DVA ALKOSA[14]

U mojim dvadesetim, mada sam teško pijančio i retko jeo, još uvek sam
bio jak. Fizički, mislim, i to je sreća za čoveka kada malo šta ide kako valja.
Duh mi se pobunio protiv moje sudbine i života, i jedini način da ga smirim bio je da pijem i pijem i pijem. Pešačio sam drumom, bio je prašnjav, prljav i vreo, čini mi se negde u Kaliforniji, ali nisam više siguran. Oko mene je bila pustoš. Pešačio sam drumom, čarape su mi bile skorene, pocepane i smrdljive, ekseri su probijali kroz đonove cipela i zabadali se u tabane, pa sam morao da trpam karton u cipele karton, novine, šta god sam mogao da nađem. Ekseri su probijali kroz to, pa sam trpao još, ili sam premeštao karton, ili sam ga obrtao, ili ga bacao i gurao nešto drugo u cipele.
Kamion se zaustavio pored mene. Ignorisao sam ga i hodao dalje. Kamion se ponovo pokrenuo i tip je sad vozio pored mene. „Ej, momak“, upitao me,
„hoćeš posao?“
„Koga treba da ubijem?“
„Nikog“, rekao je tip. „Ajde upadaj.“
Obišao sam s druge strane kamiona i vrata su već bila otvorena. Popeo
sam se na papučicu, ubacio se unutra, zalupio vrata i zavalio se na kožno sedište. Utekao sam od sunca.
„Ako mi popušiš“, rekao je tip „daću ti pet dolara.“ Sterao sam mu desnicu u stomak, tresnuo ga levom negde između uva i vrata, zatim opet desnom preko usta i kamion je skrenuo s druma. Dočepao sam volan i vratio ga. Onda sam zakočio i ugasio motor. Izašao sam i produžio drumom. Posle pet minuta  kamion je ponovo išao pored mene.
„Ej, momak“, progovorio je tip, „izvinjavam se. Nisam ozbiljno mislio.
Nisam mislio da si peder. U neku ruku, deluješ malo kao peder. Zar je nešto loše ako je neko peder?“
„Pederima nije.“
„Hajde“, rekao je tip. „Uđi. Stvarno imam poštenu šljaku za tebe. Možeš
da zaradiš kintu, da središ malo život.“
Opet sam se popeo unutra. Vozio je dalje.
„Žao mi je“, rekao je, „Jeste da imaš nezgodnu facu, ali pogledaj svoje
ruke. Imaš ženske ruke.“
„Mani se mojih ruku“, rekao sam.
„Ovo je težak posao. Tovarenje pragova. Jesi li ikada tovario pragove?“
„Ne.“
„Težak posao.“
„Čitavog života radim teške poslove.“
„Dobro“, rekao je tip.
„Dobro.“
Ćutali smo i vozili se dalje, kamion je poskakivao gore-dole. Napolju nije
bilo ničeg osim prašine, prašine i pustoši. Tip nije imao neku fizionomiju, ništa nije imao. Ali dešava se ponekad da mali ljudi koji dugo žive na jednom mestu steknu neznatan uticaj i moć. On je imao kamion i zapošljavao ljude.
Ponekad moraš da se pomiriš s takvim stvarima.
Vozili smo se tako i onda naišli na matorog tipa koji je pešačio drumom.
Taj mora da je imao blizu pedeset godina. To je isuviše za drum. Ovaj g.
Burkart, kako mi je rekao da se zove, usporio je kamion i obratio mu se. „Ej,
ćale, hoćeš da zaradiš neki dolar?“
„O da, gospodine!“ rekao je matori.
„Pomeri se. Otvori mu da uđe“, rekao je Burkart. Matori je ušao, a sa njim težak smrad pića i znoja, agonije i smrti. Vozili smo se dalje, dok nismo stigli do nekoliko manjih zgrada. Izašli smo sa Burkartom i ušli u dućan. Unutra je bio čovek sa zelenim štitnikom za sunce i masom gumica oko levog zglavka.
Bio je ćelav, a ruke su mu bile obrasle bolesno dugim plavim dlakama.
„Dobar dan, gospodine Burkart“, rekao je. „Vidim pokupili ste nove
alkose.“
„Evo ti spisak, Džesi“, rekao je g. Burkart, a Džesi je krenuo naokolo,
skidao je robu sa rafova i stavljao je na tezgu. Potrajalo je. Onda je završio.
„Još nešto, gospodine Burkart? Dve-tri flaše jeftinog vina?“
„Meni ne treba vino“, rekao sam.
„Dobro“, rekao je matori. „Uzeću ja obe flaše.“ „To ti se odbija od
nadnice“, rekao je Burkart. „Nije bitno“, rekao je matori. „Nek se odbije.“
„Siguran si da nećeš flašu?“ upitao je Burkart.
„U redu“, rekao sam. „Uzeću flašu.“
Imali smo šator i te noći smo popili vino, a matori mi je pričao o svojim
nevoljama. Izgubio je ženu. Još uvek je voleo svoju ženu. Stalno je mislio na nju. Izuzetna žena. Predavala je matematiku. Ali izgubio ju je. Nigde nema takve žene. Bla bla bla.
Isuse, kad smo se probudili matorom je bilo loše, a ni ja se nisam osećao
bolje, i sunce se već uveliko popelo, pa smo krenuli da radimo: da tovarimo železničke pragove. Trebalo ih je složiti u kamare. Donji redovi su bili laki.
Ali kad smo počeli da tovarimo gornje, morali smo da brojimo. „Jedan, dva, tri“, brojao sam, i onda bismo ga bacali na kamaru.
Matori je vezao maramicu oko glave i piće se cedilo s njegove glave u
maramicu koja je postala mokra i tamna. S vremena na vreme bi neki iver probio kroz iscepanu rukavicu i zabadao mi se u šaku. Obično je taj bol nepodnošljiv, i pod normalnim okolnostima bih odustao, ali je umor otupeo čula, solidno ih je otupeo. Samo bih pobesneo kad se to dogodi kao da bih ubio nekog, ali kad pogledam oko sebe video bih samo pesak i stene i bleštavo žuto užareno sunce, a nikud nije moglo da se ode.
Železnička kompanija je s vremena na vreme vadila stare pragove i
menjala ih novim. Ostavljali su stare pragove pored pruge. Ništa posebno nije falilo starim pragovima, ali ih je železnica ostavljala razbacane, a Burkart nalazio tipove kao što smo mi da ih slože u kamare koje je posle tovario na kamion i prodavao. Pretpostavljam da su se koristili u raznorazne svrhe. Na nekim farmama zabadali su ih uspravno u tlo, povezivali ih bodljikavom žicom i tako pravili ogradu. Pretpostavljam da su se koristili i u druge svrhe.
Nije me previše zanimalo.
Posao je bio sličan svakom drugom besmislenom poslu zamoriš se i hoćeš da odustaneš, i onda se još više umoriš i zaboraviš da odustaneš, a minuti ne prolaze, živiš čitavu večnost u toku jednog minuta, nema nade, nema izlaza, u klopci si, suviše tup da odustaneš i nikud ne možeš da odeš ako odustaneš..
„Izgubio sam ženu, sinko. Bila je tako divna žena. Stalno mislim na nju.
Dobra žena je najveća stvar na svetu.“
„Aha.“
„Kad bismo bar imali malo vina.“
„Ali nemamo vina. Moramo da čekamo do uveče.“
„Pitam se da li iko razume alkose?“
„Samo drugi alkosi.“
„Šta misliš, hoće li nam ove cepke u šakama domileti do srca?“
„Nema šanse. Nismo mi te sreće.“
Došla su dva Indijanca. Posmatrali su nas. Dugo su nas posmatrali. Kad
smo matori i ja seli na prag da ispušimo cigarete, prišao nam je jedan od njih.
„Vi ljudi radite skroz pogrešno“, rekao je.
„Kako to misliš?“ upitao sam.
„Radite po najvećoj vrućini ovde u pustinji. Trebalo bi da ustanete rano
ujutro i obavite posao dok još ima svežine.“
„U pravu si“, rekao sam. „Hvala.“
Indijanac je bio u pravu. Rešio sam da ustanemo rano. Ali nikada nismo
uspeli. Matorom je uvek bilo jezivo loše od noćnog opijanja i nikada nisam uspeo da ga pokrenem na vreme.
„Još samo pet minuta“, govorio je. „Samo pet minuta.“
Na kraju, jednog dana, matori je odustao. Nije mogao da podigne prag.
Beskrajno se izvinjavao zbog toga.
„Ma nema problema, Cale.“
Vratili smo se u šator i čekali veče. Cale je ležao i pričao. I dalje je
lamentovao o bivšoj ženi.
Slušao sam o njegovoj bivšoj ženi tokom čitavog dana, sve do uveče.
Burkart je najzad stigao.
„Isusa vam boga, niste se baš pretrgli danas. Mislite li da živite od
vazduha?“
„Završili smo, Burkarte“, rekao sam. „Čekamo da nas isplatiš.“
„Ako imam mozga u lobanji, teško ću išta da vam platim.“
„Ako imaš mozga u lobanji, platićeš nam.“
„Molim vas, gosn Burkarte“, rekao je Ćale. „Molim vas, molim, tako smo
teško radili, časti mi!“
„Burkart zna šta smo radili“, rekao sam. „Izbrojao je kamare kao i ja.“
„Sedamdeset dve kamare“, rekao je Burkart.
„Devedeset kamara“, rekao sam.
„Sedamdeset šest kamara“, rekao je Burkart.
„Devedeset kamara“, rekao sam.
„Osamdeset kamara“, rekao je Burkart.
„Prodato“, rekao sam.
Burkart je izvadio olovku i papir i obračunao nam vino i hranu, transport i smeštaj. Ćale i ja dobili smo po 18 dolara za pet dana rada. Uzeli smo. I dobili besplatnu vožnju do grada. Besplatnu? Burkart nas je izjebao uzduž i popreko. Ali nismo mogli da se pozovemo na zakon, jer kad nemaš para zakon prestaje da postoji.
„Bogte“, rekao je Ćale, „ala ću da se napijem. Ima da se napijem kao
majka. Hoćeš li i ti, sinko?“
„Nisam ubeđen“, rekao sam.
Ušli smo u jedini bar u mestu i seli za šank. Ćale je naručio vino a ja pivo.
Onda je opet počeo da tupi o bivšoj ženi, pa sam se premestio na drugi kraj šanka. Niz stepenica je sišla mlada Meksikanka i sela pored mene. Zašto su uvek tako silazile niz stepenice, kao u filmovima? Čak sam se i osećao kao u filmu. Naručio sam joj pivo. „Zovem se Šeri“, rekla je, a ja sam joj rekao: „To nije meksičko ime“, a ona: „Zašto bi moralo da bude?“, a ja: „U pravu si.“
I bilo je pet dolara gore, prethodno me oprala, a onda i posle. Prala me
vodom iz malog belog lavora s naslikanim pilićima koji jure jedan drugog naokolo. Uzela je za deset minuta iste pare koje sam ja uzeo za dan, plus nekoliko sati šljake. U novčanom smislu, bilo je govnarski sigurno da daleko bolje prolaziš sa pičkom nego sa kurcem.
Kad sam sišao niz stepenice, matorom je glava već ležala na šanku; stiglo ga. Nismo jeli toga dana, pa nije podneo piće. Pored glave je bio dolar i nešto sitnine. Na trenutak sam pomislio da ga povedem, ali ni o sebi nisam umeo da se brinem. Izašao sam napolje. Bilo je sveže, hodao sam ka severu.
Mučno mi je bilo što sam ostavio matorog lešinarima te selendre. Onda
sam se pitao misli li njegova žena ikada na njega. Verovatno ne misli, rešio sam, ili ako misli, teško da misli na isti način kao on o njoj. Po čitavoj zemlji mileli su tužni ranjeni ljudi slični njemu. A meni je trebalo neko mesto za spavanje. Krevet u kome sam bio sa Meksikankom bio je prvi u koji sam legao za te poslednje tri nedelje.
Jedne noći u onom šatoru otkrio sam kako iveri u mojoj šaci pulsiraju kad zahladni. Tačno sam osećao gde je svaki od njih. Postojalo je hladno. Ne mogu da kažem da sam mrzeo svet muškaraca i žena, ali osećao sam izvesno gađenje koje me je razdvajalo od zanatlija i trgovaca, lažova i ljubavnika, pa i sada, decenijama kasnije, osećam isto gađenje. Naravno, ovo je samo priča jednog čoveka i jedno viđenje stvarnosti. Ako nastavite da čitate, možda će sledeća priča biti veselija.
Nadam se.