
napregnutosti koja se može izračunati iz nagrade za rad i cene hlebu, da su umetnosti i religije bile prividne fasade takozvane ideologije o čovečanstvu koje se bavi jedino glađu i ždranjem. Kneht, koga je razgovor veselio, upitao je na to, nije li istorija duha, kulture, umetnosti takođe istorija i nije li ipak u izvesnoj vezi sa ostalom istorijom. Ne, uzviknuo je njegov prijatelj žustro, on baš to poriče.
Svetska istorija je trka u vremenu, trka za dobiti, za vlašću, za blagom, pri tom uvek zavisi od toga ko ima dovoljno snage, sreće i drskosti da ne propusti trenutak. Duhovno delo, kulturno delo, umetničko delo, naprotiv, tačno je suprotno, to je uvek izliv iz vremenskog ropstva, skliznuće čoveka iz smeća njegovih nagona i njegove lenosti na drugu ravan, u bezvremeno, slobodno od vremena, božansko, potpuno i sasvim neistorijsko i protivistorijsko.
Kneht ga je sa zadovoljstvom slušao i dražio ga još na dalja, nikako ne duhovita pričanja, a onda je mirno završio razgovor primedbom:
— Svako poštovanje tvojoj ljubavi prema duhu i njegovim delima! Samo je duhovna tvorevina nešto u čemu ne možemo baš tako učestvovati kao što neki misle. Jedan Platonov razgovor ili jedan horski stav od Hajnriha Isaka i sve što mi nazivamo duhovnim delom, ili umetničkim delom, ili
objektivnim duhom, krajnji su rezultati, poslednji rezultati jedne borbe za prečišćavanje i oslobođenje. Oni su, ako hoćeš, kao što ti to nazivaš, izlivi iz vremena u bezvremeno i u većini slučajeva su najsavršenija ona dela koja ne dopuštaju da se išta više nasluti od one borbe i hvatanja u
koštac koje im je prethodilo. Velika je sreća što imamo ta dela, i mi, Kastaljani, gotovo svi živimo od njih, mi više nismo drukčije stvaralački do u reprodukovanju, mi trajno živimo u inostranoj bezvremenoj i bezborbenoj sferi koja se sastoji baš iz onih dela i bez njih nam ne bi bila poznata. I mi još uvek idemo dalje u produhovljavanju ili, ako hoćeš, u apstrahovanju. Mi u svojoj igri staklenih perli raščlanjavamo ona dela mudraca i umetnika u njihove delove, izvlačimo iz njih pravila stila,
oblikovne šemate, sublimovana tumačenja i operišemo tim apstrakcijama kao da su one opeke. No sve to je vrlo lepo, to ti niko ne osporava. Ali ne može svako celog svog života, disati, jesti i piti
isključivo apstrakcije. Nad onim što neki valdcelski repetent oseća dostojnim svoga interesovanja, istorija ima jedno preimućstvo. Ona ima posla sa stvarnošću. Apstrakcije ushićuju, ali ja sam za to da
se takođe mora disati vazduh i jesti hleb. Knehtu se povremeno davala prilika za koju kratku posetu sedom bivšem majstoru muzike.
Poštovani starac, čije su sile sada očito opadale i koji se odavno potpuno odvikao upotrebe govora, ostao je do kraja u svom stanju vedre pribranosti. Nije bio bolestan, a njegova smrt nije bila upravo
neko umiranje, to je bilo dalje dematerijalizovanje, čilenje telesne supstance i telesnih fuhkcija, dok se život sve više skupljao isključivo u pogledu očiju i tihom zračenju starčevog lica koje je upadalo.
Većini stanovnika Monteporta to je bila dobro poznata i sa strahopoštovanjem primljena pojava, ali samo malom broju, kao što je Kneht, Feromonte i mladi Petrus, bilo je darovano da nekako učestvuju
u tom večernjem sjaju i dogorevanju jednog čistog i nesebičnog života. Tom malom broju, kad su pripremljeni i sakupljeni ulazili u malu prostoriju u kojoj je bivši majstor sedeo u naslonjači, uspevalo je da uđu u taj blagi sjaj prestajanja postojanja, da saosete savršenstvo postalo bez reči.
Kao u oblasti nevidljivih zrakova provodili su usrećujuće trenutke u kristalnoj sferi te duše, učestvovali u nezemaljskoj muzici, a potom su se vraćali u svoj dan prosvetljena i ojačana srca, kao sa nekog visokog planinskog vrha.
Došao je dan kad je Kneht primio vest o njegovoj smrti. Brzo je otputovao tamo i našao blagopočivšeg kako leži na odru; sitno lice iščezlo i utonulo u neku tihu ranu i arabesku, u neku
magičnu figuru koja se više nije mogla pročitati, pa ipak kao da priča o osmejku i ispunjenoj sreći.
Na grobu je, posle majstora muzike i Feromonta, govorio i Kneht. On nije govorio o prosvećenom mudracu muzike, ne o velikom učitelju, ne o dobrom pametnom najstarijem članu vrhovne vlasti — on je govorio samo o milosti njegove starosti i smrti, o besmrtnoj lepoti duha koja se u njemu otkrila drugovima njegovih poslednjih dana.
Iz više izjava znamo da mu je bila želja da opiše život bivšeg magistra, samo mu za takav rad zvanje nije davalo slobodnog vremena. Bio se naučio da svojim željama ne daje mnogo mesta.
Jednom je rekao nekom svom repetentu:
— Šteta je što vi studenti ne poznajete dobro izobilje i raskoš u kojima živite. Ali tako je bilo i sa mnom dok sam bio student. Čovek studira i radi, ne dangubi, veruje da se može smatrati marljivim — ali se jedva oseća šta bi se sve moglo učiniti, šta bi se sve od te slobode moglo uraditi. Tad odjednom dođe poziv vlasti, potrebni ste, dobijete zadatak nastave, neku misiju, zvanje, s njega pođete na jedno više i nađete se uhvaćeni u mreži zadataka i obaveza, koja postaje sve uža i gušća
ukoliko se u njoj više koprcate. To su po sebi sami mali zadaci, ali svaki zahteva da bude ispunjen u svom trenutku, a službeni dan ima mnogo više zadataka no časova. To je dobro tako, drukčije ne treba
da bude. Ali kad se između učionice, arhiva, kancelarije, sobe za prijem, sednica, službenih putovanja jednom za trenutak pomisli na slobodu koju je čovek imao i izgubio, slobodu nenaređenih radova, neograničenih prostranih studija, tada se za trenutak za njom može veoma čeznuli i zamisliti: kad bismo je još jednom opet imali, do dna bismo uživali njene radosti i mogućnosti.
On je imao izvanredno fino osećanje za pogodnost svojih učenika i činovnika za službu u hijerarhiji. Za svaki zadatak, za svako mesto obazrivo je birao ljude, a knjiga svedočanstva i karakteristika, koju je o njima vodio, pokazuje veliku sigurnost ocene koja se uvek u prvom redu
odnosila na ljudsko, na karakter. Kad su se ocena i tretman odnosili na teže karaktere, takođe su rado tražili savet od njega. Tu je, na primer, bio onaj student Petrus, poslednji povlašćeni učenik bivšeg majstora muzike. Taj mladi čovek, jedan od soja tihih fanatika, do kraja se vrlo dobro pokazao u svojoj specifičnoj ulozi kao druževnik, negovatelj i mlađi obožavatelj poštovanoga. Kad je ta uloga ipak magistrovom smrću bila prirodno završena, s početka je dopao neke melanholije i žalosti koja je naišla na razumevanje i neko vreme su je trpeli, ali čiji su simptomi sadanjem gospodaru Monteporta, majstoru muzike Ludviku, uskoro zadavali ozbiljne brige. Petrus je, naime, navaljivao da ostane da
stanuje u onom paviljonu koji je počivši pod starost imao za sedište; čuvao je kućicu, nameštaj i red u stanu držao je do sitnica tačno kao ranije. Sobu, u kojoj je umrli stanovao i umro, sa naslonjačom,
samrtničkim odrom i čembalom, naročito je smatrao kao svetinju koja se ne sme dirnuti i koju on čuva. Osim preteranog čuvanja tih relikvija, poznavao je samo još jednu brigu i dužnost — negu groba u kome je počivao njegov voljeni majstor. Smatrao se pozvanim da svoj život posveti trajnom kultu pokojnika na tim mestima uspomena, da ih čuva kao sveta mesta kao sluga hrama, da možda vidi kako mesta postaju hodočašće. Prvih dana po pogrebu uzdržavao se svakog jela, zatim se ograničio na one male i retke obede kojima se majstor zadovoljavao u posledhje vreme. Izgledalo je kao da ima nameru da na taj način stupi u nasledstvo poštovanog i da pođe za njim. Pošto to nije dugo izdržao,
prešao je na ono držanje koje je trebalo da ga legitimiše kao upravnika kuće i groba, kao večitog čuvara mesta pomena. Iz svega toga jasno je proizlazilo da je mladi čovek, koji je inače već odavno uživao poseban položaj za njega pun draži, uporno hteo na taj način da zadrži taj poseban položaj i da se nikako opet ne vrati u službu svakidašnjice kojoj se potajno nije više osećao doraslim. „Onaj Petrus koji je bio đodeljen bivšem majstoru promašen je”, veli se kratko i hladno u jednom
Feromontovom pisamcetu.
Razume se, monteportski student muzike nije se ticao valdcelskog magistra, ovaj nije bio odgovoran za njega i bez sumnje nije osećao potrebu da se meša u neku monteportsku stvar i da povećava svoj sopstveni rad. Ali nesrećni Petrus, koga su silom morali udaljiti iz njegovog paviljona, nije se smirio, pa je u svojoj žalosti i zbunjenosti doveo sebe u stanje izolovanosti i otuđenosti od stvarnosti, u kome nije mogao biti izvrgnut uobičajenim propisima za prestupe protiv
discipline. Pošto je njegovim starešinama bio poznat blagonakloni odnos Knehtov prema njemu, to su iz kancelarije majstora muzike uputili molbu Knehtu za savet i intervenciju. Dotle je neposlušnik
privremeno smatran kao bolestan i držan u jednoj ćeliji bolesničkog odeljenja pod posmatranjem.
Kneht se gotovo nerado upustio u tu mučnu stvar, ali kad joj je jednom već posvetio svoje razmišljanje i odlučio se na pokušaj pomoći, uzeo je stvar čvrsto u svoje ruke. Ponudio se da Petrusa primi na probu k sebi, pod uslovom da ga potpuno tretiraju kao zdravog i da ga puste da putuje sam.
Priložio je kratak, ljubazan poziv mladiću, u kome je molio da ga poseti na kratko vreme, ako je slobodan, i nagovestio da se nada da od njega dobije neka obaveštenja o poslednjim danima bivšeg majstora muzike. Monteportski lekar je s ustezanjem odobrio. Studentu su predali Knehtov poziv i, kao što je ovaj pravilno pretpostavljao da nasukanome u njegovom nepovoljnom položaju neće biti ništa draže i prihvatljivije no da se brzo udalji iz mesta svojih nevolja — Petrus se odmah izjasnio
saglasnim sa putom, bez ustezanja je uzeo jedan redovan obed, dobio putnu kartu i krenuo.
U Valdcel je došao u teškom stanju. Po Knehtovom uputstvu ovde su zanemarivali ono što je bilo nestalno i neskrasivo u njegovom biću, smestili su ga među goste arhiva. Video je da sa njim ne postupaju ni kao sa kažnjenikom, ni kao sa bolesnikom, ni ma kako inače van poretka, a ipak nije bio dovoljno bolestan da tu prijatnu atmosferu ne bi cenio i da taj povratak u život koji mu se pružio ne iskoristi. Istina, on je tokom više nedelja svog boravka magistru bio dovoljno na teretu. Ovaj mu je stalno kontrolisanim prividnim zaposlenjem, pravljenjem zabeležaka o poslednjim muzičkim vežbanjima i studijama njegovog majstora dao zadatak i pored toga je pustio da ga u arhivu planski
drže za sitne grublje poslove. Molili su ga, kad mu vreme to dopušta, da malo radi rukama, jer su upravo jako zaposleni i oskudevaju u pomoćnim snagama. Ukratko, skrenulom su pomagali da se vrati
na put. Tek kad se smirio i očito postao voljan da se svrsta, Kneht je počeo u kratkim razgovorima da utiče na njega i neposredno vaspita, da ga potpuno oslobodi zablude da je njegov kult idola sa pokojnikom sveta stvar i u Kastaliji mogućna. Pošto nije mogao savladati svoj strah od povratka u Monteport, kad je izgledao izlečen dali su mu nalog da ode na koju nižu elitnu školu kao pomoćnik učitelja miuzike, gde se držao kako treba.
Mogao bi se navesti još koji primer Knehtove vaspitne i duševno-lekarske delatnosti, i ima mladih studenata koji su kroz blagu moć njegove ličnosti bili pridobijeni za život u pravom kastalijskom duhu, a na sličan način onome na koji je nekada sam Kneht to bio od strane majstora muzike.
Svi ti primeri pokazuju naim majstora igre ne kao čoveka nekako problematična karaktera, svi oni su svedočanstva zdravlja i ravnoteže. Trud pun ljubavi poštovanoga za labilne i ugrožene karaktere, kao što su Petrus ili Tegularijus, izgleda da ukazuje na naročitu budnost i fino osećanje za takva oboljenja ili napade kastalijskog čoveka, na pažljivost za probleme i opasnosti koje se nalaze u samom kastalijskom životu, koja se od prvog buđenja nikako nije smirila ni uspavala. Ne hteti videti
te opasnosti iz lakomislenosti ili ugodnosti, kao što to čini veći deo naših sugrađana, bilo je daleko njegovom jasnom i hrabrom biću. Taktika većine njegovih kolega u vlasti, koji postajanje tih opasnosti istina poznaju, ali ih načelno tretiraju kao da ne postoje, verovatno da nikada nije bila njegova. On ih je video i poznavao, ili bar neke od njih, a njegovo poznavanje rane istorije Kastalije dopuštalo mu je da život usred tih opasnosti vidi kao borbu i da taj život u opasnosti potvrdi i voli,
dok toliki mnogi Kastaljani shvataju svoju zajednicu i život u njoj samo kao idilu. Iz dela patera Jakobusa o benediktinskom redu bila mu je takođe poznata predstava reda kao borbene zajednice i pobožnosti kao borbenog držanja. „Nema”, tako je jedanput rekao, „plemenitog i uzvišenog života bez znanja o đavolima i demonima i bez neprekidne borbe protiv njih”.
Izrazita prijateljstva između nosilaca najviših zvanja kod nas pojavljuju se krajnje retko. Tako se ne čudimo što u prvim godinama službe Kneht nije negovao takav odnos ni sa jednim svojim kolegom. On je imao velike simpatije za starog filologa u Kojperhajmu i duboko poštovanje za
upravu reda, ali u toj sferi lično i privatno je skoro potpuno isključeno i objektivisano, da van zvanične saradnje ozbiljna zbližavanja i sprijateljavanja gotovo nisu mogućna. Pa ipak je imao još i to da doživi.
Ne raspolažemo tajnim arhivom vaspitne vlasti. O Knehtovu držanju i delatnosti na njenim sednicama i glasanjima znamo samo ono što se može zaključiti iz njegovih povremenih izjava prijateljima. Izgleda da on, istina, na tim sednicama nije uvek sačuvao ćutljivost iz početka svog
magistrovanja, ali se ipak samo retko pojavljivao kao govornik, osim ako je sam bio inicijator i podnosilac predloga. Izričito je dokazana brzina kojom je savladao tradicionalni ton opštenja koji je
vladao na vrhu naše hijerarhije i gizdavost, bogatstvo pronalaženja i raspoloženje za igru koje je pokazivao pri vežbanju tih oblika. Kao što je poznato, vrhovi naše hijerarhije, magistri i ljudi iz uprave reda, opšte jedni s drugima ne samo u jednom ceremonijskom stilu koga se brižljivo drže, već među njima vlada, ne umemo da kažemo otkada, takođe i sklonost ili tajni propis ili pravilo igre da se posluže tim strožom, tim brižljivije isklesanom učtivošću, što su razmimoilaženja u mišljenjima veća i što su sporna pitanja o kojima se raspravlja važnija. Ta učtivost predana od starina, verovatno uz druge funkcije koje. može imati, ima takođe i pre svega funkciju zaštitnog postupka: krajnje učtiv
ton debata štiti ne samo lica koja učestvuju u debatama od podavanja strasti i pomaže im da sačuvaju savršeno držanje, on štiti i čuva osim toga dostojanstvo reda i same vlasti. On ih zaodeva plaštevima
ceremonijala i velovima svetosti, i tako ta veština komplimentiranja, koju studenti često ismejavaju, ima svoj dobar smisao. Pre Knehtova vremena, njegov prethodnik magistar Tomas fon der Trave, bio je majstor te veštine kome su se naročito divili. Kneht se upravo ne može nazvati njegovim naslednikom u tome, još manje njegovim podražavaocem. On je bio više učenik Kineza, a njegov način kurtoazije je manje zaoštren i prožet ironijom. Ali među svojim kolegama on je važio kao nepobediv u učtivosti.